Oboženje
Oboženje (grč. θέωσις; lat. deificatio) je, prema pravoslavnoj teologiji, učestvovanje čoveka u životu Božijem posredstvom nestvorenih božanskih energija. Oboženjem se čovek poziva da postane svetac i da teži jedinstvu sa Bogom.[1]
Sa pravoslavnog stanovišta, smatra se da cilj hrišćanina, kome teži čitav njegov život i kojim su prožete sve njegove aktivnosti jeste oboženje.[1]
Etimologija
urediSamu reč oboženje (teozis) ranije su koristili grčki filozofi u nehrišćanskom kontekstu.[2] Pojam teozis se ne pominje se u Svetom pismu, iako se koriste slični izrazi poput božjeg „podobija“.[3] Oboženje u hrišćanskom smislu su prvi počeli da upotrebljavaju istočni crkveni oci.
Crkveni oci o oboženju
urediAtanasije Aleksandrijski piše: „Bog je postao čovek da bi čovek postao bog”, a slična tvrdnja se može pronaći i kod drugih crkvenih otaca. Oni nazivaju čoveka „bogom po blagodati” i povlače znak jednakosti između spasenja i oboženja.[3] Ontološke pretpostavke spasenja sistematizovao je Grigorije Palama, koji je sročio i teološki rečnik oboženja.
Prema Maksimu Ispovedniku prilikom oboženja čoveka na mesto ljudskog delovanja dolazi Božanska energija, koja jedina dejstvuje, a čovek postaje „sličan organu (muzičkom instrumentu)… kojim (Bog) upravlja kako blagoizvoli“.[4] Ali oboženje nije inertno stanje, već je neprekidno duhovno napredovanje. Čovek večno postaje, sve više i više, sposoban da prihvati obožujuću božansku svetlost. Čovečje oboženje beskrajno traje zbog činjenice da je Božanska energija koja obožuje čoveka „beskrajna sila“.[4]
„Oboženje blagodaću nikada ne prestaje, jer priroda Onoga Koji čini oboženje, bivajući beskrajna, čini beskrajnom, takođe, i silu kojom se vrši oboženje“.
— Maksim Ispovednik, Odgovori Talasiju 22, PG 90, 321VS
Oboženje je čovekovo naznačenje, jer je čovek stvaran prema „liku i podobiju“ Božijem. Ona je postala nemoguća zbog greha i smrti koja je „carovala“ (Rimlj. 5, 14) nad ljudskim rodom do Hristovog dolaska, ali je ponovo postala dostupna silom Svetog Duha koga je Hristos poslao od Oca. Oboženje je duhovni preobražaj čoveka koji se temelji na svojstvu prirode, ali je reč o stvarnom prevazilaženju prirode. Oboženje tako „sprečava čoveka i tvar da se zatvore u sopstvene imanentnosti i pretpostavlja čovekovo otvaranje za beskrajne dimenzije Božije suštine“.[3]
Budući da oboženje nije samo blagodatni dar Svetog Duha, nego zahteva i čovekovu saradnju, ono je dinamički proces, koji podrazumeva sazrevanje i uspinjanje u zajednicu sa Bogom. Monaška literatura hrišćanskog Istoka naročito je bogata u opisivanju različitih stepena u duhovnom napretku. Jedan od klasika istočne monaške duhovnosti, „Lestvica božanskog uspona“, svetog Jovana igumana sinajskog, sistematski analizira čovekov put do neposrednog viđenja Boga. Ova monaška duhovnost neizbežno je imala bliske neoplatonističke paralele.[2]
Patrističko učenje o oboženju ponekad se objašnjavalo kao panteističko, jer se činilo da potiskuje razlikovanje i razmak između Tvorca i tvorevine.[2] Ipak, većina savremenih patrologa se ne slaže sa ovakvom ocenom.
Reference
uredi- ^ a b „Pravoslavni crkveni um - Mitroploit Jerotej Vlahos”. Pristupljeno 17. 4. 2013.
- ^ a b v „Bog Duh Sveti, Ptotojerej Jovan Majendorf”. Arhivirano iz originala 29. 07. 2009. g. Pristupljeno 17. 4. 2013.
- ^ a b v „Oboženje, Rečnik pravoslavne teologije”. Arhivirano iz originala 28. 12. 2007. g. Pristupljeno 17. 4. 2013.
- ^ a b „Pravoslavna prezentacija VERUJEM”. Arhivirano iz originala 11. 11. 2007. g. Pristupljeno 17. 4. 2013.