Srpski vojni sanitet u Prvom svetskom ratu je hronološki prikaz događaja kroz koji je prošla sanitetska služba srpske vojske, u nemilosrdnoj borbi za opstanak, u Prvom svetskom ratu.[1][2] Dana 28. jula1914. počeo je Prvi svetski rat. Kraljevina Srbija ratovala je protiv Austrougarske i drugih Centralnih sila od 28. jula1914. kada joj je austrougarska vlada objavila rat pa sve do kapitulacije Austrougarske3. novembra1918. godine. Prve godine rata Srbija je potukla austrougarsku Balkansku vojsku. Naredne godine njena vojska suočila se sa Trojnom invazijom. Ne želeći da se preda srpska vojska se povukla preko Albanije. Tako je počela albanska golgota u toku koje je srpska vojska i njena Vlada, zajedno sa jednim delom stanovništva evakuisana na Krf i Severnu Afriku, gde se odmorila, zalečila rane, naoružala, opremila i reorganizovala. Potom je prebačena na Solunski front gde je već 1916. godine zabeležila prve vojne uspehe. Zahvaljujući srpskim vojnim pobedama i diplomatiji stvorena je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca.[3]
Kada je vojska nadvladana i u povlačenju, kada je gotovo pred rasulom sanitet je najslabija njena tačka: Zahtevan, i u pogledu hrane, materijala, ljudi, spor. Opterećen najtežim moralnim i strategijskim pitanjima, šta s ranjenicima, šta s bolesnicima? Koga ostaviti neprijatelju a koga i dalje vući sa sobom? Koliko lekara, i sanitetskog osoblja, biva ostavljeno da s ranjenicima, bolesnicima, opremom, shodno Ženevskoj konvenciji bude zarobljeno, a potom, njoj uprkos, ponižavano i zlostavljano. Koliko lekara, i sanitetskog osoblja, prosto ne može da preživi ratne strahote zbog slabog zdravlja? A koliko će ih „nestati“ u podnebesnim hladnim gorama, duž balkanskog ratišta?.
U ovom najstrašnijem trenutku za srpsku vojsku, u Prvom svetskom ratu, vojni sanitet dejstvovao je sve vreme povlačeći se, prvo po celoj Srbiji, a potom po snegom okovanim vrletima Albanije i Crne Gore, glibovima divljeg albanskog primorja i u brodovima po valovitom Jonskom moru sve do dolaska na ostrvo „spasenja“, Krf. Na Grčkom tlu, usred pomora, u „lavovojskoj borbi“ protiv haosa, srpski vojni sanitet je nesebično žrtvujući svoje ljudske resurse, ujedno bio na putu ka sopstvenoj obnovi u izgnanstvu, koja je uslovila reorganizaciju srpskog vojnog saniteta. Njeno novo ustrojstvo, nastalo na Grčkom tlu uz pomoć saveznika, upravo, do kraja rata biće „baza ratnog saniteta“ Srpske vojske, do povratka u Srbiju.[4]
Ukupan broj boraca I i II poziva srpske vojske iznosio je 336.063, III poziva 52.392, poslednje odbrane 6.220 i 27.756 ljudi u vojnim stanicama, sanitetskim i profijantskim vozovima, tako da je do septembra 1914. ukupno mobilisano 423.441 lice, među kojima 870 viših i 3.869 nižih aktivnih i rezervnih oficira i 1.485 administrativnih činovnika i obveznika činovničkog reda. Vojska je od transportnih sredstava raspolagala i sa 57.718 konja, 42.611 volova i 23.558 kola, kao i oko 60 vojnih i rekviriranih teretnih i putničkih automobila i tri sanitetska voza.[5]
U toku 1915. formirane su još dve divizije, Bregalnička (18.280 ljudi) i Vardarska (9.530 ljudi), pa je srpska vojska u svom formacijskom sastavu u vreme austro-ugarsko-bugarsko-nemačke ofanzive u jesen 1915. godine imala 13 pešadijskih i jednu konjičku diviziju, dok je do novembra 1915, prema podacima srpske Vrhovne komande, upućen poziv na mobilizaciju za još 207.500 ljudi. Ukupno brojno stanje srpske vojske 6. oktobra 1915, na dan otpočinjanja ofanzive Centralnih sila iznosilo je 404.020 oficira, podoficira i vojnika.
I vojni automobilski transport pretrpeo je veliki razvoj nakon formiranja Automobilske komande marta 1915. koja je do jeseni 1915. godine raspolagala sa 334 motorna vozila (uglavnom kamiona nosivosti od 1,5 do 2,5 tone) kojima je pored 329 srpskih upravljalo i oko 100 francuskih vojnih šofera.[6]
Stanje u vojnom i građanskom sanitetetu u „predvečerje” Prvog svetskog rata
Srbija je na početku Velikog ili Prvog svetskog rata imala, i za mirnodopske uslove, manjak u lekara. Rat je Srbiju zatekao sa oko 4.500.000 stanovnika i građanskim i vojnim sanitetom, koji je ukupno imao samo 450 lekara, računajući tu stare i mlade lekare ali i žene lekare. Pukovnik dr Pukovnik dr Lazar Genčić u svom predavanju u Oficirskom domu, uoči samih ratova 1912—1918, zaključio je: '„Mi u stvari nemamo vojni sanitet, već jednu malu grupu građanskih lekara obučenih u uniforme sanitetskih oficira.
Brojno stanje mobilisanog sanitetskog kadra
Za rat protiv Austro-Ugarske Carevine 1914. godine Srbija je mobilisala, 532.000 građana, od toga 409 lekara, među kojima je bilo 17 žena. Sa svega 409 mobilisanih lekara, od toga je 25 bilo hirurga, 203 medicinara, 190 apotekara i 60 veterinara, sanitetska služba je trebalo da odgovori na sve izazove koji su joj se nametali.
Stanje obučenosti vojnog sanieteta
Obučenost bolničara za ratne uslove bila je nezadovoljavajuća, a njihov broj jako mali. Bolničari su se nalazili samo u pukovskim previjalištima, divizijskim zavojištima i poljskim bolnicama. U pozadinskim bolnicama radile su kao bolničarke dobrovoljke i bolničari trećeg poziva.
Slabo razvijena, školovana, gotovo bez sredstava i dovoljnog broja kadrova za rad, preventivna služba, koja je pored Pasterovog zavoda u Nišu, imala još samo šest specijalista iz oblasti bakteriologije i higijene (koji su, istovremeno radili i kao trupni lekari), nije bila u stanju da otgovori svim epidemijskm izazovima koji su se pred nju postavljali.[7]
Popunjenost i stanje ratne medicinske opreme
Osoblje Glavnog sanitetskog slagališta u Nišu — iako opterećena brojnim organizacionim problemima i ratnim dejstvima, uspelo je da u krajnje nepovoljnim uslovima obezbedi sanitetsko smabdevanje jedinica na severozapadu Srbije.
Oprema i sredstva namenjena prvoj pomoći, opšte medicinskom i hirurškom radu na bojištu, po oceni srpskih i stranih hirurga, bila je zadovoljavajuća.[8] Sanitetska ratna materijalna sredstva, bilo koje vrste, bila su nabavljena u potrebnoj količini, ali neravnomerno raspoređena, često pakovana u glomazne sanduke i nedovoljno popunjena. Veliki problem bio je nepostojanje sanitetskih skladišta na više lokacija u Srbiji, pa se često moralo odlaziti u Niš po opremu i materijal. Sredstva za evakuaciju bila su nepodesna i nedovoljna.[9]
Svi sanitetski civilni magacini i magacini Crvenog krsta bili su potpuno ispražnjeni. Crveni krst je jedino raspolagao sa 20.000 kreveta ostalih posle balkanskih ratova, ali ubrzo se uspostavilo da je za rat potrebno obezbediti najmanje 100.000.
Razlozi za loše stanje u vojnom sanitetu
Veliku krivicu za to imao je odnos vojnog vrha prema sanitetu, nakon Balkanskih ratova (uprkos naporima dr Vladana Đorđevića i dr Mike Markovića), da to isprave, bio je potcenjivački. Na sanitet se ni izbliza nije gledalo s dužnim uvažavanjem kao što se gledalo na konjicu ili artiljeriju. Do razumevanja saniteta i ispunjavae njegovih potreba, teško se dolazilo.
Srećne činjenice za vojni sanitet na početku Velikog rata
I sa tako malim brojnim stanjem na svu sreću činjenice na početku Velikog rata išle su na ruku sanitetskoj službi; te su još pre povlačenja u Srbiji počela da se pojavljuju ako ne u doslovnom smislu specijalistička, a ono barem – posebna odeljenja, koja su unapredila zbrinjavanje povređenih i obolelih. Tako su u Pirot – što je vrlo malo poznato – iz svih rezervnih i poljskih bolnica slati oboleli od tetanusa, a u Niškoj vojnoj bolnici osnovana je služba za zbrinjavanje glave i vilica.[10] Ali dalji tok događaja negativno se odrazio na započetu ekspanziju srpskog saniteta. Zastrašujuće epidemije pegavca, koja je koštala života mnoge lekare i medicinare, i razume se – povlačenje i albanska golgota, ne samo da su zaustavile ovaj proces već su ga i spustile ispod dostignutog nivoa.
Srpsko ratno hirurško iskustvo i promena karaktera ratne rane u Velikom ratu
Srpsko ratno hirurško iskustvo, pred početak rata bilo je bogato, zahvaljujući tome što je srpska ratna hirurgija u svim
ratovima (Balkanski ratovi) pratila je svoju naciju i time postigla vrhunske rezultate u nemogućim uslovima čime je podnoseći najveće žrtve dostigla svetski vrh. Međutim opšta kataklizma Prvog svetskog rata dovela je do promena karaktera ratne rane zbog izmena u vojnoj tehnici i taktici.
Prvi svetski rat značajno se razlikovao od prethodnih koje je vodila Srbija...„ne samo po neuporedivo većem broju poginulih i ranjenih, [a] nego i mnogo težim ranama kod povređenih“... Prve dve ratne godine (1914—1915) karakteriše traumatska epidemija uzrokovana velikim i krvavim bitkama. Kao rezultat promene u vojnoj tehnici i taktici, karakter ratne rane bio je potpuno izmenjen.[11]
Eksplozivne povrede (šrapnel, granata, bomba) bile su zastupljene sa 73,7%, puščane sa 17,2%, kontuzije sa 8,8% i povrede hladnim oružjem u 0,3%. Od 2.000 ranjenika, njih 4,6% imalo je povredu lobanje, a isključujući moribunde, kod operisanih ranjenika smrtnost je bila 16%, a kod operisanih sa povredom mozga smrtnost je bila 28%.[12]
Iako sa znatnim iskustvima u zbrinjavanju ranjenika, stečenim u prethodna dva Balkanska rata, srpski sanitet od početka suočen sa nedostatkom lekara, hirurga, epidemiologa i sanitetskog materijala, jedva je uspevao da odgoovori svim potrebama.
Veliki nedostatak za srpski građanski i vojni sanitet bila je činjenica da je Beograd, dotle najveći bolnički centar i okosnica zbrinjavanja ranjenika i bolesnika u balkanskim ratovima (kada su u njemu funkcionisale 23 rezervne bolnice), ovoga puta kao pogranična varoš bio izložen borbenim dejstvima neprijatelja. Njegovu ulogu morali su da preuzmu Niš, Kragujevac i Skoplje. U Beogradu su ostali samo bolničari „neborci”, bolničarke i bolničko osoblje, nekoliko žena lekara i lekara nesposobnih za vojnu službu iz zdravstvenih razloga.[13]
Uslovi koji su vladali u srpskoj vojsci i njenom vojnom sanitetu u prvim godinama rata
Znajući da su glavne srpske snage koncentrisane na severu Srbije i smatrajući da je borbena vrednost srpske vojske mala Poćorek je snagama predviđenim za defanzivu odlučio da napadne Srbiju 12. avgusta izjutra. Dok je 2. armija vršila snažan demonstrativan napad duž obale Save, trupe 5. armije počele su forsiranje Drine. Vojvoda Putnik je nakon sagledavanja situacije doneo odluku da neprijatelju nametne bitku manevarskog tipa. Austrougarsko komandovanje očekivalo je odlučujuću bitku na padinama zapadno od Valjeva. Njene trupe su u skladu sa ondašnjom austrougarskom i nemačkom doktrinom napredovale u 6 marševskih kolona bez armijske rezerve. U noći između 15. i 16. avgusta 1914. godine srpska vojska je započeo bitku koja se 16. avgusta rasplamsala na padinama Cera, i koja se 20. avgusta završila potpunim austrougarskim porazom i proterivanjem neprijatelja iz zemlje. Kraći prekid aktivnih operacija bio je predah pred još teže borbe, što je omogoćilo srpskoj vojsci i njenom sanitetu da popuni svoj sastav i opremu, odmorila se.
Ubrzo je usledila Treća austrougarska ofanziva na Srbiju, koja je bila poslednji pokušaj austrougarske vojske u 1914. godini da samostalno okupira teritoriju Kraljevine Srbije. U međuvremenu je odstupanje 1. armije i Užičke vojske dovelo do povlačenja celog fronta pa je srpska prestonica ostala bez odbrane. Austrougari su zauzeli Beograd bez borbe i u njemu su održali trijumfalnu paradu 3. decembra.
Istovremeno sa objavljivanjem mobilizacije (12/25. jula 1914) naređena je i evakuacija Beograda: Vlada, Narodna skupština, Narodna banka, Državna arhiva i Presbiro premešteni su u Niš, koji će biti ratna prestonica Kraljevine Srbije od 13/26. jula 1914. do 3/16. oktobra 1915. Vrhovna komanda je prebačena u Kragujevac. U Kruševac su prebačeni Državni savet, Narodna banka, Kasacioni i Apelacioni sud.
Niš je tako postao ne samo ratna prestonica Kraljevine Srbije već i značajan centar svih zbivanja u Srbiji sve do povlačenja oktobra 1915. godine. Niš, u kome se sklonio ostatak državnonosti Srbije na izdisaju, i sve što se moglo preseliti iz srpske prestonice, od varoši sa oko 30.000 stanovnika narastao je u grad sa preko 120.000 žitelja,[b] takoreći preko noći.[15][16] Vlada, Skupština, diplomate, visoka administracija, politički i umetnički svet, novinari, književnici; nebrojene izbeglice iz Beograda i severnih gradova, punile su ne samo niške male, hotele i druga svratišta, već i bolnice, a praznih postelja već nakon nekoliko dana više nije bilo.
Povoljan geografski položaj Niša u odnosu na liniju fronta i dobra povezanost železničkom prugom omogućavala je brzu i efikasnu evakuaciju ranjenika i bolesnika. Kako bi se u gradu stvorili povoljni uslovi za prihvat i lečenje ranjenika i bolesnika, koji su od
oktobra 1914. godine, do oktobra 1915. skoro svakodnevno, do Niša prevoženi u pet sanitetskih vozova.[17] Sanitetskim vozom broj 1 komandovao je Nišlija dr Milan Petrović.[18]
I pored toga što je postojala opasnost od napada na Niš bugarske vojske i ustanka albanskog stanovništva na Kosovu, u suprotnom smeru ka Kolubari, iz Niša su se povratnim transportom kretali mobilisani vojnici. Sa Moravskom divizijom prvog i drugog poziva, iz Niškog garnizona upućen je i deo Moravske stalne vojne bolnice, na čelu sa dr Dragutinom Petkovićem (načelnikom odeljenja za unutrašnje bolesti).[v][19] Koliko je ova odluka bila ispravna govori podatak da je kontraudarom srpske vojske pokušaj ofanzive austrogarske vojske završio porazom u Kolubarskoj bici (15. decembra 1914. godine). Blistava pobeda srpske vojske na Kolubari bila je uvod u višemesečni prekida borbi sa tehnički nadmoćnijim protivnikom.
Nakon svrstavanja Bugarske na stranu Centralnih Sila (6. septembra.1915), srpska vlada postala je direktno ugrožena i u Nišu.[20] Grad tog meseca postao meta Bugara zbog svog položaja na železničkoj komunikaciji Beograd — Solun, ali i zbog pretenzija Bugarske na jugoistočne delove Srbije. Do otvorenog neprijateljstva između dve zemlje došlo je prvi put 12. oktobra 1915. godine, kada je bugarska vlada objavila rat Srbiji.[21]
Od ulaska Bugara u rat, na strani Austrougarske, stvari za srpsku vladu idu nagore; pored opasnosti od Bugarske vojske na istoku, u Nišu je počeo da raste broj zaraženih tufusom, čija će epidemija u narednim mesecima odneti nekoliko desetina hiljada života širom Srbije. Srbija je postala toliko ugrožena da joj je pretilo zarobljavanje od Bugara. Da bi to sprečila srpska vlada se evakuisla u Kosovsku Mitrovicu i Kruševac (16. oktobra 1915), samo desetak dana pre bugarskog ulaza u Niš. Zajedno sa državnom administracijom, na putu sa srpskom vladom krenuo je i celokupni diplomatski kor.
Grad Niš je prepušten Bugarima koji ulaze u njega 6. novembra 1915. godine i postaju njegovi gospodari u naredne tri godine.[21] Tako je otpočeo egzodus srpskog naroda u albanskoj golgoti u Velikom ratu.
Epidemije zaraznih bolesti, novi problem za srpski sanitet
Sahrana belgijskih lekara Selme Eliasberg i Ferdinanda Mazeja, preminulih u Negotinu 1915. od posledica pegavog tifusa
Međutim već krajem 1914. godine brojno stanje srpskog saniteta je desetkovano. Epidemija pegavca i rekurensa zahvatila je narod vojsku i ceo njen sanitet. Žrtve ovih epidemija bili su i pripadnici saniteta. Najviše su tada pomrli mladi lekari, poručnici. Epidemija pegavca, najpre je zahvatila ratne zarobljenike, stanovništvo pa vojsku, jer je u aneksiranom delu Bosne i Hercegovine (Austro-Ugarska) bio prisutan pegavac i rekurens.
Prve obolele vojnike, od povratnog i pegavog tifusa u Srbiji, otkrio je bakteriolog dr Buli M., neposredno posle Cerske bitke, avgusta 1914. godine, u poljskoj bolnici, lociranoj u Jarebicama. Nakon toga, prema Bulijevim kazivanjima;
...broj obolelih je počeo da raste iz dana u dan, ali je, dosta kasno, postalo jasno sa kakvim se neprijateljima čoveka, u tom trenutku, Srbija suočava.[22]
Pegavac se u srpskoj vojsci oktobra 1914. godine, sve više širio a centralno žarište oboljevanja i umiranja bilo je Valjevo. Tu je epidemija počela ali ...
Nije sasvim tačno utvrđeno gde se bolest najpre pojavila. Možda se istovremeno javila kod izbeglica iz Mačve i Podrinja, u srpskoj vojsci ili među austrougarskim vojnicima ... U Valjevu je umrlo više od 3.500 vojnika, dok je broj umrlih civilnih lica bio daleko veći.[23]
Prema izveštaju pukovnik dr Dušan Stefanovića, početkom decembra 1914. godine (delimično prikazanog na donjoj tabeli), u bolnicama širom Srbije, nalazilo se oko 40.000 bolesnika, od čega 1.818 sa zaraznim bolestima, od čega je 1.499 (82,5%) bolesnika imalo neki od tri oblika tifusa.[24]
Zarazne bolesti u srpskoj vojsci početkom decembra 1914. godine prema izveštaju pukovnika dr Stefanovića
Stanje na dan
Typhus abdominalis broj (%)
Typhus recurrenc broj (%)
Typhus exanthematicus broj (%)
Dysenteria broj (%)
Ostale bolesti broj (%)
UKUPNO broj (%)
12. decembar 1914
383 / 21,1
986 / 54,2
130 / 7,2
174 / 9,5
145 / 8,0
1818 / 100
Krajem decembra 1914. prema zapisima generala dr Sime Karanovića, epidemija sva tri tifusa se rasplamsava, pa se, od 1818, 12.12.1914. godine, broj obolelih povećava za više od 50%, i 24.12 1914. godine dostiže broj od 2.990. obolelih.[25][26]
Taktičko rešenje protiv epidemije pegavca i razvašljivanje otkrila je engleska vojna misija u Srbiji. Bio je to njihov naučni doprinos preživljavanju srpskog naroda, koji se ogledao u primeni improviziranih parnih aparata (engl.barrel disinfector), u srpskoj vojsci često nazivanog „srpsko bure“"
Sanitet srpske vojske je pravilno postupio i za 1914/15. godine odredio kao strateški cilj razvašljivanje. Nažalost, to nije bilo dovoljno; falilo je efikasno taktičko sredstvo. Adekvatno taktičko rešenje protiv epidemije otkrila je engleska vojna misija u Srbiji. Bio je to njihov naučni doprinos preživljavanju srpskog naroda, a ogledao se u primeni improviziranih parnih aparata (engl.barrel disinfector), u srpskoj vojsci često nazivanog „srpsko bure“" (engl.Serbian barrel disinfector) i drugih mera razvašljivanja.[27] U tom cilju dva sanitetska voza (koja su do zatišja prevozila ranjenike) preimenovana su u vozove za dezinfekciju i depedikulaciju (razvašljivanja). Jedan je saobraćao južno od Stalaća, drugi severno, a treći, na pruzi uzanog koloseka Stalać-Užice. Zadatak ovih sanitetskih vozova je bio:
Dezinfikovati sve železničke stanice, sve putničke vozove, radionice i lokale u kojima boravi ili spava železničko osoblje, trećepozivci i zarobljenici koji su upotrebljavani za rad. Vršene su i antitifozne vakcinacije sveg železničkog osoblja, njihovih porodica, trećepozivaca, svih onih koji su na ma koji način bili uposleni na železnicama“...[28]
Iako je prvu ratnu godinu završila kao pobednik Srbija je bila iscrpljena zbog ogromnih ljudskih gubitaka i obimnih razaranja njenih najplodnijih oblasti. Osećao se nedostatak i ljudske i stočne hrane, sanitetskog materijala i opreme. Sve se moralo nabavljati iz inostranstva pa su čak seno i slama uvoženi iz Rusije.
Jedna od četiri srpske poljske bolnice, koliko je imala svaka divizija na frontu oktobra 1914. U svom sastavu imala je sanitetskog materijala za 100 ranjenika (obolela) i pod šatorom prostor za 14–16 kreveta.Valjevo, „Hotel Grand“ (koji i danas postoji), tokom Prvog svetskog rata, 1914. i 1915, bio je jedna od 20 privremenih bolnica, koliko ih je tada bilo u Valjevu, pored 2 redovne i 6 rezervnih bolnica.Bolesnik oboleo od tif, na lečenju u ratnoj bolnici u Valjevu
Prema ratnim planovima srpske vlade, od 26. februara 1914. godine, predviđeno je da u slučaju rata u Valjevu bude 11 opštinskih objekata sa 2.210 bolesničkih kreveta.[29] Međutim stvarna situacija na početku ratnih dejstava nadmašila je sva očekivanja, što je zahtevalo hitnu korekciju u prvobitnim planovima.
Uoči rata u Valjevu su postojale samo dve bolnice: Valjevska okružna bolnica (sa hirurškim paviljonom) i Stalna vojna bolnica Drinske divizije, kojom je rukovodio sanitet major, dr Pavle Vojteh, obe sa skromnim smeštajnih mogućnosti.
Izmena težišta dejstva austro-ugarske vojske nametnula je srpskoj vojsci novu orijentaciju odbrane. U Cerskoj bici i kasnije Bici na Drini, glavni tokovi ranjenika ići će preko Valjeva. Građani su samoinicijativno organizovali Odbor za doček ranjenika preko kojih je angažovan veliki broj valjevčana. Valjevo se u tim uslovima našlo u pozadini fronta, i postalo je centralno mesto odakle se ne samo komandovalo neposrednom situacijom na bojištu, već i sanitetski zbrinjavala i lečila masa povređenih i obolelih vojnika i izbeglog stanovništva sa borbenim dejstvima zahvaćenog područja.
Prema kazivanju dr Arčibalda Rajsa, Valjevo je postalo glavni stan srpske vojske,[30] zbog velike koncentracije vojnika, ranjenika i izbeglica koja je uticalo na to da broj stanovnika Valjeva (gradića sa 10.000 stanovnika) dostigne cifru od 100.000.[31]
Posle bitaka na Ceru, Jadru, Gučevu, Boranji, Jagodnji i Mačkovom kamenu, Valjevo je bilo zakrčeno ranjenicima, a na prilaznim putevima, prema svedočenju narednika 5. puka 2. armije:
...haos! Vozovi, pešaci, konji, sve se zaglavilo ... dođemo u Zavlaku. Tu je tek bruka: ranjenici; jedan mrtav oficir ostavljen na putu; drugi ranjen moli za vodu. Niko ni glavu da okrene.[32]
U gradu, bile već osnovane dve bolnice sa 2.500 postelja, koje nisu bilo ni približno dovoljne. Ubrzo su u Valjevu sve škole, kasarne, hoteli, kafane, magacini, u pretvorene u stacionare. U njima su ranjenici zbrinjavano na podovima, sa ili bez slame i pokrivača. I dok su teški ranjenici ležali u ovim improvizovanim bolnicama, laki ranjenici su zakrčili valjevske ulice.[33] Tada je opisan jedan čudan fenomen koji se u ratovima rešava posebnim merama:
Lako ranjeni su celog dana bili zakrčili valjevske ulice i prikupljali su se oko zavojišta radi previjanja, a u podne i uveče oko kazana ..., a teško ranjeni sa očajanjem su čekali na red da budu pregledani.[34]
Formirane su i poljske bolnice u okolini Valjeva: Prva poljska bolnica Drinske divizije prvog poziva u Brankovini, Druga poljska bolnica kombinovane divizije u Grabovici, kao i bolnice u Koceljevi, Pričevićima, Peckoj, itd.[33]
U svom izveštaju, od 13. septembra 1914. godine, o stanju u Valjevskim bolnicama i srpskom sanitetu, upućenom pretpostavljenoj komandi, načelnik saniteta Vrhovne komande, pukovnik dr Lazar Genčić, tražeći hitnu ispomoć, navodi;
Dok smo u Prvom balkanskom ratu, u samom Beogradu imali oko 30 bolnica i u njima je radilo prosečno oko 100 lekara ... sada smo došli u poziciju da u Valjevu na 7.000 ranjenika, koliki se broj nalazio pre nekoliko dana, imamo samo 25 lekara.[35]
O teškim problemima u kojima je bio srpski sanitet govore i ovi podaci: na 1.200 vojnika bio je samo jedan lekar (što je nedopustivo malo za ratne uslove), a na jednog hirurga dolazilo je 300-800 ranjenika, zavisno od vojnih operacija. Hiruršku pomoć, ukazivana je u vremenskoj oskudici, velikom prilivu povređenih sa nedovoljnim brojem hirurga. Nedostatak vremena za kvalitetan rad hirurga najbolje je opisao brigadni sanitetski đeneral dr Mihailo Petrović, otac srpske vojne hirurgije, rečima:
Za vreme mira mi smo gospodari vremena, a za vreme rata ono gospodari nama, jer to zavisi od aktivnosti bilo naše bilo neprijateljske.[36]
Koliko je ta borba srpskih hirurga za svaki život bila naporna i neizvesna pokazuje i podatak da se samo posle Cerske i Kolubarske bitke u Valjevo „slilo“ i primarno zbrinuto 12.000 ranjenika. Mnogi su kasnije raspoređeni po drugim bolnicama u Srbiji.[33]
Situaciju u bolnicama pogaršavao je i nedostatak lekova, zavojnog materijala pa čak i pamuka (vate, gaze, zavoja). Umesto sanitetskog materijala od pamuka na rane je stavljana prokuvana slama. Nije bilo ni osnovnih sredstva za održavanje higijene i pranje rublja (sapuna i drugih sredstava).[33]
Bežeći pred srpskom vojskom, bez imalo humanosti prema svojim vojnicima, neprijatelj je u Valjevskoj bolnici ostavio blizu 3.500 obolelih, pretežno od zaraznih bolesti, što je još više pogoršalo epidemiološku i zdravstvenu situaciju u ovom gradu.
Jedan od postera, kojim, je 1914/15. bila oblepljena cela Srbija
U epidemiju pegavca je jednim delom vodila ekonomska iscrpljenosti Srbije do tada vođenim ratovima (od 1912 do 1914),[37][38] a drugim delom (ne)higijena u trupinim jedinicama srpske vojske, kao izvor zdravlja ili bolesti, koja je bila vrlo slaba:
Tome je uzrok nehigijensko vaspitanje našeg naroda, nedovoljan broj lekara, nikakva sprema i slaba organizacija. U carstvu nečistoće kužne klice našle su svoje gnjezdo, a paraziti svoje hranitelje. Da li se može govoriti o ličnoj higijeni, kad je bilo teško sačuvati - retko naći koga, da nema vaši? ... Vaši su bile i na obrvama, i brkovima i po glavi kao pleva posuti.[39] "
Uoči Nove Godine (1914/15) Valjevo i njegovu okolinu zahvatela je velika epidemija pegavog tifusa, koja se kao pošast brzo širila Srbijom. A sve je počelo ovako, prema kazivanju srpskog književnika Veljka Petrovića:[40]
Na Novu Godinu (1915) stanje u gradu i u bolnici bilo je još užasnije. Valjevčani se zatvoriše u domove. Svi prozori zastrti, kapije zaključane..., po trotoaru, po ulici muvali su se, teturali i ležali bolesni vojnici, neki ulazili, crvenih obraza i izluđenih pogleda udvorišta i skakali u bunare; neki su, pobegavši iz bolnice, u košuljama ili goli, nagi, ispruženih ruku, išli, išli - nekuda, tražeći valjda vode, bežeći od ognja koji je buktao u njima i razgarao bedna njihova tela.[41][42]
U borbu protiv zaraze u Srbiji, najpre se suprotstavila mala grupa valjevskih lekara. Na poziv Srpske vlade imajući u vidu ozbiljnost koja je ovom problemu pridavana, odazvale su se brojne lekarske misije (ruske, francuske, engleske, američke, škotske, belgijske, holandske i ostale) i pojedini lekari dobrovoljci. I pored ogromne pomoći sa strane zasluga u zaustavljanju epidemije u prvom redu pripada srpskom sanitetu. Veliki broj među njima umro je od pegavca nesebično lečeći bolesnike.[43]
Zamisao da se epidemija pegavca 1914/15. masovnim „razvašljivanjem“ može zaustavi bila je dvostruko pionirski poduhvat, koji je time nosio kumulativnu „neizvesnost“, zato ne baš malu.
Za strateško opredeljenje je trebalo imati odgovarajuću taktiku, a nju, opet, niko u svetu nije imao, pa ni srpska sanitet, iako je bio najzainteresovaniji.
Ono što su drugi primenjivali gotovo individualno kao higijensku meru, i lekari Srbije su znali i primenjivali.
Mada je bolnička mreža u Srbiji na početku 1915. bila sveobuhvatna, uz stalno otvaranje novih stacionara, sve masovnije oboljevanje u januaru i februaru 1915. pravezišlo je sve mogućnosti i napore civilnog i vojnog saniteta u organizacionom pogledu. Iako se i dan danas smatra da su zarazu u Srbiju doneli zarobljeni austrougarski vojnici, sve češće se u epidemiološkoj literaturi može pročitati (mada ne uvek dokumentovano), da je:
Mnogo verovatnije da je epidemija svih oblika tifusa bila neizbežna posledica postojećih uslova: potpunog rasula u celoj zemlji, neometanog tumaranja beskućnih izbeglica i vojnika, hladnoće, gladi, opšte nemaštine i potpunog kraha redovne zdravstvene službe
Na osnovu ovih i drugih saznanja iz retrogradnih studija, može se zaključiti da su širenju zaraze pogodovali ovi činioci:
1. Nedovoljno poznavanje uzroka, načina širenja, i mera zaštite protiv pegavog tifusa
Zbog nedovoljnog poznavanja uzroka i načina širenja zaraze u Srbiji nije bilo nikakvih kontrolnih pregleda, mera prevencije ili sanitarne inspekcije, i nije bilo ni organizovanih ambulanti za zbrinjavanje civilnog stanovništva.
2. Nizak nivo opremljenosti i pretrpanost bolnica
Lečenje bolesnika u bolesnicima pretrpanoj Vojnoj bolnici u Nišu 1915.
U uslovima prenatrpanosti bolesnicima koja je vladala u srpskim bolnicama, sa svega oko 400 lekara, od kojih se 360 razbolelo od pegavca, a jedna trećina ih je umrlo bilo je izuzetno teško boriti se protiv epidemije. Čak i među članovi stranih misija koji su došli u Srbiju da pomognu srpskim lekarima, takođe je bilo ugroženih: pet američkih lekara umrlo je od pegavca, a od trinaest francuskih lekara samo jedan nije oboleo, dok su šestorica umrli.
Stanje u pretrpanom srpskim bolnicama, i praktično nemoć srpskih lekara, u vreme epidemije pegavca, najbolje su prikazali dr Ričard Strong, šef jedne američke medicinske misije, navodeći primer jedne hirurške bolnice sa 400 kreveta i 1.600 pacijenata, u kojoj je 1.100 obolelih od tifusa u kojoj kaže...
...epidemija pegavog tifusa koja se desila u Srbiji 1915. godine bila jedna od najstrašnijih za koju zna svet modernog doba
I dr Viljem Hanter (1867-1937), šef engleske vojno-medicinske misije poslate u Srbiju ne da leče tifusare već da zaustave epidemiju i koji zaprepašćen zatečenim stanjem kaže...
...može se videti 1.000 obolelih za godinu dana u nekoj zemlji, ali videti 1.000 obolelih u jednom danu, to nisam nigde pročitao.
3. Loš odnos prema higijene i prevenciji zaraze
Loš odnos ili, bolje reći, nedostatak higijenskih navika i odsustvo preduzimanja preventivnih mera od strane bolesnika i stanovnika Srbije. Kakav je odnos srpskog naroda prema higijeni bio najbolje su opisale strane misije ili pojedinci koji su u tom periodu boravili u Srbiji. Tako je npr. američki novinaar Džon Rid (1887-1920) ovako opisao nehigijenu srpskog stanovništva ...u ovoj zemlji apsolutno nema higijene...preduzimanje preventivnih mera za Srbe je bio znak kukavičluka. Na posledice epidemije gledali su sa nekom vrstom pritajenog ponosa, nešto slično kao što se u srednjovekovnoj Evropi gledalo na kugu.
4. Brzo otpuštanja sa lečenja tek prezdravelih bolesnika
Rano otpušteni rekonvalescenti (kliconoše) su svojim kretanjem na relaciji vojska-bolnica-kuća širili zarazu.
U najtežoj fazi epidemije u valjevskom kraju je dnevno umiralo od 50 do 100 bolesnika, ili prema procenama 3.500 vojnika, a zasigurno više od 4.000 stanovnika.
Koliko je epidemija uzela maha govori smrtnost bolesnika koja je bila u stalnom porastu, na nivou cele Srbije. Prema podacima dr Lazara Genčića, u srpskim bolnicama broj obolelih bio je veći od broja ranjenih. Na dan 13. januara 1915. godine, broj obolelih bio je 29.503 a broj ranjenih 22.017.[44]
Prema zapisima generala dr Sime Karanovića u epidemiji sva tri oblika tifusa, koja je počela da bukti krajem decembra 1914. godine, broj obolelih se od 2.990 (24.12.1914), „eksplozivno“ povećao, na 17.198 (24. marta 1915). Najviše obolelih, do marta 1915. godine, bilo je od povratnog tifusa. U martu, je došlo do naglog porasta broja obolelih od pegavca, na 60,2%, i smanjenjio se broj obolelih od rekurensa, na 32,8%, od ukupnog broja obolelih od sva tri oblika tifusa.[25][26]
Prosečni mortalitet, na početku epidemije pegavca 1914. godine bio je 15%, da bi, u periodu februar-mart, na vrhuncu epidemije, dostigao prosečnih 60%, kada se, u bolnicama, širom Srbije, mortalitet kretao od 19–65%, a prema nekim izveštajima i značajno više.[45]
Sanitet srpske vojske je ispravno postupi donošenjem odluke da u 1914/15. godini njen strateški cilj rada treba da bude razvašljivanje. Nažalost, to nije bilo dovoljno; falilo je efikasno taktičko sredstvo. Adekvatno taktičko rešenje protiv epidemije pronašla je engleska vojna misija, a ogledalo se u primeni partizanskog bureta, zaprašivanju vašiju i podizanju lične i kolektivne higijene na viši nivo.
Broj obolelih u celoj srpskoj vojsci od zaraznih bolesti u periodu od 24. decembra 1914. do 24. maja 1915.[g]
Veći deo druge ratne godine karakterisalo je relativno zatišje, u prvih devet meseci. „Zatišje“ je srpskoj vojsci i napaćenom narodu pružilo priliku da se odmori, vrati svojim kućama iz zbegova, zaleči rane vojnika i konsoliduje svoje redova. Međutim ovaj period bio je izuzetno težak za srpski i civilni sanitet, i srpski narod, jer nije značio prestanak smrti u Srbiji. Nastalo je period ratovanja sa epidemijama zaraznih bolesti, trbušnog, povratnog i pegavog tifusa i dizenterije, sa kojima se trebalo boriti sve do kraja rata.[43]
Značajnu ulogu u borbi protiv epidemije tifusa i kolere odigrao je poseban sanitetski voz za dezinfekciju i vakcinaciju, koji se kretao prugama Srbije. Železnički majstori u Nišu, su po preciznim uputstvima dr Hantera i saradnika, brzo napravili ovaj poseban voz za dezinfekciju i vakcinaciju, što je bila potpuno nova mera, dotad neprimenjivana ni u jednoj vojsci na svetu! Imao je 14 vagona, uključujući i vagon-kupatilo, i bio je završen 17. aprila, tačno po obnavljanju železničkog saobraćaja, i 19. aprila 1915. godine je sa 15 Hanterovih oficira krenuo na put.
Situacija se menja septembra 1915. Nastaje pregrupisavanje austrougarske i nemačke vojske na granicama Srbije, ali ovoga puta sa novim združenim snagama neprijatelja, kojima prilazi i Kraljevina Bugarska, pod centralnom komandom feldmaršal Augusta fon Makenzena.
Vojišta su bila na terenima severozapadne Srbije a Beograd je usled neprekidnog artiljerijskogbombardovanja, postao „neupotrebljiv“ za zbrinjavanje ranjenika i bolesnika, kao i njegove mnogobrojne dobro opremljene bolnice kojih je tokom Balkanskih ratova u Beogradu bilo 36 (2 vojne i 34 rezervne).
Usled zverskog postupanja neprijateljske vojske prema stanovništvu na zaposednutim teritorijama Srbije pokrenuta je „reka“ izbeglica prema jugu zemlje i njenim gradovima Nišu, Leskovcu, Vranju, Skoplju. FrancuzArtur Gaso ovako je opisao zastrašujući prizor tih dana u Lapovu:
Masa prozeblog, već izgladnelog naroda opasuje prostor oko železničke stanice. Kad li će, da li će putnički voz koji ide ka Nišu stići niko ne zna, osim da će putovanje do Niša potrajati, u najboljem slučaju, 16 sati. Zapat vašiju po vagonima i železničkim stanicama bio je neizbežan. Što će zahvatiti i sanitetske vozove; i oni će, poput previjališta, zavojišta, poljskih, rezervnih bolnica postati rasadnici epidemije pegavca i rekurensa...
„Niš je bio najvažnija polazna stanica sanitetskog voza, koji je prema formaciji bio predviđen kao transportna okosnica saniteta srpske vojske. Dvojica lekara, jedan podoficir, petorica kaplara i dvadesetorica vojnika činili su osoblje sanitetskog voza. Na početku ratnih operacija za ratne potrebe prilagođena su još 2 civilna voza. Ovim vozovima srpska vojska omogućila je transport ranjenika i materijala na prostoru do Niša i od Niša do Soluna i Jedrena. Srpska vojska je jedina među balkanskim državama imala ovakve vozove. Prema procenama savremenika, ovi vozovi transportovali su 110.000 srpskih i savezničkih vojnika, prešavši između 30.000 i 40.000 kilometara svaki“.[19]
Sa fronta na Drini, Savi i Dunavu sve više je pristizalo ranjenika u Niš. Samo u jednom mesecu niške bolnice su zbrinule 6.000 ranjenika.
Herojska odbrane Beograda nije uspela da zaustavi prodora nemačko-austrougarskih snaga u severnu Srbiju, kao i napada Bugara sa istoka zemlje. Ratna sreća je napustila Srbiju. Srpska vojska je sve više zapadala u kritičnu situaciju, a ubrzo se odustalo od verovanja u kontraofanzivu nakon dolazska saveznika i njihove neposredne pomoć Srbiji, koja je izostala. Napustivši Beograd i severne delove Srbije srpski kralj zajedno sa srpskom vojskom i narodom povlačio se prema jugu Srbije, u nadi da će se spas naći u povlačenju dolinom Vardara. U takvim uslovima sanitet je bio najslabija tačka u srpskoj vojci o čemu govori ovaj citat:
Zna se, kada je vojska u povlačenju, kada je gotovo pred rasulom sanitet je najslabija njena tačka. Zahtevan, i u pogledu hrane, materijala, ljudi, spor. Opterećen najtežim moralnim i strategijskim pitanjima. Šta s ranjenicima, šta s bolesnicima? Koga i dalje vući sa sobom, a koga ostaviti? Koliko lekara, i sanitetskog osoblja, biva ostavljeno da s ranjenicima, bolesnicima, opremom, shodno Ženevskoj konvenciji bude zarobljeno, a potom, njoj uprkos, ponižavano i zlostavljano. Koliko lekara, i sanitetskog osoblja, prosto ne može dalje zbog slabog zdravlja? A koliko će ih „nestati“ u podnebesnim hladnim gorama?
U Srbiji su svi znali, pa i u vojnom sanitetu, da posle velikih bitaka u 1914. godini, epidemije „tri tifusa“ i zatišja od nekolko meseci nakon toga, rat nije završen i da se očekuje njegov nastavak. To se i obistinilo. U jesen 1915. godine vojska je bila u punoj gotovosti, popunjenost jedinicama srpske vojske bilo je oko 411.000 vojnika i podoficira i oko 9.000 oficira.
Pravci povlačenja srpske vojske
Situacija u Srbiji se promenila septembra 1915.godine, lada je nastalo pregrupisavanje austrougarske i nemačke vojske na njenim granicama, ali ovoga puta sa novim združenim snagama neprijatelja, kojima prilazi i Bugarska, pod centralnom komandom feldmaršal Augusta fon Makenzena.
Vojišta su bila na terenima severozapadne Srbije a Beograd je usled neprekidnog artiljerijskogbombardovanja, postao „neupotrebljiv“ za zbrinjavanje ranjenika i bolesnika, kao i njegove mnogobrojne dobro opremljene bolnice kojih je tokom Balkanskih ratova u Beogradu bilo 36 (2 vojne i 34 rezervne).
Usled zverskog postupanja neprijateljske vojske prema stanovništvu na zaposednutim teritorijama Srbije pokrenuta je „reka“ izbeglica prema jugu zemlje i njenim gradovima Nišu, Leskovcu, Vranju, Skoplju. FrancuzArtur Gaso ovako je opisao zastrašujući prizor tih dana u Lapovu:
Masa prozeblog, već izgladnelog naroda opasuje prostor oko železničke stanice. Kad li će, da li će putnički voz koji ide ka Nišu stići niko ne zna, osim da će putovanje do Niša potrajati, u najboljem slučaju, 16 sati. Zapat vašiju po vagonima i železničkim stanicama bio je neizbežan. Što će zahvatiti i sanitetske vozove; i oni će, poput previjališta, zavojišta, poljskih, rezervnih bolnica postati rasadnici epidemije pegavca i rekurensa...
Sa fronta na Drini, Savi i Dunavu sve više je pristizalo ranjenika u Niš. Samo u jednom mesecu niške bolnice su zbrinule 6.000 ranjenika.
Herojska odbrane Beograda nije uspela da zaustavi prodora nemačko-austrougarskih snaga u severnu Srbiju, kao i napada Bugara sa istoka zemlje. Ratna sreća je napustila Srbiju. Srpska vojska je sve više zapadala u kritičnu situaciju, a ubrzo se odustalo od verovanja u kontraofanzivu nakon dolazska saveznika i njihove neposredne pomoć Srbiji, koja je izostala. Napustivši Beograd i severne delove Srbije srpski kralj zajedno sa srpskom vojskom i narodom povlačio se prema jugu Srbije, u nadi da će se spas naći u povlačenju dolinom Vardara. U takvim uslovima sanitet je bio najskabija tačka u srpskoj vojci o čemu govori ovaj citat:
Zna se, kada je vojska u povlačenju, kada je gotovo pred rasulom sanitet je najslabija njena tačka. Zahtevan, i u pogledu hrane, materijala, ljudi, spor. Opterećen najtežim moralnim i strategijskim pitanjima. Šta s ranjenicima, šta s bolesnicima? Koga i dalje vući sa sobom, a koga ostaviti? Koliko lekara, i sanitetskog osoblja, biva ostavljeno da s ranjenicima, bolesnicima, opremom, shodno Ženevskoj konvenciji bude zarobljeno, a potom, njoj uprkos, ponižavano i zlostavljano. Koliko lekara, i sanitetskog osoblja, prosto ne može dalje zbog slabog zdravlja? A koliko će ih „nestati“ u podnebesnim hladnim gorama?
Nakon svrstavanja Bugarske na stranu Centralnih Sila (6. septembra.1915), Srbija je postala direktno ugrožena i sa istoka.[20] Do otvorenog neprijateljstva između dve zemlje došlo je prvi put 12. oktobra 1915. godine, kada je bugarska vlada objavila rat Srbiji.[21] Srpski gradov na jugositoku Srbije postali su meta Bugara zbog svog položaja na železničkoj komunikaciji Beograd — Solun, ali i zbog pretenzija Bugarske na jugoistočne delove teritorije Srbije.
Od ulaska Bugara u rat, na strani Austrougarske, stvari za srpsku vladu idu nagore; pored opasnosti od Bugarske vojske na istoku, počeo je da raste broj zaraženih tufusom, čija će epidemija u narednim mesecima odneti nekoliko desetina hiljada života širom Srbije. Srbija je postala toliko ugrožena da joj je pretilo zarobljavanje od Bugara. Da bi to sprečila srpska vlada se evakuisla u Kosovsku Mitrovicu i Kruševac (16. oktobra 1915), samo desetak dana pre bugarskog ulaza u Niš. Zajedno sa državnom administracijom, na putu sa srpskom vladom krenuo je i celokupni diplomatski kor. Grad Niš je prepušten Bugarima koji ulaze u njega 6. novembra 1915. godine i postaju njegovi gospodari u naredne tri godine.[21] Tako je otpočeo egzodus srpskog naroda u albanskoj golgoti u Velikom ratu.
Povlačenje srpske vojske i njenog saniteta kroz Srbiju (30. septembar — 24. novembar, 1915)
Prvobitni plan da povlačenje srpske vojske ide preko Makedonije prema Grčkoj je osujetila Bugarska podmuklim napadom na srpsku vojsku sa leđa. Zato je počelo povlačenje srpske vojske i dela naroda preko Crne Gore i Albanije, do albanskog primorja. Povlačenje je izvršeno pod veoma nepovoljnim uslovima: po zimi i snegu, sa slabo odevenim i obuvenim, gladnim vojnicima, koji su često bili pod borbom protiv albanskih naoružanih grupa.
Povlačenje srpske vojske u oktobru 1915. dolinom Morave do granica Srbije na KosovuPekari jedne ratne pekara u Velikom ratu pakuju tain u vreće u kojima je dostavljan jedinicama Srpske vojske u povlačenju
Od Beograda preko Raške do granice Srbije, povlačenje srpske vojske i njenog vojnog saniteta odvijalo se uz mnogo problema. Poslednje naređenje o sanitetskom zbrinjavanju vojske Vrhovna komanda izdala je sanitetu na liniji sanitetskog zbrinjavanja Kragujevac – Kraljevo, što je imalo niz negativnih posledica. Svi kasniji postupci predstavljali su samoinicijativu lekarskog osoblja u duhu opštih naređenja, a posledice nastupajućeg stanja i dezorganizacije najbolje je opisao dr Svetislav Stefanović:
...Dok su iz Raške ranjenici evakuisani za Mitrovicu i Novi Pazar, iz tih varoši vraćani su naši ranjenici u Rašku... Iz Mitrovice slati su naši ranjenici u Prištinu, dok su otuda upućivani drugi u Mitrovicu...
Na tom putu, preko Kosova i Metohiju, svuda je ostavljena oprema mnogih stalnih i rezervnih vojnih bolnica (Beograd, Niš, Kragujevac, Valjevo, Zaječar, Smederevska Palanka, Mladenovac, Jagodina, Paraćin, Knjaževac, Kruševac, Kraljevo, Vrnjačka Banja, Čačak, Užice, Aleksinac, Vranje, Vranjska banja, Leskovac, Novi Pazar, Skoplje i na kraju Kosovska Mitrovica, Priština, Prizren, Peć i Bitolj.). U većem broju bolnica na tim pravcima ostavljani su teški ranjenici i bolesnici i sa njima određen broj sanitetskog osoblja (lekara, medicinara, apotekara, bolničara) shodno odredbama Ženevske konvencije. U jesen 1915. godine na tom putu povlačenja sva arhiva vojnog saniteta spaljena je u Kraljevu.
Snažan prodor naprijatelja sa severa i istoka Srbije uslovio je 21. oktobra1915. povlačenje Moravske stalne vojne bolnice;...„jedine srpske sanitetske formacije koja je ostala formacija i tokom Katastrofe, povlačeći se od Niša pa do Skadra, pa kroz glibove divljeg albanskog primorja, do Vida, Ostrva Smrti, na kome je odmah dejstvovala“... Američkoj misiji dr Vladimir Stanojević je predao 1.300 ranjenika zajedno sa dr Božidarom Zamftom, da sačeka neprijatelja, a u povlačenje je krenulo celokupno osoblje bolnice sa jedinicom od 500 regruta moravske bolničke čete, „... sa više hrane za ljude i stoku nego li bolničkih stvari...“
Uporedo sa vojskom povlačio se i veliki zbeg stanovništva, počinje golgota kroz snegom zavejane planine Crne Gore i Albanije. Hiljade i hiljade mrtvih pratilo je trag ogromne kolone, neki su sahranjivani, a mnogi i bez groba ostajali pored puta. Povlačenje je bilo teško i naporno i trajalo je tri meseca sve do 21. januara1916.
Jedan od aviona srpske vojske
Prvi vazdušni transport nekoliko bolesnika, u jednom ratu, obavili su srpski i francuski vazduhoplovci, u toku povlačenja srpske vojske ka Albaniji, sa Kosova Polja u novembru 1915. za potrebe Vojne bolnice Niš. Prvo na relaciji Beograd—Niš, a zatim na relaciji Prizren—Skoplje na zahtev upravnika dr Vladimir Stanojevića. Evakuaciju vazdušnim putem izvršila je „francuska aeroplanska četa“ pod komandom kapetana Vitrala. Svaki drugi transport ovih bolesnika bio bi smrtonosan.[46][47] Prvi srpski pilot koji je u svom avionu 1915. evakuisao ranjenika bio je Miodrag Tomić. On je poleteo sa niškog aerodroma Trupale, i na relaciji Prizren—Skadar prevezao 12 ranjenika. Prvi avionom preveženi bolesnik do Skadra bio je Milan Rostislav Štefanek slovački avijatičar, prebego iz austrougarske vojske, koji je posle rata postao ministar vojske Čehoslovačke.[48][49]
Put Moravske vojne bolnice u 1. svetskom ratu do ostrva Vido. Tamnijom bojom označena su mesta u kojima je bolnica privremeno radila.
Deset dana kasnije, 1. novembra1915. bolnica je preko Kuršumlije stigla do Prištine. Zakasnivši da se spoji sa Moravskom divizijom, njen upravnik je samoinicijativno odlučio da bolnica samostalno nastavi prema Lipljanu i Prizrenu. U Prizrenu je bolnica boravila deset dana zajedno sa hiljadama vojnika i izbeglica, Vladom i Vrhovnom komandom srpske vojske. Prodor Bugarske vojske onemogućio je povlačenje prema bitolju i Grčkoj. U Prizrenu je izvršena reorganizacija bolnice. Sanitetska četa Moravske divizije dodeljena je kao deo pratnje Vrhovne komande, a ostatku bolnice naređeno je da u Đakovici zajedno sa crnogorskim vlastima organizuje zbrinjavanje ranjenika i bolesnika i njihovu evakuaciju na teritoriju Crne Gore. U Đakovici, gde je bolnica boravila sedam dana, dr Vladimir Stanojević je osnovao bolnicu sa 150 kreveta, ambulantu i kuhinju. I pored naređenja da zbrinjava samo oficire komanda bolnice je samoinicijativno lečila sve kategorije bolesnika.[50]
Moravskoj stalnoj vojnoj bolnici u Prizrenu je predat materijal nekoliko rasformiranih bolnica, i umesto da se povlači teškim putem preko Ljume, naređeno da u Đakovici, u dogovoru sa crnogorskim vlastima, organizuje zbrinjavanje ranjenih i obolelih oficira, i njihov transport u dubinu crnogorske teritorije.
Posle napuštanja Niša, u Đakovici je po prvi put Moravska stalna vojna bolnica mogla da se smesti na duže vreme i počne redovne aktivnosti.
Snabdevena novcem i sa tri tone brašna, bolnica je organizovana sa 150 ležajeva. Pored bolnice, posebno su organizovane vojnička ambulanta i kuhinja. Potreba za ovim službama bila je velika i neodložna, a njihovom organizacijom bolnica je na sebe preuzela veliki zadatak, budući da je tu upućivano mnoštvo izgladnelih i promrzlih vojnika koji su usput izgubili svoje jedinice. Komanda bolnice je ovu aktivnost sprovela samoinicijativno, budući da je bilo predviđeno da zbrinjava samo oficire.[50]
Obolelo ljudstvo na levom marševskom pravcu prema jadrannsoj obali prihvaćeno je prvi put na organizovano zbrinjavanje tek kad su čelne jedinice ristigle u Tiranu, formirane su bolnice u Tirani a potom i Elbasanu. Na čelu bolnica u Tirani, koja je formirana u devet zgrada sa 1500 bolesnika bio je dr Nikola Hristić, a u bolnici u Elbasanu dr Nikola Blagojević). Ove dve bolnice biće kasnije evakuisane u Drač i Kavaju.
Bolnice u Tirani, Draču i u Kavaji bile su nešto bolje snabdevene zahvaljujući tome što je bitoljska stalna vojna bolnica pri evakuaciji iznela i sačuvala najveći deo sanitetskog materijala. Po evakuaciji bolnice u Tirani u njoj je, prema svedočenju lekara Rezervnih trupa, ostalo svih 1.500 bolesnika.
Dračka bolnica služila je i za regulisanje evakuacije bolesnika i rekonvalescenata tako što je rekonvalescente i bolesnike pripremala za transport brodovima i lađama. Prilike u toj bolnici bile su teške. Zbog velikog broja obolelih koji se svakodnevno povećavao, iz dana u dan, stalno se širio obim bolnice na susedne zgrade. Podizani su novi šatori, pridruživale se nove poljske bolnice, otvarala nova odeljenja u Raštbulu.
Od 13. decembra do 26. januara 1916. u dračkoj bolnici lečena su 1.702 bolesnika, od kojih su umrla 492. Međutim kroz ovu bolnicu prošlo je daleko više vojnika od broja koji je naveden, jer se pouzdano zna da je tu izdvojeno i ostalo svo slabo ljudstvo koje nije moglo marševati za Valonu. Većina njih potražila je pomoć ili bila oslonjena na dračku bolnicu u iščekivanju pomorskog transporta.
Višestruka uloga vojnog saniteta u albanskoj golgoti
Sa vojskom su se povlačile i žena i dece, izbeglice, od jedne do druge sanitetske stanice na maršruti.U stalnom sukobu sa Albancima, srpski sanitet je i fizički štitio svoje bolesnike, starce, žene i decu
Zajedno sa vojnim kolonama (koje su brojale 220.000 starešina i vojnika) odstupalo je i 200.000 starca, žena i dece, izbeglica (od kojih je trećina na ovom putu umrla), i ranjenih vojnika. Višestruka uloga vojnog saniteta u marševanju vrletima Albanije i Crne Gore ogledala se u:[50]
Zbrinjavanje vojnika, starca, žena i dece
Novoranjeni i oboleli vojnici starci žene i dece, nisu zaostajali za marševskom kolonom, ali se nisu predavali neprijatelju, već su otstupali sa sanitetskom službom, od jedne do druge sanitetske stanice na maršruti, predstavljajući posebnu odgovornost i veliko opterećenje za organizaciji sanitetskog obezbeđenja marševske kolone.
Ishrana i fizička zaštiti ranjenika i bolesnika
Kako su zalihe hrane ponete pre otstupanja brzo potrošene nastao je veliki problem kako ishraniti ranjenike i bolesnike. Sanitetlije su razgrtanjem snega pod plitkom i oskudnom zemljom čupali mahovinu, paprat, lišajeve, lišće i korenje i to stavljali u kazan. Tako su se hranili danima ne bi li spasli bolesnike i sebe od gladi.[50]
A kada je bila dobro organizovala rad u privremenim bolnicama saniet je dobijao zaduženje da sprema hranu i za srpske civile i bolesnike u crnogorskoj bolnici. Na primer:
Baš kao i u Đakovici, i u Skadru je komanda bolnice organizovala ishranu za vojnike bez komande, pa je posle nabavke šest velikih kazana, ponovo uz pomoć Crvenog krsta, počela svakodnevna prehrana više od četiri hiljade ljudi.[50]
Evakuacija sanitetskog materijala i medicinske opreme
I pored svih naprezanja sanitetske službe, nije uspela da sačuva sanitetski materijal. Naime na pravcu Žljeb—Berane nije bilo nemoguće provesti volovska kola sa sanitetskim materijalom, koji je ostavljen usput zbog teških meteoroloških uslova, gladi fizičke iscrpljenosti i velikog zakrčenja puteva izbeglicama koje su napadali pobunjeni Arbanasi.[50]
Glavnina srpskog saniteta, na čelu sa Moravskom stalnom vojna bolnicom iz Đakovice premeštena u Peć, u koji je krenula 17. novembra 1915. godine. Nakon donošenja odluke o povlačenju peko Albanije i Crne Gore, 21. novembra/4. decembar 1915. godine, preko Rugova, kraćeg ali mukotrpnijeg pravca, prešli su srpski lekari i drugo medicinsko osoblje, a preko Žljeba, za Berane prešla je komora sa opremom i bolesnicima.[50]
Za šest dana marša (od 21. novembar/4. decembar - 28. novembar/11. decembar), preko Andrijevice, glavnina saniteta sa Moravskom stalnom vojna bolnicom stigla je u Podgoricu. U grad na Morači dospelo je samo ljudstvo, ali ne sanitetski materijal, jer preko Žljeba nije bilo moguće provesti volovska kola.[50]
Gubici srpskog vojnog saniteta nakon albanske golgote
Srpsku vosjku, njen sanitet i izbeglice sa Albanske obale prevozilo je šest velikih italijanskih prekookeanskih brodova, 2 pomoćne francuske krstarice, 6 brodova-bolnica (5 italijanskih, 1 francuski), 2 mala italijanska broda-ambulante, 34 srednja i mala parobroda i pomoćnih plovila (15 italijanskih, 15 francuskih, 4 engleska). Ukupno: 28 italijanskih, 17 francuskih i 5 engleskih brodova. Od 12. decembra 1915. do 22. februara 1916. ovim brodovima prevezeno je oko 300.000 ljudi, srpskih vojnika i izbeglica, uključujući i 22.928 srpskih ratnih zarobljenika (mahom Austrougara).
Reorganizacija i ustrojstvo, vojnog saniteta na Grčkom tlu
Razvašljivanje odeće u srpskom buretu na solunskom frontu
Dolaskom na Krf, rasformirane su skoro sve dotadašnje srpske sanitetske ustanove, a nova organizacija ustanovljena je posle potpisivanja sporazuma 6. aprila 1916. godine u Parizu. Delovi tog francusko-srpskog sporazuma koji su se ticali organizacije sanitetske službe bili su za Srbe umnogome nepovoljni.
Srpske sanitetske ustanove bile su po Pariskom sporazumu predviđene samo do nivoa operativne vojske.
Određena su; po tri alpinska zavojišta za svaku diviziju (jedno za hirurške slučajeve, drugo za zarazne bolesti, treće za ostale potrebe).
Srbi nisu imali prava na sopstvene armijske bolnice, i na osnivanje specijalističkih službi.
Ovakva organizaciju hirurške službe, smatrane je „telom bez glave”. Jer, treba znati da je u lečenju ranjenika jedna od najvažnijih mera sprovođenje jedinstvene hirurške doktrine, a ona je na divizijskom nivo bila prekinuta.
Situacija na centralnom delu Solunskog fronta 16. avgusta 1916. gde je bila i srpska armijaHirurg dr Mihailo Petrović (sa šajkačom na glavi) za vreme operacije u Prvoj poljskoj bolnici na solunskom frontu
Nakon dvomesečne obuke, početkom jula 1916. godine srpski vojnici zaposedaju sektor na Solunskom frontu. Solunski front je angažovao oko 600 hiljada vojnika sa obe strane linije fronta. Srpska vlada i oficirski krugovi sa teškom mukom uspeli su da obezbede postojanje „srpskog sektora“ na Solunskom frontu, čime je izbegnuta mogućnost da vojnici budu razmešteni i odvojeni po različitim savezničkim jedinicama. Vojska Kraljevine Srbije zaposela jr položaje na teško pristupačnim Moglenskim planinama, koje su u tom periodu predstavljale međudržavnu granicu Kraljevine Srbije i Kraljevine Grčke.
Sve ove aktivnosti pratilo je i razmeštanje srpskog vojnog saniteta uz brojne probeleme. Naime prema novoj organizaciji srpske sanitetske službe ustanovljenoj posle potpisivanja 6. aprila 1916. godine u Parizu, francusko-srpskog sporazuma, Srbi, po ovom sporazumu nisu imali prava na sopstvene armijske bolnice, i na osnivanje specijalističkih službi, jer su srpske sanitetske vojne ustanove bile predviđene samo do nivoa operativne vojske. Srpskom vojnom sanitetu određena su po tri alpinska zavojišta za svaku diviziju, jedno za hirurške slučajeve, drugo za zarazne bolesti, treće za ostale potrebe.[51] Pariski sporazum, i nova organizacija saniteta teško je pala srpskim vojnim lekarima a naročito hirurzima, a posebno ocu srpske ratne hirurgije dr Mihajlu Miki Petroviću, koji je ovako reagovao:
Mi se (vojni) lekari ljutimo, kad nam rezervni sanitetski oficiri prebace da je (na Solunskom frontu) na njima ležao najveći deo posla... Trebalo je zaći na front i uveriti se da je bio procentualno nesrazmerno mali broj aktivnih sanitetskih oficira prema rezervnim, dok je u isto vreme u Solunu (po kancelarijama i nadleštvima) procentualno bio nesrazmerno veliki broj aktivnih prema rezervnim. Kao da je deviza Saniteta Vrhovne komande bila: rezerva na front, aktiva u pozadinu! A pri sve tom naš sanitet uopšte nije bio malobrojan.[52]“
U pomoć srpskom sanitetu ponovo su stigle i bile prve, škotske žene sa tri bolnice i transportnom jedinicom. Došle su i sanitetske misije iz drugih delova Komonvelta: iz Australije, Novog Zelanda, Kanade. Stiglo je ukupno 60 žena, počev od bolničarki i vozača sanitetskih vozila do lekara i hirurga. Bile su to odlično opremljene transportne jedinice, koje su preuzele najznačajniji deo evakuaciju ranjenika iz Gorničevske bitke i sa Kajmakčalana.
Cena učešća u ratu bila je za Srbiju izuzetno visoka:[53]
Srpska vojska izgubila je oko 369.000 oficira, podoficira i vojnika, uključujući i oko 114.000 teških ranjenika i trajno onesposobljenih stanovnika.
Zemlja je 1915. godine bila izložena i epidemiji tifusa, u kojoj je stradalo oko 135.000 stanovnika.
U odnosu na brojnost populacije Kraljevina Srbija je u Prvom svetskom ratu imala najveći procenat stradalih, kako među vojnicima, tako i među civilnim stanovništvom.
^Nedok A, Sekulić M. The epilogue: Total numbers of casualties in World War I, Vojnosanit Pregl 2008; 65( Suppl.): 98–100.
^Stevan Jakovljević, Srpska trilogija, Beograd 2007.
^Toma Mitrović, urednik, Istorija srpskog naroda, knjiga VI-2, Srpska književna zadruga, Beograd, 1983.
^Aleksandar Nedok, Povlačenje srpske vojske ka primorju, i njena evakuacija na Krf 1915/1916: rad vojno-sanitetske službe, Beograd 2006.
^Dalibor Denda, „Srpska vojska u predvečerje epohe ratova 1912–1920“, Prvi svetski rat i balkanski čvor - zbornik radova (ur. Momčilo Pavlović), Beograd, 2014, str. 423
^Dalibor Denda, Automobil u srpskoj vojsci 1908-1918, Beograd, 2008.
^Jovanović M. Pegavi tifus (pegavac), Srpska državna štamparija, Niš, (1915). str. 19., 24, 29.
^Nešić Đ. Bolnica u Dragomancima i njene improvizacije. In: Stanojević V, editor. Istorija srpskog vojnog saniteta. Naše ratno sanitetsko iskustvo. Beograd: Zlatibor; (1925). str. 814–8.
^Milić R. Apotekarska i sanitetska sprema u našim ratovima. In: Stanojević V, editor. Istorija srpskog vojnog saniteta. Naše ratno sanitetsko iskustvo. Beograd: Zlatibor; (1925). str. 808–13.
^Ignjatović M, Stanković N. Serbian war surgical experience (1876–1918): part 5. War surgery in Serbia during the First World War. Vojnosanit Pregl. 61 (3): 331—42. 2004.Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć).
^Kojen L. O trepanacijama u ratu. In: Stanojević V, editor. Istorija srpskog vojnog saniteta. Naše ratno sanitetsko iskustvo. Beograd: Zlatibor; (1925). str. 667–80
^Nedok A. Srpski vojni sanitet na početku rata i u velikim bitkama 1914. godine, Zbornik „Srpski vojni sanitet 1914–1915. godine“, Vojna štamparija, Beograd, 2010, 25–76
^Kitanović, Vladimir, Niš u Prvom svetskom ratu 1914-1918, Narodni muzej Niš, 1985
^ abvgD. Živanović, Niš u Prvom svetskom ratu u: Istorija Niša II, Gradina i Prosveta, Niš, 1984, 226.
^Buli M. Moja bakteriološka iskustva u ratovima 1912– 1918. U: Stanojević V. Istorija srpskog vojnog saniteta. Naše ratno sanitetsko iskustvo. Urednik Šolaja N, Izdavač, Vojnoizdavački i novinski centar, Beograd 1992: 514–23.
^Mitrašinović M. Sanitetske prilike i pojava epidemije pegavog tifusa u valjevskom kraju (194-1915). U: Zbornik radova, Valjevska bolnica 1914-15. godine. Valjevo; 1992. s. 37-45.
^Stefanović D. Rat 1914. Rukopisno odeljenje SANU, Beograd, 8701/1–2.
^ abSondermajer R. Beležnica sa inspekcijskog putovanja, Rukopisno odeljenje SANU, Beograd, 14559/I-2
^ abStanojević V. Pegavi tifus u srpskoj vojsci 1914–1915. U: Stanojević V. Istorija srpskog vojnog saniteta. Naše ratno sanitetsko iskustvo. Urednik Šolaja N, Izdavač, Vojnoizdavač- ki i novinski centar, Beograd 1992: 329–35.
^Vukšić Lj.: Istorijski osvrt na prestanak pegavca (Tiphus exanthematicus) 1914–1915. godine u Srbiji, Arhiv za istoriju zdravstvene kulture Srbije; 18, 1–2, 1989: pp. 45–58.
^Tripković I, Živanović M. Sto godina hirurgije u Valjevu. U: Zbornik radova sa stručnog sastanka hirurga Srbije povodom 100 godina hirurgije u Valjevu; 2001 Apr 20; Valjevo, Yugoslavia. str. 3–10.
^Rid Dž. (1975) Rat u Srbiji 1915, Obod, Cetinje, s. 11-84
^Đurić S., Stevanović V., priređivači (1990) Golgota i vaskrs Srbije 1914-1915, Beograd
^Popović D., Higijena u vojsci, U: Stanojević, V. (1992) Istorija srpskog vojnog saniteta, Naše ratno sanitetsko iskustvo (original 1925), VIC, Beograd, s. 534-9
^Vidosava Nikolić-Stojančević: Godina 1915. u delima Veljka Petrovića. Zbornik Istorijskog Instituta SANU br.4, Beograd 1986,
^Veljko Petrović, Vremena i događaji. Novi Sad, (1954). str. 618.23.
^Veljko Petrović, Sabrane pripovetke. Izd. Matice srpske, Subotica 1964. godine, knj. 3, pripovetka „U Nišu pred slom 1915"
^ abBirtašević B, Đorđević D, Arsić B i sar. Vojna epidemiologija. III izdanje. Urednici, Savezni sekretarijat za narodnu odbranu, Beograd 1989.
^K. Todorović, Uspomene na epidemiju pegavca iz 1914-1915. godine, Zbornik osnivačke skupštine Jugoslovenskog društva za istoriju medicine, farmacije i veterine, Beograd 1957.
^Antić D. Pegavi tifus u Kragujevačkoj rezervnoj vojnoj bolnici 1914–1915. U: Stanojević V. Istorija srpskog vojnog sa- niteta. Naše ratno sanitetsko iskustvo. Urednik Šolaja N, Iz- davač, Vojnoizdavački i novinski centar, Beograd 1992: 315–28.
^T.K Austin, Aeromedical evacuation-the first 100 years, ADF Health, Vol.3 april 2002.
^Davidović J. Kako je čovek poleteo? Istinita bajka o letenju, izdavač Jovan M. Davidović, Beograd, 2008
^Dimić, Milorad; Fabijan S. Dimić K. (2000). Primena vazduhoplova vojske Jugoslavije u vazdušnom transportu bolesnika (na sr). Beograd: XIV kongres lekara Srbije i Kongres lekara otađžbine i dijaspore, 194.
^M. Petković, D. Sećanski Sto godina srpske avijatike u Nišu, Niš, 2012, 21.
^ abvgdđežzStanojević V. Across albania to the Island of death - From the diary of a hospital. Belgrade: Vojnoizdavački novinski centar; 1921.
^Brana Dimitrijević i Aleksandar S. Nedok, Nastanak legendarne Prve hirurške poljske bolnice Vrhovne komande na Solunskom frontu, Izlaganja sa simpozijuma „Srpski vojni sanitet u 1916. godini“, 2007. na: www.rastko.rs
^B. Dimitrijević: Povodom uspomena tvorca modernog srpskog vojnog saniteta,(„Danica 2005.“ Beograd. Vukova zadužbina. str. 386)
Dragan Mikić, Aleksandar Nedok, Branislav Popović, Zarazne bolesti u srpskoj vojsci i narodu 1914. i 1915., na: na:www.rastko.rs
Milorad Radojčić, Okružni fizikus dr Selimir Đorđevićna:www.rastko.rs
General Piaron de Mondezir, Albanska golgota. Uspomene i ratne slike, Beograd 1936.
Marcel Dunan, Le Drame balkanique de 1915, Paris 1932.
Feri Pizani, Srpska drama. Oktobar 1915. Solun 1917.
Milorad Ekmečić: Dugo kretanje između klanja i oranja, Istorija Srba u novom veku (1492 – 1992), Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2007.
Grupa autora, Vojna peidemiologija, Vojnoizdavački Zavod,, Institut za vojno medicinsku dokumentaciju, Beograd 1978.
Prof. Dr Vladimir Stanojević: Srpsko lekarsko društvo i njegovi članovi u Narodno-oslobodilačkim ratovima Srbije 1876-77-78 i 1912 – 1918. godine, Srpsko lekarsko društvo. Spomenica, Beograd, 1972.
Miroslav Perišić: Valjevo grad u Srbiji krajem 19. veka, Beograd – Valjevo, 1998, 149.
.jpg)
.jpg)
.IMG_2048_(2).jpg)
Mediji vezani za članak Srpski vojni sanitet u Prvom svetskom ratu na Vikimedijinoj ostavi
