Natpis na kosovskom kamenom stubu
Ovom članku potrebni su dodatni izvori zbog proverljivosti. |
Natpis na kosovskom kamenom stubu je zapis o Kosovskom boju 1389. godine, za koji se smatra da ga je sastavio sin i naslednik kneza Lazara, Stefan. Predstavlja pohvalnu pesmu napisanu u formi apostrofe i u njoj se vidi uticaj crkvene poezije, ali i daleki odjeci viteške epike.[1]
Vreme nastanka i sadržaj
urediNatpis je bio uklesan u kamenom stubu, koji je posle Angorske bitke (1402) bio postavljen na Gazimestanu, poprištu bitke. Danas se ovaj tekst nalazi uklesan na malom kamenom stubu, koji se nalazi uz Spomenik na Gazimestanu.
Tekst je upućen putniku namerniku, a njegov početak je preuzet iz antičkog epigrafa i glasi: „Čoveče koji srpskom zemljom stupaš“. U njemu se veličaju hrabrost i duhovnost kneza Lazara, koji predstavlja vrhunac ljudske duhovnosti. Njegovi ljudi blistaju kao zvezde svetle, kao zemlja cvetovima šarenim, odeveni zlatom i kamenjem dragim ukrašeni. Ovakav prikaz srpske vojske u Kosovskom boju, javiće se kasnije u narodnoj epici (u pesmi Car Lazar i carica Milica), ali i u modernoj poeziji (kod Rakića u pesmi Na Gazimestanu)[1]
Tekst glasi:
- „Čoveče koji srpskom zemljom stupaš,
- bilo da si došljak ili ovdašnji,
- ma ko da si i ma šta da si,
- kada dođeš na polje ovo,
- koje se zove Kosovo,
- po svemu ćeš ugledati puno kostiju mrtvih,
- te sa njima i kamenu prirodu,
- mene krstoznačnog kao steg,
- videćeš kako posred polja upravno stojim.
- Da ne promineš i da ne previdiš
- kao nešto zaludno i ništavno,
- no molim te, priđi i približi se meni, o ljubimi,
- i razmotri reči koje ti prenosim,
- i iz toga ćeš razumeti zbog kog uzroka
- i kako i zašto ja stojim ovde,
- jer istinu ti govorim,
- ništa manje od živoga,
- da ću vam izneti u suštini sve što se zbilo.
- Ovde negda bejaše veliki samodržac,
- čudo zemaljsko i riga srpski,
- zvani Lazar, knez veliki,
- pobožnosti nepokolebimi stub,
- dobrorazumlja pučina i mudrosti dubina,
- ognjeni um i zaštitnik stranaca,
- hranitelj gladnih i milovanje ništih,
- skrbnih milovanje i utešitelj,
- koji voli sve što hoće Hristos,
- kome ide sam po svojoj volji
- i sa svima svojim bezbrojnim mnoštvom,
- koliko je pod rukom njegovom.
- Muževi dobri, muževi hrabri,
- muževi, vaistinu, u reči i u delu
- koji se blistaju kao zvezde svetle,
- kao zemlja cvetovima šarenim,
- odeveni zlatom i kamenjem dragim ukrašeni,
- mnogi konji izabrani i zlatosedlani,
- svedivni i krasni konjanici njihovi.
- Sveplemenitih i slavnih
- kao kakav dobri pastir i zaštitnik,
- mudro privodi duhovne jaganjce
- da u Hristu dobro skončaju
- i prime mučenja venac
- i višnje slave učesnici budu.
- I tako složno veliko bezbrojno mnoštvo
- skupa s dobrim i velikim gospodinom,
- dobrom dušom i verom najtvrđom,
- kao na krasnu dvoranu i mnogomirisanu hranu
- na neprijatelja se ustremiše
- i pravu zmiju zgaziše
- i umrtviše divlju zver i velikog protivnika
- i nesitoga ada svejadca,
- velim Amurata i sina njegova,
- aspidin i gujin porod,
- štene lavovo i vasilskovo,
- pa sa njima i ne malo drugih.
- O čudesa Božijih sudbina,
- uhvaćen bi hrabri stradalac
- bezakonim agarenskim rukama
- i kraj stradanju dobro sam prima
- i mučenik Hristov postaje
- veliki knez Lazar.
- Ne poseče ga niko drugi, o ljubimi,
- do sama ruka toga ubice, sina Amuratova,
- I sve ovo rečeno svrši se
- leta 6897, indikta 12, meseca 15, u dan utorak,
- a čas je bio šesti ili sedmi,
- ne znam, Bog zna. ”
Vidi još
urediReference
uredi- ^ a b Deretić 2007.
Literatura
uredi- Deretić, Jovan (2007). Istorija srpske književnosti (četvrto izd.). Beograd. ISBN 978-86-86003-45-4. COBISS.SR 145795852.
- Đorđić, Petar (1971). Istorija srpske ćirilice: Paleografsko-filološki prilozi (1. izd.). Beograd: Zavod za izdavanje udžbenika.
