Osnovno obrazovanje
Osnovno obrazovanje i vaspitanje je delatnost velikog neposrednog i društvenog interesa i ostvaruje se kao javna služba. Osnovno obrazovanje i vaspitanje je obavezno.
Međunarodna standardna klasifikacija obrazovanja smatra da je osnovno obrazovanje jednofazno, gde su programi tipično osmišljeni da obezbede osnovne veštine čitanja, pisanja i matematike i uspostavljaju čvrstu osnovu za učenje. Ovo je ISCED nivo 1: Osnovno obrazovanje ili prva faza osnovnog obrazovanja.[a][2]
Osnovno obrazovanje u Srbiji
urediOsnovno obrazovanje u Srbiji traje osam godina i odvija se u dva ciklusa. Prvi ciklus obuhvata prvi, drugi, treći i četvrti razred. Za učenike prvog ciklusa organizuje se razredna nastava. Izuzetno, za učenike prvog ciklusa može da se organizuje predmetna nastava iz stranog jezika, izbornih i fakultativnih predmeta, u skladu sa zakonom. Drugi ciklus obuhvata peti, šesti, sedmi i osmi razred. Za učenike drugog ciklusa organizuje se predmetna nastava.[3]
Osnovno obrazovanje u Republici Srpskoj
urediOsnovno vaspitanje i obrazovanje u Republici Srpskoj traje devet godina, obavezno je i besplatno za svu decu uzrasta od šest do petnaest godina. Osnovno vaspitanje i obrazovanje se stiče ostvarivanjem nastavnog plana i programa propisanog zakonom. Obavlja se kroz rad osnovnih škola, osnovnih škola za decu sa smetnjama u razvoju, osnovnih muzičkih i baletskih škola.
Istorija
urediU predagrarnim kulturama, deca su učila prateći svoj instinkt za igru. Nije bilo potrebe za prinudnim obrazovanjem.[4] U agrarnim kulturama, poljoprivreda, uzgoj, razmena i građevinske veštine mogu se preneti sa odraslih na decu ili od majstora do šegrta. Društva se slažu oko potrebe da njihova deca uče i apsorbuju svoje kulturne tradicije i verovanja. Oni to pokušavaju da urade neformalno u porodici ili tako što okupljaju decu i angažuju nastavnika da se nosi sa zadatkom. Ovo je dobro funkcionisalo za zemljoposednike, ali deca bezemljaša bi se zapošljavala od sedme godine kao sluge. U jednom izvoru sa početka 15. veka, francuski grof je savetovao da plemićki lovci „izaberu dečaka slugu od sedam ili osam godina“ i da „...ovog dečaka treba tući dok mu se ne ulije strah od neizvršavanja naređenja njegovih gospodara“. U dokumentu su navedeni poslovi koje bi dečak obavljao svakodnevno i da bi dečak spavao u potkrovlju iznad štenare da bi se pobrinuo za potrebe pasa.[4][5]
Verske zajednice su postale nosioci obrazovanja i definisale nastavni plan i program. Prioritet je bio da se nauči da se recituju odlomci iz njihovog svetog teksta. Da bi njihovo društvo napredovalo, usmena tradicija je morala biti zamenjena pisanim tekstovima; neki učenici su morali da zapišu odlomke. Učenici manastira su morali da čitaju ono što je napisano na verskom jeziku, a ne samo na narodnom. To je dovelo do formalnog obrazovanja u medresama i školama. Martin Luter je izjavio da spasenje zavisi od sopstvenog čitanja Svetog pisma svake osobe.[4]
Istorija osnovnog obrazovanja u Evropi
urediTokom grčkog i rimskog doba, dečake su obrazovale njihove majke do sedme godine, a zatim bi, prema kulturi svog mesta i vremena, krenuli u formalno obrazovanje. U Sparti do dvanaest, to bi bilo na vojnoj akademiji razvijanje fizičke kondicije i borbenih veština, ali i čitanja, pisanja i računa,[6] dok bi u Atini naglasak bio na razumevanju zakona polisa, čitanju, pisanju, aritmetici i muzici, sa gimnastikom i atletikom,[7] i učenje moralnih priča o Homeru. Devojke su svo obrazovanje dobijale kod kuće. U Rimu se osnovna škola zvala ludus; nastavni plan i program se razvijao vekovima sa učenjem latinskog i grčkog jezika. Godine 94, Kvintilijan je objavio sistematski obrazovni rad Institutio Oratoria.[8] On je napravio razliku između podučavanja i učenja, i da dete od 7 do 14 godina uči čulnim iskustvom, uči da formira ideje, razvija jezik i pamćenje. On je preporučio nastavnicima da motivišu svoje učenike tako što će nastavu učiniti zanimljivom, a ne telesnim kaznama.[9] Trivijum (gramatika, retorika i logika) i kvadrivijum (aritmetika, geometrija, astronomija i muzika) bili su nasleđe rimskog nastavnog plana i programa.[10]
Renesansa
uredi
Dok je humanizam imao veliku promenu u sekundarnom nastavnom planu i programu, primarni nastavni plan je ostao nepromenjen.[11] Verovalo se da se proučavanjem dela velikana, drevnih ljudi koji su upravljali carstvima, stiče sposobnost da se uspe u bilo kojoj oblasti. Renesansni dečaci su od pete godine učili latinsku gramatiku koristeći iste knjige kao i rimsko dete. Postojale su gramatike Donata i Priscijana, zatim Cezarovi komentari, čemu je sledila latinska Vulgata Svetog Jeronima.[12]
Siromasi i sirotinja
urediIako su gimnazije osnovane da daju osnovno obrazovanje, one su zahtevale da njihovi polaznici poseduju određene veštine prilikom upisa. Posebno su očekivali da će moći da čitaju i pišu na narodnom jeziku. Postojala je potreba za nečim osnovnijim.[13]
Razvoj deteta u fazi osnovnog obrazovanja
urediŽan Pijaže je bio odgovoran za uspostavljanje okvira koji opisuje intelektualni, moralni i emocionalni razvoj dece.[14] On je doktorirao 1918. godine i radio je postdoktorsko istraživanje u Cirihu i Parizu.[15] Njegove misli su se razvijale u četiri faze:
- sociološki model razvoja, gde su deca sa pozicije egocentrizma prešla u sociocentrizam. On je primetio da postoji postepena progresija od intuitivnih ka naučnim, a zatim i društveno prihvatljivim odgovorima.
- biološki model intelektualnog razvoja – ovo bi se moglo posmatrati kao produžetak biološkog procesa adaptacije vrste, koji pokazuje dva tekuća procesa: asimilaciju i akomodaciju.
- razradu logičkog modela intelektualnog razvoja, gde je tvrdio da se inteligencija razvija u nizu faza povezanih sa uzrastom i da su progresivne, jer se jedna faza mora ostvariti pre nego što se dogodi sledeća. Za svaku fazu razvoja, dete formira pogled na stvarnost vezan za uzrast.
- proučavanje figurativne misli - ovo je uključivalo pamćenje i percepciju. Pijažeova teorija se zasniva na biološkom sazrevanju i fazama; važan je pojam pripravnosti. Informacije ili koncepte treba predavati kada učenici dostignu odgovarajuću fazu kognitivnog razvoja, a ne pre toga.[16]
Koristeći ovaj okvir, može se ispitati stepen razvoja deteta. Njegova teorija je uključivala četiri faze: senzomotorni period, preoperativni period, konkretni operativni period i formalni operativni period.[17]
Teorija Lava Vigotskog[18] zasnovana je na socijalnom učenju, gde drugi sa više znanja (MKO) pomažu detetu da napreduje u zoni proksimalnog razvoja (ZPD). U okviru ZPD-a, postoje veštine koje dete može da uradi, ali treba da mu se pokaže da bi prešlo od žudnje do samostalnog znanja.[18] Pomoć ili instrukcija postaje oblik nastavne skele; ovaj termin i ideju razvili su Džerom Bruner, Dejvid Vud i Gejl Ros.[19] Oni su u domenima:[20][21] intelektualnih, fizičkih, veština učenja, jezika i emocionalnih stanja.
Napomene
urediReference
uredi- ^ „Total net enrollment rate in primary education”. Our World in Data. Pristupljeno 7. 3. 2020.
- ^ a b Annex III in the ISCED 2011 English.pdf Navigate to International Standard Classification of Education (ISCED)
- ^ „Osnovno obrazovanje i vaspitanje”. Mpn.gov.rs. Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja. Arhivirano iz originala 18. 03. 2018. g. Pristupljeno 17. 3. 2018.
- ^ a b v Gray, Peter. „A Brief History of Education”. Psychology Today. Pristupljeno 8. 3. 2021.
- ^ Orme, N (2001). Medieval children. str. 315.
- ^ Gutek, Gerald L. (14. 12. 1994). A History of the Western Educational Experience: Second Edition. Waveland Press. str. 203. ISBN 978-1-4786-3010-4. Arhivirano iz originala 2. 9. 2019. g. Pristupljeno 16. 4. 2019. Pronađeni su suvišni parametri:
|pages=i|page=(pomoć) - ^ Gutek 1994, str. 29, 30 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFGutek1994 (help)
- ^ Gutek 1994, str. 68 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFGutek1994 (help)
- ^ Gutek 1994, str. 70 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFGutek1994 (help)
- ^ Gutek 1994, str. 88 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFGutek1994 (help)
- ^ Black, Robert (2001). „Humanism and Education in Medieval and Renaissance Italy: Tradition and Innovation in Latin Schools from the Twelfth to the Fifteenth Century”. Journal of Interdisciplinary History: 489. ISSN 1530-9169.
- ^ Bertlett, Kenneth (15. 12. 2016). „The Italian Renaissance - The Education and Learning During the Renaissance”. The Great Courses Daily. University of Toronto. Arhivirano iz originala 19. 4. 2019. g. Pristupljeno 19. 4. 2019.
- ^ The Education of the Working Classes to 1870 | British History Online. London. 1969. str. 240. Arhivirano iz originala 22. 4. 2019. g. Pristupljeno 22. 4. 2019.
- ^ Burman, J. T. (2011). „The zeroeth Piaget”. Theory & Psychology. 21 (1): 130—135. S2CID 220119333. doi:10.1177/0959354310361407.
- ^ Beilin, H. (1992). „Piaget's enduring contribution to developmental psychology”. Developmental Psychology. 28 (2): 191—204. doi:10.1037/0012-1649.28.2.191.
- ^ Jean Piaget na sajtu Enciklopedija Britanika
- ^ Weiten 2017, str. 356
- ^ a b Yasnitsky, A. (2018) Vygotsky: An Intellectual Biography. London and New York: Routledge BOOK PREVIEW
- ^ Zone of Proximal Development and Cultural Tools Scaffolding, Guided Participation, 2006. In Key concepts in developmental psychology. Retrieved from Credo Reference Database
- ^ „School-age children development: MedlinePlus Medical Encyclopedia”. medlineplus.gov. NIH. Pristupljeno 18. 9. 2019.
- ^ Talukder, Parvej Husen (2023-03-23). „The Importance of Acquiring Education for Children”. Kavya Kishor English (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2023-03-23.
Literatura
uredi- Gutek, Gerald L. (14. 12. 1994). A History of the Western Educational Experience: Second Edition. Waveland Press. str. 203. ISBN 978-1-4786-3010-4. Arhivirano iz originala 2. 9. 2019. g. Pristupljeno 16. 4. 2019. Pronađeni su suvišni parametri:
|pages=i|page=(pomoć) - Orme, N (2001). Medieval children. str. 315.
- India: A reference annual (53. izd.). New Delhi: Publications Division, Ministry of Information and Broadcasting, Govt. of India. 2009. ISBN 9788123015576. OCLC 302318204.
- Službeni glasnik Republike Srpske: Zakon o osnovnom i obrazovanju Republike Srpske
- Illeris, Knud (2004). The three dimensions of learning. Malabar, Fla: Krieger Pub. Co. ISBN 9781575242583.
- Ormrod, Jeanne (2012). Human learning (6th izd.). Boston: Pearson. ISBN 9780132595186.
- Willingham, Daniel T.; Hughes, Elizabeth M.; Dobolyi, David G. (jul 2015). „The scientific status of learning styles theories”. Teaching of Psychology. 42 (3): 266—271. S2CID 146126992. doi:10.1177/0098628315589505.
- Pashler, Harold; McDaniel, Mark; Rohrer, Doug; Bjork, Robert A. (decembar 2008). „Learning styles: concepts and evidence” (PDF). Psychological Science in the Public Interest. 9 (3): 105—119. PMID 26162104. S2CID 2112166. doi:10.1111/j.1539-6053.2009.01038.x
. Arhivirano iz originala (PDF) 11. 11. 2020. g. Pristupljeno 15. 04. 2023. - D.C. Phillips; Soltis, Jonas F. (2009). Perspectives on Learning. Thinking About Education (5th izd.). Teachers College Press. ISBN 978-0-8077-7120-4.
- Silverman, Allan (9. 6. 2003). „Plato's Middle Period Metaphysics and Epistemology”. Ur.: Edward N. Zalta. The Stanford Encyclopedia of Philosophy (Fall 2014 izd.).
- Brain, Christine; Mukherji, Penny (2005). Understanding Child Psychology. Cheltenham: Nelson Thornes. str. 56–57. ISBN 0-7487-9084-5.
- Dearden, R. F. (2012). Theory and Practice in Education (RLE Edu K). Oxon: Routledge. str. 71. ISBN 978-0-415-69722-4.
- Sherman, Patrice (2012). John Locke: Philosopher of the Enlightenment. Huntington Beach, CA: Teacher Created Materials. str. 26. ISBN 978-1-4333-5014-6.
- Teaching for Transfer of Learning. Thomas, Ruth; National Center for Research in Vocational Education, Berkeley, CA.. 93 NCRVE, December 1992.
- Perkins, D. (1992). Transfer of Learning. International Encyclopedia of Education, 2. Retrieved March 23, 2015.
- Leonard, David (2002). Learning theories, A to Z. Westport, Conn: Oryx Press. ISBN 978-1573564137.
- Merriam, Sharan (2007). Learning in adulthood a comprehensive guide (3rd izd.). San Francisco: Jossey-Bass. ISBN 9780470229224.
- „Child Developmental Milestones by Age”. Gold Learners. Gold Learners. Arhivirano iz originala 27. 12. 2017. g.
- „Child Development Ages & Stages”. Child Care Resource Center. Pristupljeno 2019-08-05.
- Doherty, J. and Hughes, M. (2009). Chapters 6 and 7. Child Development Theory and Practice 0-11. Essex: Pearson.
- Segal, Marilyn (1998). Your Child at Play: Three to Five Years
. New York. ISBN 1-55704-337-X. - Ward, Lauren (2018). How to Accompany Your Child. Newmarket Press.
- Weiten, Wayne (2017). Psychology: Themes and Variations (11th izd.). Cengage Learning. str. 356.
