Proletarijat
Proletarijat je izraz koji u marksističkoj teoriji označava potlačenu društvenu klasu u kapitalizmu, odnosno pojedince i društvene grupe koji nemaju vlastitih sredstava za proizvodnju te su za održanje života prisiljeni na najamni rad kojim kapitalista upravlja i od koga prisvaja višak vrednosti. Nastao od latinske reči proles (prol) za potomstvo, ispočetka je služio kao pejorativni izraz za najniže slojeve društva - one koje nemaju drugog bogatstva osim svoje dece - da bi pod uticajem marksizma postao svojevrsnim sinonimom za radničku klasu.[1]
Marksistička teorija ponekad u proletarijat uključuje sitnosopstveničko seljaštvo i zanatlije te propale pripadnike sitne buržoazije (koji poseduju vlastita sredstva za proizvodnju ali i sami rade) i lumpenproletarijat (koji ne rade). Ipak je češća podela na: industrijski proletarijat, poljoprivredni proletarijat, i intelektualni proletarijat. Marksisti smatraju da su proletarijat i buržoazija - klasa vlasnika sredstava za proizvodnju - u neprekidnom društvenom, ekonomskom, istorijskom i kulturološkom sukobu koji će biti prevladan s uvođenjem socijalizma odnosno diktature proletarijata, kao osnovice za ukidanje privatnog vlasništva i oplodnje kapitala, a na taj način nestaće i podela na klase te će se preći u besklasno društvo komunizma.
Rimska republika i carstvo
urediProletari su činili društvenu klasu rimskih građana koji su posedovali malo ili nimalo imovine. Naziv je verovatno potekao od popisa stanovništva, koji su rimske vlasti sprovodile svakih pet godina da bi sačinile registar građana i njihove imovine, koji je određivao njihove vojne dužnosti i biračke privilegije. Oni koji su posedovali 11.000 assēs ili manje padali su ispod najniže kategorije za vojnu službu, a njihova deca — prōlēs (potomci) — bila su navedena umesto imovine; otuda i naziv proletarius (proizvođač potomstva). Rimski građani-vojnici plaćali su za svoje konje i oružje, i borili se bez plate za javno dobro, ali jedini vojni doprinos proletarija bila su njegova deca, budući rimski građani koji su mogli da kolonizuju osvojene teritorije. Zvanično, građani bez imovine nazivali su se capite censi, jer su to bile „osobe koja nisu registrovane zbog svoje imovine... već jednostavno zbog postojanja živih pojedinaca, prvenstveno kao glava (caput) porodice“.[2][note 1]
Iako uključeni u Comitia Centuriata (Centurijsku skupštinu), proletari su bili najniža klasa, i uglavnom lišeni prava glasa.[3] Kasni rimski istoričari poput Livija nejasno su opisali Comitia Centuriata kao narodnu skupštinu ranog Rima sastavljenu od centuriae, glasačkih jedinica koje predstavljaju klase građana prema bogatstvu. Ova skupština, koja se obično sastajala na Campus Martius da bi raspravljala o javnoj politici, odredila je vojne dužnosti rimskih građana.[4] Jedna od rekonstrukcija Comitia Centuriata sadrži 18 centuriae konjice i 170 centuriae pešadije podeljenih u pet klasa prema bogatstvu, plus 5 centuriae pomoćnog osoblja zvanog adsidui, od kojih je jedan predstavljao proletarii. Konjica je u borbu donosila konje i oružje, najviša pešadijska klasa puno oružje i oklop, naredne dve klase manje, četvrta klasa samo koplja, peta praćke, dok pomoćni adsidui nisu imali oružje. Prilikom glasanja, konjicai i vrhunskoj pešadijskoj klasi je bilo dovoljno da odlučuje o nekom pitanju; pošto je glasanje počelo na vrhu, pitanja su se obično bivala odlučena pre nego što su glasali niži slojevi.[5]
Posle Drugog punskog rata 201. p. n. e., Jugurtinski rat i razni sukobi u Makedoniji i Aziji smanjili su broj rimskih porodičnih zemljoradnika, a Republika je osetila nedostatak imućnih građana vojnika..[6] Marijanske reforme iz 107. p. n. e. proširile su vojnu podobnost na gradsku sirotinju i od tada su proletari, kao plaćeni vojnici, postali okosnica vojske, koja je kasnije poslužila kao odlučujuća sila u padu republike i uspostavljanju carstva.[7]
Moderna upotreba
uredi
Početkom 19. veka, mnogi zapadnoevropski liberalni naučnici — koji su se bavili društvenim naukama i ekonomijom — ukazivali su na društveno-ekonomske sličnosti moderne, brzo rastuće industrijske radničke klase i klasičnih proletera. Jedna od najranijih analogija može se naći u radu francuskog filozofa i politikologa Huga Felisita Roberta de Lamena iz 1807. To je kasnije prevedeno na engleski pod naslovom „Moderno ropstvo“.[8]
Švajcarski liberalni ekonomista i istoričar Žan Čarls Leonard de Sismondi bio je prvi koji je primenio termin proletarijat na radničku klasu stvorenu u kapitalizmu, a čije je spise često citirao Karl Marks. Marks je najverovatnije naišao na ovaj termin dok je proučavao Sismondijeva dela.[9][10][11][12]
Marksistička teorija
urediMarks, koji je studirao rimsko pravo na Univerzitetu Fridrih Vilhelm u Berlinu,[13] koristio je termin proletarijat u svojoj društveno-političkoj teoriji (marksizam) da opiše progresivnu radničku klasu neokaljanu privatnom svojinom i sposobnu za revolucionarnu akciju da sruši kapitalizam i ukine društvene klase, vodeći društvo ka sve višim nivoima prosperiteta i pravde.
Marks je definisao proletarijat kao društvenu klasu koja nema značajnije vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju (fabrikama, mašinama, zemljom, rudnicima, zgradama, vozilima) i čije je jedino sredstvo za život da proda svoju radnu snagu za nadnicu ili platu.[14]
Marksistička teorija samo nejasno definiše granice između proletarijata i susednih društvenih klasa. U socijalno superiornijem, manje progresivnom pravcu su niža sitna buržoazija, kao što su sitni trgovci, koji se prvenstveno oslanjaju na samozapošljavanje uz dohodak koji je uporediv sa običnom platom. Moguća su srednja radna mesta, gde se najamni rad za poslodavca kombinuje sa samozapošljavanjem. U drugom pravcu, lumpenproletarijat, koji Marks smatra retrogradnom klasom, živi u neformalnoj ekonomiji van legalne zaposlenosti: najsiromašniji izopćenici društva kao što su prosjaci, prevaranti, zabavljači, kriminalci i prostitutke.[15][16] Socijalističke partije su se često prepirale oko toga da li treba da organizuju i predstavljaju sve niže klase ili samo proletarijat koji prima platu.
Deo neto prodajne cene plaćaju plate radnika (varijabilni troškovi); drugi deo obnavlja sredstva za proizvodnju (stalni troškovi, kapitalna ulaganja); dok treći deo troši klasa kapitalista, deleći između kapitalističkog ličnog profita i naknada drugim vlasnicima (rente, porezi, kamate na kredite, itd). Borba oko prvog dela (platne stope) dovodi proletarijat i buržoaziju u nepomirljiv sukob, jer tržišna konkurencija neumoljivo gura plate na minimum neophodan da radnici prežive i nastave da rade. Drugi deo, koji se naziva kapitalizovani višak vrednosti, koristi se za obnavljanje ili povećanje sredstava za proizvodnju (kapitala), bilo u količini ili kvalitetu.[17] Drugi i treći deo su poznati kao višak vrednosti, razlika između bogatstva koje proletarijat proizvodi i bogatstva koje konzumira.[18] Marksisti tvrde da se novo bogatstvo stvara kroz rad primenjen na prirodne resurse.[19]
Marks tvrdi da istoriju stvara čovek, a ne sudbina. Instrumenti proizvodnje i radnička klasa koja koristi oruđe za proizvodnju naziva se pokretnim snagama društva. Vremenom se ovo razvilo u nivoe društvene klase gde su se vlasnici resursa udružili kako bi maksimizovali produktivnost iz pojedinaca koji su zavisili od njihove radne snage. Marks tvrdi da ovi odnosi između eksploatatora i eksploatisanih rezultiraju različitim načinima proizvodnje i uzastopnim fazama u istoriji. Ovi načini proizvodnje u kojima čovečanstvo stiče vlast nad prirodom podeljeni su na 5 različitih sistema: prvobitna zajednica, država robova, feudalna država, kapitalistički sistem i konačno socijalističko društvo. Tranzicija između ovih sistema nastala je zbog porasta učestalosti građanskih nemira među onima koji su se osećali potlačenim od strane više društvene klase.[20]
Marks je tvrdio da će proletarijat neizbežno zameniti kapitalistički sistem diktaturom proletarijata, ukidajući društvene odnose koji su u osnovi klasnog sistema i potom se razviti u komunističko društvo u kome je „slobodan razvoj svakoga uslov za slobodan razvoj svih”.[21]
Tokom Kineske revolucije, koncept proletarijata je naglašavao postojanje proleterske klasne svesti, a ne proleterskih društvenih atributa (kao što je industrijski radnik).[22] U ovom načinu definisanja proletarijata, proleterska klasna svest mogla bi se razviti kroz subjektivno stanovište uz političko obrazovanje Komunističke partije.[22] Ovakvo shvatanje proletarijata je omogućilo marksistički teorijski okvir prema kojem je Kineska revolucija mogla da se pozabavi relativnom slabošću industrijskih radničkih klasa u Kini.[22] Upravo ono što je činilo pravu proletersku klasnu svest bilo je predmet intelektualne i političke debate.[22]
Proleterska kultura
urediMarks je tvrdio da svaka društvena klasa ima svoju karakterističnu kulturu i politiku. Socijalističke države proizašle iz Ruske revolucije zagovarale su i stvorile zvaničnu verziju proleterske kulture.
Ovo je bilo sasvim drugačije od kulture radničke klase kapitalističkih zemalja, koja je podložna „prol driftu“ (proleterskom strujanju), u čemu sve neumitno postaje uobičajeno i komodifikovano putem masovne proizvodnje, masovne prodaje, masovne komunikacije i masovnog obrazovanja. Primeri uključuju liste najprodavanijih knjiga, filmove i muziku napravljenu da se dopadnu masama i tržne centre.[23]
Napomene
uredi- ^ Arnold J. Toynbee, especially in his A Study of History, uses the word "proletariat" in this general sense of people without property or a stake in society. Toynbee focuses particularly on the generative spiritual life of the "internal proletariat" (those living within a given civil society). He also describes the "heroic" folk legends of the "external proletariat" (poorer groups living outside the borders of a civilization). Compare Toynbee, A Study of History (Oxford University 1934–1961), 12 volumes, in Volume V Disintegration of Civilizations, part one (1939) at 58–194 (internal proletariat), and at 194–337 (external proletariat).
Reference
uredi- ^ „proletariat”. Pristupljeno 2013-06-06 — preko The Free Dictionary.
- ^ Adolf Berger, Encyclopedic Dictionary of Roman Law (Philadelphia: American Philosophical Society 1953) at 380; 657.
- ^ Berger, Encyclopedic Dictionary of Roman Law (1953) at 351; 657 (quote).
- ^ Titus Livius (oko 59 BC – AD 17), Ab urbe condita, 1, 43; the first five books translated by Aubrey de Sélincourt as Livy, The Early History of Rome (Penguin 1960, 1971) at 81–82.
- ^ Andrew Lintott, The Constitution of the Roman Republic (Oxford University 1999) at 55–61, re the Comitia Centuriata.
- ^ Cf., Theodor Mommsen, Römisches Geschichte (1854–1856), 3 volumes; translated as History of Rome (1862–1866), 4 volumes; reprint (The Free Press 1957) at vol. III: 48–55 (Mommsen's Bk. III, ch. XI toward end).
- ^ H. H. Scullard, Gracchi to Nero. A History of Rome from 133 BC to AD 68 (London: Methuen 1959, 4th ed. 1976) at 51–52.
- ^ de Lamennais, Félicité Robert (1840). Modern Slavery. J. Watson. str. 9.
- ^ Ekins, Paul; Max-Neef, Manfred (2006). Real Life Economics. Routledge. str. 91—93.
- ^ Ekelund, Robert B. Jr.; Hébert, Robert F. (2006). A History of Economic Theory and Method: Fifth Edition. Waveland Press. str. 226.
- ^ Lutz, Mark A. (2002). Economics for the Common Good: Two Centuries of Economic Thought in the Humanist Tradition. Routledge. str. 55—57.
- ^ Stedman Jones, Gareth (2006). „Saint-Simon and the Liberal origins of the Socialist critique of Political Economy”. Ur.: Aprile, Sylvie; Bensimon, Fabrice. La France et l'Angleterre au XIXe siècle. Échanges, représentations, comparaisons. Créaphis. str. 21—47.
- ^ Cf., Sidney Hook, Marx and the Marxists (Princeton: Van Nostrand 1955) at 13.
- ^ Marx, Karl (1887). „Chapter Six: The Buying and Selling of Labour-Power”. Ur.: Frederick Engels. Das Kapital, Kritik der politischen Ökonomie [Capital: Critique of Political Economy]. Moscow: Progress Publishers. Pristupljeno 10. 2. 2013.
- ^ „Lumpenproletariat | Marxism”. Encyclopedia Britannica.
- ^ Marx, Karl (februar 1848). „Bourgeois and Proletarians”. Manifesto of the Communist Party. Progress Publishers. Pristupljeno 10. 2. 2013.
- ^ Luxemburg, Rosa. The Accumulation of Capital. Chapter 6, Enlarged Reproduction, http://www.marxists.org/archive/luxemburg/1913/accumulation-capital/ch06.htm
- ^ Marx, Karl. The Capital, volume 1, chapter 6. http://www.marxists.org/archive/marx/works/1867-c1/ch06.htm
- ^ Marx, Karl. Critique of the Gotha Programme, I. http://www.marxists.org/archive/marx/works/1875/gotha/ch01.htm
- ^ Rius, M. (1994). Marx for beginners. Icon Books. ISBN 1-874166-14-5. OCLC 442879412.
- ^ Marx, Karl. The Communist Manifesto, part II, Proletarians and Communists http://www.marxists.org/archive/marx/works/1848/communist-manifesto/ch02.htm
- ^ a b v g Cai, Xiang; 蔡翔 (2016). Revolution and its narratives : China's socialist literary and cultural imaginaries (1949-1966). Rebecca E. Karl, Xueping Zhong, 钟雪萍. Durham: Duke University Press. ISBN 978-0-8223-7461-9. OCLC 932368688.
- ^ Fussell, Paul (oktobar 1992). Class, A Guide Through the American Status System. New York: Ballantine. ISBN 978-0-345-31816-9.
Literatura
uredi- Blackledge, Paul (2011). „Why workers can change the world”. Socialist Review. London. Arhivirano iz originala 10. 12. 2011. g. Pristupljeno 18. 04. 2023. „364”
- Hal Draper, Karl Marx's Theory of Revolution, Vol. 2; The Politics of Social Classes. (New York: Monthly Review Press 1978).
- Abbott, Frank Frost (1963) [1901]. A History and Descriptions of Roman Political Institutions (3rd izd.). New York: Noble Offset Printers Inc.
- Beard, Mary (2015). SPQR : a history of ancient Rome (First izd.). New York: Liveright Publishing. ISBN 978-0-87140-423-7. OCLC 902661394.
- Botsworth, George Willis (1909). The Roman Assemblies. New York: Cooper Square Publishers, Inc.
- Drogula, Fred (2015). Commanders & command in the Roman Republic and Early Empire. Chapel Hill: University of North Carolina Press. ISBN 978-1-4696-2314-6. OCLC 905949529.
- Duncan, Mike (24. 10. 2017). The Storm Before the Storm: The Beginning of the End of the Roman Republic (1st izd.). New York: Hachette Book Group. ISBN 978-1610397216.
- Flower, Harriet I. (2010). Roman Republics
. Princeton: Princeton University Press. ISBN 978-1-4008-3116-6. doi:10.1515/9781400831166. - Holland, Tom (2005). Rubicon: The Last Years of the Roman Republic. Random House Books. ISBN 1-4000-7897-0.
- Lintott, Andrew (2003). The Constitution of the Roman Republic. Oxford: Oxford University Press. ISBN 0-19-926108-3.
- Mouritsen, Henrik (2017). Politics in the Roman Republic. ISBN 978-1-107-03188-3. OCLC 1120499560.
- Taylor, Lily Ross (1966). Roman Voting Assemblies: From the Hannibalic War to the Dictatorship of Caesar. The University of Michigan Press. ISBN 0-472-08125-X.
- Wiedemann, Thomas E. J. (1994). Cicero and the end of the Roman Republic. London: Bristol Classical Press. ISBN 1-85399-193-7. OCLC 31494651.
- Ridley, R. T. (2016). „The Fall of the Roman Republic”. Agora. 51 (1): 66.
- Steel, Catherine (2014). „The Roman Senate and the post-Sullan res publica”. Historia: Zeitschrift für Alte Geschichte. 63 (3): 328.
- Straumann, Benjamin (2011). „Constitutional thought in the late Roman republic”. History of Political Thought. 32 (2): 280—292. ISSN 0143-781X. JSTOR 26225713.
- Chomsky, Noam (1993). Year 501: The Conquest Continues. London: Verso Books. ISBN 978-0-86091-406-8. Arhivirano iz originala 11. 03. 2023. g. Pristupljeno 9. 3. 2013.
- Ellerman, David P. (1992). Property and Contract in Economics: The Case for Economic Democracy (PDF). Cambridge, MA: Wiley-Blackwell. ISBN 978-1-55786-309-6. Pristupljeno 9. 3. 2013.
- Lazonick, William (1990). Competitive Advantage on the Shop Floor. Cambridge, MA: Harvard University Press. ISBN 978-0-674-15416-2.
- Marx, Karl (1990) [1867]. Capital, Volume I. London: Penguin Classics. ISBN 978-0-14-044568-8.
- Nelson, John O. (1995). „That a Worker's Labour Cannot Be a Commodity”. Philosophy. 70 (272): 157—165. ISSN 0031-8191. JSTOR 3751199.
- Ostergaard, Geoffrey (1997). The Tradition of Workers' Control. London: Freedom Press. ISBN 978-0-900384-91-2.
- Thompson, E. P. (1966) [1963]. The Making of the English Working Class. New York, NY: Vintage. ISBN 978-0-394-70322-0.
- Thye, Shane R.; Lawler, Edward J., ur. (2006). Social Psychology of the Workplace. Advances in Group Processes. 23. Oxford: Elsevier. ISBN 978-0-7623-1330-3.
