Википедија

Predrag Milojević

Predrag Milojević (Ram (Veliko Gradište), 25. decembar 1901 — Beograd , 12. septembar 1999) bio je srpski novinar, književnik, prevodilac. On je jedna od najvažnijih ličnosti srpskog novinarstva uopšte.

Predrag Milojević
Predrag Milojević
Puno imePredrag Milojević
Datum rođenja(1901-12-25)25. decembar 1901.
Mesto rođenjaRam (Veliko Gradište), Kraljevina Srbija
Datum smrti12. septembar 1999.(1999-09-12) (97 god.)
Mesto smrtiBeograd , Republika Srbija, Savezna Republika Jugoslavija

Biografija

uredi

Rođen je u Ramu (Veliko Gradište) u porodici državnog činovnika. Apsolvirao je Filozofskom fakultetu u Beogradu 1923. godine. Počeo je da objavljuje 1921. a u međuratnom periodu bio je novinar lista "Politika".

U redakciju je, po vlastitim navodima, prešao još u januaru 1923, približno u vreme kada su se u novinarstvu oprobavali i njegovi školski drugovi iz istog razreda Treće beogradske gimnazije – Dušan Timotijević, Živojin Vukadinović, Dragomir Dimitrijević (Lola), Sima Francen i Milan Bartoš.[1] Ubrzo je postao saradnik u rubrici „Situacija", na ispomoći uredniku unutrašnje politike Vladislavu S. Petkoviću u prikupljanju vesti i pisanju izveštaja. U prednji red „Politikinih” novinara izbio je svojom glavnom rubrikom – političkom kozerijom u „Beogradskoj nedelji” koja je bila zamišljena kao satira nepriličnih pojava u društvenom i političkom životu. Redakcija ga je slala na kraće specijalne dopisničke zadatke u Carigrad, Peštu, Atinu, Rim i Sofiju, da bi 1929. postao dopisnik iz Berlina.

Svestan da se nalazi na izvorištu događaja evropske, ubrzo i svetske istorije, ispisivao je novinarsku povesnicu „Politike”, ”spajajući reporterski i komentatorski iskaz, a već izgradivši samosvojan stil kroz neposrednost izraza i bistrinu jezika u posebnom maniru preplitanja informativnih, zabavnih i naoko pobočnih, ali snažnih kontemplativnih deonica” (S. G. Bogunović). U Berlinu se i oženio, početkom marta 1936, gđicom Irmgard Krauze.[2] Posle članka u kom je ustvrdio da Versajski mir za Nemačku posle Velikog rata nije nikada bio drugo nego izgubljeni rat (”Politika”, 27 – 30. 4. 1935[3]), te ocenjujući da je prava tragikomedija svetske politike da se firer kao „bauk rata” prikazuje kao anđeo mira, tu zemlju je morao da napusti posle intervencije tamošnjeg Ministarstva propagande. Redakcija ga je onda postavila za dopisnika iz Londona.

Kada je britansko Ministarstvo informisanja povelo snažnu ratnu propagandu, odbio je ponuđeno mesto novinara „Bi-Bi-Sija” na srpskom jeziku, ne želeći da se prikloni jednoj strani u ratu, budući da je Kraljevina Jugoslavija u to vreme još ustrajavala na politici neutralnosti.

Vrativši se u „Politiku”, kraće vreme je radio u rubrici „Među nama”, ali je već početkom 1940, na predlog redakcije vladi Kraljevine Jugoslavije, postavljen za šefa Centralnog presbiroa[4] Ministarskog saveta 3. grupe 1. stepena (2. 1. 1940).

Pod okupacijom bio je novinarski angažovan od 1. do 78. broja lista „Novo vreme” kao glavni urednik, ali je po odlasku Vladislava S. Ribnikara u Banjički zatvor i sumnji da nije lojalan tadašnjoj Vladi narodnog spasa, morao da odstupi s tog mesta, prekinuvši saradnju i kao novinar. Onda se sasvim povukao iz javnog života, izdržavao se prodajući imovinu i prevodeći s nemačkog (K. Hamsun, „Robovi ljubavi”, 1943), ali je odmah po oslobođenju Beograda 1944. pozvan na sastanak prve redakcije „Politike”.

Između ostalog i zbog primedbe Vuka Dragovića da je kompromitovan svojim pređašnjim radom u Presbirou, ostao je van novinarstva i bez posla premda mu je 1945. obnovljeno članstvo u UNS-u. U redakciji je dobio mesto komentatora tek 1. aprila 1950, ali je samo dve godine kasnije izbačen iz lista na zahtev J. Broza, po telefonskom nalogu Milovana Đilasa i odluci direktora Bogdana Pešića o otpuštanju pojedinih predratnih novinara. „Politici” se vratio 20. 3. 1957. kao urednik vesti spoljnopolitičke rubrike. Od 1958. bio je takođe član prve redakcije „Ilustrovane Politike", ali se tokom svoje profesionalne karijere nikad nije prihvatio uredničkog posla u „Politici”, niti bio učesnik u oblikovanju uređivačke politike lista.

Objavio je veliki broj reportaža, komentara i analiza, pa i intervjue sa Čerčilom, Hitlerom, Musolinijem... Prevodio je Fojerbaha ("Suština religije"), Kafku ("Zamak"), Hemingveja ("Preko reke i u šumu"), Grina ("Begunac"), Selmu Lagerlef ("Gesta Berling"), Hamsuna, Džejmsa. Dobitnik je Nagrade za životno delo Udruženja novinara Srbije, nagrade Beograda ("Oktobarska"), "Politike", Ordena Svetog Save, Ordena Jugoslovenske krune. Testamentom je ostavio velika sredstva namenjena za školovanje mladih novinara. Milojević je bio prvi član Nezavisnog udruženja novinara Srbije, koje je osnovano 1994. godine.

Napisao je antibiografiju Kažem ja sebi.[5]

Dela

uredi
  • "Iz prošlih dana",
  • "O ljudima i ćudima",
  • "Bio sam prisutan",
  • "Kažem ja sebi - antimemoari"[5],
  • "Sve godine ovog veka".

Literatura

uredi
  • Predrag Milojević, Antibiografija, Beograd,1997. Prometej[5]
  • Slobodan Giša Bogunović, ”Ljudi Politike - leksikon saradnika”, (Politika a.d.), Beograd, 2019, 344-352.
  • Dimitrije Boarov, dr Vladimir Barović, Velikani srpske štampe, 2011. Službeni glasnik, Beograd

Nagrade

uredi

Reference

uredi
  1. ^ „Ljudi Politike”. ljudipolitike.yolasite.com. Pristupljeno 2022-01-14. 
  2. ^ "Politika", 2. mart 1936
  3. ^ Strah od rata koji je upropastio mir ("Politika", 27-30. apr. 1935
  4. ^ "Politika", 2. jan. 1940
  5. ^ a b v Milojević, Predrag. „Kažem ja sebi”. Prometej. Pristupljeno 26. 6. 2021. 

Spoljašnje veze

uredi


Preuzeto iz „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=Предраг_Милојевић&oldid=28734890”