Sehel

Sehel (na šp. zéjel) je vrsta pesme u španskoj književnosti koja se razvila iz arapsko-andaluzijske pesničke tradicije, izmenivši se i prilagodivši principima španske metrike. Pojavljuje se u kastiljanskoj lirici u četrnaestom veku, a koreni joj dosežu do dvanaestog veka kada se u Al-Andalusu pisala na govornom arapskom jeziku, vrlo često sa primesama romanskog dijalekta. Najpoznatiji autor sehela bio je Ben Gusman, pesnik iz Kordobe iz dvanaestog veka. U tom periodu, sehel je izvodio hor ili, pak, solista uz pratnju flaute, bubnjeva, kastanjeta i tipičnih arapsko-andaluzijskih žičanih i udaračkih instrumenata. Izvodio se i uz ples. Uživao je veliku popularnost među hrišćanskim življem, dok su Mavari nastojali da ukinu njegovo izvođenje. Upotreba sehela opada posle baroka, nakon ove epohe, pišu je pesnici Generacije 27, najviše Rafael Alberti (Rafael Alberti).

Versifikacija

Sehel je strofična pesma, u najvećem broju slučajeva napisana u osmercu. Njena struktura je sledeća: početna strofa, što je u stvari refren (estribillo) sastoji se od dva stiha sa istom rimom (pareado), sledeća strofa (mudanza) sastoji se od tri stiha sa istom rimom (tríptico monorrimo), a poslednji stih strofe (vuelta) rimuje se sa refrenom. Ta šema se ponavlja u celoj pesmi.

Primer

Vivo ledo con razón, (a)
amigos, toda sazón. (a) [estribillo]

Vivo ledo e sin pesar, (b)
pues amor me fizo amar (b)
a la que podré llamar (b) [mudanza]
más bella de cuantas son. (a) [vuelta]

Vivo ledo con razón, (a)
amigos, toda sazón.(a) [estribillo]

Vivo ledo y viviré, (c)
Pues que de amor alcancé (c)
Que serviré a la que sé (c) [mudanza]
Que me dará galardón. (a) [vuelta]

Vivo ledo con razón, (a)
amigos, toda sazón. (a)
— Alfonso Alvares de Viljasandino, Kompozicija br. 51, Baenina pesmarica

Literatura

Pavlović-Samurović Lj. Soldatić D. Španska književnost. Nolit. Beograd, 1985. str. 23-28
Quilis, Antonio, Métrica española, Ediciones Ariel. 14ª edición. Madrid, 2001.