Psihopatologija volje

Psihopatologija volje predstavlja sposobnost čoveka da mobiliše i upotrebi svoji psihičku energiju u realizaciji nekog svesno postavljenog cilja, ali i da koči, odlaže ili odbacuje neprihvatljive želje.

Voljni proces možemo podeliti u tri faze:

1. Javljanje pobude, odnosno pojava motivacije kada dolazi do borbe motiva, razmišljanja, odmeravanja i na kraju donošenja odluke.
2. Doživljaj odluke i planiranje njene realizacije.
3. Izvršenje odluke koje mobiliše različite psihičke procese u vezi s tim.

Fiziološka regulacija voljne aktivnosti

Njenu polaznu osnovu čine aparati čeonih oblasti mozga koji, s jedne strane, podržavaju i regulišu opši tonus moždane kore, a sa druge strane obezbeđuju, uz sadejstvo unutrašnjeg govora i aferentacije iz drugih cerebralnih struktura, stvaranje, čuvanje, izvršavanje i kontrolu programa voljenih aktivnosti. Ukoliko nastupe opsežne povrede ovih delova centralnog nervnog sistema, bolesnik gubi sposobnost da formuliše namere ili motorne zadatke, ostajući potpuno pasivan u situacijama koje zahtevaju njegovu inicijativu. Verbalne instrukcije može da sačuva (zapamti), ali one ne postaju faktor koji reguliše otpočinjanje voljnih pokreta. Lezije frontalnog korteksa mogu da dovedu i do nemogućnosti retencije posebnog programa aktivnosti i do lake zamene tog programa neposrednim i nekontrolisanim reakcijama na spoljašnje stimulse. Može doći i do ispoljavanja stereotipa, koji potiskuju osmišljeno, svrhovito ponašanje, kao i do onemogućavanja komparacije rezultata delatnosti sa polaznim motornim zadatkom, zbog čega se nema uvid u načinjene greške. Potiljačno temene oblasti mozga, u čijem se sastavu nalaze centralni aparati vizuelnih, vestibularnih i kožno-kinetsetičkih analizatora, učestvuju u analizi osnovnih prostornih koordinata i njihovom čuvanju kao matrice u čijim se granicama obavlja motorička aktivnost. Pri leziji ovih struktura ne narušava se proces nastanka namere, formiranje programa akcije ili njegove kontrole, ali je ipak oštećeno izvođenje pokreta u prostoru. Takvi bolesnici nisu u stanju da ostvare elementarne aktivnosti za čije je izvođenje potrebna prostorna orijentacija, ali su im zato očuvani pokreti koji su vremenski determinisani. Funkcija postcentralnih oblasti mozga omogućava kinestetičku analizu i sintezu. Lezije ovih funkcionalnih sistema remeti voljnu aktivnost usled aferentne pareze ili aferentne pokretačke ataksije i apraksije. Subkortikalni centri striopalidarnog sistema reguliše tobus mišića i adekvatno brzo i ritmičko prebacivanje od jedne motorne intervacije na drugu. U slučaju parkinsonizma, koji je posledica njihovog oštećenja, najgrublje je narušena motorika, pa tako i izvođenje finih voljnih radnji. Premotorni korteks predstavlja najvažniji aparat za organizovanje serija pokreta, zbog čega lezija ovih delova dovodi do raspada serijskih organizovanih, sukcesivnih aktivnosti. Prednji delovi žuljevitog tela (corupus callosum) ostvaruju koordinisanu aktivnost obeju ruku, pa je njihova intaktnost uslov da se radnje poput plivanja, gimnastičkih pokreta, dirigovanja, kucanja obema rukama i slično adekvatno obavljaju. Ozlede navedenih struktura ostavljaju koordinisane pokrete svake odvojene ruke očuvanim, ali zato onemogućavaju ritmičko izvršavanje finijih uzajamno koordinisanih delatnosti obeju ruku.

U nekim fiziološkim okolnostima, kao što su: stanja napetosti, zamor, upliv izvesnih emocija, sanjivost i ostalo, intenzitet voljne delatnosti može biti umanjen, što se onda manifestuje bezvoljnošću i neodlučnošću. Sličan efekat ima i unošenje alkohola i drugih psihoaktivnih supstanci.

Alteracije volje koje još nemaju psihopatološki karakter mogu biti: sugestibilnost i hipnoza. Neke osobe su podložnije sugestiji od drugih, a sugestibilnost se inače često sreće i kod male dece, mladih, starih i onemoćalih osoba, u stanjima bolesti, vanrednim okolnostima i sl. Hipnozu bi mogli odrediti kao veštački stvoreno stanje, slično snu, u toku kojeg se neke psihičke funkcije, usled sužavanja svesti na usko polje, bitno smanjuju ili isključuju.

Poremećaje voljne aktivnosti možemo podeliti na:

Prolazna slabost volje

Prolazna slabost volje nastaje obično kao privremeno, sekundarno opadanje voljnog tonusa, u vezi sa paralelnim nepovoljnim efektom drugih činilaca (psihička ili fizička iscrpljenost, fizičko oboljenje i sl.). Iskazuje se kao nezainteresovanost, neodlučnost ili pojačana sugestibilnost. Forenzičko veštačenje ovog poremećaja se pojavljuje uglavnom u građansko pravnim sporovima, prilikom osporavanja potpisa nekih pravnih akata (testament, ugovor i sl.)

Abulija

Abulija predstavlja ozbiljnu redukciju voljne aktivnosti, ponekad podrazumeva i potpuno odsustvo voljnog delovanja. Karakteristično je za shizofrene bolesnike, depresivnih bolesnika i somatskih bolesnika. Abulija se manifestuje slabošću i usporenošću volje pri prelasku sa zamisli, ideje ili želje na čin, dok su logična i svesna ideacija očuvane. Abulična osoba može biti praktično prikovana za krevet, a njen život se svodi na elementarno vegetiranje bez smisla koji karakteriše psihički zdravu osobu. Ponekad se zapaža nezainteresovanost čak i za osnovne fiziološke aktivnosti.

Hipobulija

Hipobulija predstavlja delimično oslabljenu voljnu aktivnost, praćena je i drugim psihičkim poremećajima, redukciom psihomotorike, sniženjem rasploženja. Kada je ekstremno izražana govorimo o abuliji. Sniženje volje javlja se kod nekih poremećaja ličnosti, zatim kod depresije, kod neurostenika shizofrenije, stanja ekstremne fizičke iscrpljenosti, te kod neurotskih smetnji. Osobe sa smanjenom voljom su sugestibilne i povodljive.

Patološka sugestibilnost

Patološka sugestibilnost karakteriše nekrozično prihvatanje stavova, preporuka ili zahteva drugih osoba. Time se otvara mogućnost zloupotrebe ličnosti (neželjena seksualna aktivnost, zavođenje na kriminalne radnje i sl.). Pojačana sugestibilnost se viđa u razvojnom dobu, apstinencijalnoj krizi, u stanjima posebne emocijonalne angažovanosti, emocionalne nestabilnosti, psihofiziološkog iscrpljenja, kod oligofrenih i histeričnih ličnosti. Najteži oblik sugestibilnosti automatska poslušnost (docilnost) se zapaža kod hebefrene i katatone forme shizofrenije. U ovom slučaju osobe se ponašaju kao roboti koji izvršavaju naređenja svojih gospodara (bizarne i apsurdne radnje), bez ikakvog otpora i ražmišljanja.

Ambitendencija

Ambitendencija ili kolebljivost volje, predstavlja dualizam voljne usmerenosti, tako da u ličnosti postoje uporedo različiti, najčešće suprotni motivi, tako da se suprotnosti poništavaji, što koči voljnu aktivnost. Pri ovakvom poremećaju konkretna akcija nekad veoma dugo izostaje, ili postoji potpuna nesposobnost delovanja u slučaju postojanja alternativnih mogućnosti. Zapaža se kod neurotičnih, psihotičnih, a ponekad i kod normalnih ljudi.

Negativizam

Negativizam može biti dvojak. Pasivni kada subjekt odbija da izvrši neki nalog, ili aktivni negativizam. U takvim slučajevima pacijent vrši suprotnu radnju, od njemu naložene. U izraženoj formi je deo shizofrene simptomatologije, ali može biti i potpuno normalan fenomen, koji nema nikakve veze sa psihopatologijom (zapaža se kod dece, adolescenata, kod osoba koje negativističkim držanjem brane svoje stavove i uverenja, štrajkači, protestanti i sl.). Negde na sredini puta između normalnog ili patološkog negativizma stoji neposlušnost i tvrdoglavost mladih osoba, koji burnije prolaze kroz periode adolescentnog sazrevanja.

Eholalija

Eholalija predstavlja besmisleno ponavljanje reči koje pacijent čuje od drugih osoba, a ehopraksija predstavlja imitiranje tuđih pokreta i radnji. Oba vida ispoljavanja patologije volje, se ubrajaju u automatsko pokoravanje (poslušnost), svojevrsno shizofreniji, i osobama sa organskom moždanom lezijom.

Katatoni poremećaj

Katatoni poremećaj ili stereotipija draženja i pokreta prepoznaje se po tome što osoba zauzima uvek isti položaj i čini pokret na stereotipan način. Oni su posledica ograničenja ili odsustva voljne kontrole psihomotornog ponašanja. Poseban sudsko medicinski značaj imaju:

Katatoni stupor

Katatoni stupor predstavlja stanje potpune psihomotorne nepokretnosti. To je stanje u kome se bolesnik dugo, nekad i satima, održava u istom, često neprijatnom položaju. Npr. osoba sedi u krevetu u položaju kao da je naslonjena na jastuk, s tim što jastuka nema. Prosečna osoba bi uz vidno naprezanje uspela da održi ovaj položaj nekoliko minuta, dok katatoni pacijent ostaje nepomičan izrazito duži vremenski period (zakon gravitacije se često zanemaruje). Na provokacije po pravilu osoba ne reaguje, a mišićna napetost je veoma izražena. Iako posmatrač ima utisak da je psihički život pacijenta u ovakvom stanju gotovo skroz isčeznuo, kontinuirani tok svesti ipak postoji. Što ukazuje da subjekt registruje dešavanja u njegovom okruženju. Ovaj fenomen koji je karakterističan za shizofreniju treba dijagnostički diferencirati od depresivnog, psihoorganskog ili histeričnog supora.

Katatona pomama

Katatona pomama predstavlja stanje izraženog psihomotornog nemira, uzbuđenosti, besa i nekontrolisane agresivnosti. U ovom slučaju su mogući suicidni i homocidni postupci. Katatona pomama se u trenutku može nadovezati na katatoni stupor, a ukazivanjem pacijentu na neadekvatnost njegovog ponašanja ništa se ne menja. U praksi su beleženi slučajevi u kojim oboleli od katatone pomame udaraju glavom u zid, od smrskavanja svoje lobanje, guranje glave u vrelu peć, presecanje grkljana, kidanje ušnih duplji i sl. Karakteristično je za obolele od shizofrenije.

Manirizam i bizarnost

Manirizam i bizarnost predstavljaju neprirodne, čudne i izveštačene načine izražavanja i držanja. Ubrajamo ih u katatone manifestacije shizofrenog oboljenja. U znatno blažem obliku se mogu uočiti kod histeričnih ličnosti i tada govorimo o prenemaganju, glumatanju, afektaciji. Feminizovana manirovanost se ponekad viđa i kod muških homoseksualaca, a maskulina je deo ponašajnog repertoara ženskih transvestita.

Impulsivne radnje

Impulsivne radnje ili „reakcije kratkog spoja” su nepromišljenje radnje, kojim prethodi napetost, unutrašnji nemir i neodoljiva potreba za izvršenje same radnje, uz očuvanu svest. Reč je o iznenadnim, unutrašnjim posticajima koji su bez intelektualne i voljne obrade i emocionalne podrške. Posle izvršenja impulsivnog postupka dolazi do doživljaja olakšanja, a ponekad i do zadovoljstva. Javlja se kod plahovitih, neobuzdanih osoba, psihopata (gašenje cigareta po koži sopstvene ruke, lica, fizičko nasilje prema drugima provocirano beznačajnim povodom i slično), epileptičara i shizofrenika.

Oblici impulsivnih mogu biti:

Kleptomanija

Kleptomanija predstavlja krađu sitnijih predmeta, bez obzira na njihovu vrednost, pokazuje da očigledno nije u pitanju svesna težnja za sticanje materijalnoh vrednosti.

Piromanija

Piromanija predstavlja neodoljivi podsticaj za paljenje predmeta ili objekata.

Poriomanija

Poriomanija predstavlja neodoljivi impuls za putovanjem, bez jasnog cilja.

Voštana savitljivost

Voštana savitljivost

Voštana savitljivost (flexibilitas cerea) je izmenjeno stanje mišićne napetosti koje omogućava da pacijent postavi i održi delove tela u neprirodnom, antigravitacionom položaju, koji se naziva katalepsija (može biti indukovano u hipnotičkom transu, ili je psihopatološki fenomen). U slučaju katatone shizofrenije (koja je u tipičnoj formi danas praktično nestala) bilo je moguće videti bolesnika kako leži na podlozi bez jastuka podignute glave ("psihički jastuk").

Prisilne (kompulsivne radnje)

Prisilne radnje su ponavljani, obično besmisleni ili nepotrebni postupci (brojanje, proveravanje, pranje i sl.) koji se subjektu nameću protiv njegove želje, ali koji kao takvi moraju biti izvršeni da bi nastupilo privremeno olakšanje (redukcija anksioznosti). Međutim, ubrzo, stanje napetosti ponovo nastaje i posle izvršenja prisilne radnje, što uslovljava ponavljanje iste, ponekad unedogled. U manjem obimu fenomen može postojati i kod normalnih, ali se češće viđa kod prisilnih neurotičara (opsesivno-kompulsivni poremećaj).

Psihopatologija volje i krivično pravo

Definisanje volje kao „sposobnosti izbora između različitih objektivnih mogučnosti delovanja, uključujući i kočenje unutrašnjih podsticaja...” ukazuje na „odgovornost” ove psihičke funkcije za upravljanje postupcima određene osobe. Oštećenje volje, u krivično-pravnom postupku, uračunljivost (drugi deo njene pravne definicije je "...mogućnost upravljanja svojim postupcima tempore criminis) dovodi u pitanje. Volja je jedan od centralnih fenomena subjektivnih okolnosti u okviru pravnog postupka.

S obzirom da je i kod duševnih bolesnika moguće utvrditi postojanje izvesnog stepena volje, samo postojanje duševnog oboljenja ne definiše apsolutno odnos počinioca prema delu, niti isključuje vinost, već obavezuje veštaka na strogo individualnu procenu celokupne ličnosti ni njenog odnosa prema određenom delu.

U filozofsko-psihijatriskim raspravama krajem 19. veka i početkom sledećeg, često je a priori osporavano postojanje slobodne volje, jer je ona „određena” konstitucionalnim činiocima i aktuelnim uslovima okruženja (determinizam). Savremena forenzičko-psihijatriska praksa ipak, se u velikoj meri zasniva na proceni postojanja ili odsustva „slobodne volje”.

Stanja pojačane sugestibilnosti mogu biti okvir vršenja krivičnih dela, ali isključenje uračunljivosti takvih izvršilaca je diskutabilno, odnosno osporava se.

Impulsivne radnje i katatoni poremećaji, po istom osnovu, mogu biti razlog za veštačenje bitno smanjene uračunljivosti ili potpune neuračunljivosti.

Psihopatologija volje i građansko pravo

Ako je reč o građansko pravnim postupcima (testament, ugovor o doživotnom izdržavanju i sl.) jasno je da poslovna sposobnost počiva na uslovima očuvane voljne delatnosti. U tom smislu hipobulija, abulija ili naglašena sugestibilnost, zavisno od ostalih pratećih okolnosti, mogu biti osnova za ograničenje poslovne sposobnosti ili njeno oduzimanje.

Vidi još

• Psihopatologija svesti
• Psihopatologija mišljenja
• Psihopatologija opažanja
• Psihopatologija emocija
• Psihopatologija pamćenja
• Psihopatologija nagona
• Psihopatologija inteligencije
• Psihopatologija pažnje

Literatura

• Marić J. Klinička psihijatrija. Megraf, Beograd,2001.;
• Stojiljković S. Psihijatrija sa medicinskom psihologijom. Medicinska knjiga, Beograd-Zagreb,1984.;
• Radojčić B. M. Psihopatologija. Medicinska knjiga, Beograd-Zagreb, 1987.;
• Goran Z. Golubović. Osnovi opšte psihopatologije. Unigraf, Niš, 2008.;
• Golubović G. Z. Psihopatologija - opšti deo. Zdravstveni centar, Bor, 2004.;
• Dimić-Potić J., Vranješ D. Neuropsihijatriski praktikum. Medicinska knjiga, Beograd-Zagreb, 1993.;
• Vesel J. Medicinska psihologija sa psihijatrijom. Viša medicinska škola, Beograd, 1983.;
• Lazović A., Đukić-Dejanović S., Ravanović D. Status psychicus. Medicinski fakultet, Kragujevac, 2002.;
• Kecmanović D. Simptomi i sindromi psihičkih poremećaja. Psihijatrija. Kecmanović D. Ed. 33-51. Medicinska knjiga, Beograd-Zagreb 1988.;
• Miomir Lj. Leštarević, Forenzička psihopatologija, Beograd 2005.;
• Petrović S. P. Mali leksikon psihološko-psihijatrijskih i pravnih pojmova koji se koristi u sudskoj praksi. Partenon, Beograd, 1998.