Правило игре (film)
Pravilo igre (fr. Le Règle du jeu) je tragi-humoristički film francuskog filmskog reditelja Žana Renoara iz 1939. godine. Žan Renoar se smatra jednim od najvećih i najznačajnijih umetnika francuskog poetskog realizma[1] i najvećim francuskim rediteljem do 60-ih godina 20. veka,[2] a ovaj film njegovim najčuvenijim remek-delom, kao i jednim od najsjajnijih svetskih filmskih ostvarenja uopšte.[3]
| Pravilo igre | |
|---|---|
 Plakat za film Pravilo igre | |
| Izvorni naslov | La Règle du jeu |
| Žanr | tragikomedija |
| Režija | Žan Renoar |
| Scenario | Karl Koh, Žan Renoar |
| Producent | Klod Renoar |
| Glavne uloge | Nora Gregor Polet Dibo Marsel Dalio Rolan Tuten Žan Renoar |
| Muzika | Džozef Kozma, Rože Dezormier |
| Snimatelj | Žan-Pol Alfen (Jean-Paul Alphen ) Žan Bašle (Jean Bachelet) Žak Lemer (Jacques Lemare) Alan Renoar |
| Montaža | Margarit Renoar |
| Producentska kuća | Les Nouvelles Editions Françaises (NEF) |
| Godina | 1939. |
| Trajanje | 110 minuta |
| Zemlja | Francuska |
| Jezik | francuski |
| IMDb veza | |
Renoar je film uradio kao savremenu adaptaciju komedije Marijanini kaprici (Les Caprices de Marianne) francuskog romantičarskog pesnika i komediografa Alfreda de Misea (1810−1857).[4]
Film je pravljen po modelu klasične pozorišne farse Marivoa i Bomaršea iz 18. veka,[5] a muzika je pravljena na osnovu dela Mocarta, Johana Štrausa i Šopena.[4]
Radnja filma
urediFilm Pravilo igre je elegantna tragikomedija sa komplikovanim zapletom.
Mladi avijatičar Andre Žirije zaljubljen je u Kristinu, ženu bogatog zemljoposednika i kolekcionara mehaničkih ptica, Jevrejina, markiza Robera de la Česneja. Preletevši Atlantik u rekordnom vremenu Andre javno, preko radija, izražava svoje razočarenje što ga „neko” (misli na Kristinu) nije sačekao na aerodromu. Markiz, na nagovor svoga prijatelja Oktava (kog igra sam Renoar), organizuje lov na svom seoskom imanju, na koji poziva između ostalih i Andrea, ali i svoju ljubavnicu Ženevjev. Posle scene lova u kojem je pobijeno na stotine zečeva i ptica, sledi serija ljubavnih intriga, kako među markizovim gostima, pripadnicima višeg staleža, tako i među slugama na imanju, koji su, po svom snobizmu, neiskrenosti i sujeti, slika i prilika svojih gospodara. Ni jedna od tih intriga nije ozbiljna, ali lovočuvar, misleći da puca na lovokradicu za koga sumnja da je ljubavnik njegove žene Liset, puca u Andrea Žirijea i ubija ga. Markiz preuzima kontrolu nad situacijom, izvinjavajući se gostima „zbog žalosnog incidenta”.[6][7]
Poenta filma
urediFilm Pravilo igre je oštra kritika evropskog društva u izuzetno kritičnom istorijskom trenutku pred Drugi svetski rat. Vrcav i elegantan, ali duboko pesimističan film koji se na kraju ipak bavi socijalnim slomom i dekadencijom. U filmu Renoar prikazuje svet u kome su osećanja zamenjena manirima, a spoljašnja forma je sve što je ostalo od civilizacijskih tekovina. Celokupno društvo deformisalo se u lažnu sliku, a iznošenje istine se smatra „kršenjem pravila igre” i kažnjava se, pa je tako kažnjen i mladi Žirije, koji je žrtvovan kako bi dekadentno i korumpirano društvo moglo da nastavi da egzistira.[7][8] Posebno je interesantna čuvena scena lova na zečeve, sa metaforičkim značenjem i naglašenim užasom samog čina lova.[5]
U ovoj tragikomediji prepliću se komične scene koje podsećaju na scene iz filmova braće Marks sa onim tragičnim, kakve su krvave scene stotina pobijenih i osakaćenih životinja,[4] a sam Renoar je tokom snimanja bio rastrzan između želje da od njega napravi komediju i želje da ispriča tragičnu priču. U svojoj autobiografiji Moj život i moji filmovi napisao:[5]
| „ | To je ratni film, ali se u njemu ne pominje rat. Uprkos njenom naizgled bezopasnom izgledu, ova priča je napad na samu strukturu našeg društva. | ” |
Tehničke karakteristike
urediPošto je bio prinuđen da odustane od snimanja filma u tehnikoloru, Renoar je u ovom filmu usavršio upotrebu dugih kadrova i dubinske kompozicije. Ni u jednom drugom filmu nije upotrebio opšti plan i dubinsku oštrinu tako dramski efektno, kao u ovom filmu. Kadar sekvence dominira u gotovo svakoj važnijoj sceni, a kamera se neprestano kreće, prateći značajnu radnju u okviru kadra.[8] Renoar pribegava ekspresivnoj montaži samo jednom i to da bi naglasio užas i metaforu u čuvenoj sceni lova.[5]
Žan Renoar bio je prvi veliki reditelj zvučnog filma koji je, uprkos nerazvijenoj tehnologiji, dubinski komponovao svoje kadrove. Eksperimente sa ovom tehnikom snimanja Renoar je započeo na svojim prvim zvučnim filmovima, a usavršio ju je u filmu Velika iluzija. Dubinu je postizao veštački, neprestanim podešavanjem oštrine kamere koja prati dramsku akciju u kadru.[4] Komponovao je film uglavnom od pokretnih kadrova-sekvenci, čime je odbacio tada tradicionalne tehnike montaže i dramsku napetost stvarao preciznim smeštanjem likova na različite prostorne nivoe unutar kadra.[9] Dramska tenzija je u takvim kadrovima postignuta „kompozicijom po dubini”[a] odnosno simultanim poretkom dramski značajnih radnji i objekata na više prostornih planova unutar kadra. Dubinska kompozicija u suštini predstavlja pokušaj da se dvodimenzionalni prostor bioskopskog platna pretvori u trodimenzionalni.[10] Kasnije je ovu tehniku usavršio Orson Vels u svojim filmovima.[11]
Kontroverze: zabrane i priznanja
urediSam Renoar očekivao je da film bude smatran kontroverznim, ali nije mogao ni da pretpostavi tako ekstremnu reakciju kakva je nastala posle prikazivanja. Na pariskoj premijeri film je izazvao političke nemire, distributer ga je skratio i premontirao sa 113 na 80 minuta, da bi ga najzad, 1939. godine, vojni cenzori zabranili kao „demorališući”. Nacisti su ga zabranili tokom okupacije, a originalni negativ je uništen 1942. godine, za vreme Drugog svetskog rata.[12] U komercijalnom smislu ovaj film je bio potpuna propast.[7]
Kasnih 40-ih i 50-ih godina 20. veka sećanje na ovaj film je preživelo samo zahvaljujući Andreu Bazenu (André Bazin) i njegovim sledbenicima u časopisu Cahiers du Cinema, koji su tvrdili da je film Pravilo igre, zajedno sa filmom Građanin Kejn (1941), vesnik modernog filma.[7]
Godine 1956, pod Renoarovim nadzorom, dva francuska producenta restaurirala su integralnu verziju filma do skoro originalne dužine (izostavljena je samo jedna scena). Takav je prikazan i na Venecijanskom filmskom festivalu 1959. godine[7] i od tada Pravilo igre uživa svetski ugled. Godine 1962. i 1972. na međunarodnom skupu filmskih kritičara svrstan je među deset najvećih ikad snimljenih filmova.[12]
Uloge
uredi| Glumac | Uloga |
|---|---|
| Nora Gregor (Nora Gregor) | Kristina de la Česnej |
| Polet Dibo (Paulette Dubost) | Liset, kristinina sobarica |
| Mila Pareli (Mila Parély) | Ženevjev de Mara |
| Odet Talazak (Odette Talazac) | gospođa Šarlot de la Plant |
| Kler Žerar (Claire Gérard) | gospođa de la Brujer |
| En Majen (Anne Mayen) | Žaki, Kristinina nećaka |
| Liz Elina (Lise Elina) | radio-reporter |
| Marsel Dalio (Marcel Dalio) | markiz Rober de la Česnej |
| Žilijen Karet (Julien Carette) | Marso, lovac |
| Rolan Tuten (Roland Toutain) | Andre Žirije |
| Gaston Modo (Gaston Modot) | Eduard Šumaher, lovočuvar |
| Žan Renoar (Jean Renoir) | Oktav |
| Pjer Manji (Pierre Magnier) | general |
| Edi Dubre (Eddy Debray) | Kornel, batler |
| Pjer Nej (Pierre Nay) | gospodin de Sent Oben |
| Rišar Fronker (Richard Francoeur) | gospodin de la Brujer |
| Leon Lariv (Léon Larive) | kuvar |
Napomene
uredi- ^ „Kompozicija po dubini” je način filmovanja u kome su prednji plan, srednji plan i pozadina kadra istovremeno u oštrom fokusu.
Vidi još
urediReference
uredi- ^ Kuk 2005, str. 529
- ^ „Renoir, Jean”. Hrvatska enciklopedija. Leksikografski zavod Miroslav Krleža. Pristupljeno 20. 3. 2018.
- ^ Kuk 2005, str. 537
- ^ a b v g Kuk 2005, str. 536
- ^ a b v g Parkinson 2014, str. 124
- ^ Kuk 2005, str. 537-538
- ^ a b v g d 1001 film ... 2008, str. 156
- ^ a b Kuk 2005, str. 538
- ^ Parkinson 2014, str. 123
- ^ Kuk 2005, str. 533
- ^ Kuk 2005, str. 535
- ^ a b Kuk 2005, str. 539
Literatura
uredi- Kuk, Dejvid A. (2005). Istorija filma. 1. Beograd: Clio. ISBN 978-86-7102-126-5.COBISS.SR 120534796
- 1001 film koji moraš da vidiš pre nego što umreš. Zemun: "Filip Višnjić" komerc. 2008. ISBN 978-86-87127-02-9.COBISS.SR 148692492
- Parkinson, Dejvid (2014). Istorija filma. Beograd: Dereta. ISBN 978-86-7346-931-7.COBISS.SR 204257036
- Renoir, Jean (1974). My Life and My Films. Atheneum. ISBN 9780689106293.
Spoljašnje veze
uredi
- Pravilo igre na sajtu IMDb (jezik: engleski)
- Peterlić, A. „Pravilo igre”. Filmski leksikon. Leksikografski zavod Miroslav Krleža. Pristupljeno 30. 3. 2018.