Primenjena umetnost

Primenjenom umetnosti nazivamo sve umetnosti koje obuhvataju oblikovanje predmeta praktične upotrebe. To je širi naziv za umetnički zanat ili dekorativne umetnosti (naziv koji se i danas koristi u nekim zemljama). U prošlosti, kada nije bilo fabrika nego samo zanatskih radnji, razne predmete (oruđe i oružje, nakit, odeću, posuđe, pokućstvo itd.) proizvodili su ručno majstori zanatlije, i trudili su se da ti predmeti budu što zanimljivijeg oblika ili lepo ukrašeni. Dela koja su nastala ručno su jedinstvena dela, nazivamo ih unikati i imaju posebnu vrednost. Primenjena umetnost čini upotrebu svakodnevnih predmeta prijatnijom i razvija ljudski osećaj za estetiku.

Mulen Ruž, litografski plakat Tuluza Lotreka iz 1891. godine

Od nastanka termina u 19. veku primenjena umetnost je deo sistema likovnih umetnosti. Primenjene umetnosti delimo na više vrsta: tekstil (vezenje, tkanje, pletenje i dr.), unutrašnju arhitekturu (dizajn enterijera), kostimografiju, primenjeno slikarstvo, primenjeno vajarstvo, primenjenu grafiku itd.

Primenjena grafika

uredi

Primenjena grafika javila se iz potrebe za oglašavanjem koje se u početku obavljalo putem glasnika, potom zapisivanjem na kamenim pločama (npr. Hamurabijev zakonik iz Vavilona), a u modernim vremenima uz tekst je dodata i slika, pa je nastao plakat. Plakat se sastoji od slike (koja bi trebalo da bude jednostavna, ali privlačna i pamtljiva) i teksta (koji mora biti kratak, jednostavan i jasan, a slova što čitkija). Plakate su često radili umetnici, pa su oni imali umetničku vrednost kao slika ili grafika. Rađeni su grafičkim tehnikama litografijom ili sitoštampom. Prve umetničke plakate s početka 20. veka radio je francuski slikar Anri de Tuluz-Lotrek; oni su bili neobični, ali jasni s motivima pariskog noćnog života. Danas plakate obično prave grafički dizajneri i umesto crteža ili slika često koriste fotografiju.

Primenjeno slikarstvo

uredi

Primenjeno slikarstvo bavi se ukrašavanjem (dekorisanjem) nekog prostora, građevine, upotrebnog predmeta ili knjige slikarskim postupkom (nanošenjem boje ili nekog drugog materijala na površinu predmeta). Tako su tehnike mozaika, freske, vitraža i iluminiranja knjiga, tehnike slikarstva koje se najčešće koriste.

Oblast primenjenog slikarstva čije su područje rada zidovi (ali i podovi, plafoni...), najčešće se naziva zidno slikarstvo, dok je u upotrebi i termin monumentalno slikarstvo, koji se može smatrati adekvatnijim, s obzirom na to da uključuje dekoraciju staklenih površina (vitraž), podova (npr. mozaik), odnosno bilo koje površine velikih (monumentalnih) dimenzija. U mnogim zemljama monumentalno slikarstvo je uobičajen termin, ali i ponegde u Srbiji.[1]

Ilustracija je likovni dodatak uz neki tekst (u knjizi ili časopisu) te može biti oblik primenjenog slikarstva ili grafike.

Tekstilne umetnosti

uredi

Tekstilne umetnosti su one umetničke delatnosti u kojima se koriste biljna, životinjska ili sintetička vlakna pri izradi praktičnih ili dekorativnih predmeta.[2] Od kada postoje tkanine, od najranijeg razdoblja ljudske istorije, one su se koristile za ukrašavanje i bivale su ukrašivane. Potreba za luksuznim tkaninama je bila jedan od pokretača razvoja ljudske civilizacije (put svile) i pojave humanizma i renesanse, dok je industrijskom revolucijom proizvodnja tekstila postala serijska i postupno dovodi do pojave tekstilnog dizajna[2], a tekstilne umetnosti sve više postaju deo narodne umetnosti.

Reč tekstil je izvedenica iz latinskog pojma teksere u značenju „plesti“, „vezti“ ili „graditi“. Najjednostavniji tekstilni predmeti su proizvedeni valjanjem (filc), pri čemu se životinjska vlakna povezuju zagrevanjem i vlaženjem. Većina tekstila nastaje uvezivanjem i pređenjem vlakana u predivo (ili konopac ako je izrazito grubo predenje). Predivo se potom upliće, plete ili tka kako bi se dobile fleksibilne tkanine ili platna za pravljenje odeće ili prekrivanje namještaja. Svi ovi izrazi: filc, pređa, tkanina i tapacirung su i izrazi za tekstil.

Tekstilne umetnosti se dijele prema tehnikama kojima se doteruju ili dekorišu tkanine: bojenje i otiskivanje uzoraka i boja, vezovi, goblen, čipkanje; te komplikovane tehnike kao što su šivenje, pletenje, kukičanje, krojenje; ali i prema alatkama koje se koriste (razboj i razne igle za pletenje), i predmetima koji nastaju ovim tehnikama, poput tapiserija, tepiha, prekrivača.

Dizajn enterijera

uredi
 
Crvena dvorana Dolmabače palate u Istanbulu uređena u neoklasicističkom stilu.

Dizajn enterijera ima važnu ulogu u postizanju lepote i atraktivnosti prostora. Proces dizajniranja uključen je u uređenje svih unutrašnjih i spoljašnjih površina.[3]

Arhitekti enterijera ili dizajneri unutrašnje arhitekture se bave uređenjem enterijera u kome provodimo veći deo života i stoga je jako važno kako će taj prostor izgledati. Dobro projektovan i uređen enterijer učiniće život lepšim i ugodnijim, a naš rad na poslu ili u školi manje teškim i neugodnim.

Svaka prostorija treba da bude uređena prema svojoj nameni. Dizajner unutrašnje arhitekture u svom nacrtu mora predvideti svaki detalj (od boje zidova i zavesa, materijala, nameštaja, do ukrasnih predmeta i rasvete), te ih skladno povezati u harmoničnu i jedinstvenu celinu, poštovati želje naručioca, ali izbegavati kič i nesklad.[4]

Neke vrste primenjene umetnosti

uredi

Vidi još

uredi

Reference

uredi
  1. ^ Spisak predmeta na Odseku za likovne umetnosti Fakulteta umetnosti u Nišu, zvanična prezentacija[1], Pristupljeno 24. 4. 2013.
  2. ^ Redefinicija tekstilne umetnosti[mrtva veza], Pristupljeno 24. 4. 2013.
  3. ^ interijerNET.hr, Pristupljeno 24. 4. 2013.
  4. ^ Članci o dizajnu enterijera (na hrvatskom)[mrtva veza], Pristupljeno 24. 4. 2013.

Spoljašnje veze

uredi