Nikola Šugar

Dr Nikola Šugar (Subotica, 1897 — Subotica ili Terezin, 1945) bio je lekar specijalista za nervne bolesti, jevrejskog porekla. Kao Frojdov učenik, smatra se, uz Huga Klajna, ocem psihoanalize u tadašnjoj Kraljevini Jugoslaviji. Za razliku od Huga Klajna, Šugar se bavio isključivo psihoanalitičkom (psihoterapijskom praksom) čitav radni vek, bio je jedini školski analitičar i redovni član Bečkog psihoanalitičkog udruženja, pisao radove u priznatim međunarodnim časopisima, učestvovao na kongresima, te osnovao grupu čiji su članovi nakon rata postali ključni za razvoj psihoanalize u Jugoslaviji.

Nikola Šugar
Datum rođenja	(1897-08-25)25. avgust 1897.
Mesto rođenja	Subotica, Austrougarska
Datum smrti	1945.
Mesto smrti	Subotica ili Terezin, Kraljevina Mađarska

Biografija

Nikola je rođen 25. avgusta 1897. u Subotici, u jevrejskoj porodici, kao najmlađe od četvoro dece Perl Pauline i Bele Šugara, trgovca konfekcijskom robom. U vreme njegovog rođenja, otac Bela imao je 40 godina, a majka Paulina 25. Porodica je bila građanska, nereligiozna i ne previše bogata. Šugar je imao starijeg brata i dve sestre. Osnovnu školu i gimnaziju je završio u Subotici, bio je odličan učenik i jedini je u porodici nastavio školovanje. Otac mu je umro 1934. godine, sedam godina nakon što se Nikola vratio iz Beča i otvorio privatnu praksu u Subotici. Majka je umrla u Aušvicu, a tokom Drugog svetskog rata je izgubio brata i jednu sestru.

Pošto je odbijen u Budimpešti i Beču, studije medicine uspešno je upisao u Pragu, gde je diplomirao 1923. godine. Nakon toga odlazi u Berlin gde se zainteresovao za psihoanalizu i završio specijalizaciju (lekar specijalista za nervne bolesti). Provodi dve godine na didaktičkoj analizi kod Feliksa Boema. Usavršavanje nastavlja u Beču, gde je slušao Frojdova predavanja i upoznao Anu Frojd. Postao je član bečkog psihoanalitičkog društva (1933—1938), a nakon toga Budimpeštanskog psihoanalitičkog društva.

Bio je omiljen u društvu zbog svog smisla za humor, velikog znanja i širokog obrazovanja. Istovremeno, bio je veoma povučen i zatvoren. Donekle misteriozan, krajnje rezervisan i povučen, nesklon da priča o sebi. Izbegavao je fotografisanje, jer ga nema na grupnim fotografijama događaja za koje se zasigurno zna da im je prisustvovao. Nikada se nije ženio, niti češće pojavljivao u društvu jedne žene, iako je bio omiljen u ženskom društvu. Šugar je bio veliki ljubitelj muzike i često posećivao koncerte. Upravo se njegovoj povučenosti mogu pripisati teškoće da se dođe do više biografskih podataka. Učenici koje je imao na analizi su navodili da se čvrsto držao psihoanalitičkih principa i nikada nisu mogli da naslute šta o nečemu misli

Potvrda da je Nikola Šugar stanovnik grada Subotice

Terapijski rad

Šugar se, nakon školovanja u inostranstvu, vratio u Suboticu i 1927. godine otvorio privatnu praksu u Trumbićevoj 20. U početku je imao malo posla, ali je uskoro počeo da radi sa velikim brojem pacijenata. Bio je poznat kao „lekar za alkoholizam“. Pacijenti su dolazili iz Subotice ali i iz okolnih gradova Sombora, Vršca i Kule. I sam je jednom nedeljno odlazio u Sombor. Šugar je u praktičnom terapijskom radu bio tipični „ortodoksni“ frojdovac. Klijent bi ležao na kauču, pričao o snovima i slobodno asocirao, a Šugar davao kratke i ciljane interpretacije. Njegova tumačenja su bila veoma precizna, kratka i usmerena.

U Beogradu nastavlja svoju privatnu praksu, radeći i dalje dosta sa alkoholičarima. U ovom periodu, redovni član Bečkog psihoanalitičkog udruženja, Šugar uspostavlja i ključne kontakte sa osobama iz naše zemlje (npr. Nikola Popović) zahvaljujući kojima će se psihoanaliza uspostaviti u Jugoslaviji.

Nikola Šugar u Beogradu postaje jedan od pokretača grupe koja se može smatrati jezgrom psihoanalize u Srbiji. Neki podaci navode da je 1937. godine posetio Neuropsihijatrijsku kliniku Medicinskog fakulteta u Beogradu, i da je jedino Vojin Matić, tada specijalizant, bio zainteresovan za priključivanje Psihoanalitičkom društvu, a iste godine je započeo analizu kod Šugara koja je trajala tri godine.

Psihoanalitičko društvo osnovano je naredne, 1938. godine. Ono nije bilo član Međunarodnog psihoanalitičkog udruženja (ovo će se desiti tek mnogo godina kasnije sa drugim udruženjem). Zabeleženo je da se grupa koja se okupila oko Šugara, u Beogradu okupljala jednom mesečno, u predvečernjim satima, prvo u Dekanatu Filozofskog fakulteta – radnoj sobi prof. Nikole Popovića, tadašnjeg dekana, a nakon zabrane 1940. godine, u Šugarovom stanu.

Pored radova u stručnim psihoanalitičkim časopisima, Šugar je pisao i o drugim temama – o ekonomskim i političkim događajima. Zanimljivo je da se zalagao za brisanje paragrafa o abortusu, smatrajući da njegova zabrana ne doprinosi podizanju nataliteta već nestručnim i opasnim praksama te da ih treba zameniti promovisanjem kontracepcije. Prostituciju vidi kao posledicu malograđanskog morala koja je rezultat ograničavanja seksualnog života na izbor između polnog bračnog života ili apstinencije. U skladu sa psihoanalitičkom orijentacijom i njenom pridavanju važnosti seksualnom nagonu, bavi se i problemom nerešenog stambenog pitanja i njegovim uticajem na ličnost (odsustvo sopstvene prostorije u kojoj se može voditi neometani seksualni život, što najviše pogađa siromašne slojeve, vodi tome da pripadnici siromašnijih slojeva često moraju seksualni odnos obavljati obučeni, u stanju napetog iščekivanja iznenađenja ili prigušeno, zbog prisustva trećih lica.

Zanimljivo je da u članku „Pravo i nasilje“ govori o moći i nasilju zajednice. „ (…) zajednica od početka obuhvata pojedince nejednakih moći (muškarci – žene, odrasli – deca, pobednici – pobeđeni) te pravo postaje izraz nejednakih odnosa i ono će biti krojeno prema moćnima, dok potlačeni dobijaju manja prava“.

Ovi članci su značajni zato što podvlače ulogu ekonomskih i socijalnih faktora u psihičkim poremećajima, što ga je učinilo ranim pobornikom pokreta tek kasnije formiranih u psihoanalizi, a koji su naglašavali uticaj socijalnih faktora. „Nema neurotičnog stanja u čijem nastanku u sadašnjosti ili prošlosti ne igraju ulogu i socijalni ili ekonomski uslovi (…)“.

Šugar je predviđao da će u budućnosti značajan zadatak psihoanalize biti u profilaksi neuroza (mentalnoj higijeni) što je mnogo značajniji zadatak od lečenja pojedinaca.

Beograd posle bombardovanja 1941.

Izrazito je zanimljiv članak koji je Šugar pisao sa P. Schilderom „O shizofrenim poremećajima govora“. Analizirajući sadržaj i formalne aspekte razgovora sa pacijentom sa dijagnozom shizofrenije, ustanovili su da kada govori o sumanutim idejama, pacijent češće koristi rečeničku formu karakterističnu za indirektan govor, dok kada govori o svakodnevnim događanjima, govor mu postaje direktan. Iz ovoga su izvukli zaključak da pacijent zapravo pravi razliku između stvarnosti i svojih deluzija. Ovo je značajno zbog toga što rad sa psihozama u psihoanalizi tada, a i danas, nije baš uobičajen

Šugar je u Beogradu proveo oko četiri godine, da bi se prilikom bombardovanja Beograda, peške vratio u Suboticu. Njegova bogata, lepo složena i pedantno održavana psihoanalitička biblioteka, koja je ostala u stanu u Beogradu, ubrzo je opljačkana.

Smrt

Godine 1944. godine, Šugar je sa članovima svoje porodice i drugim Jevrejima, deportovan iz Subotice. Jedno vreme je proveo na prisilnom radu u manjem mestu Groszigharts, gde je, pored rada na zemlji, kao lekar pozivan u slučajevima nesreća i težih bolesti. Zahvaljujući tome se lakše kretao u obema zgradama. Kako je poznavao više jezika i bio dobro politički obavešten, uspevao je da dođe do informacija i svoju grupu je redovno obaveštavao o ratnom stanju. U nekom trenutku, međutim, premešten je u drugi logor kao „buntovni element“ (izgleda da je došao u konflikt sa drugim zatvorenikom zaduženim za deljenje hrane, zbog nepravednih zakidanja u sledovanju hrane). Tako je dospeo u Bergen-Belzen. Kada je započelo povlačenje, zarobljenici su danima ostavljeni u vagonima koji su bili bombardovani. Kompozicija je na kraju stigla u logor Terezin. Poslednji put je viđen u logorskoj bolnici. Sutradan ga članovi porodice nisu mogli pronaći (niko nije znao da li je umro ili odveden). Većina izvora se slaže da je umro u Terezinu. Svi članovi uže porodice, sem jedne sestre, živote su izgubili u logorima. Postoje indicija da je zapravo umro na putu kući iz deportacije, zbog iscrpljenosti i bolesti od zatočeništva u logoru, kako se navodi u novinama „Slobodna Vojvodina“.

Radovi

Bibliografija radova Nikole Šugara:

• Sugar, Nikola (1925): zur Genese und Therapie von Homosexualität. Jahrbücher für Psychiatrie und Neurologie. 1925, 44, 2-3.
• Sugar, Nikola (1926): die Rolle des „Zahnreiz“ - Motivs bei Psychosen. IZP 1926, 12, 87-94.
• Sugar, Nikola; Schilder, Paul (Zur Lehre von den schizophrenen Sprachstörungen. Zentralblatt für die gesamte Neurologie und Psychiatrie. 1926, 104, 689-714.
• Sugar, Nikola (1932): Sigmund Freud magyarul. Naplo. 24.7.1932. (Sigmund Freud in Ungarn)
• Šugar, Nikola (1937): Uloga psihoanalize u duševnoj higijeni i u profilaksi psihoze i neuroze, časopis Učitelj
• Sugar, Nikola (1938): Predavanja Iz Psihoanalize [lectures on Psycho-Analysis]: By M. Nikola Popovic. (Verlag Geza Kon, Belgrade,1934. Pp. 296.). Int. J. Psycho-Anal., 19, 242-244.
• Sugar, Nikola (1939): Freud es jelentösege. Naplo. 25.12.1939. (Freud und seine Wichtigkeit)
• Sugar, Nikola (1941): Zur Frage der mimischen Bejahung und Verneinung. IZP 1941, 26, 81-83.
• Sugar, Nikola (1941): Zur Frage der unbewußten Verständigung und der „ansteckenden“ Fehlhandlung. IZP 1941, 2, 84-87.

Literatura

• Petar Klajn, Razvoj psihoanalize u Srbiji, Belgrade: Pedagoska akademija, 1989.