Tajna konvencija

Tajna konvencija je dokument potpisan 28. juna 1881. godine između Kneževine Srbije i Austrougarske monarhije. Odredbama ovog ugovora određeno je da Srbija neće moći zaključivati bilo kakve ugovore sa drugim zemljama, bez prethodnog odobrenja Austrougarske, kao i to da će morati da održava prijateljsku politiku prema Monarhiji.

Austrougarska i Srbija 1899.

Neposredno pre potpisivanja Konvencije, zaključen je Trgovinski ugovor, kojim je Srbija mogla svoju robu da izvozi samo u Austrougarsku, čime je svoju privredu potčinila volji Monarhije. Potpisivanje ova dva dokumenta je dogovoreno pred Berlinski kongres; tačnije, srpski diplomata Jovan Ristić je obećao potpisivanje ova dva ugovora, izgradnju srpske železnice za Monarhiju, kao i odricanje od Novopazarskog sandžaka u zamenu za zastupanje srpskih interesa na zasedanju Berlinskog kongresa.

Tajnu konvenciju su potpisali tadašnji srpski ministar spoljnih poslova Milutin Garašanin i ministar finansija Čedomilj Mijatović, time Srbiju stavivši u zavisan položaj prema Monarhiji, u zamenu za međunarodno priznatu nezavisnost.

Godinu dana kasnije, došlo je do tzv. Bantuove afere, tj. do optuživanja kneza Milana Obrenovića za proneveru seljačkih obveznica i potkradanje naroda. Budući da su, samim spominjanjem njegovog imena u aferi, njegovi ugled i vlast bili veoma poljuljani, on je zatražio pomoć od Austrougarske. Godine 1882, kao „nagrada“ za potpisivanje Tajne konvencije, Milan Obrenović je krunisan za kralja, a Monarhija je obezbedila da sve sile prihvate Srbiju kao kraljevinu.

Godine 1887. Tajna konvencija je produžena i proširena jednom stavkom: da će Austrougarska štititi interese dinastije Obrenović, što je Austrougarskoj obezbedilo veću vezanost i zavisnost Srbije, a Srbiji, tj. kralju Milanu efikasno sredstvo za obračunavanje sa protivnicima.

Prvobitni sadržaj konvencije

Tajni ugovor ili Tajnu konvenciju potpisali su na Vidovdan 28. (16) juna 1881. u Beogradu Čedomilj Mijatović, ministar inostranih poslova i zastupnih ministra finansija u vladi Milana Piroćanca, i poslanik Austrougarske u Srbiji baron Gabrijel Herbert-Ratkeal. Srpski prevod ugovora je sledeći:

1. Između Austrougarske i Srbije vladaće mir i prijateljstvo. Obe vlade obavezuju se da će uzajamno voditi prijateljsku politiku.
2. Srbija neće nikako trpeti politička, verska ili druga spletkarenja koja bi, polazeći sa njenog zemljišta, išla protiv Austrougarske monarhije, podrazumevajući tu i Bosnu, Hercegovinu i Novopazarski Sandžak. Austrougarska prima na sebe istu obavezu prema Srbiji i njenoj dinastiji, čije će održanje i utvrđenje pomoći svim svojim uticajem
3. Ako knez Srbije bude našao za potrebno da, u interesu svoje dinastije i svoje zemlje, uzme za sebe i svoje potomke kraljevsku titulu, Austrougarska će tu titulu priznati čim bude proglašena u zakonskoj formi i upotrebiće svoj uticaj da je i druge sile priznaju.
4. Austrougarska će se zauzeti da pomogne interese Srbije kod drugih evropskih vlada. Bez prethodnog sporazuma sa Austrougarskom Srbija neće pregovarati ili zaključivati politički ugovor s drugom kojom vladom i neće pustiti na svoje zemljište kakvu stranu vojsku, redovnu ili neredovnu, pa čak ni pod imenom dobrovoljaca.
5. Ako Austrougarskoj bude zapretio kakav rat ili se bude našla u ratu s jednom ili više sila, Srbija će prema Austrougarskoj monarhiji, računajući tu i Bosnu, Hercegovinu i Novopazarski Sandžak, zauzeti prijateljsku neutralnost i učiniće joj, prema njihovom tesnom prijateljstvu i duhu ovog ugovora, sve moguće olakšice. Austrougarska prima na sebe istu obavezu prema Srbiji u slučaju ako joj bude zapretio rat ili se bude nalazila u ratu.
6. U slučaju ako obe ugovaračke strane budu smatrale za potrebu jednu vojnu kooperaciju, pitanja koja se tiču te kooperacije, naročito pitanje vrhovne komande i eventualnog prelaska trupa preko zemljišta jedne ili druge države, biće uređena jednom vojnom konvencijom.
7. Ako sticajem događaja, čiji se razvoj ne može danas predvideti, Srbija bude u stanju da se proširi u pravcu svojih južnih granica (izuzimajući Novopazarski sandžak) Austrougarska se neće tome protiviti i zauzeće se da i druge sile skloni na držanje povoljno po Srbiju.
8. Ovaj ugovor ostaće na snazi deset godina računajući od dana izmene ratifikacije. Šest meseci pre njegova isteka ugovaračke strane sporazumeće se, ako bude potrebno, o njegovu produženju, ili o izmenama koje bi prilike mogle učiniti potrebnim.
9. Ugovaračke strane obavezuju se da će ovaj ugovor držati u tajnosti i da bez prethodnog sporazuma neće saopštiti drugoj kojoj vladi ni njegovu egzistenciju ni njegovu sadržinu.
10. Ratifikacije ovog ugovora biće izmenjene u Beogradu u roku od petnaest dana ili ranije, ako bude moguće.

Korišćena literatura

Knjige

• Jakšić, Grgur (1953). Iz novije istorije Srbije. Beograd: Prosveta. 

Spoljašnje veze

• Tajna konvencija iz 1881. godine (Centar za društvenu stabilnost - Zvanični kanal)
• Momir Samardžić: Politika Srbije prema Bugarskoj i tajna konvencija 1881. godine
• Predavanje Srđana Graovca na temu: „TAJNA KONVENCIJA 1881. GODINE“