Nei jing

Nei jing (kineski: 内劲) ili „jin“, „unutrašnja snaga“ ili „ unutrašnji či “, poseban je koncept korišćenja sile tela u tradcionalnim borilačkim veštinama u Kini, kada se borcu u trenutku napada, mišići grče i eksplodiraju. Dantian je ljut, težište tela tone, a težina tela se prenosi na silu udarca, pri čemu postoje različiti načini primene sile, poput namotavanja svilenog Jina, popuštanja Jina, spiralnog Jina itd.

Zanči, unutrašnja snaga ne uključuje samo fizičku spremnost (četiri kvaliteta: brzina, snaga, izdržljivost, okretnost i fleksibilnost), već i inteligenciju i iskustvo. Prema tome metoda Nei jing (unutrašnja snaga) je vrsta sportske funkcije, koju su Državna komisija za obrazovanje i Komisija za sport u Kini svojevremeno promovisale na fakultetima i univerzitetima

Terminologija

Nei jing“ je termin za borilačke veštine zasnovane na Jin metodama, koja su specijalizovana za Nei jinga. Odnosi se na sposobnost da se sili može promeniti pravac i veličina po sopstvenoj volji. Stiče se vežbanjem borilačkih veština, kako bi se celo telo dobro povezalo, a um nadvladao. Pošto je njegovo delovanje skriveno u stidnom području, um nije vidljiv, i naziva se „unutrašnja snaga“.

Ova vrsta veštine ima moć da prikupi celokupnu snagu tela, koja je veća od „pune snage“ koju vežbači mogu da poseduju. Vežba unutrašnje snage usredsređena je na vođenje pokreta unutrašnjim senzacijama i akumuliranim Dantian-om, čime se modifikuje sila, poboljšanom funkcijom centralnog nervnog sistema koji vrši kontrolu opuštanja mišića i sposobnošću podsticanja sile pomoću Či-a.

Nei jing potezi su jednostavni i praktični, ali ako borac nije razvio svoju unutrašnju snagu, oni se ne mogu primeniti u borbi i može uticati na neočekivane poteze i efekte.

Polazne osnove

U naprednom tradicionalnom kineskom kung fuu (borilačkim veštinama), Ne jing (tradicionalni kineski: 內勁; pinjin: neijing) se odnosi na svesnu kontrolu či-a ili „životnu energiju“, kako bi borac stekao prednosti u borbi. Nei jing je razvijen korišćenjem „Neigonga“ (tradicionalni kineski: 內功; pinjin: neigong) (內功), ili „unutrašnjih vežbi“, za razliku od „vaigong“ (外功), „spoljnih vežbi“.

Tradicionalni klasični bokserski znalci i teoretičari boksa neprestano vode rasprave o konceptu Nei jinga. Na primer:

• „Snazi“ koja se pominje u „ Taijikuan teoriji “
• „Trinaest moći Šing Gong Šin Ji“,
• „Vežbanje Ki srcem i pokretanje tela uz pomoć Ki“
• „Negovanje “ u formuli od pet karaktera Liuksa Bafakuana - „tako sam ljut, da sam pun elastičnosti”

Time se sva energija koristi u naprednom boksu, za razliku klasičnog boksa gde se koristi samo energija „sile“.

Unutrašnja snaga u ljudskom telu

Unutrašnja energija se odnosi na energiju ljudskog tela, potencijal ljudskog tela i materijalnu osnovu životnih aktivnosti. Ova činjenicu koju obični ljudi nisu u stanju da lako opaze usko je povezana sa nivoom ljudskog zdravlja. Nakon dugotrajnog specifičnog treninga, čovek može u određenoj meri da opazi i shvati unutrašnju energiju. Čitav niz metoda vežbanja zasnovan je na metodi zagrevanja, stavu konjskih koraka kao osnovi, metodi pokreta prstiju kao ključu i kinetičkoj energiji kao samonavođenju. Niz metoda su organski kombinovani, jednostavni i lako se primenjuje, bez odstupanja u brzini unutrašnje energija, unutrašnje moći

Dva tipa snage: Li i Nei jin

Superiornost borilačke veštine nije određena imenom pesnice ili poteza, već prirodom energije koju koristi kung fu. To je razlika između „sile“ i „jin“. U borbenoj tehnici, glavna razlika između osnovnog i naprednog nivoa kung fua nije u samoj formi, već se sastoji u vrsti sile koja se koristi i primenjuje.

Postoje dve različite vrste moći svojstvene tradicionalnom kineskom kung fuu . Spoljna mehanička sila zvana Li (na tradicionalnom kineskom: 力), koja se često može videti na osnovnom nivou kung fu-a. To je ono što prosečna osoba vidi kao silu. Nasuprot tome, unutrašnja sila se naziva Nei jing (na tradicionalnom kineskom : 內勁) ili Neigun (na tradicionalnom kineskom : 內功), ova unutrašnja sila je sila u kung fuu za napredne sportiste.

Dakle, veština u borilačkim sportovima nije određen stepenom složenosti oblika i stilova, već suštinom primenjene sile.

Osnovno učenje kineskog boksa je izraz „snaga“. Bez obzira o kakvom se boksu radi, sve dok koristi „silu“ kao svoju energiju za generisanje snage u potezima, to je veština „sile“. Upotreba „sile“ zahteva uporište u principu poluge. U trenutku napada celo telo se grči, kako postiglo efekat „fiksiranja“ i eksplozije. Količina sile zavisi od fleksibilnosti tetiva, tvrdoće kostiju, stezanja mišića i koordinacije faktora kao što su brzina, udaljenost i vreme. Ovo je faza Ming Jin-a.

Napredna faza kineskog boksa izraz je „snage“. „Jin“ je kombinacija boga, uma i Ki-a. Bez obzira o kakvom se boksu radi, sve dok koristi „jin“ kao energiju da se pokreti generišu u snagu, to je veština „jin-a“. Uz napor „snage“ nije potrebno uporište. Sve dok postoji dodirna tačka sa protivnikom (bilo koja tačka u protivnikovom telu) borac se nalazi u dometu napada unutrašnje snage. U trenutku napada celo telo je opušteno da bi se postigao efekat „ispravljanja“, koji emituje jaču energiju od „sile“. Ovo je etapa od Anjina do Šuajina.

Razlika između Li i Nei jina je u tome što se kao princip koristi „labavost“. Što je telo labavije i što je sa manje napora, to je veća snaga. Takozvani „jedan minut labavo, jedan minut napora“.

Suprotno tome, ako je bilo koji deo tela zategnut, energija će biti ublažena na tom mestu. Jer napeti mišići su poput začepljenih vodovodnih cevi koje ometaju protok vode. Što se više naprežete, mišići su napetiji i manje unutrašnje energije se proizvodi. Ovaj labavi princip onemogućava da se „snaga“ pretvara da je „snaga“.

Napor „moći“ je ograničen nekim limitima. Jednom kada organizam ostari i mišići i kosti se degenerišu, a kung fu polako nestaje. Međutim, naporima „jina“ nema kraja. Uprkos starosti i pogoršanju stanja mišića i kostiju, unutrašnja snaga se jača treningom, o čemu svedoće brojni primeri pojedinaca u Kini.

Obuka

Svima je svojstven „unutrašnji či“, ali postoje razlike u snazi i slabosti. Borbeni umetnici mogu kultivisati i ojačati sopstveni „unutrašnji či“ efikasnom vežbom, sticanjem energija za podršku napadima i odbrani

Ključ za negovanje i jačanje „unutrašnjeg či“ leži u mogućnosti da se „opustite“. Specifični sadržaj uključuje opuštanje kostiju, opuštanje mišića, visceralno opuštanje, Ki opuštanje i mentalno opuštanje. Sve što je „labavo“ u mentalnom stanju, zahteva pozitivno „opuštanje“ jer to aktivira Ki mašinu i nadima unutrašnji Ki. Odnosno, „prvo se zglobovi i zglobne strukture olabave da bi bili fleksibilni, zatim se nastavlja sa vežbama opuštanja kolena i laktova. Sledi opuštanja ramena, kukova itd.“ Samo sposobnošću da se organizam „olabavi“ može se stvoriti energija. Ako ne možete da se „opustite“, neće biti energije. Ovo je energija "jin-a". Stoga, kada učitelj svakodnevno podučava svoje učenike, on mora da ponovi podsetnik više od deset puta: „Budite labavi, labavi i budite čisti. Budite labavi po celom svom telu.“