Prokariote

Prokariotske ćelije (grč. pro — “pre”, grč. karyon — “jedro”; “pre jedra”) su male, jednostavne građe, opkoljene ćelijskim zidom i membranom, a nemaju jedro niti ćelijske organele, osim ribozoma. Prokariotskim organizmima pripadaju bakterije, arheje i modrozelene alge (cijanofite), dok su svi ostali organizmi, bilo jednoćelijski, bilo višećelijski, eukarioti.

Struktura citoplazme

Genetički materijal (DNK) se nalazi slobodan, u delu citoplazme koji se naziva nukleoid (“sličan jedru”, zato što nije odvojen membranom od ostalog dela citoplazme). DNK je u obliku prstena (kružna DNK), i najčešće jedna prokariotska ćelija ima jedan molekul DNK (jedan hromozom). Molekul DNK je vezan za proteine, ali ta veza nije tako čvrsta i stabilna kao kod eukariota. Nukleoid je veoma dinamična struktura, što je verovatno povezano sa time da se prokariotske ćelije dele na svakih 15—20 minuta. Razmnožavaju se prostom ćelijskom deobom (amitozom). Mitoza i mejoza kod njih ne postoje.

Pored toga što nema pravo, diferencirano jedro, prokariotska ćelija ne sadrži ni ćelijske organele, osim ribozoma u kojima se sintetišu proteini. Ribozomi prokariota su sitniji od eukariotskih i označavaju se kao 70S (S je koeficijent sedimentacije, tj. taloženja, koji određuje veličinu i oblik nekog molekula; naziva se još i Svedbergova konstanta).

Vanćelijske strukture

Ćelijski zid je jedinstven po sastavu jer sadrži peptidoglikane, polimere jedinstvene za prokariote. Za razliku od biljaka eukariota, prokariotski ćelijski zid nikada ne sadrži celulozu. Neke bakterije su osim ćelijskim zidom obavijene još i kapsulom koja je izgrađena od polisaharida ili polipeptida.

Neke bakterije oko ćelije obrazuju ogroman broj proteinskih filamenata, tzv. pila, koje služe za pričvršćivanje za odgovarajuću podlogu. Pokretljive bakterije obrazuju dugačke bičeve (flagelume) izgrađene od proteina flagelina.

Funkcije

Iako je bez ćelijskih organela ova ćelija obavlja slične funkcije kao i eukariotska i to u određenim delovima ćelije. Ćelijsko disanje obavlja se pomoću niza enzima (respiratorni lanac enzima) koji su vezani za ćelijsku membranu. Osim toga za membranu je, najmanje na jednom mestu, vezana DNK, a vezani su i enzimi koji učestvuju u replikaciji i deobi. Da bi se ukupna površina membrane povećala, a time i intenzitet procesa vezanih za nju, dolazi do obrazovanja uvrata membrane nazvanih mezozomi. Kod cijanobakterija, koje mogu da obavljaju fotosintezu, za uvrate membrane su vezani pigmenti i enzimi koji učestvuju u fotosintezi.

Razmnožavanje

Fisiona deoba je tip razmnožavanja bakterija pri kome se jedna ćelija podeli na dve nove ćelije-bakterije. Brzina i intenzitet razmnožavanja su ogromni o čemu govori podatak da se u povoljnim uslovima neke bakterije dele na svakih 20 do 30 minuta. Pre deobe DNK se pričvrsti za ćelijsku membranu, a zatim se izvrši njena replikacija. Bakterija sadrže 1 molekul DNK u obliku prstena, a posle izvršene replikacije u ćeliji su tada dva molekula kružne DNK. Novonastali molekul se pričvrsti za ćelijsku membranu pored starog molekula. Nakon toga se bakterija podeli na dva jednaka ili nejednaka dela sa po jednim molekulom DNK u svakom delu.

Literatura

Grozdanović-Radovanović, Jelena: Citologija, ZUNS, Beograd, 2000
Diklić, Vukosava, Kosanović, Marija, Dukić, Smiljka, Nikoliš, Jovanka: Biologija sa humanom genetikom, Grafopan, Beograd, 2001
Pantić, R, V: Biologija ćelije, Univerzitet u Beogradu, Beograd, 1997
Petrović, N, Đorđe: Osnovi enzimologije, ZUNS, Beograd, 1998
Šerban, M, Nada: Ćelija - strukture i oblici, ZUNS, Beograd, 2001