Википедија

Sloboda

Za druge upotrebe, pogledajte stranicu Sloboda (višeznačna odrednica).

Sloboda (grč. ἐλευθερία, lat. libertas)[1] se odnosi, u najopštijem smislu, na tvrdnju „biti slobodan“ (nesputan, nezarobljen) i označava stanje u kojem subjekt može da deluje bez prisile i zabrane.[2] Položaj čoveka potpuno suprotan slobodi jeste ropstvo. U modernoj politici, sloboda se sastoji od socijalnih, političkih i ekonomskih sloboda na koje imaju pravo svi članovi zajednice.[3] U filozofiji, sloboda uključuje slobodnu volju kao suprotnost determinizmu.[4] U teologiji se misli na slobodu od efekata „greha, duhovne službe, [ili] zemaljskih veza”.[5]

Antički simbol slobode

U filozofiji postoji više povezanih određenja pojma slobode. Sloboda kao sloboda izbora podrazumeva sposobnost čoveka da bira između različitih mogućnosti i da donosi odluke. Sloboda kao autonomija delanja znači mogućnost delanja po sopstvenoj volji koje pretpostavlja odsutnost svake prinude spolja. Sloboda kao sloboda volje podrazumeva sve ono što ne škodi drugome. Ovaj pojam slobode podrazumeva samoograničenje, jer bi bezgranična sloboda bila samovolja, odnosno negacija slobode drugog.[6]

U ontološkom smislu sloboda čini bit čoveka, njegovu čovečnost koja ga razlikuje od ostalih bića determinisanih nužnošću.[7] Pošto sloboda čini bit čoveka kao ličnosti, neki je nazivaju i ličnom slobodom. Glas ove temeljne ljudske slobode se zove savest.[7] Premda se čovek ne može odreći ove slobode, on se naspram nje može oglušiti. Ukoliko pak svesno preuzima svoju slobodu, a time i odgovornost, onda se ona naziva pozitivnom slobodom, koja se ispoljava kao „sloboda za”. Reč sloboda se često koristi u sloganima, kao što je „život, sloboda i težnja za srećom”[8] ili „Sloboda, jednakost, bratstvo”.[9]

Sloboda u filozofiji

uredi

Stari Grci su slobodu shvatali prvenstveno kao političko pravo građana u polisu, jer je građanin (polites) bio slobodan čovek, za razliku od roba. Etimologija starogrčkog pojma eleutheros označava stanje u kome ljudi žive zajedno i pripadaju jednom narodu. Otuda i reč sloboda (eleutheria) upućuje na ljudsku međusobnost, pripadnost nekoj zajednici.[6] Platon smatra da idealna država osigurava najveću slobodu za sve građane kao ostvarenje pravednosti, gde svako radi ono u čemu je najbolji. Aristotel pak određuje slobodu čoveka na ontološkoj, etičkoj i političkoj ravni. U ontološkom smislu slobodnim nazivamo čoveka koji živi radi sebe a ne radi drugoga (Met. 982 b 26), dakle onog koji je određen samosvrhom. Na tom temelju uzdiže se i sloboda u etičkom smislu kao namera ili izbor „stvari koje su u našoj moći i koje su ostvarive“ (Nik. Etika 1112 a). U političkom smislu sloboda je ostvarenje poretka zajednice gde svako postiže najveću afirmaciju: „Slobodi kao prvo pripada da se naizmenično vlada i biva vladan“ (Pol. 1317 b 1). Samo čestit čovek može postati i čestit građanin ne uzurpirajući i ne zloupotrebljavajući vlast, jer je kao jednak prema drugima kada je sam na vlasti i kada je pod vlašću drugih. Stoička filozofija je poimala slobodu kao saznatu nužnost. Ovo shvatanje slobode ima svoje sledbenike u predstavnicima determinizma.

Srednjovekovna filozofija premešta težište problematike iz politike u unutrašnjost subjekta, pa se sloboda pre svega ispoljava kao sloboda volje. Hrišćanska filozofija božije sveznanje suprotstavlja slobodnoj volji jedinke, iz čega izvodi predodređenost ljudske delatnosti.

 
Ežen Delakroa, Sloboda vodi narod

U novovekovnoj filozofiji problem slobode dobija na važnosti u borbi građanstva protiv feudalnog apsolutizma i dolazi do izražaja u teorijama prirodnog prava, društvenog ugovora i liberalizma. Prema Baruhu Spinozi, suprotnost slobodi nije nužnost nego prinuda. Francuski filozofi prosvetiteljstva su smatrali da je stanje slobode prirođeno čoveku zbog činjenice da poseduje dušu i svest. Ruso smatra slobodu osnovnim svojstvom čoveka bez kojeg nema ni prava, ni dužnosti, ni moralnosti.


Kant smatra čoveka kao čulno biće neslobodnim. Za njega je sloboda u negativnom smislu nezavisnost od uzroka čulnog sveta, a sloboda u pozitivnom smislu je autonomija uma, moralni zakon kao uslov slobodne volje. Prema Kantu, postoje dve mogućnosti ljudskog delovanja: 1) autonomno, kada se naša volja određuje zakonima koji su u nama samima, koji počivaju u našem umu; 2) heteronomno, kada je naša volja određena nečim što stoji izvan nas, nekim nama tuđim zakonom.[6]

Fihte smatra da na početku filozofije mora stajati misleći subjekt, ja koje „se samo postavlja“. U tom samopostavljanju izraženo je „činodejstvo“ (nem. Tathandlung). Ja je snaga koja je iznutra nezavisna od svih uticaja spolja. U toj unutrašnjoj nezavisnosti počiva sloboda, čiji je beskonačni cilj usavršavanje čoveka. Da bi se očuvala razvojna dinamika, Fihte je uveo pojam »ne-ja« kao tačku otpora i suprotstavljanja.[6]

Hegel dijalektički poima odnos slobode i nužnosti tako da sloboda, koja u sebi ne bi imala nužnosti, ili puka nužnost bez slobode, predstavljaju apstraktne, pa, prema tome, neistinite odredbe. Hegel istoriju vidi kao „napredovanje svesti o slobodi“.[6] On smatra da u istoriji ne deluje pojedinac nego svetski duh (Weltgeist) preko pojedinca kao svog oruđa. Radi ispunjenja istorijske nužnosti, svetski duh deluje kroz pojedince, često i protiv njihovih namera, što Hegel naziva „lukavstvom uma“. Pojedinci, narodi i istorijske epohe samo su prolazni periodi svetskoistorijskog razvitka. Kod istočnjaka je samo jedan bio slobodan (despot). Kod Grka i Rimljana je nekolicina slobodna, ali je ideja slobode još bila vezana za ropstvo i time ograničena samo na neke, slobodnjake. Svoj vrhunac ideja slobode ostvaruje u građanskoj državi Hegelovog vremena, stoga on zaključuje: »mi znamo da su po sebi svi ljudi slobodni, tj. da je čovek kao čovek slobodan."[7]

Karl Marks, nasuprot Hegelu, građansku državu vidi samo kao oruđe klasnog ugnjetavanja, a proletarijat kao svetovni „princip negativnosti“ koji svoje ropstvo može ukinuti samo svetskom revolucijom, i ukidanjem svih klasa izboriti slobodu sebi i ujedno celom čovečanstvu.

 
Karl Marks

Dok je Marks verovao da se socijalizam može izgraditi preuzimajući državu, Bakunjin tražio njeno uništenje i stvaranje novog društva zasnovanog na slobodnom udruživanju slobodnih radnika. Prema anarhističkoj teoriji, sloboda može postojati samo tamo gde nema nikakve vlasti niti prisile.

Egzistencijalistički filozof Žan Pol Sartr smatra da je čovek izvorno slobodan jer nema nečega pre pojedinca što bi se moglo proglasiti ljudskom suštinom. Sartr veruje da Bog ne postoji i da je čovek prepušten samom sebi, slobodan da dela po sopstvenom nahođenju bez ikakvih opštih vrednosti na koje se može pozivati. [11] [12]

 
Žan-Pol Sartr

Čovek prvo postoji u svetu pa tek naknadno samog sebe određuje svojim delima. On se nalazi u određenoj situaciji koja od njega iziskuje određeno ponašanje. Čovek postaje ono što čini i kao takav nikada dovršen. On egzistira u mogućnosti i postoji samo u trenucima svoje akcije, kada sam sebe potvrđuje i gradi. Jednom bačen u svet čovek je odgovoran za sve što čini. Sloboda je autonomija izbora „sa početkom ostvarenja“, što je razlikuje od želje ili sna. Svaki izbor, makar bio i čista pasivnost, predstavlja „angažman“. Čovek se angažuje u životu i tako ocrtava svoj lik i definiše linije svoga postojanja. Svojim delanjem je odgovoran ne samo za sebe samog, već i za čitavo čovečanstvo, jer stvarajući sebe stvara i sliku čoveka kojeg gradi.[11]

Politika

uredi
Glavni članak: Politička sloboda

Istorija

uredi
 
Bista Aristotela

Moderni koncept političke slobode ima svoje poreklo u grčkim konceptima slobode i ropstva.[13] Biti slobodan, za Grke, nije značilo nemati gospodara, biti nezavisan od gospodara (živeti kako se hoće).[14][15] To je bio izvorni grčki koncept slobode. Usko je povezan sa konceptom demokratije, kako je to Aristotel rekao:

„Ovo je, dakle, jedna nota slobode za koju sve demokrate afirmišu da je princip njihove države. Druga je da čovek treba da živi kako hoće. To je, kažu, privilegija slobodnog čoveka, jer, s druge strane, ne živeti onako kako se čoveku sviđa je obeležje roba. Ovo je druga karakteristika demokratije, odakle je proizašla tvrdnja da niko njima ne vlada, ako je moguće, ili, ako je to nemoguće, da vlada i bude vladan naizmenično i tako doprinosi slobodi zasnovanoj na jednakosti.“[16]

Ovo se odnosilo samo na slobodne ljude. U Atini, na primer, žene nisu mogle da glasaju ili da budu na funkciji i bile su pravno i društveno zavisne od muškog rođaka.[17]

Stanovništvo Persijskog carstva uživalo je određeni stepen slobode. Građani svih veroispovesti i etničkih grupa dobili su ista prava i imali su istu slobodu veroispovesti, žene su imale ista prava kao i muškarci, a ropstvo je ukinuto (550. pne). Sve palate persijskih kraljeva gradili su plaćeni radnici u eri kada su robovi obično obavljali takve poslove.[18]

U Maurijskom carstvu drevne Indije, građani svih religija i etničkih grupa imali su neka prava na slobodu, toleranciju i jednakost. Potreba za tolerancijom na egalitarnoj osnovi može se naći u ediktima Ašoke Velikog, koji naglašavaju važnost tolerancije u javnoj politici vlade. Smatra se da je Ašoka osudio pomor ili hvatanje ratnih zarobljenika.[19] Ropstvo takođe nije postojalo u Maurijskom carstvu.[20] Međutim, prema Hermanu Kalku i Ditmaru Rotermundu, „izgleda da postojao otpor Ašokinim naredbama od samog početka.“[21]

Rimsko pravo je takođe obuhvatalo određene ograničene oblike slobode, čak i pod vlašću rimskih careva. Međutim, ove slobode su davane samo rimskim građanima. Mnoge slobode koje je uživalo rimsko pravo opstale su kroz srednji vek, ali ih je uživalo isključivo plemstvo, retko običan čovek. Ideja neotuđivih i univerzalnih sloboda morala je da sačeka do doba prosvetiteljstva.

Društvena sloboda

uredi

Društvena teorija najčešće razlikuje dve vrste slobode: negativna tj. „sloboda od“ i pozitivna tj. „sloboda za“. Prva je sloboda u smislu autonomije, što znači biti slobodan i nezavistan od svakog spoljašnjeg uticaja i prisile. Druga sloboda je u smislu participacije tj. učestvovanja. Svođenje problema slobode na problem pojedinačne individualne slobode, sadrži pretpostavku da u samom pojmu društva ne može biti sadržana sloboda, pa je pojedinac mora izboriti protiv društva, a ne i pomoću njega.[22]

Teorije društvenog ugovora i prirodnog prava, koje su bitno doprinele razvitku duha slobode, su dobile svoj pravni izraz u francuskoj Deklaraciji o pravima čoveka i građanina i Deklaraciji nezavisnosti SAD od 4. jula 1776. godine. U 19. veku su se mnoge nacije borile za nacionalnu slobodu i nezavisnost. Od druge polovine 20. veka različiti manjinski pokreti (seksualne, etničke, verske, kulturne manjine, itd.) se bore za ostvarenje svojih specifičnih sloboda i prava. Političko učenje koje uzima ličnu slobodu za osnov društvenog uređenja se naziva liberalizam.

U knjizi O slobodi, Džon Stjuart Mil je nastojao da definiše „...prirodu i granice moći koju društvo može legitimno primeniti nad pojedincem“, i kao takav, on opisuje inherentni i kontinuirani antagonizam između slobode i autoriteta i tako, preovlađujuće pitanje postaje „kako napraviti odgovarajuće prilagođavanje između individualne nezavisnosti i društvene kontrole“.[23]

Poreklo političke slobode

uredi

Engleska i Velika Britanija

uredi
 
Magna Karta (prvobitno poznata kao Povelja sloboda) iz 1215. godine, napisana gvozdenim žučnim mastilom na pergamentu na srednjovekovnom latinskom, koristeći standardne skraćenice tog perioda. Ovaj dokument se čuva u Britanskoj biblioteci i identifikovan je kao „Britanska biblioteka Koton MS Avgustus II.106“.

Hronologija:

Sjedinjene Države

uredi
 
Zvono slobode je popularna ikona slobode u SAD.

Prema Deklaraciji nezavisnosti Sjedinjenih Država iz 1776. godine, svi ljudi imaju prirodno pravo na „život, slobodu i potragu za srećom“. Ova deklaracija o slobodi bila je osporavana tokom 90 godina kontinuirane institucionalizacije legalizovanog crnog ropstva, pošto su robovlasnici tvrdili da je njihova sloboda najvažnija jer uključuje imovinu, njihove robove i da crnci nemaju nikakva prava koja je bilo koji belac bio dužan da prizna. Vrhovni sud je u odluci Dred Skota iz 1857. potvrdio ovaj princip. Godine 1866, nakon Američkog građanskog rata, Ustav SAD je izmenjen kako bi se proširila prava na obojena lica, a 1920. glasačko pravo je prošireno na žene.[32]

Do druge polovine 20. veka, sloboda je dodatno proširena kako bi se zabranilo mešanje vlade u lične izbore. U odluci Vrhovnog suda Sjedinjenih Država iz 1965. Grisvold protiv Konektikata, sudija Vilijam O. Daglas je tvrdio da slobode koje se odnose na lične odnose, kao što je brak, imaju jedinstveno prvenstvo u hijerarhiji sloboda.[33] Džejkob M. Apl je rezimirao ovaj princip:

Zahvalan sam što imam prava na poslovičnom javnom trgu – ali, praktično, moja najdraža prava su ona koja imam u svojoj spavaćoj sobi i bolničkoj sobi i odaji smrti. Većini ljudi je mnogo više stalo da mogu da kontrolišu svoja tela, nego da mogu da podnose peticiju Kongresu.[34]

U savremenoj Americi, različite suprotstavljene ideologije imaju različite stavove o tome kako najbolje promovisati slobodu. Liberali u izvornom smislu te reči vide jednakost kao neophodnu komponentu slobode. Progresivci ističu slobodu od poslovnog monopola kao suštinsku. Libertarijanci se ne slažu i vide ekonomsku i individualnu slobodu kao najbolju. Pokret čajne partije vidi „veliku vladu“ kao neprijatelja slobode.[35][36] Drugi veliki učesnici modernog američkog libertarijanskog pokreta su Libertarijanska partija,[37] Projekat slobodne države,[38][39] i Mizes institut.[40]

Francuska

uredi
 
Ežen Delakro – Sloboda koja vodi narod (La Liberté guidant le peuple) (1830)

Francuska je podržala Amerikance u njihovoj pobuni protiv engleske vladavine, i 1789. srušila sopstvenu monarhiju, uz poklič „Sloboda, jednakost, bratstvo“. Krvoproliće koje je usledilo, poznato kao vladavina terora, nateralo je mnoge ljude na suprotstavljanje ideji slobode. Edmund Burk, koji se smatra jednim od očeva konzervativizma, napisao je „Francuzi su se pokazali kao najsposobniji arhitekti propasti koja je do sada postojala u svetu.“[41]

Istorijski spisi o slobodi

uredi

Vidi još

uredi

Reference

uredi
  1. ^ Vaan, Michiel de (2008). Etymological dictionary of Latin and the other italic languages. Leiden Indo-European etymological dictionary series. 7. Leiden, Boston: Brill. str. 338. ISBN 978-90-04-16797-1. Pristupljeno 2024-08-30. 
  2. ^ The Merriam-Webster Dictionary. ISBN 978-0-87779-636-7. , 2005, Merriam-Webster, Inc.
  3. ^ "Each of those social and political freedoms which are considered to be the entitlement of all members of a community; a civil liberty." Oxford English Dictionary.[1]
  4. ^ "The fact of not being controlled by or subject to fate; freedom of will." Oxford English Dictionary.[2]
  5. ^ "Freedom from the bondage or dominating influence of sin, spiritual servitude, worldly ties." Oxford English Dictionary.[3]
  6. ^ a b v g d Sloboda, Enciklopedija političke kulture, Savremena administracija, Beograd
  7. ^ a b v Sloboda, Filozofijski rečnik, Matica Hrvatska, Zagreb 1984.
  8. ^ The Declaration of Independence (2016). The World Almanac. ISBN 978-1-60057-201-2. .
  9. ^ „Liberty, Equality, Fraternity – France in the United States / Embassy of France in Washington, DC”. 
  10. ^ Odeljak „O ropstvu“, Društveni ugovor, Beograd 1949. pp. 13
  11. ^ a b Sartrovo shvatanje slobode, Pristupljeno 25. 4. 2013.
  12. ^ diplomski rad, Pristupljeno 25. 4. 2013.
  13. ^ Rodriguez, Junius P (2007). The Historical Encyclopedia of World Slavery: A–K. ; Vol. II, L–Z
  14. ^ Mogens Herman Hansen, 2010, Democratic Freedom and the Concept of Freedom in Plato and Aristotle
  15. ^ Baldissone, Riccardo (2018). Farewell to Freedom: A Western Genealogy of Liberty. ISBN 978-1911534600. S2CID 158916040. doi:10.16997/book15. 
  16. ^ Aristotle, Politics 6.2
  17. ^ Mikalson, Jon (2009). Ancient Greek Religion (2nd izd.). Wiley-Blackwell. str. 129. ISBN 978-1-4051-8177-8. 
  18. ^ Arthur Henry Robertson, John Graham Merrills (1996). Human Rights in the World: An Introduction to the Study of the International Protection of Human Rights. Manchester University Press. .. ISBN 0-7190-4923-7.
  19. ^ Amartya Sen (1997). Human Rights and Asian Values. ISBN 0-87641-151-0. .
  20. ^ Arrian, Indica:

    "This also is remarkable in India, that all Indians are free, and no Indian at all is a slave. In this the Indians agree with the Lacedaemonians. Yet the Lacedaemonians have Helots for slaves, who perform the duties of slaves; but the Indians have no slaves at all, much less is any Indian a slave."
  21. ^ Hermann Kulke, Dietmar Rothermund (2004). A history of India. . Routledge. p. 66. ISBN 0-415-32920-5
  22. ^ Nužnost i sloboda, Filozofija, Enciklopedijski leksikon, Mozaik znanja, Beograd 1973.
  23. ^ Mill, J. S. (1869), "Chapter I: Introductory" Arhivirano 2020-08-03 na sajtu Wayback Machine, On Liberty.
  24. ^ „The History of Human Rights”. Liberty. 2010-07-20. Arhivirano iz originala 2015-03-24. g. Pristupljeno 17. 8. 2015. 
  25. ^ Danziger & Gillingham 2004, str. 278.
  26. ^ Breay 2010, str. 48.
  27. ^ „Bill of Rights”. British Library. Arhivirano iz originala 22. 9. 2021. g. Pristupljeno 23. 6. 2015. 
  28. ^ Mill, John Stuart (1859). On Liberty (2nd izd.). London: John W.Parker & Son. str. 1. „editions:HMraC_Owoi8C.” 
  29. ^ Mill, John Stuart (1864). On Liberty (3rd izd.). London: Longman, Green, Longman Roberts & Green. 
  30. ^ Universal Declaration of Human Rights (Final authorized text izd.). The British Library. 1952. Arhivirano iz originala 10. 9. 2015. g. Pristupljeno 16. 8. 2015. 
  31. ^ Carter, Ian (5. 3. 2012). „Positive and Negative Liberty”. Stanford Encyclopedia of Philosophy. Arhivirano iz originala 14. 9. 2006. g. Pristupljeno 16. 8. 2015. 
  32. ^ The Constitution of the United States of America, (2012). The World Almanac and book of facts. World Almanac Books. str. 485—486,. . Amendment XIV "Citizenship Rights not to be abridged.", Amendment XV "Race no bar to voting rights.", Amendment XIX, "Giving nationwide suffrage to women."., ISBN 978-1-60057-147-3.
  33. ^ Griswold v. Connecticut. 381 U.S. 479 (1965) Decided June 7, 1965
  34. ^ „A Culture of Liberty”. The Huffington Post. 21. 7. 2009. Arhivirano iz originala 25. 7. 2009. g. Pristupljeno 22. 7. 2009. 
  35. ^ Iain McLean and Alistair McMillan. Concise Oxford Dictionary of Politics (3rd izd.). Oxford University Press. ISBN 978-0-19-920516-5. .,, 2009, .
  36. ^ Capitol Reader (2013). Summary of Give Us Liberty: A Tea Party Manifesto – Dick Armey and Matt Kibbe. Primento. str. 9—10. ISBN 978-2-511-00084-7. 
    Haidt, Jonathan (16. 10. 2010). „What the Tea Partiers Really Want”. Wall Street Journal. Dow Jones & Company, Inc. Arhivirano iz originala 3. 4. 2015. g. Pristupljeno 17. 3. 2015. 
    Ronald P. Formisano (2012). The Tea Party: A Brief History . JHU Press. str. 72. ISBN 978-1-4214-0596-4. 
  37. ^ „About the Libertarian Party”. Arhivirano iz originala 8. 5. 2018. g. Pristupljeno 16. 5. 2022. 
  38. ^ „Is the Free State Project a Better Idea than the Libertarian Party?”. 30. 7. 2021. Arhivirano iz originala 5. 5. 2022. g. Pristupljeno 16. 5. 2022. 
  39. ^ „The Free State Project Grows Up”. jun 2013. Arhivirano iz originala 2022-05-16. g. Pristupljeno 2022-05-16. 
  40. ^ „What is the Mises Institute”. 18. 6. 2014. Arhivirano iz originala 20. 11. 2014. g. Pristupljeno 16. 5. 2022. 
  41. ^ Clark, J.C.D., Edmund Burke: Reflections on the Revolution in France: a Critical Edition, 2001, Stanford. pp. 66–67, ISBN 0-8047-3923-4.

Literatura

uredi

Spoljašnje veze

uredi
Preuzeto iz „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=Слобода&oldid=28478135”