Seoska kultura

Termin „kultura” potiče od latinske reči (cultus – gajanje, obrada polja) koja označava svrsishodnu ljudsku aktivnost kojom se stvara nešto novo što, samo po sebi, bez čovekovog rada i delovanja ne postoji u prirodi. Nekada je značenje termin „kultura“ sadržano u razlikovanju divljih biljaka i onih kih je covek svojim radom odgajio, pa se zato i danas takve biljke nazivaju „kultivisane biljke“ odnosno poljoprivrenim kulturama. Takođe se pojam „kultura“ vezuje za vrednosti, za sve što ima nekakav značaj i značenje za čoveka, kao što je istorijska vrednost. Materijalni i duhovni aspekt svakog kulturnog delovanja i svake kulturne tvorevine su nerazdvojni. Kultura se zato deli na materijalnu i duhovnu. Duhovno je smisao materijalnog, a materijalne kulturne tvorevine su „osmišljeni predmeti”.

Sve materijalne kulturne tvorevine nekog društva (kuće, hramovi, kanali za navodnjavanje i odvodnjavanje, mostovi, sela i gradovi, fabrike i sve drugo što ima fizičke dimenzije a stvorili su ljudi svojim radom) predstavlja jednu civilizaciju zajedno sa verskim, moralnim i umetničkim predstavama, veštinama, životnim potrebama, ekonomskim i političkim interesima. Postoje četiri elementi duhovne kulture:

• Jezik;
• Verovanja (magija, religija, mitologija;
• Znanja;
• Pravila ponašanja (običaji, moral);
• Stvaralaštvo (umetnost).

Jezik je sistem znakova (simbola) koji nose određena značenja (pojmove), čiji smisao razumeju pripadnici veće ili manje društvene grupe i tako jedni drugima prenose poruke i iskustva. Razmena stečenih iskustava među ljudima pomoću jezičkih simbola čini jezik. Da ne postoji ovaj element ljudska vrsta ne bi napredovala u saznavanju i menjanju sveta oko sebe, pa ni kultura ne bi bila moguća.

Verovanja (magija, religija, mitovi) čine osnovu duhovnog života čoveka koja prati njegovu fizičku i materijalnu egzistenciju. Svojim razumom čovek je sistematizovao svoje praktično iskustvo o uzročno – posledičnim odnosima među prirodnim pojavama, o vezi između svojih postupaka i posledica. Magija je skup praktičnih radnji koje se preduzimaju sa ciljem da se „više sile” umilostive, a „nevidljiva bića” privole da nama pomognu (bela magija) a neprijateljima naškode (crna magija). Magija počiva na verovanju da čovek svojim radnjama može da priziva „dobre duhove” a da od sebe goni zle duhove. Religija uključuje magiju koja je sve do danas prati (kao religijski obred, molitva). U najelementarnijim istorijskim oblicima religije, kao što je animizam (verovanje u duhove), magija i religija se skoro ne razlikuju. Veća razlika se pojavljuje između magije i teističkih religija (u kojima se veruje u bogove), a naročito između onih razvijenijih monoteističkih (verovanje u jednog boga). Danas u svetu postoji više malih religijskih zajednica, učenja i organizacija (sekti), ali su najznačajnije četiri velike svetske religije: hrišćanstvo, jevrejstvo, islam i budizam.

Običaj je pravilo nastalo dugotrajnim ponavljanjem u društvu. To je tradicijom ustanovljen način ponašanja koji je karakterističan za sve pripadnike jedne etničke zajednice ili kulture. Njegova snaga i postojanost počivaju na poštovanju tradicije.

Moral je skup nepisanih pravila i običaja koji utvrđuju međuljudske odnose i prosuđuju što je dobro, a što zlo. Moral je u nekoj sredini objektivan i nalazi se u obliku društvene svesti, sistema običaja, navika, normi. Nastao je kao zahteva društva za određenim ponašanjem, odnosno, principima koji određuju kakvo ponašanje treba da bude.

Svaka kultura u celini i svaki njen elemenat ponaosob ima nekoliko dimenzija: vrednosnu, normativnu i praktičnu. Ideje, pravila i prakse uvek se međusobno povezuju i javljaju u zajedničkom obliku jezičkog, religijskog, saznajnog (filozofsko - naučnog), moralnog i umetničkog fenomena.

Umetnost je ljudska delatnost ili proizvod ljudske delatnosti koja ima za cilj stimulisanje ljudskih čula kao i ljudskog uma i duha; prema tome, umetnost je aktivnost, objekat ili skup aktivnosti i objekata stvorenih sa namerom da se prenesu emocije ili/i ideje. Osim ove definicije, ne postoji ni jedna druga opšteprihvaćena definicija umetnosti, s obzirom da je definisanje granica umetnosti subjektivan akt, a potreba za umetnošću se obično naziva ljudskom kreativnošću.

Često naglašavana protivrečnost između tradicionalnih težnji i modernih tendencija, u svim oblastima društvenog života u selu, tipičan je kulturni fenomen. Tradicionalnu seljačku kulturu karakteriše sinkretizam kulturnih procesa i tvorevina, nerazlučivost racionalnih i iracionalnih sadržaja, individualnih i kolektivnih radnji i postupaka, svakodnevnog života i rada. Kulturni stvaraoci su anonimni, a kulturne vrednosti se prenose usmenom predajom.

Tradicionalno seljačko društvo je zatvoreno, sporo se menja, pa mu je i kultura takva. Na vrhu vrednosne lestvice nalazi se zemlja (kao glavna materijalna vrednost), porodica (kao osnovna društvena grupa), i kućedomaćin (kao najistaknutiji pojedinac). Religija ima značajnu, a nauka beznačajnu ulogu. Promene u načinu života (rada, stanovanja, kulturnih obrazaca međusobnih odnosa) dolaze u selo uglavnom spolja, obično iz grada.

Kulturne inovacije u savremenim selima

Nastajanje i širenje (difuzija) inovacija

Stvaranje inovacija je osnova svakog kulturnog stvaralaštva i u tom smislu to je najvažniji kulturni čin, a inovacija je eminentna kulturna tvorevina (kulturno delo). Inovacija ne mora da bude samo ono sto je novostvoreno, već i ono što je novootkriveno. Tokom vremena se pojedinci i grupe, pre ili kasnije upoznaju sa inovacijama, potom ih prihvataju ili odbijaju, da bi one prihvaćene počeli povremeno ili redovno da koriste.

Promene u poljoprivrednoj proizvodnji

Promene u načinu poljoprivredne proizvodnje predstavljaju najvažnije promene u načinu seljačkog života. Inovativniji su seljaci u razvijenijim naseljima, u kojima je prosečna informisanost bolja, povoljnije materijalno stanje, viša kupovna moć. Na inovacije u poljoprivredi utiču i zadruge i druge poljoprivredne organizacije, a naročito lokalni stručno-savetodavni centri.