Stimulacija kičmene moždine

Stimulacija kičmene moždine je minimalno invazivna interventna tehnika koja se koristi u lečenju hroničnog bola. Njen cilj je da "zaobiđe" područje upornog bola neuropatskog porekla slanjem električnih stimulacija u kičmenu moždinu pomoću elektroda. Time se neuromodulacijom ublažava jak, neizdrživ hronični bol. Nakon primene ove metode pacijent umesto jake boli oseća slabe parestezije.^[1]

Definitivna primena metode je generalno uslovljena smanjenjem bola u proseku od 50% (na osnovu validiranih skala merenja),^[2] iako je rezultat ponekad značajno veći (u zavisnosti od vrste bola i njegovog trajanja).^[3]

U novije vreme razvijaju se i novi modaliteti ove metode, kao što su brust stimulacija i stimulacija fisokofrekventnom strujom, pri čemu bolesnik ne oseća parestezije.

Metoda

Stimulacija kičmene moždine postiže se implantacijom stimulišućih elektroda u predelu dorzalnog gangliona zadnjih rogova kičmene moždine i neurostimulatora, u lokalnoj anesteziji. Postavljanje neurostimulatora se vrši u 2 koraka:

Prvi korak se sastoji od stavljanja perkutanih elektroda pod neuroleptanalgeziju, koja je manje invazivna i omogućava idealno pozicioniranje elektroda (i buđenje pacijenta po proceduri). Elektrode su povezane sa spoljnim generatorom; Ponekad je potrebno hirurškim putem elektrode staviti u opštoj anesteziji (neuspeh perkutane tehnike, repozicije i sl.).
Drugi korak se sastoji u postavljanju generatora u stomak i povezivanju sa elektrodama. Lekar može izvršiti podešavanja pomoću programatora koji komunicira sa generatorom.

Pacijent ima daljinski upravljač za uključivanje/isključivanje uređaja i podešavanje intenziteta niskovoltažne jednosmerne struje koja stimuliše dorzalni ganglion kičmene moždine, čime se prekida prenos impulsa boli.

Testna faza traje u proseku nedelju dana i mora da uključuje povratak kući. Smatra se pozitivnim ako pacijent ukaže na nivo olakšanja veći od 50% i udobnu stimulaciju, koja pokriva najmanje 80% bolnog područja.

Nakon ugradnje sistem se može zadržati doživotno. Jednom kada je hardver implantiran i nije bilo postoperativnih komplikacija, on nema zavisnosti ili neželjenih efekata o kojima treba pacijent da brine.

Indikacije

Stimulacija kičmene moždine je pogodna za tretiranje:^[3]

radikularnog bola u leđima, npr. nakon neusšešne operacije kičme, koji se manifestuje kao rezidualni bol u donjem delu leđa (koji može uključivati bol koji se širi niz nogu) koji traje nakon jedne ili više operacija kičme.
neuropatskog bola,
vaskularnog bola, koji se manifestuje kao bol u jednom ekstremitetu. Može biti praćen edemom, vazomotornim promenama ili znojenjem. Iako se može pojaviti spontano, obično se javlja nakon traume ili operacije.
ishemijskog bola, koji se javlja kada organ više nije dovoljno ishranjen krvlju da zadovolji svoje metaboličke potrebe. Javlja se uglavnom kod pacijenata starijih od 55 godina, a često je posledica progresije arteriopatije. Začepljenje arterija (ishemija) u nogama može izazvati ozbiljne probleme, kao što je gangrena, što može dovesti do amputacije. Operacija može poboljšati protok krvi, ali nije moguća za sve. Lekovi se mogu koristiti za ublažavanje bolova, poboljšanje lokalne cirkulacije i lečenje infekcije. Stimulacijom kičmene moždine, ne samo da se smanjuje bol već i povećava zarastanje čireva kroz poboljšanje lokalne cirkulacije u zahvaćenom delu ekstremiteta. Istraživanja su pokazala da stimulacija kičmene moždine moždine ne samo da smanjuje rizik od amputacije, već poboljšao stanje i pruža veće olakšanje bola nego samo lekovi.^[2]
bola kod angine pektoris,

Komplikacije

Komplikacije koje nastaju nakon postavljanja stimulatora kičmene moždine su: Biološke komplikacije: infekcija, hematom i curenje cerebrospinalne tečnosti (likvora). Infekcija se javlja u oko 3% kod osoba sa oslabljenim imunitetom i dijabetičara. Pojava infekcije zahteva uklanjanje materijala, a zatim reimplantaciju, nakon lečenja antibiotikom.

Hardverske komplikacije: migracija elektrode, fraktura elektrode ili ekstenzije, isključenje implantiranog neurostimulatora i kvar.

Neželjena dejstva: :

bol na mestu implantacije pejsmejkera
gubitak efikasnosti tokom vremena
neprijatne senzacije (neudobne parestezije).

Samo infekcije i epiduralni hematom (izuzetno) treba smatrati teškim komplikacijama. Kod infekcija neophodno je uklanjanje materijala i generalno 8 dana antibiotske terapije. Zatim se pacijent odmara najmanje dva meseca nakon infekcije.

Izvori

^ „La stimulation médullaire”. www.gerermadouleur.fr (na jeziku: francuski). Pristupljeno 2024-07-17.
^ ^a ^b Ubbink, DT; Vermeulen, H (2003-07-21), Spinal cord stimulation for non-reconstructable chronic critical leg ischaemia, John Wiley & Sons, Ltd, Pristupljeno 2024-07-17
^ ^a ^b Masson, Elsevier. „Stimulation médullaire : indications et résultats”. EM-Consulte (na jeziku: francuski). Pristupljeno 2024-07-17.

Spoljašnje veze

La neurostimulation médullaire à l’assaut de la douleur neuropathique chronique (jezik: francuski)

Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).

[1] „La stimulation médullaire”. www.gerermadouleur.fr (na jeziku: francuski). Pristupljeno 2024-07-17.

[:1-2] Ubbink, DT; Vermeulen, H (2003-07-21), Spinal cord stimulation for non-reconstructable chronic critical leg ischaemia, John Wiley & Sons, Ltd, Pristupljeno 2024-07-17

[:0-3] Masson, Elsevier. „Stimulation médullaire : indications et résultats”. EM-Consulte (na jeziku: francuski). Pristupljeno 2024-07-17.

[1]

[2]

[3]