Википедија

Ragtajm

Ragtajm (engl. ragtime, rag-time, rag time)[1] je muzički žanr nastao krajem 19. veka i bio popularan između 1896. i 1918. godine.[2] Jedan od najpoznatijih muzičara tog vremena je bio Skot Džoplin koji je imao nadimak „Kralj ragtajma”.

Ragtajm
Stilsko poreklotradicionalna muzika, klasična muzika, bluz
Kulturološko poreklokraj 19. veka,
Srednji zapad i Jug SAD
Tipični instrumentiklavir, bendžo, gitara
Izvedeni oblicidžez
Fuzioni žanrovi
džez, bugi-vugi, kantri muzika

Istorija

uredi
 
Skot Džoplin je stekao slavu svojim regtajm kompozicijama i savremenici su ga nazvali „Kralj ragtajma”.

Nastanak ragtajma

uredi

Stil ima svoje poreklo u afroameričkim zajednicama u gradovima kao što je Sent Luis.[3][4]

Prva objavljena Regtajmska kompozicija bila je „La Pas Ma La” 1895. Napisao ju je komičar Ernest Hogan. Ben Harni, rođen u Kentakiju, komponovao je pesmu „You've Been a Good Old Wagon But You Done Broke Down” nekoliko meseci kasnije 1896. Kompozicija je bila hit i pomogla je popularizaciji žanra.[5][6]

Regtajm je takođe bio modifikacija marševskog stila koji je popularizovao Džon Filip Sousa, sa dodatnim poliritmovima koji dolaze iz afričke muzike.[7] Regtajm kompozitor Skot Džoplin (oko 1868–1917) postao je poznat objavljivanjem dela „Maple Leaf Rag“ (1899) i niza regtajm hitova kao što je „The Entertainer“ (1902), iako su ga kasnije zaboravili svi osim male, posvećena zajednice ljubitelja ragtajma, sve do velikog oživljavanja ragtajma tokom ranih 1970-ih.[8][9] Najmanje 12 godina nakon objavljivanja, „Maple Leaf Rag” je snažno uticao na kasnije ragtajm kompozitore svojim melodijskim linijama, progresijama akorda ili metričkim obrascima.[10]

U intervjuu iz 1913. objavljenom u crnim novinama Njujorško doba, Skot Džoplin je tvrdio da je u Americi bilo „regtajm muzike otkad je negro rasa crnaca ovde, ali beli ljudi na to nisu obraćali pažnju sve do pre dvadesetak godina [u 1890-im].“[11]

Vrhunac ragtajma

uredi

Ragtajm se brzo uspostavio kao izrazito američki oblik popularne muzike. Regtajm je postao prva afroamerička muzika koja je imala uticaj na glavni tok popularne kulture. „Profesori“ klavira kao što je Dželi Rol Morton svirali su ragtajm u „sportskim kućama“ (bordelima) Nju Orleansa. Učtivo društvo je prihvatilo ragtajm koji su širili duvački orkestari i „društveni” plesni bendovi. Bendovi predvođeni V. K. Handijem i Džejmsom R. Evropom bili su među prvima koji su narušili rasnu podelu u američkoj muzici. Novi ritmovi ragtajma promenili su svet plesnih bendova i doveli do novih plesnih koraka, popularisanih od strane šou-plesača Vernon i Irene Kastl tokom 1910-ih. Rast plesnih orkestara u popularnoj zabavi bio je izdanak ragtajma i nastavio se do 1920-ih. Ragtime je takođe stigao do Evrope. Brodski orkestri na transatlantskim linijama uključili su regtajm muziku u svoj repertoar. Bend Džejmsa R. Evrope 369. puka izazvao je veliki entuzijazam tokom svoje turneje po Francuskoj 1918. godine.[12]

Regtajm je imao uticaj na rani džez; uticaj Dželi Rol Mortona nastavio se u Harlemskom stilu klavira kao što su Džejms P. Džonson i Fats Voler. Regtajm je takođe imao veliki uticaj na pijemontski bluz. Plesni orkestri su počeli da se razvijaju od ragtajma ka zvucima velikihz bendova koji su preovladavali 1920-ih i 1930-ih kada su usvojili glatkije ritmičke stilove.

Buđenja

uredi

Postojala su brojna oživljavanja otkako su noviji stilovi potisnuli ragtajm 1920-ih. Prvo, početkom 1940-ih, mnogi džez bendovi su počeli da uključuju ragtajm u svoj repertoar i puštaju ragtajm snimke na pločama od 78 obrtaja u minuti. Do značajnijeg preporoda došlo je 1950-ih kada je na pločama postao dostupan širi izbor ragtajm žanrova iz prošlosti, i nove melodije su komponovane, objavljene i snimljene.

Tokom 1960-ih, dva glavna faktora su dovela do većeg javnog priznanja ragtajma. Prvi je bilo objavljivanje knjige, Oni su svi svirali ragtajm, 1960. godine, od strane Harijet Dženis i Rudija Bleša. Neki istoričari ovu knjigu nazivaju „The Ragtime Bible“. Bez obzira na to, to je bio prvi sveobuhvatan i ozbiljan pokušaj da se dokumentuje prva ragtajm era i njena tri najvažnija kompozitora, Džoplin, Skot i Lam. Drugi glavni faktor bio je uspon Maksa Morata. Morat je kreirao dve televizijske serije za Nacionalnu obrazovnu televiziju (sada PBS) 1960. i 1962. godine: The Ragtime Era, i The Turn of the Century. Morat je ovu drugu pretvorio u samostalni šou 1969. i sa njim je pet godina bio na turneji po SAD. Morat je kasnije kreirao različite samostalne predstave koje su takođe obilazile SAD, koje su takođe obrazovale i zabavljale publiku o regtajmu.[13] Ubrzo su usledili novi ragtaj kompozitori, uključujući Morata, Donalda Ešvandera, Treborija Džeja Tičenora, Džona Arpina, Vilijama Bolkoma, Vilijama Olbrajta i Metjua de Lejsi Dejvidsona.

Godine 1971, Džošua Rifkin je objavio kompilaciju Džoplinovog dela koja je bila nominovana za nagradu Gremi.[14]

Godine 1973, The New England Ragtime Ensemble (tada studentska grupa pod nazivom The New England Conservatory Ragtime Ensembl) snimila je The Red Back Book, kompilaciju dela od Džoplinovih ragova u vremenskim orkestracijama koje je uređivao predsednik konzervatorijuma Ganter Šiler. Taj rad je osvojio Gremi za najbolju kamernu muzičku izvedbu godine i proglašen za najbolji klasični album 1974. od strane časopisa Bilbord. Film The Sting (1973) doneo je ragtajm široj publici svojim zvučnim zapisom Džoplinovih melodija. Filmski prikaz „Zabavljača”, koji je adaptirao i orkestrirao Marvin Hamliš, bio je top 5 hit 1975. godine.

Regtajm – sa Džoplinovim delom u prednjem planu – se navodi kao američki ekvivalent Mocartovim menuetima, Šopenovim mazurkama ili Bramsovim valcerima.[15] Regtajm je takođe uticao na klasične kompozitore uključujući Erika Satija, Kloda Debisija i Igora Stravinskog.[16][17]

Istorijski kontekst

uredi
 
Korica drugog izdanja Maple Leaf Rag, jednog od najpoznatijih ragova.
 
Maple Leaf Rag
Imate poteškoće pri redprodukciji ovog zapisa?
Pogledajte VP:Pomoć oko snimaka.

Regtajm je nastao u afroameričkoj muzici krajem 19. veka i potekao je od džigova i marševske muzike koju su svirali afroamerički bendovi, koja se naziva „džig klavir“ ili „klavirski taping“.[18][19]

Početkom 20. veka postao je široko popularan širom Severne Amerike i slušali su ga i plesali, izvodili i pisali ljudi različitih podkultura. Izrazito američki muzički stil, ragtajm se može smatrati sintezom afričke sinkope i evropske klasične muzike, posebno marševa koje je popularisao Džon Filip Soza.

Neke rane melodije za klavir su nazvane marševima, i „džig“ i „rag“ su korišćeni naizmenično sredinom 1890-ih.[18] Ragtajmu je takođe prethodio njegov bliski rođak kejkvok. Godine 1895, crni zabavljač Ernest Hogan komponovao je dve najranije muzičke melodije ovog žanra, od kojih je jedna („All Coons Look Alike to Me“) na kraju prodata u milion primeraka. Druga kompozicija se zvala „La Pas Ma La“, a takođe je bila hit.[20]

Kao što je crni muzičar Tom Flečer izjavio, Hogan je bio „prvi koji je stavio na papir vrstu ritma koji sviraju nepismeni muzičari.“[21] Iako je uspeh pesme pomogao da se SAD upozna sa ragtajm ritmovima, njena upotreba rasnog nipodaštavanja stvorila je niz pogrdnih imitacija melodija, poznatih kao „pesme kuna“ zbog upotrebe rasističkih i stereotipnih slika crnaca. U Hoganovom kasnijim godinama, on je priznao stid i osećaj „izdaje rase“ proistekao iz pesme, istovremeno izražavajući ponos što je pomogao da se ragtajm dovede do šire publike.[22]

Regtajm je takođe poslužio kao koren za strajd klavir, improvizacijski klavirski stil popularan 1920-ih i 1930-ih. Elementi ragtajma našli su se u velikom delu američke popularne muzike ranog 20. veka. On je takođe odigrao centralnu ulogu u razvoju muzičkog stila koji se kasnije naziva pijemontski bluz; zaista, veliki deo muzike koju sviraju umetnici ovog stila kao što su velečasni Džeri Dejvis, Blajnd Boj Fuler, Elizabet Koten i Eta Bejker može se nazvati „ragtajm gitarom“.[23]

Iako je većina ragtajma komponovana za klavir, uobičajene su transkripcije za druge instrumente i ansamble, posebno uključujući aranžmane Gintera Šulera za Džoplinove melodije. Regtajm gitara je i dalje bila popularna do 1930-ih, obično u obliku pesama praćenih veštim radom na gitari. Brojne ploče su proizašle iz nekoliko izdavača, u izvođenju Blajnd Blejka, Blajnd Boj Fulera, Lemon Džefersona i drugih. Povremeno je ragtajm bio praktikovan na nivou ansambla (posebno plesnih i duvačkih bendova) sličnih onima Džejmsa Risa Evrope ili kao pesme poput onih koje je napisao Irving Berlin. Džoplin je imao dugogodišnje ambicije da poveže svetove ragtajma i opere, zbog čega je i napisana opera Treemonisha. Međutim, njegovo prvo izvođenje, loše izvedeno sa Džoplinovom pratnjom na klaviru, bilo je „katastrofalno“ i nikada više nije izvedeno za vreme Džoplinovog života.[24] Partitura je bila izgubljena decenijama, zatim ponovo otkrivena 1970. godine, a potpuno orkestrirano i inscenirano izvođenje odvilo se 1972. godine.[25] Ranija opera Džoplina, A Guest of Honor, izgubljena je.[26]

Reference

uredi
  1. ^ Perlman, Itzhak. „The Easy Winners and other rag-time music of Scott Joplin”. Arhivirano iz originala 26. 04. 2013. g. Pristupljeno 17. 6. 2019. 
  2. ^ Berlin, Edward. „Ragtime”. The Grove Music Dictionary. Oxford University Press. Pristupljeno 17. 6. 2019. 
  3. ^ Wetzel, Richard (2013). The Globalization of Music in History. Routledge. str. 58. 
  4. ^ Yanow, Scott (2005). Jazz: A Regional Exploration. Greenwood Publishing. str. 2. 
  5. ^ Blesh, Rudi (1981). 'Scott Joplin: Black-American Classicist, Introduction to Scott Joplin Complete Piano Works. New York Public Library. str. xvii. 
  6. ^ Brogan, Hugh (1999). The Penguin History of the United States of America (2 izd.). Penguin Books. str. 415. ISBN 978-0-14-025255-2. 
  7. ^ Scott Joplin: Black-American Classicist, pp. xv–xvi.
  8. ^ Scott Joplin: Black-American Classicist, p. xiii
  9. ^ Scott Joplin: Black-American Classicist, p. xviii
  10. ^ Scott Joplin: Black-American Classicist, p. xxiii.
  11. ^ „Theatrical Comment: Use of Vulgar Words a Detriment to Ragtime”. New York Age. 3. 4. 1913. str. 6. 
  12. ^ Emmett Jay Scott (1919). Scott's Official History of the American Negro in the World War. Homewood Press. str. 308. 
  13. ^ John S. Wilson, New York Times "MAX MORATH IN RAG AND 'UNRAGTIME'". Originally published, July 30, 1982; site accessed, July, 2021.
  14. ^ Past Winner Database, "1971 14th Grammy Awards." Accessed Feb. 19, 2007.
  15. ^ Hitchcock, H. Wiley. "Stereo Review", 1971, p.84, cited in Scott Joplin: Black-American Classicist, p. xiv.
  16. ^ Scott Joplin: Black-American Classicist, p. xiii.
  17. ^ Dickinson, Peter (1. 1. 1987). „Reviews of Books”. Music and Letters. 68 (1): 78—79. doi:10.1093/ml/68.1.78. 
  18. ^ a b Van der Merwe, Peter (1989). Origins of the Popular Style: The Antecedents of Twentieth-Century Popular Music. Oxford: Clarendon Press. str. 63. ISBN 0-19-316121-4. 
  19. ^ „From Piano Thumping to the Concert Stage: The Rise of Ragtime”. Music Educators Journal. 59 (8): 53—56. april 1973. JSTOR 3394278. S2CID 221056114. doi:10.2307/3394278. 
  20. ^ White, Loring (2005). Ragging it: getting ragtime into history (and some history into ragtime). iUniverse. str. 99. ISBN 0-595-34042-3. 
  21. ^ Ragging It, p.100.
  22. ^ Peress, Maurice (2003). Dvorak to Duke Ellington: A Conductor Explores America's Music and Its African American Roots. Oxford University Press. str. 39. 
  23. ^ Bastin, Bruce. "Truckin' My Blues Away: East Coast Piedmont Styles" in Nothing But the Blues: The Music and the Musicians. Ed. Lawrence Cohn. New York: Abbeville Press, 1993.
  24. ^ Scott, William B.; Rutkoff, Peter M. (2001). New York Modern: The Arts and the City. Johns Hopkins University Press. str. 37. 
  25. ^ Peterson, Bernard L. (1993). A century of musicals in black and white . Westport, Connecticut: Greenwood Press. str. 357. ISBN 0-313-26657-3. Pristupljeno 2009-03-20. 
  26. ^ „Classical Net”. Classical.net. Pristupljeno 2009-03-20. 

Literatura

uredi

Spoljašnje veze

uredi
 
Ragtajm na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=Рагтајм&oldid=28294781”