Ričard Lavljeg Srca

Ričard Lavljeg Srca (engl. Richard Lionheart, fr. Richard Cœur de Lion; Oksford, 8. septembar 1157 — Šali, Limuzen, 6. april 1199) je bio engleski kralj od 1189. do 1199. godine. Bio je sin Henrija II. Vladao je i kao Vojvoda Normandije, Akvitanije i Gaskonije, Grof Kipra, vladar Politijere, Anžuja, Majine, Nanta i Nadgrof Britanije. Bio je jedan od najvažnijih krstaških predvodnika. Nadimak Lavlje Srce dobio je po svojoj hrabrosti i odlučnosti.

Ričard Lavljeg Srca
Lični podaci
Datum rođenja	(1157-09-08)8. septembar 1157.
Mesto rođenja	Oksford, Engleska
Datum smrti	6. april 1199.(1199-04-06) (41 god.)
Mesto smrti	Šali, Akvitansko vojvodstvo
Porodica
Supružnik	Berengarija od Navare
Potomstvo	Filip od Konjaka (vanbračni)
Roditelji	Henri II Plantagenet Eleonora od Akvitanije
Dinastija	Dinastija Plantagenet
Kralj Engleske
Period	6. jul 1189 — 6. april 1199.
Prethodnik	Henri II Plantagenet
Naslednik	Jovan bez Zemlje

Krenuo je 1190. u Treći krstaški rat, zajedno sa francuskim kraljem Filipom II Avgustom i nemačkim carem Fridrihom Barbarosom. U Svetu zemlju stigao je juna 1191. godine. Po povratku iz rata austrijski vojvoda Leopold V ga je zarobio u blizini Beča. Iz zarobljeništva je pušten 1194. pošto je prvo platio 100.000 ondašnjih maraka.

Za vreme njegovog odsustva njegov brat Jovan je bio spreman da mu preuzme tron, Ričard mu je ipak oprostio, pa ga čak proglasio i za naslednika. U maju 1194. krenuo je u Francusku gde ratuje protiv francuskog kralja Filipa Avgusta i gine prilikom opsade zamka Šaliza.

Detinjstvo i mladost

Borbe sinova protiv oca

Sin je engleskog kralja Henrija II. Roditelji se rastavljaju, a Ričard počinje vladati vojvodstvom Akvitanijom zahvaljujući njegovoj majci Eleonori Akvitanijskoj 1168, a Poatjeom 1172. Godine 1170. njegov stariji brat Henri Mladi Kralj krunisan je kao naslednik. Ričard i njegova braća bune se protiv oca Henrija II. Planirali su da zbace oca sa prestola i postave na presto Henrija Mladog Kralja.

Henri II je napao dva puta Akvitaniju, a Ričard je bio poslednji od braće, koji se još bunio. Ipak odbija da se bori lično protiv oca, pa ga moli za izvinjenje i 1174. polaže novu zakletvu odanosti. Ričard se bunio protiv oca, jer nije dobijao moći, a ni sredstava.

Pobuna protiv Ričarda

U Akvitaniji, a posebno Gaskonji izbija 1179. pobuna protiv Ričarda. Postajao je sve okrutniji, pa su se pobunjenici nadali da će ga se rešiti. Za Ričarda je ključni događaj bilo osvajanje gotovo neosvojive tvrđave Tajebur. Ta pobeda je Ričardu donela prestiž veštog vojnog komandanta, pa mnogi pobunjenici posle toga izjavljuju lojalnost Ričardu.

Braća protiv Ričarda

Ričard Lavlje Srce

Posle pobede nad pobunjenicima, ponovo se pojavljuju napetosti u odnosima sa ocem od 1180. do 1183. godine. Ričard odbija da prizna princa Henrija Mladog Kralja kao naslednika prestola. Ričardova braća su napala Akvitaniju 1183. s ciljem da Ričarda privedu poslušnosti. Međutim Ričard je sa svojom vojskom uspevao da odoli svim napadima, a osim toga je izuzetno surovo pogubio zarobljenike. Princ Henri Mladi Kralj je umro jula 1183, pa je konflikt nakratko bio zaustavljen. Ponovo uzaludno napadaju Ričarda sve do 1186, kada je umro još jedan Ričardov brat Žofroa. Ričard je postao najstariji sin i time naslednik krune, ali još uvek se borio sa ocem Henrijem II.

Henrik II je nameravao 1188. da preda Akvitaniju najmlađem sinu Jovanu bez Zemlje. Ričard je bio prinuđen da se udruži sa francuskim kraljem Filipom II Avgustom. U zamenu za Filipovu pomoć Ričard je obećao da će predati Normandiju i Anžu Filipu. Ričard je takođe dao zakletvu o vazalnom položaju Filipu novembra 1188. godine. Ričard je pokušao da 1189. sam preuzme tron uz Filipovu pomoć. Pobedio je Henrija II, pa je Henri II imenovao Ričarda naslednikom. Henri je umro 6. jula 1189. a Ričard Lavlje Srce postaje kralj 3. septembra 1189. godine.

Nasilje protiv Jevreja

Kad je krunisan kao kralj zabranio je da Jevreji prisustvuju ceremoniji. Neki Jevreji su se ipak pojavili sa darovima na dvoru, pa su batinama oterani. Raširila se vest da je Ričard Lavlje Srce naredio da se pobiju svi Jevreji. Građani Londona su počeli da ubijaju Jevreje. Počeo je masakr. Mnogi su bili pretučeni na smrt, orobljeni, a bilo je i živih spaljenih. Spaljeno je mnogo jevrejskih kuća, a mnogi Jevreji su nasilno pokršteni. Mnogo ih je tražilo sklonište, a mnogi su i pobegli.

Kad je Ričard shvatio da takvi napadi destabilizuju kraljevinu u doba kad je on nameravao da ide u Svetu zemlju, naredio je da se kazne odgovorni za najgore zločine. Izdao je poseban kraljevski dekret zahtevajući da se Jevreji ne diraju. Uprkos tome nasilje je ponovljeno marta 1190.

Rani period vlasti

Ričard je kritikovan da je učinio jako malo za Englesku. U Engleskoj je samo skupljao novac za krstaški rat i za pohode u Francuskoj. Tokom vlasti proveo je samo 6 meseci u Engleskoj. Engleska je bila samo mali deo njegovih teritorija. Engleska mu je bila važna samo da može reći da je kralj. Čak ni engleski nije govorio, kao ni ostali engleski kraljevi pre 14. veka. Francuski posedi su mu bili značajniji. U Engleskoj je ostavljao predstavnike da vladaju u njegovo ime.

Ričard Lavljeg Srca u Trećem krstaškom ratu

Podstaknut Saladinovim osvajanjem Jerusalima 1187, Ričard je počeo skupljati novac svuda za krstaški pohod za svoju uglavnom normansku vojsku. Potrošio je većinu očeve blagajne, podigao je poreze, prodavao je službene položaje, prava i zemlju za novac. Rekao je da bi čak i London prodao.

On i Filip II Avgust su odlučili da zajedno krenu u krstaški pohod, jer su se bojali da bi onaj koji ostane mogao uzeti protivničke teritorije. U Svetu zemlju je krenuo septembra 1189. godine.

Nakon što se pomirio sa papom, Fridrih Barbarosa kreće u treći krstaški rat 1189. godine. Krstaški rat predvode Francuzi pod Filipom Avgustom. U pohodu su i Englezi pod vođstvom Ričarda Lavljeg Srca.

Borba za Siciliju

Statua Ričarda ispred Vestminsterske palate u Londonu

U septembru 1190. stigao je na Siciliju. Kralj Vilijam II Sicilijanski je umro 1189. godine. Naslednik je trebalo da bude Konstanca Sicilijanska, udata za cara i nemačkog kralja Henrika VI. Međutim Tankred I Sicilijanski se pobunio i postao kralj Sicilije. Tankred je bio omiljen od pape i običnih ljudi Sicilije, ali imao je problema sa plemstvom.

U celi sukob se mešao i Ričard. Sestra Ričarda Lavljeg Srca je bila kraljica Jovana, udovica kralja Vilijama II Sicilijanskog. Tankred ju je utamničio i nije joj dao nasleđe, koje je dobila testamentom. Ričard je zahtevao da Tankred oslobodi njegovu sestru.

Prisustvo dve strane krstaške vojske (engleske i francuske) izazvalo je nemire među stanovništvom Sicilije. Tokom oktobra 1190. stanovništvo Mesine se pobunilo i zahtevalo je da krstaši napuste Siciliju. Na to je Ričard osvojio Mesinu 4. oktobra 1190. godine. Posle osvajanja usledile su pljačke i paleži. Ričard je u Mesini uspostavio bazu i tu je boravio do marta 1191, kada sklapa sporazum sa Tankredom. Po sporazumu:

• Jovana se oslobađa i dobija nasledstvo,
• Ričard i Filip priznaju Tankreda kraljem Sicilije,
• Ričard proglašava Artura Bretanjskog svojim naslednikom i
• Ričard je Tankredu predao mač, za koji je rekao da je Ekskalibur, mač kralja Artura.

Taj sporazum je izazvao pobunu Ričardovog brata Jovana bez Zemlje, koji se nadao da će on biti naslednik.

Osvajanje Kipra

Ričard Lavljeg Srca u dvoboju protiv Saladina, engleski prikaz (oko 1340)

Na putu prema Jerusalimu zaustavio se tokom olujnog nevremena na Rodosu u aprilu 1191. godine. Svoju verenicu Berengariju Navarsku video je samo jednom, nekoliko godina pre venčanja. Ričardova majka je ugovarala venčanje sa kraljem Navare, ocem Berengarije. Kad je Berengarija od Navare sa Ričardovom majkom i rođacima krenula za Ričardom desio im se brodolom kraj Kipra. Ričard je na tu vest krenuo u maju sa Rodosa, ali i njegovu flotu je zahvatilo nevreme.

Despot Kipra Isak Komnin je zarobio blago sa potopljenih brodova, a i Ričardovu verenicu. Ričard je krenuo da ih spasi. Ričardova flota je stigla 6. maja 1191. do Limasola na Kipru. Ričard je zauzeo Limasol. Despot Kipra Isak Komnin Kiparski pokušao je da zaustavi krstaše, ali bilo je prekasno, pa se vratio u Kolosi. Isak je zahtevao odlazak krstaša, pa je usledio rat Ričarda i despota Kipra Isaka. Ričardu se pridružio deo plemstva Kipra nezadovoljnog Isakovom vlašću. Ričardova vojska je bila veća i bolje opremljena, tako da je Ričard pobedio.

Isak Komnin Kiparski se predao nakon Ričardovog obećanja da ga neće staviti u gvožđe. Međutim, Ričard ga je okovao srebrenim okovima. Ričard je postao vladar Kipra. Kipar je postao odlična baza, jer je bio blizu Svete zemlje, a nije bio izložen napadima muslimana. Ričard je popljačkao Kipar i pobio sve, koji su mu se suprotstavljali. Venčanje Ričarda i Berengarije Navarske bilo je 12. maja 1191. u Limasolu. U junu 1191. je krenuo prema Svetoj zemlji.

Ričard u Akri

Na Kipru Ričard Lavljeg Srca dobijao je vojnu pomoć od Gija Lizinjana. Gi je bio kralj Jerusalima, ali Jerusalim je bio u rukama muslimana.

Ričard se iskrcao u Akru u junu 1191. godine, te je odmah započeo sa opsadom. Akra je već od 1189. pod opsadom krstaša. Po statistikama istoričara, krstaši su napravili pravi grad-logor koji je okruživao Akru. Smatra se da je unutar logora bilo oko 100.000 krstaša. Uprkos brojnosti krstaša, grad su branili Saladinovi najbolji vojnici. Uzimajući u obzir i napade Saladinove konjice iz potaje na logor, sam grad je bilo veoma teško osvojiti čak i sa tolikim ljudstvom. Pored svih muka koje su preživljavali hrišćanski vojnici, počela je harati i kuga koja nije zaobišla ni oba kralja. Jak i mlad Ričard je ubrzo preboleo ovu bolest. Moral njegove vojske je bio i više nego veliki. Po navodima nekih trubadura, Ričard je davao zlatnik svakom svom vitezu za svaki komad kamena koji je bio izvaljen sa zidina grada. Takođe su njegovi vojnici bili izuzetno plaćeni, pa se duh iz prethodnih krstaških ratova polako gubio. Konačno pada i Akra u ruke krstaša. Tu se Ričard posebno zamerio jednom od vođa Leopoldu V Austrijskom. Kao razlog sukoba navodi se zauzeće jedne gradske kule od strane austrijskih vojnika, ali nedugo zatim Ričardovi ljudi pred celom armijom skidaju tu zastavu i stavljaju englesku. Leopold V Austrijski će se kasnije osvetiti Ričardu. Sa Filipom II Avgustom se posvađao oko statusa Kipra i kraljevstava Jerusalim. Filip je zahtevao celi Kipar, što ne dobija, pa ljut i bolestan od dizenterije napušta krstaški pohod. Međutim, skoro celokupna francuska vojska ostaje u Svetoj zemlji. Ričard je imao najviše kvaliteta, pa privremeno preuzima kontrolu nad Francuzima. Kasnije će Francuzi naći svoje utočište kod grofa Konrada.

Ričard je imao 2600 zarobljenih muslimana kao taoce pomoću kojih je naterao Saladina, da ispuni sve obaveze predaje zemlje oko Akre. Filip je svoje zarobljenike predao Konradu Monferatskom, ali Ričard je prisilio Konrada da mu preda zarobljenike. Ričard se osećao odsečenim u Akri, pa su mu zarobljenici bili potrebni kao zaštita. Međutim u naletu nestrpljenja ubio je zarobljenike.

Ričard je prodao Kipar Templarima, a oni su ga preprodali Giju Lizinjanu. Ričard je prihvatio izbor Konrada Monferatskog za kralja Jerusalima. Međutim nekoliko dana kasnije nepoznate ubice ubijaju Konrada. Dosta sumnje je padalo na Ričarda.

Ričard je zauzeo Akru odličnom taktikom, ali odlazak francuskog kralja bio je veliki udarac od koga se krstaši nisu mogli oporaviti. Ričard je bio prinuđen da naredi povlačenje, jer je znao da nema šanse da oslobodi Jerusalim. S druge strane u Evropi su Filip II Avgust i Jovan bez Zemlje počeli da ugrožavaju Ričardove teritorije. Na kraju je sklopio 2. septembra 1192. sporazum sa Saladinom po kome:

• zidovi Askalona treba da budu uništeni i
• hrišćanima se dopušta pristup i prisustvo u Jerusalimu.

Ričardovo zatočeništvo u Nemačkoj

Grob u Fontevrou

Loše vreme je prisililo Ričarda Lavljeg Srca da pristane na Krfu, koji je bio deo Vizantije. Car Vizantije je bio ljut zbog Ričardove aneksije Kipra, pa Ričard beži prerušen u piratskom brodu sa Krfa. Doživeo je brodolom kraj Akvileje, pa je bio prinuđen da krene na opasnim kopnenim putem kroz centralnu Evropu. Išao je prerušen, ali to mu nije pomoglo. Pred Božić 1192. između Beča i moravske granice vojvoda Leopold V Austrijski zarobljava Ričarda i optužuje ga za smrt Konrada.

Leopold ga je predao nemačkom caru Henriku VI. Nemački car je tražio 150.000 maraka otkupa. To je bio dvogodišnji prihod engleske krune. Ričardova majka je počela da poziva na sakupljanje novca za Ričardov otkup. Konfiskovalo se zlato i srebro crkvi, porezi su postali izuzetno visoki, a sveštenici su morali platiti vrednost četvrtine svojih imanja. Car je onda tražio 100.000 maraka. Jovan bez Zemlje je nudio 80.000 maraka, ali da nemački car drži Ričarda što duže. Konačno je Ričard oslobođen 4. februara 1194. godine.

Kasnije godine i smrt

Tokom Ričardovog odsustva Jovan bez Zemlje je bio blizu preuzimanja trona. Kad se vratio Ričard mu je ipak oprostio i imenovao ga naslednikom.

Sukobio se sa francuskim kraljem Filipom II Avgustom. Rat u Francuskoj je koštao mnogo. Stvorio je veliki broj savezništava protiv francuskog kralja. Vojvoda Flandrijski, grof Burgonje i kralj Navare pomagali su Ričarda Lavljeg Srca protiv francuskog kralja. Uspeo je osigurati veliko saksonsko nasleđe za svog nećaka Otona IV, koji kasnije postaje kralj Nemačke. Ričard je pobedio Filipa u mnoštvu bitaka.

Ričard Lavljeg Srca nije poginuo u borbi protiv Francuza nego u nekoj maloj opsadi jednog pobunjeničkog zamka. Nije imao dece, pa ga je nasledio brat Jovan bez Zemlje. Međutim, francuske teritorije nisu htele da prihvate Jovana kao zakonitog naslednika, već su prihvatili njegovog bratića Artura od Bretanje, sina njegovog pokojnog brata Žofroa. Nepostojanje Ričardovog direktnog naslednika je bio prvi korak u raspadu Anžujskog carstva. Iako su engleski kraljevi nastavili da polažu pravo na posede u kontinentalnom delu Evrope, oni više nikada neće upravljati teritorijama koje je nasledio Ričard Lavljeg Srca.

Kipar, koga je okupirao Ričard pokazao se kao neprocenjiva baza za održanje francuskog kraljevstva u Svetoj zemlji.

Porodično stablo

16. Fulk IV Anžujski

8. Fulk I Jerusalimski

17. Bertrada od Monforta

4. Žofrua Plantagenet, grof Anžua

18. Eli I

9. Ermengarda Anžujska

19. Matilda of Château-du-Loir

2. Henri II Plantagenet

20. Vilijam Osvajač

10. Henri I

21. Matilda Flandrijska

5. Matilda od Engleske

22. Malkolm III Škotski

11. Matilda od Škotske

23. Margareta Škotska

1. RRičard Lavljeg Srca

24. Vilijam VIII Akvitanski

12. Vilijam IX Akvitanski

25. Hildegarda Burgundska

6. Vilijam X Akvitanski

26. Vilijam IV od Tuluza

13. Filipa Tuluska

27. Emma of Mortain

3. Eleonora od Akvitanije

28. Boson II of Châtellerault

14. Amori I, vikont od Šatlroa

29. Alienor de Thouars

7. Enora od Šatlroa

30. Barthelemy de L'Isle Bouchard

15. Dangerosa od Lil Bušara

31. Gerberge de Blaison

Literatura

• Referati i saopštenja. 15. Naučni sastanak slavista u Vukove dane. 1985. 

Spoljašnje veze

• Istorijska biblioteka: Carevi u lancima
• Richard I "Lionheart" BY JACOB ABBOTT in "btm" format
• Roger of Hoveden on Richard the Lion-Hearted and King Filip II
• Richard and Saladin: Warriors of the Third Crusade
• Medieval and Modern Passages Supporting the Theory of Richard I's Homosexuality
• Richard I, Ja nuls om pres non dira sa razon (Occitan version of lyric)
• Richard I, Ja nus hons pris ne dira sa reson (French version of lyric, with English translation by James H. Donalson) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (2. septembar 2020)