Senjanin Tadija
Senjanin Tadija je istorijska ličnost i lik iz Narodne epske pesme uskočkog ciklusa.
U ovoj pesmi narodni pevač peva o junaštvu Senjanin Tadije, jednog od najpoznatijih senjskih uskoka, koji se herojski borio protiv turskih osvajača zulumćara i sprečavao ih da ugnjetavaju nedužni narod. Kroz lik ovog mladog uskoka prikazane su osobine srpskih uskoka, njihov moral, samopožrtvovanost, spretnost, snalažljivost i junaštvo. [1]
Na početku narodne epske pesme Senjanin Tadija prikazana je četa uskoka koja odlazi u planine Senja. Da bi iskušao svoju družinu Senjanin Tadija im slikovito dočarava kakve ih muke čekaju ako ih zarobe Turci. On naređuje da dovedu ovna devetaka i jarca od sedam godina, koje je žive oderao i pustio ih u jelove granje. Jarac je urlikao kada bi grana dodirnula njegovo telo bez kože, a ovan je podnosio ćuteći svoju bol. Razlika u ponašanju ovna i jarca simbolisala je razliku između hrabrih i neustrašivih uskoka koji bi mogli da izdrže sve muke na koje ih stave Turci i onih slabih, kukavica, koji bi poklekli i pri najmanjem bolu. Uplašeni onim što su videli skoro svi uskoci su kukavički pobegli iz družine. Samo trojica najhrabrijih uskoka od njih tridesetorice, Senjanin Tadija, Jovan Kotarac i Komnen Barjaktar ostaju i spremni su da se odupru Turcima po svaku cenu. Ova tri uskoka uspevaju da zarobe Hasan-agu Kuna i trideset njegovih boraca i utamniče ih.[2]
Senjanin Tadija je u istoimenoj narodnoj epskoj pesmi postao jedan od simbola borbe za oslobođenje od Turaka. Narodni pevač ga opisuje kao izrazito visokog mladića sa gustim obrvama i oštrim pogledom. Posebno je naglašena njegova veština i snaga. Svojim junačkim podvizima se nije hvalio i o njima narod saznaje kasnije kroz priče učesnika. [1]