Rebeka Jakovljević Amodaj

Rebeka Jakovljević Amodaj (Zemun, 25. decembar 1897 — Tel Aviv, 1981) bila je jedna od prvih srpskih modnih kreatorki i jedna od najpoznatijih vlasnica modnih salona u Beogradu u prvoj polovini 20. veka. Njen modni salon važio je za simbol beogradskog modnog šika.

Rebeka Jakovljević Amodaj
Rebeka Jakovljević Amodaj, oko 1932. godine
Puno ime	Rebeka Jakovljević Amodaj
Datum rođenja	(1897-12-25)25. decembar 1897.
Mesto rođenja	Zemun, Austrougarska
Datum smrti	1981.(1981-Nedostaje neophodni parametar 1, mesec!-00) (83/84 god.)
Mesto smrti	Ramat Gan, Izrael

Detinjstvo i mladost

Rebeka Amodaj je bila najstarija od jedanaestoro dece u jevrejskoj porodici porodici Morisa i Nehame Amodaj. Imala je veliku nesreću da su joj roditelji umrli jedan za drugim baš u vreme kada je izbio Prvi svetski rat, pa je kao najstarija u porodici morala da preuzme brigu o mlađoj deci.

Odmah po završetku osnovne škole Rebeka se upisala na zanat. Za devojke je u to vreme bilo najlakše da nauče krojački zanat, kako bi brzo počele da zarađuju za život. Tako Rebeka sa 16 godina počinje da uči krojački zanat. Školovala se u Beogradu, ali je porodica živela u Zemunu. U to vreme bilo je mnogo jeftinije živeti u Zemunu nego u Beogradu.

Karijera

Zgrada Aero kluba u Uzun Mirkovoj ulici, na mestu gde se nekada nalazio modni salon Rebeke Jakovljević Amodaj. Zanimljivo je da se i danas na tom mestu nalaze prodavnice modne odeće i obuće

Godine 1919, odmah posle rata, Rebeka u Beogradu otvara svoj prvi modni salon. Otprilike u to vreme udala se za Samuila Jakovljevića, vojnog inženjera poreklom iz Šapca, koji je bio načelnik u ministarstvu saobraćaja. Imali su četvoro dece. Rebekin prvi salon nalazio se u Uzun Mirkovoj ulici broj 4, na mestu na kome se danas nalazi zgrada Aero kluba. Kasnije je salon preseljen u ulicu Cara Uroša 6a. Oko 1930. godine Rebeka je uspela da zaradi dovoljno novca da podigne sopstvenu kuću. To je kuća u Palmotićevoj ulici broj 23. U prizemlju kuće bio je modni salon, Rebeka i njena porodica živeli su na spratovima, a u potkrovlju su bile radionice. Osim kuće u gradu ubrzo je uspela da na Dedinju, u Tolstojevoj ulici, podigne i vilu sa bazenom, baštom.

Bila je izvanredna krojačica i imala je izuzetan modni dar, ali je bila i izuzetna poslovna žena, tako da je odmah po otvaranju salona počela da se reklamira u beogradskim novinama. Tačno je znala kako treba da se oglašava tih posleratnih godina, kada je Beograd, kao i cela Srbija, bio u izuzetno teškom stanju. Vladala je velika inflacija, ljudi su bili siromašni, a veliki problem je bio i nedostatak tekstila. Rebeka je tada u novinama oglašavala da pravi rasprodaju sašivene odeće po pariskoj modi. Parisku modu počela je da ističe na samom početku svoje karijere.

Samo nekoliko godina pošto je otvorila svoj prvi salon, Rebeka Jakovljević Amodaj u beogradskim mondenskim krugovima smatrana je za modnog kreatora najvišeg stila. Već 1928. godine među dobrostojećim Beograđanima važi za najbolju beogradsku modnu krojačicu. Izraz „modni kreator” u to vreme se nije koristio, već se ona smatrala modnom krojačicom, odnosno vlasnicom „modnog salona za žensku odeću”. Do tada je uspela da zaradi dovoljno novca da modele ne mora da šije sama. Počela je da zapošljava pomoćnike i pomoćnice, a ona je kao što su radili i vlasnici najprestižnijih modnih salona u svetu, radila samo probe. Početkom 1928. u svom salonu zapošljavala je 36 radnica. Pred sam Drugi svetski rat imala je čak 52 radnice. U njenim salonima je šiveno i do pedeset toaleta nedeljno. Poređenja radi, ostali uspešni modni saloni u Beogradu u to vreme imali su od 5 do 20 radinca.

Rebeka Jakovljević Amodaj je svoje modele šila po poslednjoj pariskoj modi. Dva puta godišnje, svakog proleća i jeseni, odlazila je u Pariz, Berlin i Beč na modne revije na kojima su se lansirale nove kolekcije. Kao i mnogi drugi profesionalni kupci, birala je modne kuće i njihove modele, za koje je kupovala pravo da ih donese u Beograd i kopira. Jedan od modnih dizajnera sa kojima je sarađivala bio je i čuveni francuski modni dizajner Žan Patu (Jean Patou), čija je modna kuća Patu bila vodeća među kreatorima modnih stilova 20-tih godina 20. veka.

Modni salon Rebeke Amodaj

Dnevna toaleta u Beogradu 20-ih godina 20. veka

Citat iz jednog novinskog članka o Rebeki Jakovljević Amodaj, objavljenog u časopisu Nedeljne ilustracije, januara 1928. godine

„U salonu g-đe Amodaj radi 36 radnica. Sve su to simpatične midinete, ošišane glave, lepih očiju, koje imaju već svoju karijeru kad izađu iz tog salona. Veliki jedan salon određen je za probu. U jednom malom separeu, ograđenom bordo zavesama, čuje se šuštanje haljine, i tek proviri violet ili rezeda kombinezon, i vidi se krajičak obnažene ruke. Jedna po jedna dama ulazi u separe da proba toaletu.”

Pristup mušterijama u modnom salonu Rebeke Amodaj razlikovao se od drugih beogradskih modnih salona tog vremena. U većini modnih salona bilo je uobičajeno da mušterija bira model i tkaninu iz časopisa, zavisno od svoje platežne moći. Mušterije su mogle i same da donesu tkaninu, od koje se onda šio model po meri. Međutim kod Rebeke je pristup bio drugačiji. Ona je donosila skupocene tkanine iz Pariza i mušterije su ih birale u samom salonu. Ukoliko nije bilo željene tkanine, ona se mogla naručiti i iz kataloga sa uzorcima, kako se to radilo u velikim svetskim modnim kućama tog vremena. Svoje porudžbine slala je Orijent ekspresom i na isti način dobijala naručenu robu, za šta je bilo potrebno oko tri dana. Lično je svojim mušterijama pomagala da odaberu model u skladu sa stasom, godinama, bojom tena i kose. U odnosu na to birala se i struktura i boja tkanine. Umela je da prepozna šta je to što će svakoj ženi najlepše da stoji i šta će je najviše zadovoljiti, a njeni predlozi su najčešće bili usvajani. Rebeka je zatim uzimala mere i radila probe, a njene radnice su zatim su obavljale šivenje, tako da modeli budu savršeni. Tajna njenog uspeha velikim delom sesastojala i u tome što je mogla da izabrani model prilagodi svakoj figuri, što joj je i obezbedilo renome najbolje modne krojačice u Beogradu.

Još jedan detalj izdvajao je modni salon Rebeke Amodaj od većine modnih salona u Beogradu. Kao u velikim svetskim modnim kućama, u njenom salonu se modeli nisu birali iz časopisa, već su ih bogatim mušterijama prikazivale devojke obučene u te iste modele. Ovakav pristup mušterijama postojao je u samo nekoliko beogradskih modnih salona, među kojima je bio i salon Živke Dankučević. To su bile prve beogradske manekenke i prve beogradske modne revije.

Njeni modeli bili su dostupni samo ljudima dobre platežne moći, jer je za jednu njenu haljinu bilo potrebno izdvojiti onoliko novca koliko je iznosila mesečna plata jedne njene radnice, odnosno pola plate državnog službenika. Njene mušterije nisu bile samo Beograđanke, već su kod nje kupovale i dobrostojeće žene iz Ljubljane, Zagreba i Vojvodine. Među dokumentacijom njenog salona ne postoje podaci da je šila i za članove kraljevske porodice.

Intervju sa Rebekom Jakovljević Amodaj, objavljen u časopisu Nedeljne ilustracije, januara 1928. godine - Šta najviše voli Beograđanka? - Ona voli sve što je moderno. Oduševljava se crnom bojom, safir, bež. - Imate li svojih kreacija? - Ja nalazim da je bolje kopirati parisku modu, jer svaka dama voli pariski model. Imam svojih detalja na haljini, koje izmišljam, ali linije su pariske. Beograđanke vole sve što dolazi iz Pariza. Bečka moda nije mogla da nas pobedi. Uzalud su pokušavali agenti iz Frankfurta i Beča da lansiraju modu njihovih velikih kuća, ali ništa nisu mogli učiniti. U Rumuniji, Grčkoj i Českoj, imali su uspeha, a naše dame vole francusku i parisku modu. - Kakva su vaša proročanstva o modi. - Suknja će ostati kratka, ali šire linije. Struk će se podići. Mada ja nalazim da je za naše dame bolja haljina dužeg struka. - d čega su Beograđanke najviše šile svoje toalete ove sezone? - Od krepsatena, krepžoržeta, somota, velura, muslina. Najviše sam kombinovala roze sa plavim. Simpatična je kombinacija tri tona, dve nijanse bež i jedna braon. Večernje toalete su najviše perlirane, stilske i fliterske.

Sopstveni modni stil

Dvadesetih godina 20. veka svi beogradski modni saloni kopirali su pariske ili modele drugih svetskih modnih centara, pa je i Rebeka isticala licencirane pariske kopije. Međutim, velika svetska ekonomska kriza 30-tih godina veoma ozbiljno je pogodila i modnu industriju. Srbija ovom krizom nije bila pogođena u toj meri kao razvijene zemlje, jer još nije bila uklopljena u svetske ekonomske tokove do te mere, ali je bilo sve teže i sve skuplje dobiti licencu za određeni model, što je za Rebeku Amodaj predstavljalo šansu da postane kreativnija i originalnija. Što je bilo jako podsticajno i ona je počela da stvara svoj modni stil.

Promocija i unapređenje struke

Rebeka Jakovljević Amodaj je od 1935. godine bila jedna od članova Upravnog odbora novoformirane Sekcije krojača ženskog odela. U Beogradu sve do tada nisu postojala savremena udruženja. Pri udruženju zanatlija postojali su esnafi, čak i Esnaf krojača muškog i ženskog odela. Međutim u svetu se to razdvojilo već sredinom 19. veka. Beograd je 20-tih i polovinom 30-tih godina 20. veka po mnogo čemu hvatao korak sa svetom, pa se samim tim modernizovalo i poslovanje. Tako se ukazali potreba da se razdvoje krojači muškog i ženskog odela. Osnivačka skupština Sekcije održana je 21. jula 1935. Godine, a Rebeka Jakovljević Amodaj je odabrana za članicu Upravnog odbora.

Sekcija krojača ženskih odela bavila se rešavanjem mnogih problema koji su u to vreme mučili modne salone: bespravnog rada, školovanja učenika, polaganja majstorskih ispita, legalizacije delatnosti i td.

U Beogradu su se do tada organizovale modne revije, ali su modni saloni radili pojedinačno. Najčešće u okviru neke radnje, a retko kada u nekom od beogradskih hotela, najčešće svega u hotelu Palas. Od proleća 1936. godine Sekcija je, po ugledu na svetske modne centre, počela da organizuje velike zajedničke modne revije. Za svaku prolećnu i jesenju sezonu nastupali zajedno, a Rebeka je kao članica Upravnog odbora uticala na koncept tih nastupa. Beograd je tih godina postao mala modna metropola. Godine 1938. u Beogradu je održana i prva modna revija na jugoslovenskom nivou, na kojoj su se okupili svi uticajni modni krojači iz cele države. Do početka Drugog svetskog rata održano je više ovakvih revija.

Javni život

Kuća Milana A. Pavlovića, odnosno zgrada u kojoj se nekada nalazio čuveni "Džokej klub"

Rebeka je jako volela izlaske i društveni život, te je i uspostavljala trendove u modi. Ona i njen suprug Samuilo Jakovljević, inače vojni inženjer, bili su redovni gosti u Džokej klubu. To je bilo jedno od najekskluzivnijih mesta u Beogradu, čiji je počasni predsednik bio princ Pavle.

Postala je velika zvezda beogradske mode. U novinama se pojavljuje intervju sa njom. Za tadašnji časopis Nedeljne ilustracije intervjuisala ju je najverovatnije čuvena srpska novinarka i književnica Mir-Jam. Do tada modni krojači i krojačice, modisti i uopšte ljudi koji su se bavili modom nisu bili javne ličnosti. Između dva svetska rata moda se demokratizuje i postaje važna tema, pa tako i oni koji se bave modom postaju javne ličnosti. Bila je i „meta” novinara koji su pratili sve njene korake i nesvesno od nje stvarali ozbiljnu gradsku ikonu.

Međutim, Rebeka Jakovljević Amodaj nije ušla samo u dnevne novine i modne časopise. Čuveni pisac Branislav Nušić pominje je u svojoj drami „Dr” iz 1936. godine. On u jednom trenutku piše: „... ah, ona šije haljine kod Rebeke.” bez daljeg objašnjenja, što upućuje na to da su svi znali o kome piše.

Drugi svetski rat

Jevreji u koncentracionim logorima tokom Drugog svetskog rata

Pred samo izbijanje Drugog svetskog rata Rebeka je sa decom napustila Beograd i otišla u Herceg Novi. Veruje se da je, zahvaljujući svojim poslovnim vezama, bila izuzetno dobro informisana o tome šta se događa i šta se priprema. Nije poznato kada je tačno je napustila Beograd, ali je to svakako bilo pre bombardovanja i okupacije. Na njihovu kuću u Palmotićevoj ulici pada bomba koja ali nije eksplodirala, tako da je kuća ostala neoštećena.

Herceg Novi je tokom rata bio pod italijanskom okupacijom, pa Rebeku i decu 1941. godine hapsi italijanska okupaciona vlast i oni su brodom „Kumanovo”, zajedno sa još 317 Jevreja, internirani u logor u Albaniji.

Na sreću, cela njena porodica je preživela rat. Posle Rebeka sa decom odlazi u Rim, gde se sreću sa njenim suprugom Samuilom koji je tokom rata ostao je u Jugoslaviji i preživeo krijući se po selima u okolini Beograda. Ubrzo pošto je porodica ponovo bila na okupu se svi zajedno vratili su se u Beograd, gde su shvatili da se sve promenilo i da ona svoj posao neće moći da nastavi, pa već 1948. godine odlazi u Palestinu, današnji Izrael. Međutim, neka njihova deca ostaju u Beogradu.

Život u Izraelu

Rebeka Jakovljević Amodaj nastavila je da se bavi modom i u Izraelu. Živela je sa suprugom u Tel Avivu, gde je imala modni salon. i tamo se takođe bavi modom. Postoje podaci da je u Izraelu početkom 90-ih godina održana izložba posvećena Beogradu u periodu između dva svetska rata, na kojoj su bili izloženi i Rebekini modeli i više fotografija.

Rebekin suprug Samuilo Jakovljević umro je 1962. godine u Tel Avivu. Rebeka Jakovljević Amodaj umrla je 1981. godine, takođe u Tel Avivu.

Ostavština

Muzej primenjene umetnosti u Beogradu u svojoj kolekciji čuva dve haljine Rebeke Jakovljević Amodaj i jednu za koju nije pouzdano utvrđeno da je nastala baš u njenom salonu. Već tada je bio običaj da da ekskluzivni modeli imaju oznake modnih salona u kojima su nastali, pa je to bio slučaj i sa Rebekinim modelima. Međutim, tokom rata te oznake su se skidale zbog njenog jevrejskog porekla, tako da ih danas nemaju ni haljine za koje se pouzdano zna da su njeno delo.

Vidi još

• Istorija srpske mode
• Ženska moda u Beogradu između dva rata

Literatura

• Popović, Bojana (2000). Moda u Beogradu : 1918-1941. Beograd: Muzej primenjene umetnosti. ISBN 86-7415-065-9. COBISS.SR 167627271
• Tajtacak, David (2019). Beogradski Jevreji i njihova zanimanjа od kraja 19. veka do Drugog svetskog rata (PDF). Beograd: Jevrejski istorijski muzej : Saveza jevrejskih opština Srbije. ISBN 978-86-88113-17-5. Архивирано из оригинала (PDF) 28. 03. 2016. г. Приступљено 27. 11. 2019. COBISS.SR 280332812

Спољашње везе

• Milić, Jelena (16. 10. 2000). „Šik međuratnog Beograda”. NIN. Приступљено 27. 11. 2019. 
• Labudović, Ida. „Nekadašwi Beograd - Jevreji i evropska moda” (PDF). Prestup. 41: 128—131. Приступљено 27. 11. 2019. 
• Vulović, Dragana (5. 11. 2015). „Njih tri su prve srpske modne kreatorke!”. ESPRESO. Adria Media Group d.o.o. Приступљено 27. 11. 2019. 
• „Aleksandar Joksimović – zaboravljeni velikan jugoslovenske mode”. Plezir. 7. 4. 2014. Приступљено 27. 11. 2019.