Samospoznaja
Samospoznaja je ideja koja se susreće u filozofiji, psihologiji i misticizmu. U filozofiji, samospoznaja često znači spoznaju svoje prave prirode. Prema Plotinu, samospoznaja je spoznaja vlastitog iskona.[1]
„ | Ko je spoznao samoga sebe, znaće i za svoje odakle. | ” |
— Plotin, Eneade VI, 9, 7. 33-34 |
Hrišćanski oci pod poznajom podrazumevaju svest o sopstvenoj prolaznosti i ništavnosti izvan Boga.
„ | Najbolje poznaje sebe onaj ko za sebe misli da je ništa. | ” |
— Jovan Zlatousti |
Samospoznaja je jedna od okosnica indijske filozofije i religije. U značenju duhovnog buđenja, samospoznaja je tipično indijski koncept. Ovaj koncept se, zbog sličnosti u nazivima, često pogrešno uzima za značenje delfskog natpisa gnoti seauton, čija je ideja zapravo nema veze sa duhovnim postignućem.
Postoji više sanskritskih reči koje se odnose na samospoznaju:
- atmabodha (ātmabodha) - samosvest
- atmagjana (ātmajñāna) - znanje o sopstvu
- atmasidhi (ātmasiddhi) - samoostvarenje
- atmavada (ātmavāda) - učenje o sopstvu
- svadjaja (svādhyāya) - izučavanje sopstva, jedna je od nijama koje Patanđali navodi u Joga sutrama
Reference
uredi- ^ Franci Zore, Granice filozofijske spoznaje u Plotinovu i Pletonovu platonizmu, Pristupljeno 24. 4. 2013.