Srpska tradicionalna muzika

Srpska tradicionalna muzika predstavlja istorijski pregled srpske nacionalne muzičke istorije i prakse.

Negde duboko u vekovima na izvoru srpskog naroda potekla je i pesma. Pevalo se u svim prilikama, naročito pri radu. Pesme su nastajale tako što bi začele u nekoj duši a kasnije nastavljale svoj život putujući od grla do grla, od srca do srca... menjajući se polako i prolazeći kroz mnoge unutrašnje šake dobijale su svoj besprekoran i plemenito prost oblik pun sažetog i koncentrovanog emotivnog položaja duše jednog naroda. Ovakav vid narodne pesme javlja se u svim delovima sveta, ali poseban i atmosferski jedinstven oblik narodne pesme javlja se u dušama naroda posejanim na poljima Balkana. Pre svega misli se na zemlje Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Srbije, Makedonije i Bugarske. Slovenski duh oseća se u pesmama mnogih krajeva zahvaljujući nepristupačnosti i zabačenosti sela u kojima je živeo i radio prost narod neke pesme su se do danas očuvale netaknute i nepromenjene.

Poreklo

Neki etnomuzikolozi smatraju da neke pesme, što sama njihova sadržina kaže, datiraju čak iz vremena mnogo pre pokrštavanja Srba i drugih južnih Slovena. Pesme često pevaju o paganskim obredima i o običajima koji su se u nekim oblicima u srpskom narodu održali do danas. U gradskoj muzici duboke tragove ostavile su mnoge kulturne vojske koje su marširale pod ovim nebom, ipak kratka i jaka emotivna snaga u rečima pesme dala je osnovnu prepoznatljivu crtu. Onu koja potvrđuje balkansku dušu koja peva tačno iz srca. Poetika južnoslovenske duše najbolje i najjasnije vidljiva je u tradicionalnim pesmama. Česte teme su ropstvo, junaštvo, zabranjena ljubav, plač majke sestre ili ljube za sinom bratom, draganom, koji je u ropstvu ili je poginuo u boju. postoje i običajne i obredne pesme. koje pevaju o žetvi, mobi, prelu, o igranju i pevanju.

Osobenosti

Šarolikost pesama je velika, svaki kraj ima svoj karakterističan napev, čak i tematiku i ritam. Klijanjem i listanjem pravoslavnog hrišćanstva u tekstove pesama dospevaju i duhovne teme, mada se češće samo pominju imena Gospoda Isusa Hrista, Bogorodice i svetitelja... a da je tematika pesme zapravo nešto drugo. Ukorenjivanje velikih Hrišćanskih praznika rodilo je u narodu Vaskršnje, Božićne, Lazaričke i druge pesme.

Jednostavnu prostodušnu pesmu prate isti takvi instrumenti. U Srpskom i ostalim bratskim narodima svako muziciranje zove se svirka. Najčešće se sreću jedan ili dva svirača ređe nekoliko. u gradovima su se pod uticajem orijenta okupljali mali sastavi tzv. čalgije posebno u južnim krajevima. Svirači su sami izrađivali instrumente i temperovali ih otprilike po sluhu, a kada bi svirali zajedno koristili bi dva približno ista instrumenta. Neki majstori znali su da ustanove neki standard tzv. kalup i pravili po njemu instrumente stalno usavršavajući kalup.

Instrumenti

Instrumenti koji su najviše svirani su svirale (frula, svirka), gajde, dvojanke, dvojnice koje su zajedno sa guslama karakteristične za ovo podneblje. U nekim krajevima sviraju se razni oblici tambura, pretpostavlja se da su se odomaćile nakon dolaska sa istoka. Po nekima proširile su se po Balkanu iz Vizantije, a po nekima dolaskom i ulaskom Turaka. Nekada je najomiljenija tambura u narodu bila tambura samica iz porodice dugovratih tambura. U Srba i drugih balkanskih naroda javlja se u više oblika i naziva. Šargija, dangubica, ćitelija, samica, saz, srodni su instrumenti u raznim krajevima sa različitim načinom štimovanja i brojem žica. Tambure su ipak ređe svirane od gusala i aerofonih instrumenta. Na jugu su bile veoma popularne, odekle su migracijom stanovništva odomaćene u raznim krajevima.

Na jugu zapravo na području Kosova i Metohije pastiri su svirali na kavalima, koji su veoma zastupljeni i u Makedoniji i Bugarskoj.

Od ostalih instrumenata narod je voleo da svira i pravi diple, ćemane, gusle, lejke, klanete, cevare, šupeljke, duduke(frule). Od udaračkih instrumenata najomiljeniji su goč (tapan), daire, tarabuka, def. Na jugu osetan je uticaj orijentalne kulture, kako u sviranju tako i u pevanju. Na zapadu pak specifično za Balkan pevaju se pesme u sekundama, groktalice, rozgalice. U Srbiji karakteristično je grleno pevanje. Postoje pesme koje se pevaju na glas (jako prodorno), i pesme na bas.

Očuvanje

Zahvaljujući etnomuzikolozima i svima koji su snimili i zapisali pesme i svirke od autentičnih narodnih pevača i svirača, danas je najveći broj pesama sačuvan i opet se sa buđenjem nacionalne svesti koja je u određenim političkim periodima bila pomućena, ponovo prenosi sa kolena na koleno. Srećna okolnost je što uticaj Zapada i tvrde harmonizacije nije bio toliko jak, te se velik broj pesama sačuvao u svom izvornom modalnom obliku. Sigurno i srećni zaostatak u mnogim progresima faktor je kome treba zahvaliti što usmena tradicija nije izumrla i pesma kao predanje u nekim krajevima živi i danas. žudnja za modernim tekovinama dovela je do toga da mnoge evropske zemlje izgube dosta od izvorišta svoje muzike. Mnoga iskušenja i teška prošlost naroda Balkana dovela je do očuvanja duha zajednice i učinila balkanske zemlje možda najvećim čuvarima tradicionalne svirke i pesme.

Vidi još

Srpska narodna muzika

Literatura

Srpska narodna muzička tradicija u komuni Leposavić, Glasnik Muzeja Kosova i Metohije, Knj. VII-VIII (1962-1963), Priština 1964, 435-453.
Petrovih R. Srpska narodna muzika — Beograd: Muzikološki in-t, 1989