Niš u Prvom svetskom ratu

Niš u Prvom svetskom ratu prikazje stanja i događaja koji su se odigrali u ovom gradu od 25. jula 1914. godine, nakon odluke regenta Aleksandra Karađorđevića od 25. jula 1914. godine, da se Vlada Kraljevine Srbije, kao i Dvor i Narodna skupština izmeste iz Beograd u Niš, i objave rata od strane Austrougarske, 28. jula iste godine.

Kako je istog dana srpska vlada donela i odluku o opštoj mobilizaciji ka Nišu je krenu ne samo veliki broj mobilisanih vojnika već i sve veći broj izbeglica iz Beograda i severozapadne Srbije, a po otpočinjanju borbenih dejstava i izbijanja epidemije zaraznih bolesti u Mačvi i Posavini i sve veći broj zarobljenika, ranjenika i bolesnika, što je od ovog grada načinilo najveću epidemiološku bolnicu u Kraljevini Srbiji 1915. godine.

Niš je tako u prve dve godine Velikog rata postao ne samo ratna prestonica Kraljevine Srbije i značajan centar svih zbivanja u Srbiji, sve do povlačenja oktobra 1915. godine, već i grad u kome je spas tražilo sve što se moglo preseliti iz srpske prestonice i drugih krajeva Srbije, a kasnije i masa ranjenika i bolesnika. Tako je mala varošica sa oko 30.000 stanovnika narasla u grad sa preko 120.000 (147.000) stanovnika, takoreći preko noći.

Uslovi koji su vladali u prvoj godini Velikog rata

Veliki rat koji je prvo započeo kao austro-srpski sukob, trebalo je da traje kratko, do Božića, kada će Srbija biti poražena. Međutim tok događaja pokazao je da će on prerasti u sukob ogromnih razmera i strahovite razornosti, kakav do sada nijedan rat nije bio.

Veliki nedostatak za stanovnike Srbije i srpski građanski i vojni sanitet bila je činjenica da je Beograd, do otpočinjanja Velikog rata bio najveći bolnički centar i okosnica zbrinjavanja ranjenika i bolesnika kako u balkanskim ratovima (kada su u njemu funkcionisale 23 rezervne bolnice). I voga puta kao pogranična varoš Beograd je bio izložen borbenim dejstvima neprijatelja. Njegovu ulogu morali su da preuzmu Niš, Kragujevac i Skoplje, dok su u Beogradu ostali samo bolničari neborci, bolničarke i bolničko osoblje, nekoliko žena lekara i nekoliko lekara nesposobnih za vojnu službu iz zdravstvenih razloga.

Ratna prestonica

Zgrada u Nišu u kojoj je 1914/1915. bio kabinet Nikole Pašića

Vlada, Skupština, diplomate, visoka administracija, politički i umetnički svet, novinari, književnici; nebrojene izbeglice iz Beograda i severnih gradova, punile su ne samo niške male, hotele i druga svratišta, već i bolnice, a praznih postelja već nakon nekoliko dana u Nišu više nije bilo.

Oficirski dom u kome je zasedala Narodna skupština Srbije

Od samog početka prve ratne godine u zgradi Oficirskog doma u Nišu neprestano je skoro godinu i po dana zasedala Narodna skupština Srbije. U Oficirskom domu je 7. decembra 1914. doneta Niška deklaracija u kojoj su obrazloženi ciljevi oslobodilačkog rata i najavljeno ujedinjenje Južnih Slovena – Srba, Hrvata i Slovenaca u jednu državu.

Do oktobra 1915. u zgradi Oficirskog doma, pored Niške deklaracije, doneto je još mnogo značajnih odluka. Kada je 6. maja 1915. godine održan Jugoslovenski kongres nanjemu je usvojena Niška rezolucija, kojom je naglašena borba balkanskih naroda za oslobođenje i ujedinjenje i izražen stav protiv Londonskog ugovora, kojim se Italiji ustupa deo jadranske obale.

Mobilizacija

Mobilizacija vojske 1914. godine izvedena je sa lakoćom, jer se svaki vojnik javljao u svoju jedinicu iz prethodnih ratova. Vojnici iz Niša odmah su upućeni na glavno bojište – u zapadnu Srbiju, gde su Austro-Ugari vršili napad. U Nišu su mobilisane:

• Konjički puk Moravske divizije,
• Konjički puk „Obilić “,
• Treći konjički puk,
• Pešadijski puk „Knjaz Mihailo“,
• Pešadijski puk „Car Nikola II Romanov“,
• Artiljerijski puk,
• Inženjerijske jedinice,
• Dopunski bataljoni i druge pridodate jedinice.

Od jedinica u Nišu pre mobilizacije bili su stacionirani sledeći mirnodopski sastavi

• Drugi pešadijskog puka „Knjaz Mihailo“, koji će se kasnije u ratovima proslaviti kao najbolji puk srpske vojske i poneti počasni naziv „Gvozdeni puk“.
• Sedište 16. pešadijskog puka koji je nosio počasni naziv ruskog cara Nikole.
• Najveći centar srpske konjice (3 konjička puka: 1. konjički puk „Obilić“, 3. konjički puk Konjičke divizije i Moravski konjički puk koji je ulazio u sastav Moravske divizije).
• Najveći centar artiljerije u Srbiji (Moravski artiljerijski poljski puk, puk takozvane „gradske“ artiljerije, kako se tada nazivalo, u srpskoj vojnoj terminologiji, najteža artiljerijska oruđa.
• Konjička podoficirska škola i Inženjerijska podoficirska škola,
• Iženjerijski bataljon, vozarski eskadron,
• Glavna slagališta srpskog saniteta, intendature i artiljerije, kao i brojna druga slagališta, ustanove i radionice,

Kada se ovome dodaju i mobilisane jedinice onda postaje jasno da je tadašnji Niš ličio na jedan veliki vojni logor.

Regruti koji su po godinama starosti pripadali prvom i drugom pozivu, a nisu prošli kroz vojnu obuku, upućivani su komandantima rezervnih trupa radi vojne obuke koja je izvođena u Nišu. Dok su oni koji su pripadali trećem pozivu, upotrebljavani za službu u poslednjoj odbrani staraca.

Vojni aerodrom u Nišu

Vazduhoplovne komande u Nišu vršila je pripreme za pokret. Aeroplanska eskadra mobilisana je 1. avgusta, a Balonskog odeljenja do 5. avgusta 1914.

Vazduhoplovna komanda razmeštena je na tri lokacije u Nišu i okolini i to: * aeroplanske eskadrile na aerodromu Trupale,

• Balonska četa i Golubija pošta na mestu današnjeg Vojnog aerodroma u Medoševcu.

Iako je Srbija na početku Prvog svetskog rata u Nišu imala svega 4 aviona, donacijama Francuske tokom 1915. godine taj broj se uvećao na 16.

Dolazak zarobljenika u Niš

Posle bitaka na Ceru i Kolubari od oko 70.00 ratnih zarobljenika, koliko ih je bilo u Srbiji više od 20.000 činili su austrougarski vojnici (od kojih je bilo 10.000 slovena), koji su tokom decembra 1914. godine deportovano u Niš.

Zbog skromnih smeštajnim mogućnosti u prenatrpanom Nišu zbog naglo porasta broja stanovnika početkom Prvog svetskog rata svi objekti bili su popunjeni, pa su zarobljeni oficiri smešteni u jednu od najboljih zgrada u Nišu, u sasvim novu Pešadijsku kasarnu.

Prvi znaci epidemije i masovan priliv ranjenika

Zaraćenu Srbiju je u zimu 1914. i proleće 1915. nije zahvatila samo epidemija ranjenika, već i zaraznih bolesti, pre svega tifusa, velikih razmera koja nije birala žrtve kako među civilnima tako i među vojskom. Na poziv Vlade a pre svega u Valjevo, Kragujevac i Niš došao je veliki broj humanitarnih misija iz mnogih država:Rusije, Velike Britanije, Francuske, Amerike...

Pripadnici ruske sanitetske misije u pratnji sanitetskog voza u Nišu 1915. godine

Povoljan geografski položaj Niša u odnosu na liniju fronta i dobra povezanost železničkom prugom omogućavala je brzu i efikasnu evakuaciju ranjenika i bolesnika, sa fronta na saverozapadu Srbije. Kako bi se stvorili povoljni uslovi za evakuaciju prihvat i upućivanje na lečenje ranjenika i bolesnika, koji su od oktobra 1914. godine, do oktobra 1915. (koji su skoro svakodnevno prevoženi do Niša), železnička radionica u Nišu osposobila je veći broj vagona povezanih u pet sanitetskih vozova, a u gradu su uvećani bolnički kapaciteti i formirana prihvatilišta u blizini železničke stanice.

Masovna pojava zaraznih bolesti na početku rata dovela je do toga da će Srbija uprkos sjajnim pobedama na bojnom polju postati – zemlja smrti, a njena „ratna prestonica Niš“ i Moravska stalna vojna bolnica u njoj najveća

Kroz blatnjave i izlokane ulice Niša 1914/15. prolazila su zaprežna kola natovarena bolesnicima, a još češće grubo izrađenim mrtvačkim sanducima

epidemiološka zarazna bolnica u Srbiji. Niš je u tom periodu stravično izgledao, kako kaže jedan od očevidaca;
...„u gradu je „carovala smrt“, blatnjavim i izlokanim ulicama prolazila su zaprežna kola natovarena bolesnicima, a još češće grubo izrađenim sanducima“...

Svi napori naših i stranih lekara i medicinskog osoblja, nisu mogli da spreče masovno umiranje u Nišu:
...„I mrtvi se ne saranjuju već nekoliko dana, jer je nastala pometnja među onima što prave mrtvačke sanduke, što odnose na groblje, što kopaju rake i saranjuju“...
Konstatovala je u svojim zabeleškama supruga bivšeg ruskog ambasador gospođa Hartvig koja je kao ispomoć dovela jednu medicinsku ekipu Crvenog krsta iz Rusije: koja je u Nišu formirala hiruršku sa 350 i epidemiološku bolnicu sa 120 kreveta.

„Na prelazu iz 1914. u 1915. godinu stanje u Moravskoj stalnoj vojnoj bolnici bilo je u potpunosti haotično. Od 14. jula 1914. do 1. aprila 1915. promenila su se petorica upravnika bolnice. Dvojica su bila zaražena pegavcem, a jedan je umro. Zaraza je pokosila osoblje bolnice: od 35 bolesnih lekara, njih 13 je zaraženo pegavim tifusom, a trojica su umrla. Trojica lekarskih pomoćnika su obolela, jedan je umro. Od 11 medicinara, njih desetorica su obolela. Od 18 apotekara i apotekarskih pomoćnika, smrt je odnela jednog. Bolničari su desetkovani. U jednom trenutku polovina ih je bila bolesna (382 od 625), a 41 je umrlo. Pasterov zavod u Nišu je u to vreme uspevao da proizvede 2.000 doza animalne limfe dnevno, što za vakcinisanje vojnika i civila nije bilo dovoljno, tako da je bilo neophodno uvoziti vakcine iz inostranstva.“

U znak sećanja na umrle bolesnike i medicinsko osoblje u borbi sa epidemijom tifusa u krugu Vojne bolnice izgrađena je ova kamena piramida od grubo pritesanog kamena.

Masovna umiranja ne samo bolesnika već i medicinskog osoblja, zahtevala su ispomoć u kadru, te na apele upravnika u ispomoć je bolnici dodeljeno nekoliko međunarodnih sanitetskih ekipa i 168 ratnih zarobljenika.
... U nedovršenu zgradu niške gimnazije kao ispomoć smešta se Moskovska hirurška vojna bolnica. Njen upravnik je bio je poznati hirurg dr S. I. Sirotkin, a lekari dr V. V. Semjanikova, Srbin dr Arsenije Džuverović i dr N. V. Marcinkovičeva, koja će, kao epidemiolog, preuzeti nešto kasnije Zaraznu bolnicu smeštenu u barakama za koleričare iz prethodnog rata kod železničke stanice.

U Nišu je šest meseci vladala nezapamćena epidemija, sa visokim procentom smrtnosti, a u Moravskoj vojnoj bolnici se u 1914. pored ranjenika lečilo preko 3.000 ljudi od pegavog tifusa.

Dnevno je umiralo i do 36 bolesnika. Prema sačuvanoj evidenciji, u Moravskoj stalnoj vojnoj bolnici, epidemija tifusa u Nišu dobila je široke razmere od novembra 1914 (u novembru su umrla 253 lica a decembru 297).

Premeštaj dela jedinica iz Niša na front

I pored toga što je postojala opasnost od napada na Niš bugarske vojske i ustanka albanskog stanovništva na Kosovu, u suprotnom smeru ka Kolubari, iz Niša su se povratnim transportom kretali mobilisani vojnici. Sa Moravskom divizijom prvog i drugog poziva, iz Niškog garnizona upućen je i deo Moravske stalne vojne bolnice, na čelu sa dr Dragutinom Petkovićem (načelnikom odeljenja za unutrašnje bolesti). Koliko je ova odluka bila ispravna govori podatak da je kontraudarom srpske vojske pokušaj ofanzive austrogarske vojske završio porazom u Kolubarskoj bici (15. decembra 1914. godine). Blistava pobeda srpske vojske na Kolubari bila je uvod u višemesečni prekida borbi sa tehnički nadmoćnijim protivnikom.

Uslovi koji su vladali u drugoj godini Velikog rata

Veći deo druge ratne godine karakterisalo je relativno zatišje u Nišu i Srbiji, u prvih devet meseci. „Zatišje“ je srpskoj vojsci i napaćenom narodu u Nišu pružilo priliku da se odmori, a novopridošli iz Niša vrate svojim kućama iz zbegova, zaleče rane vojnika, ožale poginule i umrle a srpska vlada i vojska konsoliduje svoje redova a niške vlasti poprave stanje u gradu.

Međutim ovaj period bio je i izuzetno težak za niški vojni i civilni sanitet, i građane, jer nije značio prestanak smrti u Nišu. U gradu je nastao period „ratovanja” sa epidemijama zaraznih bolesti, trbušnog, povratnog i pegavog tifusa i dizenterije, sa kojima se trebalo boriti sve do kraja rata.

Masovna pojava zaraznih bolesti širom Srbije i evakuacija, ranjenika i bolesnika sa severozapad Srbije u Niš, bez prethodne trijaže i adekvatne sanitarne obrade, zaraženih bolesnika, bez sprovođenja osnovnih higijensko-epidemioloških mera, dodatno je doprinela „eksplozivnom“ širenju, povratnog i pegavog tifusa, preko zaražene bele vaši tela.

Rekonvalescenti od tifusa u Okružnoj bolnici u Nišu 1915.

I prvih šest meseci 1915. u Nišu je vladala nezapamćena epidemija, sa visokim procentom smrtnosti. Dnevno je umiralo i do nekoliko desetina bolesnika.

Kako bi se prevazišao problem smeštaja bolesnika i ranjenika, tokom 1914/1915. godine u Nišu je formirano i danonoćno radilo preko deset rezervnih bolnica. Rezervne bolnice su bile smeštane u kasarnama, školama, barakama Crvenog krsta, pa čak i u Kazneno-popravnom domu u Nišu, koji je bio u izgradnji. Osoblje za rad u rezervnim bolnica činili su, pored srpskih lekara, medicinara i bolničara, članovi stranih sanitetskih ekipa, dobrovoljci Crvenog krsta i zarobljenici, lekari i bolničari.

• Prva rezervna vojna bolnica, za smeštaj 900 ranjenika nalazila se u Konjičkoj kasarni, na Crvenom krstu.
• Druga rezervna vojna bolnica nalazila se u Inženjerijskoj kasarni, u neposrednoj blizini železničke stanice.
• Ruska „Moskovska“ bolnica nalazila se u zgradi Gimnazije (današnja gimnazija „Stevan Sremac“). Ova bolnica je mogla da primi 200 ranjenika.
• Ruska infektivna bolnica mogla je da primi 150 bolesnika, izdvojena je iz Moskovske bolnice i nalazila se u barakama kod Železničke stanice.
• Ruska Aleksandrijska bolnica
• Šesta rezervna vojna bolnica nalazila se u Osnovnoj školi na „Stambol-kapiji“ (današnja Osnovna škola „Vožd Karađorđe“).
• Rezervna bolnica u Kazneno-popravnom domu sa 2.000 postelja, počela je sa radom decembra 1914. godine.
• U školi kod Saborne crkve radila je ruska apoteka i medicinska dežurna stanica, namenjena zdravstvenom zbrinjavanju građana Niša i okoline.

Ruske bolnice u Nišu

Glavni članak: Ruske sanitetske ekipe u Nišu 1914/1915.

U, tada nedovršenoj zgradi Prve niške gimnazije radila je Moskovska hirurška vojna bolnica

Prva sanitetska ekipa upućena iz Rusije i namenjena osnivanju bolnica stigla je u Niš u septembru 1914. godine, preko Soluna. Ovu medicinsku ekipu lično je opremila grofica Trubeckaja, a na njenom čelu se nalazio dr Arsenije Džuverović, Srbin koji je u Moskvi diplomirao na Medicinskom fakultetu i bio na praksi u Kalugi. U ekipi su bila dva lekara, dva sanitetska inspektora i pet medicinskih sestara. Taj broj se dolaskom novih kadrova ubrzo povećao na 10 lekara i 110 medicinskih sestara sa opremom vrednom preko 250.000 američkih dolara. Ova ekipa lekara i sestara iz Rusije u Nišu formirala su hiruršku sa 350 i epidemiološku bolnicu sa 120 kreveta.

Moskovska hirurška vojna bolnica

Ruska sanitetska misija u Nišu 1914.

U nedovršenu zgradu niške gimnazije kao ispomoć smeštena je Moskovska hirurška vojna bolnica. Njen upravnik bio je poznati hirurg dr S. I. Sirotkin, a lekari dr V. V. Semjanikova, Srbin dr Arsenije Džuverović i dr N. V. Marčinkovičeva (koji će, kao epidemiolog, preuzeti nešto kasnije Zaraznu bolnicu koja je izdvojena i smeštena na kraju grada u barakama za koleričare iz prethodnog rata kod železničke stanice).

„ U haosu epidemije pegavca Ruska epidemiološka bolnica kod Železničke stanice u Nišu izašla je na glas po maloj smrtnosti pacijenata zahvaljujući izvanrednoj nezi i zalaganju osoblja koje je najvećim delom i samo prebolelo bolest, uključujući i dr N. V. Marčinkovičeva. ”

Moskovska bolnica je u svom sastavu pored hirurškog dela i ambulante, imala i rendgenski i stomatološki kabinet. U grupi koja je radila u bolnici bili su zubni lekar dr Jelena Sabeović, apotekar Đorđe Blejević, deset bolničara, tri rendgen tehničara i drugo osoblje. Sve medicinske sestre u Moskovskoj bolnici bile su učenice Ženske visoke škole u Moskvi, koju je organizovalo Iversko društvo (Jekaterina Badurlova, Marijana Gorlainova, Jelena Lebeduhova, Sofija Gorbe, Tatjana Nevzorova, Marija radiona, Olimpijada Lobanova, Aleksandra Kvjatkovskaja, Tatjana Tolst, Ljubov Gorčom, Margarita i Jelisaveta Sundečić). Moskovska bolnica imala je 200 postelja u hirurškom delu i 150 u zaraznom.

Ovoj bolnici u lečenju pegavog tifusa ubrzo se pridružila i za ono vreme moderno opremljena bolnica sa 400 postelja koju je opremila Aleksandrinska opština br. 3. Na njenom čelu nalazio se docent dr Spaski. Pored njega u bolnici je radilo sedam lekara i četrdeset sestara.

Posredstvom srpske poslanstva novembra 1914. u Niš su prispeli lekari bakteriolozi dr Ekaterina Morozova i dr Ksenija Davidova, a januara 1915. i četiri mlada lekara dr Lev Tunik, dr Morduh Ciriškij, dr Klinger i dr Zilberšlang.

Uloga ruske misije u zdravstvenoj zaštiti stanovnika Niša i okoline

Ruskosrpska gradska lekarska pomoć bila je smeštena u zgradi osnovne škole kod Sabornog hrama.

Pored Ruskih bolnica, u Nišu je osnovano i Ruskosrpska gradska lekarska pomoć smeštena u zgradi osnovne škole kod Saborne crkve. Šef zdravstvene zaštite u gradu Nišu bio je docent dr S. K. Sofoterov, imajući u vidu vaeliko iskustvo ovog lekara i činjenicu da je celokupna organizacija zdravstvene zaštite u Nišu bila u rukama ruske humanitarne misije. On je rukovodio sa: pet lekara, šest sestara i jednim apotekarom.

U ovoj ustanovi 24 časa dnevno dežurali su i pružali pomoć građanima potpukovnik dr Žarko Trpković i pet mladih lekara i medicinara dobrovoljaca prispelih iz ruskog zarobljeništva (Đorđe Milić, Krsta Grabovacke, Milan K. Jovanović, Kosta Živanović i nepoznate), a od Rusa cela dezinfekciona ekipa od 11 članova, kao i ruski lekari iz niških bolnica.

Ceo Niš bio je organizacijski podeljen na četiri rejona, a za svaki je bio zadužen po jedan lekar. U ovim rejonima Komitet za pomoć Srbiji, organizovao je besplatnu medicinsku grupu za pomoć, izdavanje lekova i besplatne obroke, najugroženijim stanovnicima i izbeglicama. Komitet je takođe raspolagao velikim centralnim skladištem u kome se nalazilo, od kraja 1914. godine preko 50 vagona najraznovrsnijeg sanitetskog materijala, opreme i lekova.

Ruski lekari u osnovnoj zdravstvenoj zaštiti tokom boravka u Nišu obišli su veliki boj kuća u gradu i 125 sela, udaljenado 80 km od Niša i izvršili 4.485 pregleda, po kućama i varoši, 3.015 pregleda po selima i dezinfikovali 460 kuća.

Ruse sanitetske ekipe, takođe su, u Niškoj Banji obrazovali sirotište za nezbrinutu decu, a u manastiru Svete Petke dečiji sanatorijum za tuberkulozu.

Napuštanje Niša i odlazak u golgotu

Uništen most na Nišavi 1915. od strane okupatora pre ulaska u grad

Susret nemačkog i bugarskog cara u Nišu

Nakon svrstavanja Bugarske na stranu Centralnih Sila (6. septembra.1915), srpska vlada postala je direktno ugrožena i u Nišu joj je pretilo zarobljavanje. Do otvorenog neprijateljstva između Bugarske i Srbije došlo je prvi put 12. oktobra 1915. godine, kada je bugarska vlada zvanično objavila rat Srbiji.

Čelični obruč oko Srbije stezao se sve više; Niš, y kome se nalazila vlada i Narodna skupština, bio je u opasnosti da padne u ruke Bugara koji su već zauzeli Pirot. U prvim trenucima pomišljalo se na to da se Narodna skupština sazove u Kragujevac, ali se i od toga odustalo, jer se neprijateljski obruč stezao sve više.

Da bi sprečila zarobljavanje, srpska vlada se evakuisla u Kosovsku Mitrovicu i Kruševac (16. oktobra 1915), samo desetak dana pre bugarskog ulaza u Niš. Zajedno sa državnom administracijom, na putu sa srpskom vladom krenuo je i celokupni diplomatski kor.

Grad Niš tog meseca sve više postajao je meta Bugara zbog svog položaja na železničkoj komunikaciji Beograd — Solun, ali i zbog pretenzija Bugarske na jugoistočne delove Srbije.

Od ulaska Bugara u rat, na strani Austrougarske, stvari za srpsku vladu idu nagore; pored opasnosti od Bugarske vojske na istoku, u Nišu je počeo da raste broj zaraženih tufusom, čija će epidemija u narednim mesecima odneti još nekoliko desetina hiljada života širom Srbije.

Herojska odbrane Beograda nije uspela da zaustavi prodor nemačko-austrougarskih snaga u severnu Srbiju, kao i napade Bugara sa istoka zemlje.

Grad Niš prepušten je Bugarima koji su u njega ušli 6. novembra 1915. godine i postali njegovi gospodari u naredne tri godine.

Ratna sreća napustila je Srbiju. Srpska vojska je sve više zapadala u kritičnu situaciju, a ubrzo se odustalo od verovanja u kontraofanzivu nakon dolazska saveznika, jer je njihove neposredne pomoć Srbiji izostala. Napustivši Beograd i severne delove Srbije srpski kralj zajedno sa srpskom vojskom i narodom napustio je i Niš i započeo da se povlači prema jugu Srbije, u nadi da će se spas naći u povlačenju dolinom Vardara i preko Albanije prema Grčkoj.

Tako je otpočeo egzodus srpskog naroda u albanskoj golgoti u Velikom ratu.

Školstvo i bugarizacija stanovništva

U uslovima rata škole u Nišu se privremeno pestala sa radom, a njen učionički prostor dobija drugu namenu: „... U nedovršenu zgradu niške gimnazije kao ispomoć smešta se Moskovska hirurška vojna bolnica. Njen upravnik bio je poznati hirurg dr S. I. Sirotkin, a lekari dr V. V. Semjanikova, Srbin dr Arsenije Džuverović i dr N. V. Marcinkovičeva...“ A u zgradu „Žute gimnazije“ smešteno je Ministarstvo prosvete, koje je tu radilo u period od jula 1914. do oktobra 1915. godine,, kada je Niš bio ratna prestonica Srbije, tako da je Gimnazija radila u otežanim uslovima, praktično bez odgovarajućeg školskog prostora.

Iz niške biblioteke bugarski okupator odneo je u Sofiju preko 11.000 dragocenih knjiga i bibliotečki inventar, a tek neznatan broj je posle završetka ovog rata vraćen.

Posle povlačenja srpske vojske iz Niša, 6. novembra 1915, jedinice iz sastava Prve bugarske armije ušle su u Niš i odmah uspostavile žestok teror. Grad je postao privredni i kulturni centar okupiranih teritorija, sedište vojnih i administrativnih organa bugarske okupacione vlasti, u stvari Vojno-inspekciona oblast Morave, sa generalnim guvernerom na čelu. Vlast se nalazila u rukama ljudi dovedenih iz Bugarske, koji su se smišljeno rukovodili politikom: iskoreniti svako osećanje pripadnosti srpskom narodu, uništiti sve tradicije i zabraniti upotrebu maternjeg srpskog jezika.

Svako obraćanje vlastima i administraciji i sve žalbe molbe morale su da budu na bugarskom jeziku u suprotnom se nisu uzimale u razmatranje, a podnosilac se kažnjavao kao provokator. Sistematskim radom u školama i učenjem bugarskog jezika, kao obaveznog, vlast je želela da postigne bugarizaciju srpskog življa.

Progon učitelja

U vreme Prvog svetskog rata od 1915—1918. godine, u cilju bugarizacije školskog sistema i zatiranja srpskog jezika i knjiga, srpske istorije i tradicije, u Nišu je započet progon učitelja na jesen 1915. godine, koji se nastavio sveopštom bugarizacijom po školama početkom 1916. igodine. Ovaj proces u Nišu trajao je sve do oslobođenja Niš i okoline u jeseni 1918. godine, kada su, posle proboja Solunskog fronta od 15. do 23. septembra, srpska vojska i armije Antante oslobodile teritoriju Kraljevine Srbije.

Epilog

Iz ovog perioda u Nišu je ostalo je veliko vojno groblje, na Delijskom visu, na kome su sahranjivani srpsk, francuski ali i nemački vojnici poginuli u Velikom ratu. Na izdvojenom delu je vojno groblje Britanskog komonvelata, na kome su sahranjeni britanski vojnici poginuli u Prvom svetskom ratu.

Vidi još

• Srpska narodna skupština u Nišu 1914—1915.
• Moravska vojno-inspekciona oblast
• Vojna bolnica Niš
• Rusko-srpska gradska lekarska pomoć
• Okružna bolnica u Nišu
• Progon učitelja u Nišu za vreme bugarsko-nemačko-austrougarske okupacije

Litertura

• Milorad Dimić, Sreten Milenković. 125 godina Vojne bolnice u Nišu, Monografija, Niš:Vojna bolnica; Zrenjanin Jugoremedija; Bečej:Proleter, 2004 (Bečej Proleter). ISBN 978-86-84819-01-9. str. 116.
• Bojić, Dušica, Srpske izbeglice u Prvom svetskom ratu (1914 -1921), Zavod za udžbenike, Beograd. 2.
• Vuković, Žarko, 1915 Savezničke medicinske misije u Srbiji, IP Filip Višnjić, Beograd 2009