Pitirim Tambovski

Episkop Pitirim (rođ. Prokopije; 27. februar [9. marta] 1645, Vjazma — 28. jul [7. avgust] 1698, Tambov) — episkop Ruske pravoslavne crkve, episkop tambovski i kozlovski.

Pitirim Tambovski
Lični podaci
Datum rođenja	27. februar [9. marta] 1645.
Mesto rođenja	Vjazma, Rusko carstvo
Datum smrti	28. jul [7. avgust] 1698.
Mesto smrti	Tambov, Rusko carstvo
Svetovni podaci
Kanonizacija	1914

Kanonizovan od strane Ruske pravoslavne crkve 1914. godine kao svetitelj. Pomen se vrši 28. jula/10. avgusta u Saboru tambovskih svetitelja, u nedelju pre 28. jula u Saboru smolenskih svetitelja).

Biografija

Rođen 27. februara 1645. (ili 1644) u gradu Vjazmi (sada Smolenska oblast). Nije pouzdano poznato ko su mu bili roditelji (na Tambovskoj ikoni Bogorodice navode se kao duhovni roditelji prepodobnomučenica Evdokija i prepodobni Aleksije Božiji čovek).

Od ranog detinjstva Prokopije je voleo da posećuje hram i učestvovao je u crkvenom čitanju i pevanju.

Jedna od karakterističnih osobina Prokopijevog detinjstva bila je ljubav prema svom svetitelju, prepodobnom Prokopiju Dekapolitu, na čiji je spomendan rođen. Ova ljubav ostala je izražena u čestim molitvenim obraćanjima svetitelju i u podražavanju njegovih vrlina. Nikada ništa nije radio bez molitvenog obraćanja svetom Prokopiju.

Prokopije je svoje početno obrazovanje stekao u lokalnim školama. Pored uobičajene pismenosti, naučio je ikonopis i crkveno pojanje. Kasnije je naslikao kopije Smolenskih čudotvornih ikona poštovanih u Vjazmi.

Rešivši da će se u potpunosti posvetiti Bogu, stupio je u Vjazemski manastir Svetog Jovana Krstitelja, koji je osnovao monah Gerasim Boldinski. Ovaj manastir je bio poznat po strogosti svojih pravila. U 21. godini Prokopije je zamonašen sa imenom Pitirim.

Pod rukovodstvom staraca podvižnika, mladi monah je vredno držao monaška pravila; Neprestano se usavršavajući, uzdizao se od podviga do podviga. Ubrzo je Pitirim rukopoložen u čin jerođakona, a potom jeromonaha.

Ubrzo ga je bratija manastira izabrala za igumana. Kao iguman manastira, opravdao je poverenje bratije, svima je bio ljubazan, očinski mudar vođa u njihovom duhovnom razvoju. Štaviše, on sam je uvek bio svima uzor u vršenju monaških podviga. Kao najdostojniji po visini svog podvižničkog života i mudrom upravljanju manastirom, iguman Pitirim je 30. januara 1677. godine uzdignut u čin arhimandrita.

Visoke vrline arhimandrita Pitirima privukle su pažnju najviših duhovnih vlasti. U to vreme, da bi se uredila i dovela u red Tambovska eparhija, uspostavljena 1682. godine, bio je potreban episkop pametan, aktivan, odlikovan pobožnošću i bogougodnim životom. Izbor patrijarha Joakima pao je na arhimandrita Pitirima, kojeg je poznavao i cenio.

Arhimandrit Pitirim je 15. februara 1685. godine posvećen za episkopa tambovskog od strane patrijarha Joakima u Uspenskom sabornom hramu u Moskvi. Međutim, episkop Pitirim nije odmah otišao u Tambov. Očigledno je neko vreme ostao kod patrijarha. Dok je bio u Moskvi, episkop Pitirim je proučavao situaciju i potrebe tambovske eparhije i razvio plan neophodnih mera za jačanje pobožnosti u svojoj pastvi i širenje hrišćanstva među neznabošcima koji su činili većinu stanovništva tog kraja.

Tambovska eparhija je formirana 1682. godine. Eparhiju su naseljavali uglavnom pagani: Mordvini, Marijci, Meščeri. Na teritoriji eparhije živeli su i mnogi Tatari, žestoki protivnici hrišćanstva, kao i staroverci. Među stanovništvom bilo je mnogo prognanika iz centralne Rusije i odbeglih zločinaca. Rusko stanovništvo se uglavnom sastojalo od kozaka i seljaka koji su plaćali porez, koji su u to vreme počeli da razvijaju tambovsku zemlju. Crkveni život u eparhiji je bio trom. Postojeći hramovi su bili veoma siromašni i nedostajali su najpotrebnijim. Čak je i hram bio upečatljiv po svom siromaštvu. I monaški život u eparhiji je bio u opadanju. Manastira je bilo malo, i nisu bili dobro opremljeni.

Početkom 1686. godine episkop Pitirim odlazi u Tambov. Na putu je svratio u Voronjež na duhovni razgovor sa svetim Mitrofanom Voronješkim. Svečani sastanak u prvom gradu eparhije, Kozlovu, osramotio je smernog svetitelja, pa je ušao u Tambov 1. marta sa nekoliko monaha u pratnji njega i njegovog kelijera Vasilija pre izlaska sunca, a samo nekoliko pobožnih hrišćana ga je dočekalo u crkvi za jutarnju službu.

Episkopu Pitirimu otvorilo se široko polje delovanja u tambovskoj eparhiji. On je prvi pristupio unapređenju nove eparhije, pošto je njegov prethodnik, episkop Leontije, bio u tambovskoj eparhiji samo godinu dana i nije imao vremena da ništa učini.

Episkop Pitirim je posebnu pažnju posvetio verskom i moralnom obrazovanju svoje pastve. Glavne aktivnosti za postizanje ovog cilja bile su izgradnja, obnova i unapređenje crkava, priprema dostojnog sveštenstva, unapređenje monaškog života i izgradnja manastira.

Na mestu dotrajale crkve brvnare u Tambovu, episkop Pitirim je počeo da gradi dvospratni kameni saborni hram u čast Preobraženja Gospodnjeg sa kapelom u ime Svetog Nikole. Episkop Pitirim nije samo pažljivali je nadgledao gradnju hrama, pa čak i sam učestvovao u građevinskim radovima. Međutim, izgradnja hrama nije završena za života episkopa Pitirima.

Za vreme episkopije Pitirima, broj crkava u Tambovskoj oblasti dostigao je 168. Ovaj broj crkava, iako mali u poređenju sa brojem crkava u drugim eparhijama, poslužio je kao dokaz da je hrišćanstvo postalo dominantno u regionu. Štaviše, zbog siromaštva eparhije, episkop Pitirim je sticao sredstva za izgradnju crkava samo o trošku dobrotvora i svojih parohijana.

Sveti Pitirim je pokazao posebno pastirsko staranje o manastirima. Na njegovu inicijativu podignuti su i novi manastiri: ženski manastir Voznesenskaja u Tambovu (1690), čija je igumanija bila Sveta Pitirimova sestra Katarina, i muški Treguljajevska (Triguljajevska) manastir u ime Krstitelja Gospodnjeg Jovana (1688). sedam milja od Tambova, u pustom području okruženom šumom.

Brinući se o uređenju crkava i manastira, episkop Pitirim se trudio da i naseljena mesta imaju izgled hrišćanskih naselja. Tako je odmah po dolasku u Tambov, na kapije tvrđave i u gradskim naseljima u blizini stražarskih mesta, postavio raspeće Hrista Spasitelja i ikonu Bogorodice, koju je doneo sa sobom. Ogradivši grad ikonama, svetitelj ga je poverio na zaštitu Gospoda i Bogorodice i pobudio pobožnost u stanovnicima. Kopija čudotvorne Smolenske ikone Bogorodice koju je doneo sveti Pitirim, moguće lično izrađena, postavljena je u Preobraženskom sabornom hramu u Tambovu. Ova ikona, kao i Kazanska ikona koju je doneo svetitelj (takođe verovatno sam naslikao) i Iljinsko-černigovska, koja je kasnije dobila naziv Tambovska, a ikona Svetog Nikole postala je poznata po svojim čudima. Devpeteruvska (Pitirimovska) ikona Bogorodice bila je roditeljski blagoslov svetitelju, od nje se nije rastajao do kraja života i pre smrti je zaveštao katedrali.

Svetitelj je izvršio veliki prosvetni rad sa raznim narodnostima koje su naseljavale Tambovsku oblast, prevodeći ih u pravoslavlje. Poučavao je tokom svojih putovanja širom eparhije, kod kuće, a posebno u crkvi, koju je smatrao glavnim izvorom pobožnosti. Episkop Pitirim je poučavao verne i neverne, zabludjele i sumnjivce i davao uputstva samom sveštenstvu kome su bile potrebne.

Vladika je uvek bio na raspolaganju onima koji su mu se obraćali za savet i pomoć. Nepretenciozan u svakodnevnom životu, novac je trošio na crkve, manastire i potrebe svojih komšija. Starajući se o pripremi dostojnih pastira, svetitelj je za njih podigao posebnu školu, a pri arhijerejskom domu – duhovnu literaturu

Episkop Pitirim nije propustio nijednu službu. Takođe je voleo da vrši sveta dela. Ako nije služio, stajao je na pevnici i pevao, učeći sveštenstvo kako se pravilno čita i peva. Sa posebnom ljubavlju se odnosio prema prognanima, kojima je podigao crkvu u ime Svetog Jovana Krstitelja.

U 50. godini života episkop Pitirim se teško razboleo i, osetivši telesnu slabost, već se spremao za odlazak u večnost. U tom trenutku se obratio Bogu sa vatrenom molitvom, tražeći od Njega ne zdravlje i produženje života, za koje nikada nije bio vezan, već za oproštenje grehova i darivanje večnog života u Carstvu Nebeskom. Sa dubokim smirenjem obratio se svom neprestanom molitveniku, monahu Prokopiju, sa sledećim rečima molitve: „Pastiru i učitelju mome, prečasnom ocu Prokopiju, Gospodu Bogu se pomolimo za dušu moju. I kao odgovor na ovaj dirljivi poziv, monah se očigledno pojavio pred episkopom Pitirimom moleći se Gospodu za njega sledećim rečima: „Besmrtni Bože! Hvalim te – jer je jedan Car od svih, pomiluj dušu njegovu i udostoji ga ovoga Carstva Nebeskog!” Molitvom svetiteljevom javi se Spasitelj u oblaku, držeći levom rukom Jevanđelje, a desnom blagosiljajući iz oblaka episkopa koji se moli. Čuvar tajni episkopa Pitirima, koji je uvek bio sa njim, blagočestivi starac Vasilije, ispričao je o ovom značajnom događaju. Posle smrti Visokopreosvećenog Pitirima, ovaj fenomen je zabeležen na ikoni postavljenoj iznad njegovog groba.

Ovaj čudesni događaj oživeo je episkopa Pitirima, napustila ga je teška bolest i poživeo je još oko tri godine.

U tom periodu intenzivno je počeo da gradi kameni hram, ali osećajući da su mu dani već odbrojani i da neće moći da dovrši celu izgradnju, uložio je sve napore da dovrši izgradnju i dovršetak jedne od kapela hrama, koju je sam osveštao u slavu Svetog Nikole. Svetitelj je o svom trošku snabdeo novu sabornu crkvu potrebnim priborom i odeždama. On je zaveštao da se sahrani u ovoj kapeli.

Smrt episkopa Pitirima usledila je 28. juna 1698. na dan proslavljanja čudotvorne ikone Bogorodice Smolenske koju je posebno poštovao.

Poštovanje i kanonizacija

Početkom 19. veka u tambovskom hramu je pokrenuta knjiga u kojoj su zabeležena čudesna isceljenja iz svetiteljevog groba. Zabeleženo je 260 čuda. Svetom Pitirimu za isceljenje obraćali su se ne samo pravoslavni hrišćani, već i nepravoslavni. U ESBE (članak „Tambov”) je zabeleženo: „Episkopa Pitirima (1685-1698) lokalno stanovništvo poštuje kao svetitelja i obožava ga u svom grobu (u donjem spratu katedrale koju je sagradio)”.

28. jula 1914. godine, na zahtev arhiepiskopa tambovskog Kirila (Smirnova), odlukom Svetog Sinoda, episkop Pitirim je kanonizovan.

31. avgusta 2014. godine na Sabornom trgu u Tambovu otkriven je spomenik Episkopu Pitirimu. Autor projekta je vajar Aleksandar Rukavišnikov. Manifestacija je tempirana na 100-godišnjicu proslavljanja Svetog Pitirima kao svetitelja.