Neprekidna Furijeova transformacija

Neprekidna furijeova transformacija je linearna matematička operacija preslikavanja funkcije u funkciju, koja nam omogućava da razdelimo neprekidne, neperiodične funkcije (na primer signale) u neprekidan spektar. Ova transformacija se često naziva skraćeno Furijeova transformacija.

Definisana je za neku funkciju f(t) na sledeći način:

a transformacija u obrnutom smeru je inverzna Furijeova transformacija (Furijeova sinteza) i glasi

Primena ove transformacije je ključna u mnogim oblastima tehnike gde se proučava prostiranje oscilacija ili zračenja koje su funkcija promene amplitude neke veličine (veoma često električnog signala) u zavisnosti od vremena. Tada Furijeova transformacija predstavlja amplitude koje su funkcija frekvencija, znači, svakoj frekvenciji () dodeljuje se amplituda iz realnog domena.

Furijeova transformacija i diferencijalne jednačine

uredi

Putem Furijeove transformacije mi prvo pretvaramo linearne diferencijalne jednačine u „obične“ linearne jednačine, u tom prostoru ih rešavamo i na kraju rešenja transformišemo nazad u prostor odakle smo i krenuli.

Posmatramo periodične funkcije. One su u stvari elementi jednog vektorskog prostora. Unutrašnji proizvod dve funkcije je tada ovako definisan:  

Kao što su to u uobičajenom trodimenzionalnom prostoru     i  , i u ovom prostoru sa funkcijama imamo neke baze. Dok u   imamo samo tri dimenzije i tri bazna vektora koji u potpunosti definišu prostor, u prostoru sa funkcijama je to beskonačan broj, tj. broj dimenzija (i time baznih vektora) je beskonačan.

Nazovimo taj prostor  , a njegove baze  . Onda svaku funkciju možemo da rastavimo:

 

  su koeficijenti koji definišu datu funkciju, što znači da transformaciju možemo da obrnemo i vratimo je u prvobitni prostor (iliti oblik). Ceo proces, transformaciju, treba zamisliti kao kapiju dva paralelna prostora. Kada prođemo kroz kapiju, nalazimo se u prostoru gde stvari iz prvobitnog prostora izgledaju drugačije (a nekad imaju i drugačije osobine), ali ipak predstavljaju jedne te iste stvari. To upravo ovde radimo. Našu funkciju šaljemo kroz kapiju, u drugom prostoru je obrađujemo jer nam je tako zgodnije, a onda je tako obrađenu šaljemo kroz neku drugu kapiju da nam se vrati u obliku u kojem možemo dalje da je koristimo u „svakodnevnom životu“.

Vratimo se Furijeovoj transformaciji. Prethodno smo je označili kao   što će u polasku biti naša prva kapija.

Pogledajmo šta se dešava sa izvodom:

 
 
 

Stanimo na ovom koloseku i krenimo iz jednog drugog smera:

 

Onda je inverzna funkcija:

 

Na kraju zaključimo:

 
 

Hajde da pogledamo kako još Furijeova transformacija reaguje na zbir dve funkcije:

 
 
 

U rukama nam je sav alat neophodan da se posvetimo diferencijalnim jednačinama.

Furijeova transformacija kao alat za rešavanje jednačine toplotnog provoda

uredi

Uzmimo da imamo neki prsten obima L i da nas interesuje raspored temperature tokom vremena. Dobijamo problem:

 
 
  je raspored temperature u tom prstenu,   je neka pozitivna konstanta, a   je funkcija koja definiše raspored temperature na samom početku ( ).

  transformišemo pomoću Furijeove transformacije:

 

Pravimo parcijalni izvod funkcije   menjajući mesta i izvodeći unutar integrala:

 
 
 

Transformišimo i drugu jednačinu (naš polazni uslov):

 

Sada naša diferencijalna jednačina postaje:

 
 

To je sada postala uobičajena diferencijalna jednačina, koju možemo da rešimo na standardan način:

 

Odatle možemo da dođemo do našeg rešenja za   putem inverzne Furijeove transformacije, a   dobijamo tako što transformišemo  :

 
 

Da bi izraz malo pojasnili i razgovetnije napisali, uvodimo koren toplotnog provoda:

 

  ne bi trebalo da nas zbunjuje. Nije reč o izvodu ili nečemu sličnom, već je   prosto jedna druga promenljiva koja takođe označava položaj. Kada ubacimo koren toplotnog provoda u našu  :

 

U prstenu obima L važi tada:

 

Konkretan primer

uredi

Imamo dva duža štapa. Jedan ima temperaturu  , a drugi  . Za vreme   su razdvojeni i zadržavaju konstantno svoju temperaturu, a u trenutku   ih spajamo. Interesuje nas kako će se temperatura rasporediti. Nultu tačku postavljamo u tačku gde se ta dva štapa spajaju.

Iz datog izvodimo polaznu funkciju  :

 

Iz postave problema znamo da mora da važi:

 
 

Naš cilj je da izračunamo  :

 
 
 
 

Pri integrisanju smo se poslužili supstitucijom   odnosno  .

U ovom konkretnom primeru je važilo  , ali kada želimo da uopštimo formulu, dovoljno je za polaznu tačku uzeti aritmetičku sredinu dveju temperatura i malo pretumbati krajnju funkciju:

 

Vidi još

uredi