Википедија

Procesi opažanja kod novorođenčadi

Čulni sistemi organizma su njegova primarna sredstva putem kojih prima informacije iz sredine. Normalne, donešene (rođene na vreme) bebe ulaze u svet sa funkcionalnim svim čulnim sistemima, ali nisu svi ovi sistemi na istom nivou zrelosti. Razlike u brzini kojom se različiti organski sistemi razvijaju produžava heterohroniju na koju smo ukazali u vezi sa fetalnim periodom[1] i koja će se nastaviti tokom razvoja deteta.[2] Osnovna metoda koja se koristi za utvrđivanje čulnih sposobnosti odojčeta jeste uvođenje neke promene u sredinu i posmatranje njenih efekata na fiziološke procese deteta ili njegovo ponašanje.[3] Istraživač može, na primer, da uvede zvuk ili trepćuće svetlo i da posmatra pokazatelje – okretanje glave, promene u moždanim talasima ili promenu brzine sisanja – da ga je odojče opazilo. Ponekad istraživači uvedu dva stimulusa istovremeno da bi utvrdili da li će beba jednom posvetiti više pažnje nego drugom. Ako je tako, verovatno beba može da razlikuje stimuluse, i možda čak preferira onaj kome je posvetila više pažnje.

Druga široko korišćena tehnika jeste da se najpre stimulus ponavlja sve dok beba ne prestane da obraća pažnju na njega. Ovaj obrazac reagovanja se naziva habituacija. Tada se promeni neki aspekt stimulusa: frekvencija zvuka, jezik koji se govori, ili raspored elemenata u vidnom polju. Ako se bebino interesovanje povrati, istraživač može da zaključi da je beba opazila promenu. Ponovno obraćanje pažnje nakon što je promenjen neki aspekt stimulusa naziva se dehabituacija. Ako odojče i dalje ignoriše stimulus bez obzira na promenu, istraživač ne može biti siguran da je promena u stimulusu opažena ili ne.

Sluh

uredi

Na glasan zvuk, samo minut staro odojče će se trgnuti ili čak zaplakati. Takođe će okrenuti glavu ka izvoru zvuka, što pokazuje da opažaju zvuk grubo lokalizovan u prostoru.[4] Ipak, sluh novorođenčeta nije tako oštar za neke delove zvučnog spektra kao što će biti kasnije.[5] U danima nakon rođenja, oštrina sluha novorođenčeta brzo se razvija nakon što amniotična tečnost zaostala u ušima biva absorbovana, i nastavlja da se poboljšava tokom nekoliko meseci. Čini se da su odojčad sposobna da razlikuju zvuk ljudskog glasa od drugih vrsta zvukova, i da ga preferiraju. Odojče staro samo nekoliko dana naučiće da sisa veštačku bradavicu na zvuk snimljenog glasa ili vokalne muzike, ali neće tako spremno sisati kada čuje ritmični nevokalni zvuk ili instrumentalnu muziku.[6] Posebno su zainteresovana za govor upućen njima, i posebno kada se govori visokim tonom i polako, naglašenoh izgovora, što je poznato kao „bebi govor“.[7] Postoje čak podaci da neke bebe razviju preferenciju za jezik koji se govori oko njih u odnosu na strani jezik u vreme kada imaju samo 4 dana.[8]

Jedno od začuđujućih otkrića u vezi sa sluhom vrlo malih beba jeste da su posebno osetljive na zvučne kategorije ljudskog govora,[9] što je izgleda suštinska sposobnost za sticanje jezika. Ovi osnovni jezički zvuci nazivaju se foneme. Foneme variraju od jezika do jezika. Na primer, u Španskom /r/ i /rr/ su dve foneme; „pero“ i „perro“ zvuče različito i imaju različita značenja. (Lingvisti označavaju foneme i druge jezičke zvuke stavljajući ih u zagrade.) Međutim, u Engleskom, takva razlika ne postoji. Slično tome, /r/ i /l/ su različite foneme u Engleskom ali ne i u Japanskom jeziku. Osim ako nisu pokupila osećaj za osnovni ritam njihovog maternjeg jezika još u stomaku, na šta ukazuje nekoliko istraživanja prikazanih u poglavlju 3, bebe dolaze na svet bez ikakvog iskustva o jeziku. Ipak, za godinu dana i bez pravog obučavanja, one će proizvoditi zvuke nalik govoru i možda čak početi da stvaraju prve reči.

Deo odgovora dala su istraživanja Pitera Ejmsa[10]i njegovih kolega koja ukazuju da sposobnost opažanja osnovnih glasova postoji od rođenja. U ovim istraživanjima uređeno je da bebe sisaju cuclu povezanu sa aparatom za snimanje. Nakon što su utvrdili početnu brzinu sisanja za svaku bebu, počeli su da im puštaju glasove /pa/ svaki put kada su sisale. U početku se brzina sisanja povećala kao da su bile uzbuđene svakim javljanjem glasova, ali su se nakon nekog vremena ponovo vratile na početnu brzinu sisanja. Kada su postale potpuno habituirane na glasove /pa/, neke od njih su čule nove glasove /ba/, koji se razlikuju od početnih samo u prvoj fonemi - /p/ prema /b/. Druge su čule glasove koji su se u podjednako razlikovale od početnih, ali nisu izašli iz okvira fonema. Novoređenčad je ubrzavala sisanje samo kada je promena prelazila granice foneme, što ukazuje da su bili posebno osetljivi na razliku.

Druga istraživanja pokazala su da novorođen bebe sposobne da opaze sve kategoričke glasovne razlike iz svih svetskih jezika. Na primer, japanske bebe mogu da opaze razliku između /r/ i /l/ iako odrasli gvoronici japanskog ne mogu. Sposobnost razlikovanja fonema izgleda da se sužava na samo one razlike koje postoje u maternjem jeziku na uzrastu od 6 do 8 meseci, uzrast na kome se u proseku javljaju prvi artikulacije govoru sličnih glasova.[11] Iako je primamljivo zaključiti da se ljudske bebe rađaju sa veštinama opažanja koje su posebno podešene na svojstva ljudskog govora, istraživanja pokazuju da i druge vrste mogu da prave slične razlike.[12] Razlika je u tome što ljudska bića koriste tu sposobnost kao kamen temeljac ovladavanja jezikom, što je dostignuće izvan sposobnosti drugih životinja.

Vid

uredi

Osnovni anatomski elementi vizuelnog sistema postoje od rođenja, ali nisu u potpunosti razvijeni niti dobro koordinisani.[13] Sočivo oka je još uvek nezrelo; ono fokusira sliku nekoliko milimetara iza retine, tako da su slike na retini zamućene. Takođe, pokreti bebinih očiju nisu dovoljno dobro koordinisani da bi slike sa dve retine bile dovoljno komplementarne kako bi se videla jasna složena slika. Nezelost nekih nervnih puteva koji prenose informacije od retine do mozga dalje ograničava vidne sposobnosti novorođenčeta.[14]

Opažanje boja

uredi

Čini se da novorođenče poseduje sve, ili skoro sve, fiziološke preduslove za viđenje boja, ali se psiholozi ne slažu po pitanju koje tačno boje beba može da vidi.[15] Međutim, na uzrastu od 2 meseca sposobnost viđenja boja je skoro ista kao i kod odraslih.[16]

Vizuelna oštrina

uredi

Osnovno pitanje u vezi sa vidom novorođenčadi jeste koliko su kratkovida. Da bi utvrdili vizuelnu oštrinu novorođenčadi, Robert Fenc i njegove kolege[17] razvili su test zasnovan na činjenici da kada se prugasto vidno polje pokrene ispred očiju, oči se kreću u istom pravcu kao i šema. Ako su razmaci između pruga tako mali da se ne mogu videti, oči se neće pokrenuti. Varirajući širinu razmaka i poređenjem rezultata dobijenih na bebama sa onima dobijenim sa odraslima, ovi istraživači su mogli da procene da novorođenčad ima 6/90 vida – tj. da mogu da vide na 6 metara ono što odrasli sa normalnim vidimo mogu da vide na 90. Drugi istraživači procenili su da je oštrina vida novorođenih beba bliža 6/240.[16] Iako su ove procene dosta različite, obe ukazuju da su novorođene bebe prilično kratkovide.

Loša vizuelna oštrina verovatno manje smeta bebama nego starijoj deci i odraslima. Uostalom, bebe ne mogu da se kreću osim ako ih neko ne nosi, i ne mogu bez oslonca da drže podignutu glavu. Ipak, njihov vizuelni sistem je dovoljno dobro podešen da vide objekte na oko pola metra – što je udaljenost lica njihove majke kada ih doji. Ovaj nivo oštrine omogućava im da uspostave kontakt očima, što je važan momenat u uspostavljanju socijalnog donosa između majke i deteta.[16] Na zrastu od 7 ili 8 meseci, kada su bebe sposobne da puze, njihova vizuelna oštrina je blizu nivoa odraslih.[18]

Vizuelno skeniranje

uredi

Uprkos svojoj kratkovidosti i teškoćama u fokusiranju, novorođene bebe aktivno skeniraju svoju okolinu od najranijih dana.[16] Ovi istraživači razvili su tehnike snimanja koje su im omogućile da tačno utvrde gde beba gleda i da prate pokrete njihovih očiju u vetloj i marčnoj prostoriji. Otkrili su da bebe skeniraju kratkim pokretima očiju u potpuno zamračenoj sobi. Pošto im svetlo ne dopire do očiju, ovaj oblik skeniranja ne može biti izazvani vizuelnim okruženjem. Zbog toga mora biti endogenog porekla, poreklom iz neuralne aktivnosti centralnog nervnog sistema. Endogeni pokreti očiju izgleda da su početna, primitivna osnova gledanja.

Ova istraživanja takođe su otkrila da novorođene bebe ispoljavaju rane oblike egzogenog gledanja; tj. gledanja koje je stimulisano spoljašnjim okruđenjem. Kada se upali svetlo nakon što su bebe bile u marku, one prave pauze u skeniranju kada se njihov pogled sretne sa nekim objektom ili promenom u svetlini u vidnom polju. Ova veoma rana osetljivost na promene u svetlini, koje su najčešće povezane sa ivicama i uglovima objekata, izgleda da je važna komponenta bebine sposobnosti koja se razvija da opaža vizuelne oblike.[18]

Opažanje oblika

uredi

Do ranih 60-tih godina dvadesetog veka, verovalo se da bebe opažaju samo bezobličnu igru svetla. Robert Fenc[17] zadao je ozbiljan udarac ovoj pretpostavci pokazavši da bebe stare samo 2 dana mogu da razlikuju vizuelne oblike. Koristio je vrlo jednostavnu tehniku. Bebe su postavljene da leže na leđima u specijalno osmišljenoj „odaji za posmatranje“ i pokazivani su im različiti oblici. Posmatrač je kroz vrh aparata posmatrao bebu i beležio koliko dugo posmatra svaki oblik. Pošto su bebe posmatrale neke oblike duže nego druge, pretpostavlja se da su mogle da ih razlikuju i da su preferirale onaj koji su duže posmatrale. Fenc je utvrdio da su bebe rađe gledale složene figure, kao što su lice ili koncentrični krugovi, nego one jednostavne.

Fencovi nalazi podstakli su potragu kojom bi se utvrdio obim sposobnosti novorođenčeta da razlikuje oblike i razlozi zašto više posmatraju jedne nego druge. Istraživanja su potvrdila da bebe vizuelno opažaju svet kao nešto složenije nego slučajnu zbrku, ali su takođe pružila dokaze da odojčad ne dolaze na svet pripremljena da ga vide na isti način kao što ga vide odrasli. Na primer, Bronson[16] je ispitivao kako bebe stare 2 nedelje i bebe stare 12 nedelja posmatraju crtež jednostavnih figura, kao što su krst ili „V“ na svetlom vizuelnom polju. Kada se odraslima pokaže takva figura, oni skeniraju celu graničnu liniju. Suprotno tome, Bronson je utvrdio da bebe stare dve nedelje ne skeniraju celu figuru već kao da se usmeravaju na oblasti najvećeg kontrasta, kao što su linije i uglovi. Očigledno je da ovaj način posmatranja nije slučajan, ali ne daje dokaze da se bebe rađaju sa sposobnošću opažanja osnovnih oblika. Na uzrastu od 12 nedelja bebe skeniraju veći deo figure, ali su njihovi pokreti skeniranja još uvek nepotpuni i dalje najviše vezani za oblasti najvećeg kontrasta. Bronson je takođe utvrdio da su neke od starijih beba skenirale figure vrlo sporo i na ograničen način kao mlađe bebe, što ukazuje na značajne individualne razlike u brzini perceptivnog razvoja tokom prvih meseci života.

Opažanje lica

uredi

U Fencovim ranim istraživanjima, jedna od složenih figura koja se prikazivala bebama bilo je šematizovano ljudsko lice. Činjenica da su bebe posamtrale ovu figuru duže nego bilo koju drugu ukazuje da bebe mogu da opažaju lice i da vole da ga gledaju. Kada je Fenc prikazao bebama šematizovanu figuru lica i figuru u kojoj su delovi lica bili izmešani, ustanovio je da su bebe mogle da razlikuju šematizovano lice od ispreturanog. Tako jaka indikacija da novorođenčad ima nenaučenu sklnost ka biološki značajnim oblicima privukla je veliku pažnju. Međutim, preferencija šematizovanog lica u odnosu na ispreturano je veoma mala, posebno u poređenju sa razlikom u preferenciji između složene i jednostavne figure. U godinama nakon Fencovog istraživanja, bilo je mnogo diskusije oko toga da li bebe zaista opažaju lica ili su samo vizuelno privučena složenim figuramastrogo kontrolišući faktore kao što su stepen svetline, kontrast između figure i pozadine, broj krivulja i uglova unutar šematizovanog i ispreturanog lica.[19]

Njegov zaključak, koji su podržali i drugi,[20] bio je da je na Fencov rezultat uticalo prisutvo vrlo kontrastnih elemenata ili velikog broja krivulja i uglova, a ne sama „licolikost“ figure. U skorijim replikacijama ovog istraživanja, koje su izveli Denmiler i Stivens[21] korišćeni su kompijuterski stvorene slike što je omogućilo istraživačima da izjednače figure po svim faktorima osim „licolikosti“. Ustanovili su da 6 nedelja stare bebe nisu pokazivale preferenciju ka nekoj figuri, dok su 12 nedelja stare bebe preferirale sliku lica.

Interesantnu potvrdu osnovnih promena u opažanju beba u toku prvih meseci života, dala su istraživanja koja su pokazala važnost pokreta za sklonost malih beba da posmataju lica. U Fencovim istraživanjima i kasnijim replikacijama koje smo opisali, korišćene su samo nepomične šematske reprezentacije lica. Nekoliko istraživanja je pokazalo da će bebe stare samo 9 minuta okrenuti glavu i gledati u šematizovano lice koje se kreće ispred njih, i da će ga posmatrati duže nego ispreturano lice.[22] Morton i Džonson su ukazali da je vrlo rano prepoznavanje lica primitivna reakcija kontrolisana urođenim subkortikalnim mehanizmima, dok se preferencija lica kod odojčadi starijih od 2 meseca javlja kao rezultat sazrevanja vizuelnog korteksa i dečijeg iskustvasa opažanjem lica.

Bušnel[23] je na drugačiji način pokazao da je pokret važan u opažanju novorođenih beba. Bebama starim između jednog i dva meseca, on je prikazivao nepokretne složene figure, kao što je trougao unutar kruga. Figure su prikazivane nekoliko puta, sve dok bebe nisu prestale da ih posmatraju osim na kratko. Kada je zatim spoljni element promenjen, bebe su duže posmatrale figuru, ali kada je promenjen unutrašnji element (trougao), nisu. Bušnel je zatim podesio aparat tako da se unutrašni element kretao napred nazad, umesto što da bude nepomičan. Sada su bebe reagovale na promenu i spoljašnjeg i unutrašnjeg elementa. Bušnel smatra da poslednja eksperimnetalna situacija je analogna licu sa očima ili ustima u pokretu. Sposobnosti vizuelnog opažanja novorođenih beba je takođe pod uticajem stepena kontrasta između različitih delova objekta koji posmatraju, faktor koji je već pomenut u vezi sa tendencijom beba da zadrže pogled na linijama, uglovima i svetlo-tamnim prelazima. Izgleda da bebe mogu da prepoznaju lice svoje majke na osnovu obrazca svetlo-tamno koji obrazuje njena linija kose i obris lica.

U stvarnom životu, ljudi pomeraju i glavu i delove lica. Pod ovim prirodnim uslovima, bebe stare samo dva dana pokazuju sposobnost prepoznavanja lica koje su najčešće viđale, obično majčinog.[24]

Ukus i miris

uredi

Novorođenčad ima dobro razvijeno čulo mirisa.[25] Endžin i njegove kolege su pokazali ovaj čulni kapacitet novorođenih beba tako što su bebe stare dva dana stvaljali na „stabilometar“, aparat koji meri fizičku aktivnost. Eksperimentatori su držali ili pufer bez mirisa ili pufer natopljen nekim od različitih aromatičnih rastvora ispred bebinog nosa. Beba je ocenjena da je reagovala na neki miris ako bi se njena aktivnost povećala iznad nivoa koji je imala kao reakciju na pufer bez mirisa. Bebe su jako reagovale na neke mirise, kao što su beli luk i sirće, a manje intezivno na neke druge, kao što je alkohol. Njihove reakcije ukazale su ne samo da su osetljive na mirise već i da mogu da ih razlikuju.

Ova rana osetljivost na mirise potvrđena je i u prirodnom okruženju,[26] kada je pokazano da će se 5 dana stare bebe okrenuti ka puferu natopljenom majčinim mlekom, a na uzrastu od 8 do 10 dana će pokazati preferenciju za miris mleka njihove majke u odnosu na miris mleka neke druge žene. Čulo ukusa novorođenih beba, kao i njihovo čulo mirisa, je vrlo izoštreno. Pokazuju sklonost ka slatkim nad kiselim ukusima.[27] Takođe će duže sisati i praviti manje pauze kada je u pitanju flašica sa slatkom sadržinom u odnosu na flašicu koja sadrži samo čistu vodu. Karakteristični izrazi lica koje bebe prave kao odgovor na različite ukuse su neverovatno slični onima koje prave odrasli u susretu sa istim ukusima, što pokazuje da su ti izrazi lica urođeni.

Dodir, temperatura i položaj

uredi

Sposobnosti opažanja dodira kože, promene temperature i promene fizičkog položaja, razvija se vrlo rano u prenetalnom periodu. Iako ovi čulni sistemi nisu privukli toliko pažnje kao vid i sluh, nisu ništa manje važni za bebin opstanak. Bebe pokazuju da su osetile dodir pravljenjem specifičnih pokreta, kao što su povlačenje dodirnutog dela ili okretanje ka dodiru. Neki podaci ukazuju da se osetljivost na dodir povećava tokom prvih dana nakom rođenja.[28] Međutim, malo se zna o tome da li bebe mogu da razlikuju različite taktilne stimuluse ili da li prepoznaju koji deo tela je dodirnut ili o tome kako se te sposobnosti razvijaju.

Bebe pokazuju da su osetljive na promene temperature tako što postaju aktivnije ako temperatura naglo opadne.[1] Na nagle promene u njihovom fizičkom položaju, kao što je naglo padanje, reaguju specifičnim pokretima nalik refleksima. Takve reakcije ukazuju da deluju mehanizmi opažanja promena u fizičkom položaju, koji su smešteni u srednjem uhu. Sve zajedno, postoje obimni podaci da bebe dolaze na svet sa čulnim sposobnostima u dobrom radnom stanju, koje su mnogo više struktirirane nego što se ranije verovalo. Izučavanjem sposobnosti beba da prime informacije iz okoline i da reaguju na nju, istraživači mogu prikupiti podatke koji su im potrebni za utvrđivanje polazne tačke postnatalnog psihološkog razvoja.

Reference

uredi
  1. ^ a b Kol, M. i Kol, S. (1993): Razvoj deteta: poglavlje 3.
  2. ^ Lipsitt, Lewis P.; Werner, John S. (1981), The Infancy of Human Learning Processes (na jeziku: engleski), Elsevier, str. 101—133, ISBN 978-0-12-289620-0, doi:10.1016/b978-0-12-289620-0.50012-x, Pristupljeno 2021-12-27 
  3. ^ Kol, M. i Kol, S. (1993): Razvoj deteta: poglavlje 7 - Rano iskustvo i dalji razvoj.
  4. ^ Weiss, Michael J.; Zelazo, Philip R.; Swain, Irina U. (1988). „Newborn Response to Auditory Stimulus Discrepancy”. Child Development. 59 (6): 1530. doi:10.2307/1130668. 
  5. ^ Hyde, M. L.; Riko, K.; Malizia, K. (1990). „Audiometric accuracy of the click ABR in infants at risk for hearing loss”. Journal of the American Academy of Audiology. 1 (2): 59—66. ISSN 1050-0545. PMID 2132587. 
  6. ^ Butterfield & Siperstain, 1972; DeCasper & Fifer, 1980
  7. ^ Cooper, Robin Panneton; Aslin, Richard N. (1990). „Preference for Infant-Directed Speech in the First Month after Birth”. Child Development. 61 (5): 1584. doi:10.2307/1130766. 
  8. ^ Mehler, Jacques; Christophe, Anne (1994). „Language in the Infant's Mind”. Philosophical Transactions: Biological Sciences. 346 (1315): 13—20. ISSN 0962-8436. 
  9. ^ Eimas, Peter D. (1985). „The Perception of Speech in Early Infancy”. Scientific American. 252 (1): 46—52. ISSN 0036-8733. doi:10.1038/scientificamerican0185-46. 
  10. ^ Ejms, P. Percepcija sluha kod novorođenčadi.
  11. ^ Kohl, Patricia K. (1993). „Early linguistic experience and phonetic perception: implications for theories of developmental speech perception”. Journal of Phonetics. 21 (1-2): 125—139. ISSN 0095-4470. doi:10.1016/s0095-4470(19)31326-9. 
  12. ^ Kuhl, Patricia & Miller, James. (1978). Speech perception by the chinchilla: Identification function for synthetic VOT stimuli. Journal of The Acoustical Society of America - J ACOUST SOC AMER. 63. 905-917. 10.1121/1.381770.
  13. ^ Aslin, R. N. (1987). Visual and auditory development in infancy. In J. D. Osofsky (Ed.), Handbook of infant development (pp. 5–97). John Wiley & Sons.
  14. ^ Braddick, Oliver; Birtles, Deirdre; Wattam-Bell, John; Atkinson, Janette (2005). „Motion- and orientation-specific cortical responses in infancy”. Vision Research. 45 (25-26): 3169—3179. ISSN 0042-6989. doi:10.1016/j.visres.2005.07.021. 
  15. ^ „“Human Infant Color Vision and Color Perception” reviewed and reassessed: A critique of Werner and Wooten (1979a) | Marc H. Bornstein | download”. rs.booksc.me. Arhivirano iz originala 27. 12. 2021. g. Pristupljeno 2021-12-27. 
  16. ^ a b v g d Kol, M. i Kol, S. (1993): Razvoj deteta: poglavlje 7 - Rano iskustvo i dalji razvoj.
  17. ^ a b Frantz, Robert L.; Ordy, J. M.; Udelf, M. S. (1962). „Maturation of pattern vision in infants during the first six months.”. Journal of Comparative and Physiological Psychology (na jeziku: engleski). 55 (6): 907—917. ISSN 0021-9940. doi:10.1037/h0044173. 
  18. ^ a b Bertenthal, Bennett I.; Campos, Joseph J.; Haith, Marshall M. (1980). „Development of Visual Organization: The Perception of Subjective Contours”. Child Development. 51 (4): 1072. doi:10.2307/1129546. 
  19. ^ Daw, Nigel W. (1995), Daw, Nigel W., ur., Development of Visual Capabilities, Perspectives in Vision Research (na jeziku: engleski), Springer US, str. 29—57, ISBN 978-1-4757-6940-1, doi:10.1007/978-1-4757-6940-1_3, Pristupljeno 2021-12-27 
  20. ^ Haaf, Robert A.; Smith, P. Hull; Smitley, Suzanne (1983). „Infant Response to Facelike Patterns under Fixed-Trial and Infant-Control Procedures”. Child Development. 54 (1): 172. doi:10.2307/1129874. 
  21. ^ Dannemiller, James L.; Stephens, Benjamin R. (1988). „A Critical Test of Infant Pattern Preference Models”. Child Development. 59 (1): 210. doi:10.2307/1130403. 
  22. ^ Johnson, M. H.; Dziurawiec, S.; Ellis, H.; Morton, J. (1991). „Newborns' preferential tracking of face-like stimuli and its subsequent decline”. Cognition. 40 (1-2): 1—19. ISSN 0010-0277. PMID 1786670. doi:10.1016/0010-0277(91)90045-6. 
  23. ^ Bushnell, I.W.R (1982). „Discrimination of faces by young infants”. Journal of Experimental Child Psychology (na jeziku: engleski). 33 (2): 298—308. doi:10.1016/0022-0965(82)90022-4. 
  24. ^ Bushnell, I.W.R. (2001). „Mother's face recognition in newborn infants: learning and memory”. Infant and Child Development (na jeziku: engleski). 10 (1-2): 67—74. ISSN 1522-7227. doi:10.1002/icd.248. 
  25. ^ Schmidt, Hilary J.; Beauchamp, Gary K. (1988). „Adult-Like Odor Preferences and Aversions in Three-Year-Old Children”. Child Development. 59 (4): 1136—1143. ISSN 0009-3920. doi:10.2307/1130280. 
  26. ^ Macfarlane, A. (1975). „Olfaction in the development of social preferences in the human neonate”. Ciba Foundation Symposium (33): 103—117. ISSN 0300-5208. PMID 1045976. doi:10.1002/9780470720158.ch7. 
  27. ^ Lipsitt, Lewis P. (1979). „Critical conditions in infancy: A psychological perspective.”. American Psychologist (na jeziku: engleski). 34 (10): 973—980. ISSN 1935-990X. doi:10.1037/0003-066X.34.10.973. 
  28. ^ Buka, Stephen L.; Lipsitt, Lewis P. (1991). „Newborn sucking behavior and its relation to grasping”. Infant Behavior and Development. 14 (1): 59—67. ISSN 0163-6383. doi:10.1016/0163-6383(91)90055-w. 
Preuzeto iz „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=Процеси_опажања_код_новорођенчади&oldid=26983869”