Prvi anglo-sički rat
Prvi anglo-sički[1] rat (engl. First Anglo-Sikh war), sukob između Britanske istočnoindijske kompanije i Carstva Sika u Pandžabu od decembra 1845. do marta 1846. godine. Završen je britanskom pobedom, ali je država Sika uspela da sačuva svoju nezavisnost.
_in_the_English_camp,_near_Kaffur_as_representative_of_the_Lahore_Durbar_(unpainted)._Lithograph_after_an_original_sketch_by_Prince_Waldemar_of_Prussia,_ca.1853.jpg)
Pozadina
urediKao verska sekta Siki su nastali u 16. veku u Pandžabu. Osnivač sekte Nanak (1469-1538) propovedao je monoteizam, versku toleranciju i ukidanje kastinskog sistema, što je dalo ideološku podlogu borbi seljačkih masa severne Indije protiv feudalizma. Tokom 17. veka sekta je prerasla u vojno-političku organizaciju. Svi njeni pripadnici uzeli su zajedničko prezime Sing (lav) i položili zavet da nikada neprijatelju ne okrenu leđa. Iskoristivši raspad Mogulskog carstva posle Aurangzebove smrti (1707), Siki su uspeli da osvoje ceo Pandžab i Kašmir. Imanja feudalaca podelili su bezemljašima, a politički su se organizovali u 12 konfederacija, koje je ujedinio maharadža Randžit Sing (vladao 1798-1839), veoma sposoban političar i vojskovođa, koji je tako zavladao teritorijom između Inda i reke Jamuna (danas istočni Pakistan i severozapadna Indija) sa prestonicom u Lahoru.[2][3]
Armija koju je stvorio bila je najbolje organizovana domorodačka armija na tlu Indije. Regrutovana je po starom feudalnom sistemu, ali organizovana i obučavana po savremenim evropskim principima od strane unajmljenih francuskih oficira. Naročitu pažnju je posvetio do tad zapostavljenim rodovima, pešadiji i artiljeriji, a u Lahoru izgradio je više topolivnica. Pred kraj njegove vladavine, armija je imala oko 75.000 ljudi. Da bi ojačao granice prema Avganistanu, učestvovao je na strani Britanaca u Prvom anglo-avganistanskom ratu (1838-1842), ali nije dozvolio britanskom trupama prolaz preko svoje teritorije. Pandžab je bio je poslednja nezavisna država u Indiji u vreme najjače britanske kolonijalne ekspanzije nakon Maratskih ratova.[2]
Posle Randžitove smrti, država Sika utonula je u unutrašnje sukobe. Regenti koji su upravljali državom u ime Randžitovog maloletnog sina videli su u ojačaloj vojsci opasnost za svoju vlast i odlučili da je oslabe vojnim sukobima. Tako su krajem 1845. nepromišljeno napali susedne indijske kneževine pod zaštitom Britanske istočnoindijske kompanije, što je dovelo do rata sa Britancima.[2]
Rat
urediRat je trajao od decembra 1845. do marta 1846. godine.[2] Isprovocirani od strane Britanaca, krajem 1845. oko 60.000 Sika prešlo je granicu i osnovalo logor kod Firozpura, na teritoriji pod britanskom vlašću. U sukobu sa britanskom trupama 18. decembra 1845. kod Mutke (selo u blizini Ferozapura) Siki su pretrpeli poraz i morali su se povući ka svome logoru. Tu ih je 21. decembra iste godine napala britanska vojska, ali je i ona pretrpela velike gubitke. I pored ovog uspeha, Siki su napustili logor, a 28. januara 1846. došlo je do novog boja kod Alivala, koji se završio novim porazom Sika. U februaru je pala i prestonica Lahor, a država Sika pretvorena je u vazalnu kneževinu.[1]
Posledice
urediRat je završen mirom u Lahoru pod uslovom smanjenja stajaće vojske i plaćanja danka Britanskoj Imperiji.[2]
Izvori
uredi- ^ a b Engels 1960, str. 197.
- ^ a b v g d Prikelmajer 1974, str. 570.
- ^ Prikelmajer 1973, str. 523.
Literatura
uredi- Prikelmajer, Ivanka (1973). „Pandžab”. Ur.: Gažević, Nikola. Vojna enciklopedija. 6 (2. izd.).
- Prikelmajer, Ivanka (1974). „Sikhi”. Ur.: Gažević, Nikola. Vojna enciklopedija. 8 (2. izd.).
- Engels, Fridrih (1960). Izabrana vojna dela. 2. Beograd: Vojno delo.
