Nemiri na Kosovu 1981.
Nemiri u Socijalističkoj Autonomnoj Pokrajini Kosovo 1981. godine podrazumevaju niz masovnih protesta, počev od marta 1981, na kojima su kosovski Albanci zahtevali da Socijalistička Autonomna Pokrajina Kosovo postane sedma republika Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije.
| Nemiri u Socijalističkoj Autonomnoj Pokrajini Kosovo 1981. | |||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| |||||||||
| Sukobljene strane | |||||||||
Jugoslovenska milicija Jugoslovenska narodna armija |
 Albanski nacionalisti | ||||||||
| Žrtve i gubici | |||||||||
| 4 ubijena | 7 ubijenih, 4.200 uhapšenih | ||||||||
To je bilo prvi put da su kosmetski Albanci otvoreno masovno podržali ideju o nezavisnoj kosmetskoj republici. Nemiri su bili posledica secesionističke politike Albanaca, a za cilj su imale da se Kosovo izdvoji iz SR Srbije i dobije status federalne jedinice unutar Jugoslavije, nakon čega bi bio otvoren put ka izdvajanju iz Jugoslavije s obzirom da su republike imale pravo na samostalnost.[1]
Protiv demonstranata su dejstvovale vojska i policija, a u sukobima koji su usledili je, prema zvaničnoj verziji, poginulo 11 osoba, dok je uhapšeno 4.200 ljudi.
Hronologija
uredi11. marta uveče, u Prištini, došlo je do protesta studenata Prištinskog univerziteta. Naime, nastao je lom u studentskoj menzi. Izgledalo je da su protesti socijalne prirode, najviše zbog uzvikivanja parola.[2] Međutim, milicija je u toku noći intervenisala i razbila demonstracije. Sutradan se sastalo pokrajinsko rukovodstvo i osudilo proteste, a uhapšen je i veći broj lica. Smatralo se da je revolt smiren. Međutim, zbog zadržavanja uhapšenih osoba u pritvoru, izbile su mnogo snažnije demonstracije.
U konaku manastira Pećke patrijaršije 16. marta podmetnut je požar.[3] Iako je u konaku spavalo 30 ljudi, nije bilo žrtava. Požar je podmetnut na tri mesta u potkrovlju na rastojanju od po 10 metara. Izgoreli su ceo konak sa kapelom, patrijarhovim odajama, sestrinskim sobama, radionicama i magacin, kao i veliki broj ikona i bogoslužbenih knjiga. Vatrogasne službe iz Peći su sabotirale gašenje, dolaskom praznih cisterni, tako da je požar besneo do večeri, kada je konak potpuno izgoreo.
Na dan kada je Štafeta mladosti stizala u Prištinu, 26. marta, demonstranti su ponovo izašli na ulice, noseći najpre političke, a onda socijalne parole.[4] Ovoga puta, snage milicije su reagovale žestoko i brutalno. Povređeno je više od 30 osoba. Pokrenut je još jedan niz hapšenja. Studenti tri najveća prištinska fakulteta 30. marta stupaju u štrajk. Sledećeg dana, 1. aprila, protesti su ponovo buknuli, ali sa radikalnijim zahtevima. Sada su se demonstrantima pridružili i radnici. Pošto milicija nije uspevala da zavede red i mir, pokrajinski sekretarijat za opštenarodnu odbranu naredio je da armija izađe sa tenkovima, što je i učinjeno. Istovremeno, milicijska pojačanja iz ostatka Srbije zaustavljena su na barikadama. Da bi prisilili povlačenje tih snaga, demonstranti su oteli nekoliko desetina osoba iz obližnjih kuća. Međutim, kada je stigla dodatna milicijska jedinica, oni su savladani, a taoci su oslobođeni. Na Kosovu je bila pričinjena ogromna materijalna šteta: polupan je veći broj srpskih izloga, automobila, kuća, škola itd. Predsedništvo SFRJ i CK SKJ zasedali su u Beogradu na vanrednoj sednici. Proglašeno je vanredno stanje u Prištini i naređeno povećanje borbene gotovosti armije.
Pored toga, nove demonstracije su izbile 3. aprila u Vučitrnu, Kosovskoj Mitrovici i Uroševcu. Tada su milicijske snage, sa punom podrškom saveznog, republičkog, i pokrajinskog rukovodstva, uspele da uguše sukobe.
Slogani
urediSlogani na demonstracijama su bili: „Trepča radi, Beograd se gradi”, „Sloboda, ravnopravnost, demokratija”, „Kosovo Kosovarima“, „Hoćemo ujedinjene albanske zemlje”, „Kosovo Republika“[5], „Albanci smo, a ne Jugosloveni”, „Ujedinjenje sa Albanijom”, „Živeo marksizam-lenjinizam — dole revizionizam”.[6]
Reakcije
urediJugoslovenske vlasti su odbijale da demonstracije okarakterišu kao separatizam, već su ih definisali kao kontrarevolucija. Nakon demonstracija došlo je do osetnog pada investicija na Kosovu.[7]
Na 8. kongresu Partije rada Albanije, koji je održan od 1. do 8. novembra 1981. godine, albansko rukovodstvo je pružilo jaku podršku borbi Albanaca na Kosovu za otcepljenje i zauzelo veoma oštar stav u osudi jugoslovenske politike prema albanskoj manjini u SFRJ.
Predsedništvo SFRJ je u decembru 1981. posmrtno odlikovalo petoricu poginulih milicionara: Ibrahim Abazi, Vojo Tubić, Muhamet Seljmanaj, Salih Hasanović i Milanko Pejović.[8]
Vidi još
urediReference
uredi- ^ Pavković & Radan 2011, str. 159.
- ^ Jović 2009, str. 184.
- ^ „[Projekat Rastko Gracanica-Pec] Vladika Atanasije Jeftic: Stradanja Srba na Kosovu i Metohiji od 1941. do 1990. godine”. Rastko.rs. Pristupljeno 17. 3. 2013.
- ^ Jović 2009, str. 185.
- ^ „1996/03/15 01:13 15. GODINA OD ALBANSKIH DEMONSTRACIJA”. Aimpress.ch. Arhivirano iz originala 02. 04. 2015. g. Pristupljeno 17. 3. 2013.
- ^ „Milojica Šutović: Kosovizacija Srbije i Jugoslavije” (PDF). Scindeks-clanci.nb.rs. str. 222. Pristupljeno 17. 3. 2013.[mrtva veza]
- ^ Ljepojević 2008, str. 69.
- ^ "Borba", 17. dec. 1981, str. 5
Literatura
uredi- Dimić, Ljubodrag (2001). Istorija srpske državnosti. 3. Novi Sad: Ogranak SANU.
- Ljepojević, Siniša (2008). Kosovo Murky Reality. AuthorHouse. str. 69. ISBN 978-1-4670-2278-1.
- Pavković, Aleksandar; Radan, Peter (2011). The Ashgate Research Companion to Secession. Ashgate Publishing, Ltd. str. 174. ISBN 978-0-7546-7702-4.
- Jović, Dejan (2009). Yugoslavia: A State That Withered Away.
Spoljašnje veze
uredi- „Branko Mamula: “Slučaj Jugoslavija” (2)”. www.vreme.com. 20. 5. 2000. Arhivirano iz originala 04. 03. 2016. g. Pristupljeno 15. 06. 2009.
