Обични јелен
Evropski jelen,[2][3][4] jelen obični,[5] samo jelen,[6] ili crveni jelen (lat. Cervus elaphus), šumska je životinja iz porodice vitorogih preživara (Cervidae). Crveni jelen naseljava veći deo Evrope, region Kavkaza, Malu Aziju, Iran, delove zapadne Azije i centralnu Aziju. Takođe naseljava planinu Atlas između Maroka i Tunisa na severozapadu Afrike, kao jedina vrsta jelena koja naseljava Afriku. Jelen je uveden u druga područja, uključujući Australiju, Novi Zeland, Sjedinjene Države, Kanadu, Peru, Urugvaj, Čile i Argentinu.[7][8] U mnogim delovima sveta meso jelena (srnetina) koristi se kao izvor hrane.
| Evropski jelen Vremenski raspon:
| |
|---|---|
| |
| Cervus elaphus | |
Naučna klasifikacija 
| |
| Domen: | Eukaryota |
| Carstvo: | Animalia |
| Tip: | Chordata |
| Klasa: | Mammalia |
| Red: | Artiodactyla |
| Porodica: | Cervidae |
| Potporodica: | Cervinae |
| Rod: | Cervus |
| Vrsta: | C. elaphus
|
| Binomno ime | |
| Cervus elaphus | |
| Podvrste | |
| |
_reconstructed_and_recent.png)
| |
| Areal jelena: danas nekada
| |
Evropski jeleni su preživari, koje karakteriše četvorokomorni stomak. Genetski dokazi ukazuju na to da je jelen, kao što je tradicionalno definisano, grupa vrsta, a ne pojedinačna vrsta, mada tačan broj sadržanih vrsta u grupi ostaje sporan.[9][10] Blisko srodni i nešto veći američki losovi ili vapiti,[11][12] poreklom iz Severne Amerike i istočnih delova Azije, smatrani su podvrstom jelena, ali nedavno su usposavljeni kao posebna vrsta. Preteča svih jelena, uključujući vapite, verovatno potiče iz centralne Azije i podseća na sika jelena.[13]
Iako su jedno vreme jeleni bili retki u delovima Evrope, nikada nisu bili blizu istrebljenja. Pokušaji ponovnog uvođenja i očuvanja, poput Ujedinjenog Kraljevstva i Portugalije,[14] rezultirali su porastom populacije jelena, dok su druga područja, poput Severne Afrike, nastavila da manifestuju pad populacije.
Rasprostranjenost
urediRasprostranjen je u Evropi najčešće u šumskim kompleksima većih reka - Dunava, Save, Drave i brdskim i planinskim šumama Mađarske, Rumunije, Češke, Slovačke, Hrvatske, Slovenije, Nemačke, Austrije, a u manjem broju i u Poljskoj, evropskom delu Rusije, Norveškoj, Švedskoj, Španiji, Francuskoj i Danskoj. U Srbiji su najbrojniji u Vojvodini.[15]
Opis izgleda
urediIma skladan oblik tela, u ramenima viši nego u krstima, visoke snažne noge dokazuju, da je građen za dugo i istrajno trčanje. Oblik i veličina rogova ukazuju na prilagođenost kretanju na otvorenim prostorima a ne sredinama obraslim gustom vegetacijom. Dužina tela jelena iznosi 225-275 cm, visina u ramenima 120-150 cm. Rep je dugačak 20-25 cm. Telesna težina kreće se u rasponu od 125 do 300 kg, a kod košute od 70 do 130 kg. Snažna građa mišića i tetiva omogućava mu brzi beg i skok i do 12 m u dužinu i 3.5 m u visinu. Kreće se korakom, kasom ili trkom. Zubna formula je I 0/4, CI/0, P3/3, M 3/3 dakle ukupno ima 34 zuba, a od toga 22 mlečna. Zamena mlečnih zuba završava se između 30. i 34. meseca. Od proleća do jeseni boja dlake jelena je rđavo crvena, a na trbuhu beličasta. Zimska dlaka je duža, gušća, tamnosmeđe do smeđe-sive boje. Deo oko repa je beličast do žutocrvene i obrubljen tamnosmeđom dužom dlakom. Mužjak na vratu ima dužu dlaku tj. grivu koju nema ženka. Jelen ima rogove, a košuta samo u retkim slučajevima. Oba pola imaju suzište, duboko udubljenje ispod oka. Na korenu repa u mužjaka nalazi se mirisna žlezda. Ženka takvu žlezdu ima na čelu a kod oba pola mirisno mesto se nalazi na spoljnoj strani skočnog zgloba. Rog ima istu funkciju i značaj kao i rog srndaća. Rog jelena sastoji se od istih delova kao i rog srndaća samo ima više parožaka. Ruža na rogu se naziva venac, a osim toga se na rogu jelena razvija kruna, a iznad obrva umetak koji se naziva ledenjak. Sva čula jelena su odlično razvijena i premda ima astigmatično građeno oko puno bolje razlikuje predmete u okolini od srne.[16]
Ponašanje
urediPo ponašanju jelen je životinja sumraka, ali je aktivan i za vreme dana. Na njegovu aktivnost deluju dužina trajanja osvetljenja i intenzitet sunčeve svetlosti. Ako je svetlost kraća i slabija aktivniji je po danu, dok jaka Sunčeva svetlost pomera njegovu aktivnost u noćne sate. U ponašanju je uočljiv jak socijalni nagon, tako da košute gotovo celu godinu žive u krdima dok je jelen distanciraniji. Stariji jeleni su osim socijalnom udaljeni i grupnom razdaljinom, tako da postoje dva tipa krda: čvrsto krdo košuta sa teladima i jednogodišnjim i dvogodišnjim jelenima i slabo povezana krda u kojima se nalaze jeleni različitih starosti. Jako stari mužjaci žive samotnjačkim životom. Odnos prema staništu je takav da se može prilagoditi i relativno malom prostoru iako je migracija osnovna karakteristika jelena. Ovim životinjama je duboko usađen nagon za sezonske seobe, leti u više, a zimi u niže predele. Danas se međutim više ne sele kao nekada, kad su im glavni selidbeni putevi bili duž tokova velikih reka. Jeleni se takođe sele i zbog parenja, godišnjeg doba i slično. Mužjaci se oglašavaju rikom, a u opasnosti dubljim tonom. Za vreme parenja ženke se oglašavaju sa „ah“ i „ang“, a ranjene životinje ispuštaju kratak glas sličan rikanju. Tokom dana traži hranu 5 do 7 puta i za to mu je potrebno vreme od 7 do 10 sati. U ishrani jelena razlikujemo nekoliko kategorije hrane: mekanu, žilavu, tvrdu i balastne supstance. Osim vode za piće potrebna im je i voda za kaljužanje i so.
Razmnožavanje
urediParenje se u nižim predelima odvija u avgustu i septembru a u planinama u septembru i oktobru. Tek se u sezoni parenja mužjaci približavaju ženkama i dolaze na „rikališta“ na kojima se međusobno bore za pravo na parenje. Tokom borbi mogu izgubiti čak do 30 kg. S obzirom na to da žive u poligamiji parenje predstavlja napor koji uz prethodne borbe i neuzimanje hrane može dovesti do takve iscrpljenosti da mužjak može uginuti preko zime. U prirodi je odnos polova 1:1. Trudnoća košute traje 33-34 nedelje, a pred porođaj se izdvaja iz krda i teli se u maju ili junu i obično oteli jedno ili ređe dva mladunca. Događa se da jedno ugine kao zametak ili nešto kasnije. Tek rođeno tele teško je 7 do 12 kg. Košuta ima 4 sise, i kada tele toliko ojača da može pratiti majku, košuta se vraća u krdo. Tele postaje samostalno sa 9 do 11 meseci, a polna zrelost nastupa najranije sa 16 meseci. Od prirodnih neprijatelja jelenu prete vuk i medved, a nejakoj teladi ris. Životni vek jelena je 15 do 20 godina a izuzetno 25, rast mužjaka se završava sa 8 do 9 godina, a košute sa 3 do 4 godine.
Tragovi jelena
urediJelenski trag ima oblik sličan kravljem tragu, ali je manji. Trag jelena i košute se razlikuje po tome što jelen ima šire i zatupastije papke, a košuta ima više duguljaste papke. Veličina traga zavisi i od veličine divljači. Po tragovima jelena se može utvrditi i njegova brzina kretanja. Kada jelen ide korakom ostavlja trag papaka koji su stisnuti jedan do drugog, a ne vidi se otisak prsta. Kada kasa papci su nešto razdvojeni i primećuje se otisak prsta. Kada jelen trči papci su više razdvojeni i otisak zadnjeg prsta je više izražen. Jelen ostavlja i tragove na drveću i to na dva načina: ljuštenje kore uz pomoć zuba i rogova i prema visini oštećenog drveta razlikuje se ljuštenje od jelena i srne. Boravak jelena u lovištu može se utvrditi i po ležajevima u travi, na zemlji ili snegu, jer je ležaj jelena znatno veći od ležaja druge divljači.
Ishrana
urediJelen je preživar i hrani se isključivo biljnom hranom. U prirodi jede izdanke i pupoljke raznog šumskog rastinja, razne trave, plodove divljeg i pitomog kestena, divlje kruške i jabuke, guli koru naročito mekih lišćara, jer preko kore dobija mineralne soli. Ali, najradije jede kukuruz, ječam, zob, raž i ostale vrste useva.
Taksonomija i evolucija
urediBiolozi su do nedavno smatrali da su jelen i los ili vapiti (C. canadensis) ista vrsta, formirajući kontinuiranu distribuciju u umerenoj Evroaziji i Severnoj Americi. Ovo verovanje se uglavnom zasnivalo na potpuno plodnim hibridima koji se mogu proizvoditi u uslovima zatočeništva.[17][18][19]
Genetski dokazi jasno pokazuju da vapiti i jelen čine dve odvojene vrste.[20][21][22]
Drugi član grupe jelena koji može predstavljati posebnu vrstu je C. corsicanus.[23] Ako je tako, C. corsicanus uključuje podvrstu C. e. barbarus (možda sinonim za C. e. corsicanus), i ograničen je na Magreb u Severnoj Africi, Korzici i Sardiniji.[20][23]
Jedna studija mitohondrijalne DNK iz 2014. godine pokazala je da je unutrašnja Cervus filogenija sledeća:[24]
| Cervus |
| ||||||||||||||||||||||||
|
Rusa (spoljašnja grupa) | |||||||||||||||||||||||||
.jpg)
_Hangul_white_background.png)
_Thorold%27s_deer_white_background.png)
_(Cervus_nippon).jpg)
.jpg)
_Moluccan_rusa_white_background.png)
Vidi još
urediReference
uredi- ^ Lovari S, Lorenzini R, Masseti M, Pereladova O, Carden RF, Brook SM, Mattioli S (2018). „Cervus elaphus”. IUCN Red List of Threatened Species. Version 2019.3. International Union for Conservation of Nature. Baza podataka uključuje i dokaze o riziku ugroženosti. (jezik: engleski)
- ^ „Prilog VIII - Zaštićene divlje vrste na teritoriji Republike Srbije”. pravno-informacioni-sistem.rs.
- ^ „Filogenija sisara” (PDF). katedre.vet.bg.ac.rs. str. 167. slajd. Arhivirano iz originala (PDF) 09. 08. 2019. g. Pristupljeno 09. 08. 2019.
- ^ „Evropski Jelen”. beozoovrt.rs. Arhivirano iz originala 12. 02. 2020. g. Pristupljeno 15. 03. 2020.
- ^ „Prilog I - Strogo zaštićene vrste koje se nalaze na Dodacima CITES konvencije”. pravno-informacioni-sistem.rs.
- ^ „Jelen (Cervus elaphus L.)”. ekoregistar.sepa.gov.rs. Arhivirano iz originala 29. 04. 2018. g. Pristupljeno 28. 04. 2018.
- ^ Red Deer – South America | Online Record Book Preview. scirecordbook.org
- ^ Red deer – Cervus elaphus Arhivirano na sajtu Wayback Machine (25. januar 2020). photoshelter.com
- ^ Moore, G.H.; Littlejohn, R.P. (1989). „Hybridisation of farmed wapiti (Cervus elaphus manitobensis) and red deer (Cervus elaphus)”. New Zealand Journal of Zoology. 16 (2): 191—198. doi:10.1080/03014223.1989.10422568.
- ^ Perez-Espona, S.; Hall, R. J.; Perez-Barberia, F. J.; Glass, B. C.; Ward, J. F.; Pemberton, J. M. (2012). „The Impact of Past Introductions on an Iconic and Economically Important Species, the Red Deer of Scotland”. Journal of Heredity. 104 (1): 14—22. PMID 23091222. doi:10.1093/jhered/ess085
.
- ^ Brook, S.M.; Pluháček, J.; Lorenzini, R.; Lovari, S.; Masseti, M.; Pereladova, O.; Mattioli, S. (2018). „Cervus canadensis”. Crveni spisak ugroženih vrsta IUCN. IUCN. 2018: e.T55997823A142396828. doi:10.2305/IUCN.UK.2018-2.RLTS.T55997823A142396828.en . Pristupljeno 9. 9. 2020.
- ^ „elk, n. 1”
. Oxford English Dictionary (2nd izd.). 1989 [1891]. Arhivirano iz originala 9. 3. 2021. g. Pristupljeno 15. 1. 2021.
- ^ Geist, Valerius (1998). Deer of the World: Their Evolution, Behavior, and Ecology. Mechanicsburg, Pa: Stackpole Books. ISBN 0-8117-0496-3.
- ^ For the situation in Portugal in 2017, see Público, 2017, January 13
- ^ „The Ecology of Red Deer”. Deer-UK. Arhivirano iz originala 23. 6. 2012. g. Pristupljeno 2. 10. 2006.
- ^ „Deer”. farmerparrs.com. 2010. Arhivirano iz originala 19. 5. 2010. g. Pristupljeno 2. 12. 2011.
- ^ Moore, G.H.; Littlejohn, R.P. (1989). „Hybridisation of farmed wapiti (Cervus elaphus manitobensis) and red deer (Cervus elaphus)”. New Zealand Journal of Zoology. 16 (2): 191—198. doi:10.1080/03014223.1989.10422568 .
- ^ Shackell, G. H.; Drew, K. R.; Pearse, A. J. T.; Amer, P. R. (2003). „A cost‐benefit analysis of the value of investment in a wapiti hybridisation research programme and the returns to New Zealand venison producers”. New Zealand Journal of Agricultural Research. 46 (2): 133—140. doi:10.1080/00288233.2003.9513539.
- ^ Perez-Espona, S.; Hall, R. J.; Perez-Barberia, F. J.; Glass, B. C.; Ward, J. F.; Pemberton, J. M. (2012). „The Impact of Past Introductions on an Iconic and Economically Important Species, the Red Deer of Scotland”. Journal of Heredity. 104 (1): 14—22. PMID 23091222. doi:10.1093/jhered/ess085 .
- ^ a b Ludt, Christian J.; Wolf Schroeder; Oswald Rottmann; Ralph Kuehn (2004). „Mitochondrial DNA phylogeography of red deer (Cervus elaphus)” (PDF). Molecular Phylogenetics and Evolution. Elsevier. 31 (3): 1064—1083. PMID 15120401. doi:10.1016/j.ympev.2003.10.003. Arhivirano iz originala (PDF) 27. 9. 2004. g. Pristupljeno 6. 10. 2006.
- ^ Randi, E.; Mucci, N.; Claro-Hergueta, F. O.; Bonnet, A. L.; Douzery, E. J. P. (2001). „A mitochondrial DNA control region phylogeny of the Cervinae: Speciation in Cervus and implications for conservation”. Animal Conservation. 4: 1—11. S2CID 86572236. doi:10.1017/S1367943001001019.
- ^ Pitra, Christian; Fickel, Joerns; Meijaard, Erik; Groves, Colin (2004). „Evolution and phylogeny of old world deer”. Molecular Phylogenetics and Evolution. 33 (3): 880—895. PMID 15522810. doi:10.1016/j.ympev.2004.07.013.
- ^ a b Pitra, Christian; Fickel, Joerns; Meijaard, Erik; Groves, Colin (2004). „Evolution and phylogeny of old world deer” (PDF). Molecular Phylogenetics and Evolution. 33 (3): 880—95. PMID 15522810. doi:10.1016/j.ympev.2004.07.013. Arhivirano iz originala (PDF) 12. 6. 2007. g.
- ^ Olivieri, C.; Marota, I.; et al. (2014). „Positioning the red deer (Cervus elaphus) hunted by the Tyrolean Iceman into a mitochondrial DNA phylogeny”. PLOS ONE. 9 (7): e100136. PMC 4079593 . PMID 24988290. doi:10.1371/journal.pone.0100136 .
Literatura
uredi- Cameron, Donald ; Fortescue, Hugh Fortescue 3rd, earl ; Shand, Alexander Innes (1896) Red Deer: Natural history, London, New York [etc.] : Longmans, Green and co.
- Clarke, J. (1866), The naturalist: A treatise on the growth of the horns of the red deer, Barnstaple, A.P. Wood
- Heptner, V. G. ; Nasimovich, A. A. ; Bannikov, A. G. ; Hoffman, R. S. (1988) Mammals of the Soviet Union, Volume I, Washington, D.C. : Smithsonian Institution Libraries and National Science Foundation
- Jeffries, Richard (1884), Red Deer, London Longmans, Green#B.
- O'Carra, B.; Williams, D.M.; Mercer, B.; Wood, B. (2014). „Evidence of environmental change since the earliest medieval period from the inter-tidal zone of Galway Bay”. Ir. Nat. J. 33: 83—88.
- Geist, Valerius (1998). Deer of the world: their evolution, behaviour, and ecology. Stackpole Books. str. 202. ISBN 0-8117-0496-3.
- Thomas, Jack Ward; Dale Toweill (2002). Elk of North America, Ecology and Management. New York: HarperCollins. ISBN 1-58834-018-X.
- Macdonald, D.W.; Barrett, P. (1993). Mammals of Europe
. New Jersey: Princeton University Press. ISBN 0-691-09160-9.
Spoljašnje veze
uredi
