Petar Samardžić

Petar Samardžić (Gornji Bratač, 1891 — Nevesinje, 6. januar 1948) bio je četnički vojvoda u Drugom svetskom ratu i komandant Nevesinjskog sreza.

Petar Samardžić
Lični podaci
Datum rođenja	1891.
Mesto rođenja	Gornji Bratač, Nevesinje
Datum smrti	6. januar 1948.
Mesto smrti	Nevesinje
Vojna karijera
Služba	1941—1948.
Vojska	Jugoslovenska vojska u otadžbini
Čin	Poručnik Vojvoda
Jedinica	Nevesinjski korpus JVuO

Biografija

Petar (Đorđa) Samardžić rođen je 1891. u selu Gornji Bratač kod Nevesinja. Bio je ugledan domaćin poznat u celom srezu. Pre rata bio je istaknuti funkcioner Zemljoradničke stranke.

Drugi svetski rat

Ustaše su odmah po dolasku na vlast započele progone i masovna ubistva Srba u svim mestima Hercegovine. To je navelo Srbe na organizovanje i formiranje ustaničkih oružanih grupa radi odbrane i zaštite golorukog naroda. Jedan od glavnih organizatora ustanka u Nevesinjskom srezu bio je rezervni narednik Petar Samardžić. Ubrzo je Samardžić okupio sve viđenije sposobne rodoljube i formirao prvu ustaničku grupu. Već u leto 1941, stvorena je slobodna teritorija i opasnost od novih ustaških pokolja bila je smanjena i na kraju otklonjena. Nedugo posle toga došlo je do povezivanja ustaničkih odreda sa Vrhovnom komandom i po dobijenim instrukcijama formirana je Komanda istočne Bosne i Hercegovine pod komandom Petra Baćovića. Ustanička grupa Petra Samardžića je krajem 1941. preformirana u Donjonevesinjski bataljon. Imajući u vidu veliko političko iskustvo i popularnost koju je Samardžić uživao u narodu, a na predlog komandanta Hercegovine, postavljen je za komandanta Nevesinjskog sreza. Tada je unapređen u čin poručnika.

Kasnijim ukrupnjavanjem jedinica na prostorima Hercegovine formirana su dva korpusa, Trebinjski i Nevesinjski, a Petar Samardžić je i dalje ostao na dužnosti komandanta Nevesinjskog sreza. Krajem 1941. došlo je do konačnog razlaza između partizana i četnika da bi pro- leće 1942. ostalo zapamćeno po mnogobrojnim komunističkim zločinima nad političkim neistomišljenicima i nacionalno opredeljenim hercegovačkim rodoljubima. Iz sačuvanog izveštaja, koji je komandant Hercegovine Baćović uputio jula 1942. godine u Vrhovnu komandu, saznaje se da je Petar Samardžić pokušavao da ublaži i spreči bratoubilački sukob, ali nije nailazio na razumevanja ni na jednoj strani. Pokušavao je da spreči ubijanje nevinih ljudi i zbog toga su ga obe strane sumnjičile – četnici da štiti komuniste, a partizani da neodlučno vaga kome će se prikloniti.

Petrov osnovni cilj bilo je sprečavanje bratoubilačkog rata na području Nevesinja. Imao je predratne poznanike i istomišljenike među pripadnicima sve tri konfesije i stalno je nastojao da spreči međunacionalni i međuverski sukob u svom srezu. U cilju sprečavanja bratoubilaštva i zavade zbog različitih ideologija, Petar se sastajao i sa visokim komunističkim predstavnicima. Nastojao je da ubedi komunističke vođe da moraju učiniti zajedničke napore radi zaštite naroda od stradanja i sprečavanja međusobnih sukoba.

Razišao se sa komunistima jer je shvatio njihovu pogubnu ideologiju koja se temeljila na bezobzirnom ekstremizmu i zločinu prema sopstvenom narodu. Govorio je da goloruki narod ne može dobiti rat protiv Nemaca dok ga ne dobiju Rusi i zapadni saveznici, ali da vođe oba pokreta mogu sprečiti bratoubilački rat i nepotrebne žrtve. Petar nije nailazio na razumevanje ni kod četnika pa je tako četnički obaveštajac zadužen za nevesinjski kraj, Tomo Guzina, izveštavao Komandu Hercegovine da je komunizam u srezu uzeo maha, a da je za to kriv tolerantan i popustljiv odnos vojvode Petra Samardžića.

Posle ustaških zlodela u prvoj ratnoj godini i izbijanja opštenarodnog ustanka u nevesinjskom kraju, Petrovom zaslugom nijebilo odmazdi srpskih ustanika. Zapamćen je za ono ratno vreme neobičan slučaj iz 1942. kada su po Petrovom naređenju sprovedeni u zatvor svi nevesinjski muslimani i stavljeni pod stražu. Tek kasnije muslimani su shvatili da je Petar, u stvari, sklanjao nevesinjske muslimane od četničkih jedinica koje su tih dana prolazile kroz Nevesinje, a koje nisu bile pod njegovom komandom. Petar je bio jedini hercegovački delegatna Svetosavskom kongresu 27. januara 1944.godine koji je stigao na vreme. Druga dvojica hercegovačkih delegata Lazar Trklja i profesor Jovan Bratić zakasnili su zbog nevremena i neprilika u putu. Zadovoljan rezultatima kongresa, vratio se u Hercegovinu, ali već u toku leta 1944. nastupila je kriza u četničkoj organizaciji što je u dobroj meri osujetilo Samardžićeve političke planove.

Kraj rata

Krajem 1944. hercegovačke jedinice odlučile su da zajedno sa crnogorskim odstupe preko Bosne i Hrvatske na zapad prema Sloveniji i tamo se povežu sa savezničkim snagama i tako pronađu spas i izlaz iz teške situacije. Petar Samardžić rešio je da ne odstupa, nego da ostane u Nevesinjskom srezu računajući na zaštitu naroda i brzo okončanje rata dolaskom saveznika. Skrivao se sa Savom Kovačem i manjom grupom nepredatih pripadnika JVuO. I u takvim uslovima nije odustajao od političkog delovanja i stalno je pokušavao da uhvati vezu sa Beogradom radi slanja izveštaja Milanu Grolu. I pored tortura koje su sprovodile nove komunističke vlasti, narod Nevesinja štitio je Petra Samardžića skoro tri godine.

Smrt

Uspešno se krio sve do Badnjeg dana 1948, kada su ga na kraju otkrili pripadnici Ozne. U sukobu je bio teško ranjen i da ne bi pao živ u ruke komunističkim dželatima, izvršio je samoubistvo. Nakon samoubistva komunisti su naredili da neko iz njegove porodice prebaci vojvodino mrtvo telo u Kifino Selo, gde je izloženo ispred mesne zajednice, a pristalice nove vlasti dolazile su da ga skrnave i pljuju. Sutradan je telo preneseno u Nevesinje gde su komunisti ponovo organizovali bezbožničko skrnavljenje vojvodinog tela. Posle nekoliko dana vojvodino telo je po nalogu vlasti odneseno i zakopano na skrovitom mestu koje do danas nije otkriveno.

Na kraju

Petar se po mnogo čemu razlikovao od većine hercegovačkih komandanata i ostao je zapamćen kao veliki zaštitnik naroda sve tri vere u nevesinjskom kraju. Nije bio zaslepljen nacionalnom niti verskom mržnjom, a još manje opterećen osvetom, nego je tražio i isticao u svakom čoveku njegove ljudske vrednosti bez obzira na veru ili naciju.

Literatura

• "Biografije Vojvoda JVuO" Branko M. Jeftić