Sosnovi Bor
Sosnovi Bor (rus. Сосновый Бор) grad je i važan industrijski centar na krajnjem zapadu Lenjingradske oblasti, na severozapadu evropskog dela Ruske Federacije. Zbog svog velikog privrednog značaja Sosnovi Bor se nalazi na listi zatvorenih gradova i strancima je pristup gradu omogućen samo uz specijalne dozvole. Administrativno predstavlja jedinstvenu gradsku opštinu na području oblasti, i obuhvata teritoriju površine 72 km².
Sosnovi Bor Сосновый Бор | |
---|---|
Administrativni podaci | |
Država | Rusija |
Federalni okrug | Severozapadni |
Oblast | Lenjingradska oblast |
Rejon | Sosnovoborski gradski okrug |
Osnovan | 1958. |
Status grada | 1973. |
Stanovništvo | |
Stanovništvo | |
— 2015. | 67.397 |
— gustina | 936,07 st./km2 |
Geografske karakteristike | |
Koordinate | 59° 53′ 00″ S; 29° 06′ 00″ I / 59.883333° S; 29.1° I |
Vremenska zona | UTC+3 |
Aps. visina | 20 m |
Površina | 72 km2 |
Ostali podaci | |
Poštanski broj | 188540 |
Pozivni broj | (+7) 81369 |
Registarska oznaka | 47 |
OKATO kod | 41 454 |
OKTMO kod | 41 754 000 001 |
Veb-sajt | |
sbor.ru/ |
Prema procenama nacionalne statističke službe za 2015. u gradu je živelo 67.397 stanovnika.
Geografija
urediGrad Sosnovi Bor nalazi se na krajnjem zapadu Lenjingradske oblasti i leži na južnoj obali Finskog zaliva, odnosno njegovog sekundarnog Koporskog zaliva, na mestu gde se u zaliv uliva reka Kovaši. Sam grad se nalazi na oko 80 km jugozapadno od istorijskog centra grada Sankt Peterburga, sa kojim je direktno povezan železničkom prugom i autoputem.
Administrativno je uređen kao centar Sosnovoborskog gradskog okruga, i zasebna je administrativna celina unutar Lenjingradske oblasti. Gradski okrug je u vidu poluenklave sa tri strane okružen teritorijom Lomonosovskog rejona, dok je na zapadu i severozapadu obala Finskog zaliva. Gradsko središte leži se na nadmorskoj visini od 20 m.
Istorija
urediNa mestu savremenog grada tokom XVII veka postojalo je selo koje se zvalo Ustja (Ušće, rus. Устья), a pomenuto selo se u pisanim izvorima po prvi put pominje pod tim imenom na karti Ingermanlandije koju je 1676. na osnovu švedskih izvora sastavio Avgust Bergenhajm.[1] Pod istim imenom selo se pominje i na kartama iz 1704. i 1705. godine.[2][3]
Savremeni grad zvanično je osnovan 10. decembra 1958. godine kao radnička varošica u kojoj je trebalo da stanuju zaposleni u obližnjoj Lenjingradskoj nuklearnoj elektrani.[4] Četiri godine kasnije u gradu sa radom počinje Institut za nuklearnu energiju, a radovi na Lenjingradskoj nuklearki okončani su 1973. godine, kada je u pogon pušten njen prvi blok. Iako je u početku Sosnovi Bor administrativno pripadao Lomonosovskom rejonu, odlukom oblasnih vlasti od 19. aprila 1973. Sosnovi Bor dobija status zvaničnog grada oblasne subordinacije i izdvaja se iz pripadajućeg rejona kao zasebna administrativna celina.
Zbog izuzetno velikog značaja u privrednom i vojnom smislu pristup gradu je strogo zabranjen svim stranim državljanima, i samim tim Sosnovi Bor postaje jedan od, u to vreme, 44 zatvorena grada Sovjetskog Saveza. Godine 1981. sa radom je počeo i četvrti blok Lenjingradske nuklearke, čime je kapacitete ove elektrane dostigao 4 miliona kWh električne energije, a sama elektrana je stekla status za to vreme najvećeg elektroenergetskog objekta na svetu.
Odlukom lokalnih vlasti Lenjingradske oblasti № 22-oz od 31. marta 2005. područje grada Sosnovog Bora dobija status zasebne opštinske celine kao Sosnovoborski gradski okrug sa administrativnim rangom koji se izjednačava sa drugostepenim opštinama (rejonima).
Dana 30. avgusta 2007. započeli su radovi na izgradnji potpuno nove nuklearne elektrane sa planirana 4 nuklearna reaktora. Planirano je da prva dva energetska bloka sa radom počnu tokom 2017. godine.
Demografija
urediPrema podacima sa popisa stanovništva iz 2010. u gradu je živelo 65.788 stanovnika, dok je prema procenama nacionalne statističke službe za 2015. grad imao 67.397 stanovnika.[5] po tom parametru Sosnovi Bor se nalazio na 237. mestu među 1.114 zvaničnih gradova u Rusiji.
1838. | 1959. | 1970. | 1979. | 1989. | 2002. | 2010. | 2015. |
---|---|---|---|---|---|---|---|
--- | 1.762 | 14.035 | 42.205 | 55.800[6] | 66.132[7] | 65.788[8] | 67.397 |
Vidi još
urediReference
uredi- ^ «Карта Ингерманландии: Ивангорода, Яма, Копорья, Нотеборга», по материалам 1676 г. Архивирано на сајту Wayback Machine (1. јун 2013)
- ^ «Генеральная карта провинции Ингерманландии» Э. Белинга и А. Андерсина, 1704 г., составлена по материалам 1678 г.
- ^ «Географический чертёж над Ижорскою землёй со своими городами» Адриана Шонбека 1705 г. Архивирано на сајту Wayback Machine (11. август 2011)
- ^ Справочник истории административно-территориального деления Ленинградской области Архивирано на сајту Wayback Machine (3. новембар 2013)
- ^ Ленинградская область. Оценка численности постоянного населения на 1 января 2009-2015 гг. Архивирано на сајту Wayback Machine (5. март 2016)
- ^ „Vsesoюznaя perepisь naseleniя 1989 g. Čislennostь naličnogo naseleniя soюznыh i avtonomnыh respublik, avtonomnыh oblasteй i okrugov, kraёv, oblasteй, raйonov, gorodskih poseleniй i sёl-raйcentrov.”. Vsesoюznaя perepisь naseleniя 1989 goda (na jeziku: ruski). Demoscope Weekly. 1989. Pristupljeno 4. 9. 2012.
- ^ Federalьnaя služba gosudarstvennoй statistiki (21. 5. 2004). „Čislennostь naseleniя Rossii, subъektov Rossiйskoй Federacii v sostave federalьnыh okrugov, raйonov, gorodskih poseleniй, selьskih naselёnnыh punktov – raйonnыh centrov i selьskih naselёnnыh punktov s naseleniem 3 tыsяči i bolee čelovek”. Vserossiйskaя perepisь naseleniя 2002 goda (na jeziku: ruski). Federalni zavod za statistiku. Pristupljeno 4. 9. 2012.
- ^ Federalьnaя služba gosudarstvennoй statistiki (Federalni zavod za statistiku) (2011). „Vserossiйskaя perepisь naseleniя 2010 goda. Tom 1 (Nacionalni popis stanovništva 2010, 1. svezak)”. Vserossiйskaя perepisь naseleniя 2010 goda (Nacionalni popis stanovništva 2010) (na jeziku: ruski). Federalni zavod za statistiku. Pristupljeno 4. 9. 2012.
Spoljašnje veze
uredi- Zvanični veb-sajt
- Gradski info portal Arhivirano na sajtu Wayback Machine (25. januar 2016)
- Podaci o Lenjingradskoj nuklearnoj elektrani Arhivirano na sajtu Wayback Machine (17. januar 2016)