Википедија

Natalija Nikolajevna Gončarova

Natalija Nikolajevna Gončarova, u prvom braku Puškina, u drugom — Lanska (27. avgust (8. septembar) 1812., Tambovska oblast — 26. novembar (8. decembar) 1863., Sankt Peterburg) — supruga Aleksandra Puškina. Sedam godina nakon njegove smrti udala se za generala Petra Petroviča Lanskog. Njena uloga u događajima oko Puškinovog dvoboja i danas je tema rasprava, mada su novootkriveni dokumenti i pisma značajno promenili percepciju njene ličnosti.

Natalija Nikolajevna Gončarova
Datum rođenja(1812-08-27)27. avgust 1812.
Mesto rođenjaKarian Estate
Datum smrti26. novembar 1863.(1863-11-26) (51 god.)
Mesto smrtiSankt Peterburg
SupružnikAleksandar Puškin, Pyotr Lanskoy
RoditeljiNikolay Afanasyevich Goncharov
Natalya Goncharova

Poreklo

uredi
 
Porodično stablo N. N. Gončarove

Natalijin otac, Nikolaj Afanasijevič Gončarov (1787- 1861), poticao je iz porodice trgovaca i industrijalaca koji su plemićku titulu dobili za vreme vladavine carice Jelisavete Petrovne. U 1789. godini, izdata je posebna uredba ocu Nikolaja Afanasijeviča - Afanasiju Nikolajeviču, čime je Katarina Velika podtvrdila pravo nasleđivanja plemićke titule porodici Gončarov[1][2]. Nikolaj Afanasijevič bio je jedini sin u porodici. Stekao je odlično obrazovanje: savršeno je znao nemački, engleski i francuski (jedan od njegovih učitelja bio je Budri— brat Žana Pola Marata), tečno je govorio ruski, za razliku od ostalih članova porodice, komponovao je poeziju, svirao je violinu i violončelo[1].

U 1804. godini Nikolaj Gončarov se upisao na Kolegijum spoljnih poslova u Sankt Peterburgu, a 1808. dobio je čin koleškog asesora i stupio na mesto sekretara moskovskog guvernera[1].

Natalijina majka — Natalija Ivanova Gončarova (1785—1848), rođena Zagrjažskaja, — bila je navrunuka ukrajinskogo hetmana Petra Dorošenka iz poslednjeg braka sa Agafijom Eropkinom[3][4]. Po porodičnom predanju, Natalija Ivanovna je nezakonita ćerka Eufrozine Ulrike, baronice Pose (rođene Liphart) i Ivana Aleksandroviča Zagrjažskog. Posle smrti njene majke 1791. godine brigu o njoj je preuzela žena Ivana Aleksandroviča, Aleksandra Stepanovna, i «dala sve od sebe da legitimiše Natalijino rođenje, štiteći sva njena nasledna prava“»[1][2]. Prema drugoj verziji, Ivan Zagrjažski se oženio francuskinjom u Parizu, ali prema biografima Natalije Nikolajevne, prva hipoteza je verovatnija[5].

Natalija Ivanovna i njene polusestre - Sofija i Katarina, uživale su pokroviteljstvo Natalije Zagrjažskine, dvorska dama Katarine Velike, i sve tri sestre su postale dvorske dame carice Jelisavete Aleksejevne. Na dvoru je Natalija Ivanovna, koju je odlikovala izvanredna lepota koju je, po porodičnoj tradiciji, nasledila od baronice Pose, privukla pažnju miljenika carice Alekseja Ohotnikova u kog se zaljubila. Brak Natalije Ivanovne sa Nikolajem Gončarovim, iz ovih ili drugih razloga, bio je, prema nekim biografima, „ishitren“ [1]. Sudeći po fotografijama, venčanje je bilo veličanstveno: na venčanju je bila prisutna cela carska porodica, a mlada se oblačila u odajama carice Marije Fjodorovne[6][1].

  •  
    Otac Natalije Nikolajevna – Nikolaj Afanasijevič Gončarov, 1810. godina.
  •  
    Majka Natalije Nikolajevne – Natalija Ivanovna Zagrjažska (Gončarova), 1800-te g.
  •  
    Deda Natalije Nikolajevne – Afanasije Nikolajevič Gončarov

Detinjstvo i mladost

uredi
 
Natalija Nikolajevna u detinjstvu. Nepoznati autor. Nastala 1820-ih godina
 
Dom Gončarovih u selu Jaropolec
 
Dvorac na imanju Gončarovih u Polotnjanskom Zavodu

Natalija Nikolajevna je bila peto od sedmoro dece Gončarovih. Najmlađa, ćerka Sofija, rođena je i umrla u 1818. godini[1]. Natalia je rođena u selu Karian, Tambovska oblast, porodičnom imanju Zagrjažskih, na koje su se Gončarovi preselili tokom Napoleonove invazije na Rusiju 1812. godine. Natalija je detinjstvo i mladost provela u Moskvi i na imanjima Jaropolec (Moskovska gubernija) i Polotnjani Zavod (Kaluška gubernija).

Situacija u porodici bila je teška. U Polotnjani Zavodu svim je upravljao Natalijin deda, Afanasije Nikolajevič. Rođaci su morali da trpe prisustvo njegove ljubavnice, francuskinje madam Babet. Natalijin otac uzalud je pokušavao da urazumi rasipnog Afanasija Nikolajeviča, ali ga je on 1815. godine uklonio iz uprave imanja. Natalijini roditelji preselili su se u Moskvu, a svoju najmlađu ćerku ostavili su pod starateljstvom svog dede, koji ju je voleo i razmazio. Natalija je živela na imanju oko tri godine [1].

Krajem 1814. godine Nikolaj Afanasijevič počeo je da pati od mentalne bolesti. U početku je porodica verovala da je bolest izazvana povredom glave nakon pada sa konja. Kasnije su se, međutim javile sumnje u tačnost dijagnoze: prema pismima njegove žene Nikolaj Afanasijevič je mnogo pio. Alkoholna zavisnost možda je bila posledica neočekivanog uklanjanja sa funkcije upravitelja imanja i shvatanja da je Afanasije Nikolajevič uništio porodicu - tokom 40 godina protraćio je skoro 30 miliona[1][7].

Natalija Ivanovna Gončarova bila je zanosna žena teškog karaktera, impresionirana neuspešnim porodičnim životom. Prema svedočenju Aleksandre Arapove, ćerke Natalije Nikolajevne iz drugog braka, majka nije volela da priča o svom detinjstvu. Natalija Ivanovna strogo je odgajala decu, zahtevajući bezuslovnu poslušnost[1].

Sudeći po studentskim sveskama sačuvanih u arhivama Gončarovih, Natalija i njene sestre - Katarina i Aleksandra - dobile su dobro kućno obrazovanje. Deca su učila rusku i svetsku istoriju, geografiju, ruski jezik i književnost[8][9]. Pored francuskog koji su svi mlađi Gončarovi znali vrlo dobro (kasnije je Natalija Nikolajevna izjavila da joj je pisanje na francuskom mnogo lakše nego na ruskom)[10], učili su nemački i engleski jezik. Najstariji brat Dimitrij diplomirao je sa "veoma dobrim uspehom" na Moskovskom univerzitetu, Ivan je studirao u privatnom internatu[1], a Sergej je stekao kućno obrazovanje. Istraživačica Puškinovog stvaralaštva, Larisa Čerkašina, smatra da je Natalija stekla isto obrazovanje kao i Sergej.[4]. Po rečima Nadežde Eropkine, Natalija Nikolajevna je od ranog detinjstva ostavljala utisak o svojoj lepoti, vrlo rano je počela da ulazi u sekularno društvo i uvek je imala obožavaoce.[11].

Upoznavanje sa Puškinom 1828—1831

uredi
 
Dom Gončarovih u Moskvi u Boljšoj Nikickoj ulici. A. M. Vasnecov. Iz 1880-ih godina.

Puškin je upoznao Nataliju Gončarovu na moskovskom balu u decembru 1828. godine. U aprilu 1829. zaprosio ju je preko Fjodora Tolstoja-Amerikanca. Odgovor majke Gončarove bio je nejasan: Natalija Ivanovna je smatrala da je 16-godišnja ćerka u to vreme bila premlada za brak, ali konačnog odbijanja nije bilo. Puškin je otišao u vojsku Ivana Paskjeviča na Kavkaz. Prema pesniku, "neplanirana čežnja ga je oterala" iz Moskve, očajan je da je njegov ugled slobodoumnog čoveka, preuveličen glasinama, uticao na odluku Natalijine majke.[12][1]. U septembru iste godine vratio se u Moskvu i imao hladan prijem kod Gončarovih. Prema sećanjima brata Natalije Nikolajevne, Sergeja, „Puškin je imao česte nesuglasice sa Natalijom Ivanovnom, zato što je govorio o manifestacijama pobožnosti i o caru Aleksandru Pavloviču», starija Gončarova bila je izuzetno pobožna i veoma je poštovala pokojnog cara. Politička nepouzdanost pesnika, njegovo siromaštvo i strast prema kartama takođe su imali uticaja na njeno mišljenje o njemu. [1].

 
Portret A. S. Puškina. Akvarel. Nepoznati autor. Portret je nastao 13. juna 1831. godine. Prema nekim istoričarima umetnosti, završen je 1860-ih. Takođe postoje sumnje da li je Puškin prikazan na portretu[13][14][15]

U proleće 1830. godine Puškin je bio u Sankt Peterburgu, gde je putem zajedničkog poznanika, dobio poruku od Gončarovih koja mu je ulila nadu. Vratio se u Moskvu, dao svoj drugi predlog i 6. aprila 1830. godine dobio saglasnost za venčanje. Prema jednom od poznanika Gončarovih, Natalija Nikolajevna je sama ubedila svoju majku da dozvoli venčanje.[16]. Pod tajnim nadzorom, Puškin je trebalo da obavesti cara Nikolaja I o svakom potezu. U pismu od 16. aprila 1830. godine Aleksandru Benkendorfu, preko kog se odvijala čitava prepiska Puškina sa carem [1], on najavljuje svoju nameru o ženidbi. Naziva svoju situaciju "lažnom i sumnjivom" i dodaje: "Gospođa Gončarova se boji da će svoju kćer dati nekome ko se ne dopada caru." Na kraju pisma je zatražio dozvolu za štampanje ranije zabranjene tragedije Boris Godunov. U odgovoru, Benkendorf je pomenuo ugodno mišljenje Nikolaja I o vestima o ženidbi i negirao je da je Puškin bio pod nadzorom, ali naglasivši da je njemu, kao carevom punomoćniku, poveren "nadzor" i "savetovanje" pesnika[1].

U maju 1830. godine Puškin i Natalija Ivanovna sa ćerkama posetili su Polotnjani Zavod: mladoženja je trebao da se predstavi glavi porodice - Afanasiju Nikolajeviču. Vladimir Bezobrazov, koji je posetio imanje 1880. godine, video je na jednom od albuma Puškinove pesme upućene verenici, i njen pesnički odgovor [17][1].

Venčanje je trebalo da bude održano 6. maja 1830. godine, ali je odloženo zbog pregovora o mirazu. Mnogo godina kasnije, Natalija Nikolajevna je rekla Pavlu Anenkovu da je „njihovo venčanje bilo neizvesno zbog svađa mladoženje i tašte“. [1]. U avgustu iste godine umro je Puškinov stric Vasilij Ljvovič. Venčanje je ponovo odloženo i Puškin je otputovao u Boldino kako bi preuzeo deo imanja koje mu je dodelio otac. Tu se zadržao zbog epidemije kolere. Pre odlaska u Nižnjenovgorodsku guberniju Puškin se posvađao sa Natalijom Ivanovnom, verovatno zbog miraza: ona nije želela da uda kćerku bez miraza, ali osiromašeni Gončarovi nisu imali novca. U pismu napisanom pod uticajem prepirke sa budućom taštom, Puškin je izjavio da je Natalija "savršeno slobodna" i da će oženiti nju ili se nikada neće oženiti. Odgovor neveste, primljen 9. septembra u Boldinu, umirio ga je, i on se pomirio sa budućom taštom. Zbog epidemije kolere, Puškin ostaje u Boldinu tri meseca, a ovo se vreme pokazalo kao jedan od najplodnijih perioda u njegovom stvaralaštvu. Vrativši se u Moskvu, Puškin je založio imanje pod hipoteku i deo novca (11 hiljada) predao tašti za Natalijin miraz. Natalija Ivanovna je kao poklon za venčanje dala hipoteku na svojim dijamantima, a nevestin deda — bakarni kip Katarine Velike, koji je iz Nemačke doneo A. A. Gončarov. Od novca, dobijenog od hipoteke imanja, Puškin je založio 17 hiljada kako bi obezbedio godišnje potrebe[1].

Brak s A. S. Puškinom

uredi
 
Voznesenjska crkva u kojoj su se venčali Puškin i Gončarova.
 
Memorijalni muzej-dača A. S. Puškina

Venčanje Natalije i Puškina bilo je 2. marta (18. februara, po starom stilu) 1831. u moskovskoj Voznesenjskoj crkvi. Kada su razmenjivali burme, Puškinova je pala na pod, a zatim mu se ugasila sveća. Puškin je prebledeo i rekao "Kraj - loši predznaci"[18]

U pismu svom prijatelju Petru Pletnjovu, Puškin je ubrzo nakon venčanja napisao: "Oženjen sam i srećan, imam želju da se ništa u mom životu ne promeni, ne želim ništa bolje. Mislim da sam se preporodio. " Mladenci su boravili u stanu u Moskvi koji je pesnik iznajmio pre venčanja (današnja adresa je Arbat 53). Sredinom maja 1831. godine, na inicijativu Puškina, koji nije želeo da se tašta meša u njegov porodični život, preselili su se u Carsko Selo. Par se nastanio u vikendici Kitajeva, i nekoliko meseci su vodili prilično samotan život primajući samo bliske prijatelje i rođake[19][1]. Poznato je da je Natalija Nikolajevna pomagala Puškinu u prepisivanju njegovih dela: sačuvane su njene [20][1] prepiske «Tajnih zapisa Katarine Vilike» (fragmenti), «Dnevnika rasprava» (fragmenti) i «Kuća u Kolomni». U julu, zbog epidemije kolere, carska porodica se preselila u Carsko selo. U pismu svom dedu, Natalija Nikolajevna izveštava da je odabrala „najpopularnija mesta“ za šetnje, pošto je čula da car i njegova supruga žele da je upoznaju tokom šetnje. Puškinova majka[21][1] tako govori svojoj sestri o sastanku Puškina sa carskim parom:

…car i carica su sreli Natašu i Aleksandra, stali su da razgovaraju sa njima, a carica je rekla Nataši da joj je veoma drago što je upoznala nju i puno dobrih i lepih stvari. A sada, ne želeći to uopšte, primorani su da se pojave na dvoru.[1].

U drugom pismu, Puškinova majka napisala je da je dvor bio oduševljen Natalijom Nikolajevnom, carica je odredila dan kada treba da je poseti: "To je Nataši vrlo neprijatno, ali moraće da je ispoštuje."[1].

U jesen 1831. godine, Puškini su se preselili iz Carskog Sela u Sankt Peterburg i nastanili se u kući udovice Briskorn u ulici Galernaja, stariji brat Natalije Nikolajevne Dmitrij živeo je u istoj ulici. Dva Puškinova brata takođe su služila u Sankt Peterburgu. Tetka Natalije Nikolajevne, dvorska dama Katarine Zagrižskaje, snažno je vezana za nju, štiti je u sekularnom društvu, brine se o njoj, kao rođenoj kćerki i materijalno jepomaže[1].

Lepota Puškine ostavila je utisak u sekularnom društvu Sankt PeterburgaŠablon:Ref+. Puškin je isprva bio ponosan na sekularne uspehe svoje žene. Darija Fikeljmon u svom dnevniku beleži izgled pesnikove supruge, ali istovremeno kaže da „nema mnogo pameti i čini se da je malo uobražena“[11]. Fikeljmonova je za Puškina napisala:

… prestaje da bude pesnik u njenom prisustvu, činilo mi se da ju je juče upoznao… [1].

 
N. N. Puškina. Fragment rukopisa poeme «Bronzani konjanik». 1833. Boldino

Savremenici su primetili suzdržanost, gotovo hladno ponašanje Natalije Nikolajevne, njenu nepopustljivost [1]. Prema piscu Nikolaju Rajevskom, odraslom izvan Sankt Peterburga, i ona se, poput njenih kasnijih sestara, brzo navikla na društvo, ali nikada se nije uklapala. Napomenuo je da je, kao supruga "prvog pesnika Rusije", muškarca koji nije imao samo prijatelje, već i neprijatelje, Puškina od samog početka bila u "teškoj situaciji": neki su očekivali da u njoj vide savršenstvo, drugi " su tražili njene nedostatke kako bi mogli da ponize ponosnog pesnika " [11]. Mnogo kasnije, Natalija je napisala da smatra da je otkrivanje osećaja prema njoj "nepristojnost. Samo Bog i nekolicina izabranih imaju ključ od mog srca."[22][11].

Natalija Nikolajevna je 19. maja 1832. godine rodila prvo dete, kćerku Mariju, a 6. jula 1833. sina Aleksandra. Rođenje unuka donekle je poboljšalo odnos između Puškina i tašte, koja, čini se, ceni njegovu naklonost prema deci[1]. U pismima svojoj supruzi Puškin tokom putovanja stalno pominje decu (najčešće imena dvoje najstarijih), tražeći da mu kaže o svemu što se događa kod kuće. Uznemirava ga nedostatak dovoljnih sredstava: "Možemo imati više novca, ali trošimo mnogo." Više puta se u svojoj prepisci pita šta će se desiti sa njegovom porodicom u slučaju njegove smrti.[23].

Dugo se verovalo da se Natalija Nikolajevna ne posvećuje porodici i domu, već da su je zanimale samo društvene aktivnosti. Značajnu ulogu u stvaranju ove slike igra knjiga Pavla Šogoleva "Dvoboj i smrt Puškina", u kojoj autor tvrdi da je glavni sadržaj Puškinovog života bio "sekularno romantična ljubav"[1]. Sa druge strane, Šogolev je napomenuo da nema mnogo dokumentovanih materijalnih izvora. Naknadna studija arhiva Gončarovih, Puškinova pisma rodbini[24][4][25] promenila su predstavu o njenoj ličnosti. Oni pomažu u stvaranju kompletnijeg Natalijinog portreta. Na primer, prepiska sestara ne potvrđuje ranije mišljenje da nakon preseljenja kod Puškinovih svu brigu o domaćinstvu vodi njena sestra Aleksandra Nikolajevna Gončarova.[11]. Istraživači napominju da se, za razliku od sestara, Natalija Nikolajevna u pismima[26] nikada ne hvali na svoje uspehe u društvu[1][11], u većini njih je posvećena domu, deci i radu njenog supruga. Suprotno uvaženom mišljenju, „poetična Puškina“ bila je praktična i pouzdana kada je reč o njenim rođacima i bliskim ljudima. Dakle, ona je aktivno učestvovala u suđenju Gončarovih sa zakupcima njihovih preduzeća. Kasnije, kada je Puškin počeo da objavljuje časopis, tokom njegovog odsustva, Natalija Nikolajevna je izvršila njegova uputstva koja su se odnosila na časopis Savremenik[11].

U jesen 1832. umro je Natalijin deda, Afanasije Nikolajevič Gončarov. Ispostavilo se da je imanje Gončarovih opterećeno dugom od milion i po rubalja, a naslednici su morali da nastave nekoliko parnica. Dmitrij Gončarov postaje staratelj svog oca, napušta posao na Fakultetu za spoljne poslove, odlazi u Moskovski arhiv i preuzima upravljanje porodičnim imanjem. Nije mogao pokriti dedine dugove i plaćao je kamate na hipoteke tokom čitavog života (ponekad veće od iznosa duga)[1].

Porodica Puškin, nakon što je nestalo novca od hipoteke porodičnog imanja, bila je gotovo stalno u teškoj finansijskoj situaciji[27][1]. Život u Peterburgu bio je skup, porodica se proširila, Puškini su, kao i mnogi drugi, držali veliku kuću zbog „prestiža“. Posete svetu su takođe zahtevale znatne troškove. Puškin je ponekad igrao i gubio novac u kartama. Njegova plata za usluge u Ministarstvu spoljnih poslova (pet hiljada rubalja godišnje) bila je dovoljna samo za plaćanje stana i vikendice[1].

Krajem decembra 1833. godine Nikolaj I je puškinu dodelio najnižu dvorsku titulu kamer-junker. Prema pesnikovim prijateljima, on je bio veoma ljut: ovu titulu su obično dobijali mladi ljudi. U dnevniku 1. januara 1834. godine Puškin je napisao:

Pre tri dana sam dobio titulu kamer-junkera (što ne priliči mojim godinama). Ali dvor je hteo da N. N. [Natalija Nikolajevna] pleše u Aničkovu[1][28].

U pismima, Puškinovi roditelji izveštavaju o velikom uspehu snaje na dvoru i žale što provodi previše vremena na balovima [29].

Natalija je 1834. godine pozvala svoje sestre u Sankt Peterburg. Aleksandra i Katarina su težile glavnom gradu u nadi da će rešiti životna pitanja, ali njihova majka je odbijala da ih dovede u javno društvo i one su provele nekoliko godina na selu. Puškina je ubedila svog supruga o ispravnosti ovog koraka, i on sam je razumeo situaciju devojaka.[30][31]. Dve sestre se useljavaju kod Puškinovih i počinju da izlaze u svet. Plaćaju im boravak od novca koji su dobijale od brata Dmitrija. Ubrzo, zahvaljujući naporima njihove tetke Zagrjažske, Katarina je postala dvorska dama, ali uprkos običaju nije se preselila u palatu, već je nastavila da živi sa porodicom svoje sestre. [1].

Natalija Nikolajevna i d'Antes

uredi
 
Žorž Šarl d'Antes. Nepoznati autor. Oko 1830. godine.

U 1835. godini Natalija Nikolajevna je upoznala gardistu carske konjičke garde Žorža d'Antesa [32]. Prema ruskom filologu i Puškinistu, Modestu Hofmanu, sve dok se d'Antes nije pojavio u životu porodice Puškin, „niko nije povezivao njeno ime (Natalija Nikolajevna) ni sa jednim drugim imenom“, iako se znalo da car prema njoj nije ravnodušan. Niko je ne naziva koketom koja želi da privuče obožavatelje [11]. Nataliji Nikolajevnoj nije imalo šta da zameri pre susreta sa d'Antesom [33][34]. D'Antes je počeo da se udvara Nataliji Nikolajevnoj, a to pokreće glasine o sumnjivoj vezi između njih. I danas se još uvek raspravlja o njenom ponašanju i ulozi u događajima koji su prethodili duelu između Puškina i d'Antesa. Neki istraživači, kao i poznate ruske pesnikinje Ana Ahmatova i Marina Cvetajeva, smatraju da je Natalija Nikolajevna direktno ili indirektno odgovorna za Puškinovu smrt[4].

Godine 1946. Anri Troja objavio je[35] dva odlomka iz pisama iz arhive d'Antesa, koja su mu dostavili njegovi potomci. Pisma iz 1836. godine napisao je d'Antes Luju Hekernu, koji je u to vreme bio u inostranstvu. U njima d'Antes najavljuje svoju novu strast. Njen je subjekt „najlepše stvorenje u Sankt Peterburgu“ (ime dame se ne pominje), ženin muž je „besno ljubomoran“, ali ona voli d'Antesa. Ruski prevod ovih pisama, koji je uradio ugledni puškinista Mstislav Cjavlovski, prvi put je objavljen 1951. godine.[36]. Cjavlovski je verovao da je nepoznata dama Puškinova supruga:

U iskrenost i dubinu d'Antesovih osećanja prema Nataliji Nikolajevnoj, na osnovu predstavljenih pisama, ne može se sumnjati. Štaviše, u obostrano osećanje Natalije Nikolajevne prema d'Antesu takođe se ne može sumnjati[1].

Međutim, drugi poznati puškinista, Dmitrij Blagoj, primećuje - i smatra da je to vrlo važno što Puškina, iako ju je d'Antes oduševio, „ostaje verna svome suprugu“. [1]. N. A. Rajevski skreće pažnju na drugo d'Antesovo pismo u kojem kaže da žena odbija da „prevari supruga“:

Iskrena, kako su svi verovali, Natalija Nikolajevna je u ulozi kneginje Tatjane ... Nije poznato da li je odigrala ovu ulogu do kraja, ali je početkom 1836. godine nesumnjivo želela da odigra [11].

Istovremeno, prema Rajevskom, dalji tok događaja pokazuje, „da d'Antes nije postigao svoj cilj u vezi sa Natalijom»[11]. Biografi Natalije Nikolajevne, Irina Obodovska i Mihail Dementijev ukazuju da d'Antesova pisma nisu proučavana sa arheografske tačke gledišta[37][38], a bez toga je nemoguće potvrditi vreme njihovog pisanja. Po njihovom mišljenju, sadržaj pisama stvara utisak „namerne“, neverovatnosti ove „romantične priče“. D'Antesove reči da je obožavao damu i brinuo se da to sačuva u tajnosti bile su u suprotnosti sa njegovim postupcima: uporno udvaranje Nataliji, široko poznato u javnosti [39][25][40][1], brak sa sestrom Natalije Nikolajevne i kasnije otvoreno izazovno ponašanje. Pored toga, d'Antesovo udvaranje počelo je i ranije, krajem 1835. godine, i Hekern je bio svestan toga. Obodovska i Dementijev su sugerisali da su ta pisma naknadno napisana i da je „ovo još jedna spletka u progonu Puškina“, i možda je pesnikova neprijateljica Idajla Poletika učestvovala u njihovom stvaranju [1], ili ih je d'Antes sam napisao kasnije, želeći da se opravda, i ostavio ih u svojim arhivama [1]. Sa druge strane, italijanska prevoditeljka Serena Vitale, koja je 1995. godine objavila pisma koja je Heker dobio od d'Antesovog praunuka,[41], ne sumnja u njihovu autentičnost. Po njenom mišljenju, Puškina je bila „uzrok“: nije odbila d'Antesa, „nije želela da prekine slatku igru“, „i da je prekinula svoju vezu sa d'Antesom, Puškin ne bi umro“[42][43][44][43].

U dokumentarnom romanu „Oko duela“ Semjon Laskin je pretpostavio da je nepoznanica iz d'Antesovih pisama sama Idalija Poletika. Puškina, kojoj se d'Antes javno udvarao, poslužila je samo kao "paravan" koji je skrivao njegovu romansu sa Idalijom[45]. Istraživači odbacuju ovu hipotezu.[46]. Prema mišljenju J. Lotmana, d'Aantesu je bila potrebna velika romansa sa popularnom lepoticom (Natalija Nikolajevna) kako bi odvratio pažnju društva od prave prirode njegove veze sa Hekerom[47].

Nataliju Nikolajevnu su takođe okrivili za sastanak sa d'Antesom u Poletikinom stanu [11]. Ovaj sastanak poznat je iz priče Vere Vjazemske u zapisima P. I. Barteneva (Poletikino ime se krilo iza inicijala NN) i pisma Gustavu Frizenhofu, suprugu Aleksandre Gončarove, koje mu je napisala Arapova 1887. godine[48][1]. Verovatno se Arapova obratila svojoj tetki radi objašnjenja. U ime Aleksandre Nikolajevne, koja je tada već bila paralizovana, njen suprug je napisao odgovor. Istraživači napominju da Arapova pismo nije objavila i uopšte ga nije spomenula u svojim memoarima.[49][50] Datum sastanka nije poznat. Prema jednoj verziji, Nataliju Nikolajevnu je pozvala Idalija Politika koja je znala da će tu biti i d'Antes. Prema drugoj, Puškina dobija pismo od d'Antesa u kojem je moli da se sastanu kako bi razgovarali o "važnim pitanjima". [5]. Stela Abramovič, istoričarka ruske književnosti i autorka knjige o Puškinu, veruje da je upravo ovaj sastanak, koji je održan (prema njenoj verziji) 2. novembra, doveo do anonimne klevete koja je Puškina izazvala da izazove d'Antesa na dvoboj u novembru 1836. godine. Drugi istraživači smatraju da se poseta desila u januaru 1837. (ponekad se spominje datum 22. januar)[5], a Puškin je navodno za njega saznao iz anonimnih pisama[51][5], nakon čega dvoboj postaje neizbežan. Takođe postoji mišljenje da susret Natalije i d'Antesa nije imao odlučujuću ulogu u događajima koji su prethodili dvoboju[52]. Obodovska i Dementjev takođe primećuju da ne postoje pouzdani dokazi da se sastanak uopšte održao, a prema savremenicima treba postupati sa velikim oprezom.[5].

U studijama o Puškinu[53] postoji verzija da je porodični život supružnika bio zakomplikovan odnosom sestre Natalije Nikolajevne, Aleksandre i Puškina. V. F. Vjazemska je rekla Bartenevu da je najstarija od sestara Gončarovih bila je zaljubljena u svog zeta. Knez Aleksandar Trubecki, koji je služio sa d'Antesom u konjici, čak tvrdi da je ona imala vezu sa Puškinom. Sve ove glasine potvrđuje A. Arapova, koja ne prestaje da kleveta svoju majku. U stvari, svi samo reprodukuju reči Idalije Politike koja je navodno imala priznanja i same Aleksandre Nikolajevne. Prema Obodovskoj i Dementijevu, Aleksandra je žrtva klevete koju su širili neprijatelji pesnika, pošto je bila na strani porodice Puškin pre dvoboja.[23].

Poslednji meseci života, dvoboj i smrt Puškina

uredi
 
Akvarel A. S. Puškina. Rad P. F. Sokolova. (1836)

U jesen 1835. godine Puškin je otišao u Mihajlovsko, gde se nadao poslu, ali bolest majke naterala ga je da se vrati ranije nego što je planirao. Poslednje razdoblje Puškinovog života bilo je teško: dugovi porodice su rasli[54] [1], dozvoljeno mu je da objavljuje časopis Savremenik, ali ne može da objavljuje u drugim publikacijama. Časopis nije bio uspešan među čitaocima, bilo je samo 600 pretplata, što nije pokrivalo ni troškove štampanja, kao ni naknade saradnicima. Niz njegovih sukoba sa istaknutim članovima društva svedoči o pesnikovom potištenom stanju [25]. U proleće 1836. umrla mu je majka Nadežda Osipovna. Puškin, koji joj je u poslednjim danima života postao veoma blizak sa njom, duboko je bio ožalošćen gubitkom [25]. Pismo Natalije Nikolajevne (jul 1836), otkriveno u arhivi Gončarovih, ukazuje da je savršeno razumela stanje muža. U njemu, bez Puškinovog znanja, traži od brata Dmitrija, da joj odredi izdržavanje jednako izdržavanju svojih sestara. Ona piše o Puškinu: „Stvarno ne želim muža mučiti sa svim mojim sitnim kućnim poslovima, i bez toga vidim koliko je tužan, potišten, ne može spavati noću i, stoga, nije u mogućnosti da radi u takvom raspoloženju da bi obezbedio sredstva za život: da bi mogao da piše, glava mora da bude rasterećena“[1].

Paskvila. Prvi izazov

uredi

Na jesen je d'Antesovo udvaranje Nataliji Nikolajevnoj postalo još otvorenije, tračevi su počeli u sekularnom društvu. Atmosfera u kojoj su se Puškini našli u ovom periodu, javni tračevi oko njihove porodice i d'Antesa u potpunosti su opisani u dnevniku Marije Merder [25][55][25]. Dana 3. novembra je pesnikovim prijateljima[56][25] bila poslata anonimna paskvila sa uvredljivim aluzijama upućenim Nataliji Nikolajevnoj. Puškin je, doznavši o pismima sledećega dana, bio uveren da su ona delo d'Antesa i njegovog očuha Luisa Hičerena. Naveče 4. novembra[57] on je poslao izazov (ne navodeći razlog) za dvoboj d'Antesu, koji je Hičeren primio. Hičeren je zatražio od Puškina odlaganje odgovora za 24 sata jer je d'Antes bio na dežurstvu. Natalija Nikolajevna shvata šta se dešava i preko svog brata Ivana odmah poziva Puškinovog književnog mentora, Žukovskog iz Carskog sela. Zahvaljujući učešću Žukovskog i Zagrjažske, dvoboj je sprečen. D'Antes je objavio da mu je cilj bio oženiti sestru Natalije Nikolajevne Katarinu. Puškin je 17. novembra poslao svom sekundantu Sologubu pismo da odustaje od dvoboja. Tokom večeri istog dana zvanično je objavljena veridba d'Antesa i Katarine Gončarove.[1].

D'Antesovo venčanje. Dvoboj

uredi

Predstojeći brak nije smirio situaciju i odnosi se i dalje pogoršavaju. Porodica Puškin ne prihvata d'Antesove posete, a on se sastaje sa verenicom kod njene tetke Zagrjažske. Porodica, međutim, počinje d'Antesa da sreće u javnom društvu. Tračevi u Peterburgu ne prestaju, naprotiv, obaveštenje o braku samo ih jača. Govorilo se da se d'Antes žrtvuje da bi „spasio časti svoju voljenu“ jer se ženi ženom koju ne voli.[25].

Grofica Darija Fikelmon u svojim beleškama o dvoboju i smrti Puškina beleži:

... jadna žena [N. N. Puškina] bila je u veoma teškom položaju. Ne usuđujući se razgovarati sa svojim budućim zetom, ne usuđujući se podići pogled prema njemu, jer su posmatrani od strane čitavog društva, stalno je drhtala, ne želeći da veruje da je d'Antes više voleo njenu sestru, ona se, naivnošću ili, bolje rečeno, svojom neverovatnom jednostavnošću[58][59]. N. Rajevski je, analizirajući ovaj zapis, smatrao neophodnim da ukaže na to da u vezi sa događajima koji su prethodili dvoboju Fikelmon skeptično govori „o umu i karakteru pesnikove žene <...> ona smatra da su oboje slabi“.[11] svađala sa suprugom[11] o mogućnosti takve promene u srcu onoga čija joj je ljubav bila draga, možda samo radi taštine.[11][11].

Prema Fikelmonovoj, Puškin je bio posebno rastrojen jer su njegovi prijatelji osudili ponašanje Natalije Nikolajevne. Nova runda sukoba dogodila se 21. novembra. Na ovaj dan, Puškin sastavlja oštro pismo Hičerenu i pismo Benkendorfu[60][25], u kojima opisuje sve što se dogodilo od prijema anonimnih pisama. Puškin je rekao samo Sologubu o pismu Hičerenu, koji se, shvativši opasnost situacije, odmah obratio Žukovskom [25], koji se, kako bi sprečio novi izazov, za pomoć se obratio Nikolaju I. Car je 23. novembra lično primio Puškina, a pesnik je tokom razgovora sa Nikolajem obećao da se neće boriti [25].

Venčanje se održalo 10. januara 1837. godine. Natalija Nikolajevna je bila prisutna na venčanju, ali, poput braće, Dmitrija i Ivana, nije ostala na svadbenom ručku. Puškinovi nisu primali mladence u svom domu, ali su ih sreli 23. januara na balu kod Voroncov-Daškovih. D'Antes je vređao Nataliju Nikolajevnu. Puškin je poslao 26. januara 1837. Luisu Hičerenu „krajnje uvredljivo pismo“.Jedini je odgovor na njega mogao biti izazov na dvoboj, a Puškin je to znao. Dobio je službeni poziv na dvoboj od Hičerena, kog je predstavljao D'Antes, jer je Hičeren bio veleposlanik strane države pa nije mogao izaći na dvoboj, jer bi to značio siguran kraj njegove karijere. Dvoboj se održao 27. januara na Crnoj reci, a Puškin je teško ranjen[1].

Smrt Puškina

uredi

Poslednjih dana Puškinovog života njegova supruga, prema prijateljima, gubi nadu da će preživeti. Kada se Puškinovo stanje pogoršalo, molio je doktora da to ne krije od Natalije Nikolajevne: „Ne pretvaraj se, ti je dobro poznaješ, ona mora znati sve. "[1]. Puškin je nekoliko puta zvao svoju ženu i vodili su samostalni razgovor. Ponavljao je da Natalija nije kriva za ono što se dogodilo i da joj je uvek verovao.[1].

Smrt supruga bila je težak šok za Nataliju Nikolajevnu, razbolela se. Ali, uprkos stanju u kojem se nalazila, insistirala je da pesnik bude sahranjen u fraku, a ne u kamerjunkerskom mundiru, koji je mrzeo[25]. Petak, dan smrti njenog supruga, postao je dan žalosti za Nataliju Nikolajevnu. Do kraja svog života u petak nije izlazila iz kuće, „prepuštala se tužnim uspomenama i nije jela ništa po ceo dan“[23]

Nikolaj I je ispunio data obećanja: platio je njegove dugove, imanje Puškinovog oca pod hipotekom očistio od dugova, udovici dodelio penziju, a kćerima davao primanja do udaje, sinove je školovao za paževe i davao 1.500 rubalja za njihovo obrazovanje do stupanja u službu, Puškinova dela izdao o državnom trošku u korist udovice i dece, te im jednokratno isplatio 10.000 rubalja.

Hičeren je 1. marta 1837. godine, tokom istrage dvoboja, poslao pismo Neselrodu. U njemu je negirao da je nagovarao Nataliju Nikolajevnu da napusti njenog muža, optužio je za ono što se dogodilo i zahtevao je da joj se uzme izjava pod zakletvom. Pismo je prouzrokovalo efekat koji je Hičeren nije očekivao: Nikolaj I, kome je prenesen sadržaj poruke bio je ogorčen. Hičeren je brzo promenio svoje iskaze i u svom pismu od 4. marta 1837. godine Alekseju Orlovu, drugom velikom vladinom zvaničniku, izjavio je da je „ona (Puškina) ostala čista ... kao i onda kad joj je gospodin Puškin dao svoje prezime“. " [23].

Period nakon smrti Puškina, 1837—1844

uredi
 
Imanje Mihajlovsko 1837. Litografija P. A. Aleksandrova prema crtežu I. S. Ivanova

Po preporuci lekara, Natalija Nikolajevna je morala hitno da napusti glavni grad, a i sama je to želela. Pre odlaska se sastaje sa sestrom Katarinom.

Sestre su se sastale da se oproste, verovatno zauvek, a onda je, konačno, Katarina shvatila nesreću koju je morala da nosi na svojoj savesti, plakala je [23]…

Natalija Nikolajevna i Katarina Nikolajevna se više nikada nisu srele. U pismima iz inostranstva svom bratu Dmitriju, Katarina govori o dva pisma koja je primila od sestre[61]. Prema Arapovoj, njena majka nikada nije pominjala ime svoje starije sestre.

Pre odlaska Natalija je posetila Sofiju Karamzinu, koja je svoja zapažanja o njoj podelila sa svojim bratom Andrejem: «Izgubivši ga [Puškina] svojom krivicom, strašno je patila nekoliko dana, ali sada groznica prolazi, ostaje samo slabost i depresija, ali uskoro će proći i to. »[25]. U drugom pismu Sofija Karamzina se vraća na misao da tuga Natalije Nikolajevne neće dugo trajati: „... on [Puškin] je znao, da je ona undina[62], u koju duša još nije udahnuta»[1][25].

Puškina je napustila Peterburg 16. februara. Prolazeći Moskvom, nije posetila svekrva, koji je bio tamo, već je poslala brata Sergeja sa zahtevom da joj dozvoli da dolazi sa decom na leto. [23]. Prema savremenicima, Sergej Ljvovič, koji je preživeo smrt sina, bio je veoma uznemiren što ga snaha nije posetila i nije dovela svoje unuke. [23]. Svekar je posetio Nataliju Nikolajevnu u Polotnjani Zavodu u proleće 1837. godine i po njegovim rečima, "oprostio se od nje kao sa voljenom ćerkom"[23].

Do jeseni 1838. godine, Natalija Nikolajevna je živela sa decom i starijom sestrom Aleksandrom u Polotnjani Zavodu. Živeli su odvojeno od porodice Dmitrija Gončarova u takozvanoj Crvenoj kući [23].

Natalija se vratila u Sankt Peterburg početkom novembra 1838. godine, na insistiranje Zagrjažske i, verovatno, sestre Aleksandre. Zagrjažska je omogućila Aleksandri da postane dvorska dama[23]. Iako je postala dvorska dama, Aleksandra Nikolajevna se nije preselila u palatu, već je ostala da živi sa svojom sestrom. Pesnikova udovica održavala je vezu sa porodicom i prijateljima. Nigde nije išla, večeri je provodila u domu Zagrjažske, a kasnije - u salonu grofice de Mestre, svoje druge tetke[63][23], kod Karamzine i Vjazemskog[23].

 
Crtež Puškinove dece iz 1841. godine: Griša, Maša, Taša, Saša. Mihajlovsko. Crtež Natalije Ivanove Frizengof

Na Natalijino insistiranje, poverioci započinju pregovore o kupovini Mihajlovskog od ostalih naslednika imanja u korist pesnikove dece[64][23]. Leta 1841. i 1842. godine Natalija je provela sa porodicom na ovom imanju. Planovi Natalije Nikolajevne bili su da poseti Mihajlovsko već u leto 1837. godine, a čini se da je Puškinova komšinica Praskovja Osipova bila obaveštena o tim namerama. Poznato je da je Puškina iz Polotnjanija 1838. i 1839. godine pisala Osipovoj na imanju u Trigorskom, pored Mihajlovskog. [1]. Osipova je nije odbijala direktno, ali je osećala, prema A. Turgenjevu, "neprijateljsko osećanje prema njoj (udovici) zbog Puškina"[65]. Iz ovog ili drugog razloga, prva poseta Mihajlovskom Puškinove dogodila se tek nekoliko godina kasnije. [1].

U avgustu 1841. godine, prema odluci N. N. Puškine, na Puškinov grob u Svetogorskom manastiru je bio postavljen nadgrobni spomenik, rad kipara Aleksandra Permagorova [23]. Pisma Natalije Nikolajevne njenom bratu Dmitriju ukazuju da joj je u leto 1841. zaista trebao novac. U Mihajlovskom nije bilo privrednih aktivnosti, svi proizvodi su morali da se kupe, seoska kuća je veoma stara, prijatelji su je posećivali celo leto[23]. U Mihajlovskom je živeo S. Lj. Puškin sa snahom[23], uputivši se u inostranstvo, imanje je posetio Ivan Gončarov sa svojom suprugom[23]. U septembru je Petar Vjazemski boravio u Mihajlovskom [23]. Natalija Ivanovna Frizengof crtala je olovkom portrete Natalije Nikolajevne, njenih rođaka i komšija na imanju Mihajlovskom. Natalija Ivanovna, koja je bila dobra crtačica, zabeležila je „tačno karakteristične crte“.[65].

Natalija Nikolajevna je napisala bratu da se uopšte ne razume u pitanjima upravljanja imanjem: «…ne usuđujem se davati bilo kakve naredbe iz straha da će se upravnik smejati pravo u moje lice»[23], — i zamolila je Dmitrija da dođe i pomogne joj, ali iz nekog razloga on nije ispunio njen zahtev. Kasnije, da bi se vratila u Sankt Peterburg do pre zime, Puškina je pozajmila novac od Stroganova.[23].

 
V. I. Hau, portret N. N. Puškine. 1843

U Sankt Peterburgu, Puškina se obratila popečiteljstvu zbog dobijanja stipendije za obrazovanje starije dece: lekcije koje su im predavale Natalija Nikolajevna i njena sestra više nisu bile dovoljne, bilo je potrebno zaposliti učitelje[23]. Natalija Nikolajevna je zaista želela da njeni sinovi studiraju kod kuće, a zatim idu na univerzitet, međutim, zbog nedostatka finansijskih sredstava, to nije mogla da priušti. Stariji, Aleksandar upisao je Drugu gimnaziju u Peterburgu, a neko vreme je i Grigorije tamo studirao. Ali Natalija Nikolajevna nije imala novca da pokrije čitav srednjoškolski ciklus[23]. Kasnije su Aleksandar (1848) i Grigorije (iz 1849) studirali u Pažeskom korpusu, na šta je možda uticao njen drugi suprug Lanski.

Na dvoru se Natalija Nikolajevna počela pojavljivati od početka 1843. godine. Kasnije, udata za Lanskog, pisala bi mu:

Plašim se da ne budem na podvrgnuta nekom poniženju. Smatram da bismo se trebali pojaviti na dvoru tek kada nam bude zatraženo da to učinimo, inače je bolje da mirno ostanemo kod kuće[1].

Puškina je imala mnogo obožavaoaca. Neki od njih - napuljski diplomata grof Grifeo i, verovatno, Aleksandar Karamazin— poznati su iz pisama Vjazemskog, koji je, prema nekim Puškinistima[23], takođe obožavao Nataliju Nikolajevnu. Arapova imenuje još dva kandidata za ruku svoje majke: Nikolaja Stolipina i kneza Golicina.[23][23].

Drugi brak

uredi
 
V. Hau, portret N. N. Lanske. 1849.
 
V. Hau, portret P. P. Lanskog. 1847 (?).

Tokom zime 1844. godine[23] Puškina upoznaje Petra Petroviča Lanskog, prijatelja njenog brata Ivana[66][1]. U proleće te godine je planirala da ide na more u Revel zbog zdravlja dece. Međutim, putovanje je odloženo, jer je Natalija Nikolajevna slomila nogu, a u maju joj je Lanski dao predlog za brak. O načinu na koji se razgovaralo o ovom braku u javnom društvu svedoče zapisi iz dnevnika Modesta Korfa iz 28. maja 1844. godine:

Nakon sedam godina udovstva, Puškina se udala za generala Lanskog <…> ni Puškina, ni Lanski nemaju ništa, a društvo se divi ovom savezu siromaštva. Puškina je jedna od onih privilegovanih mladih žena koje car ponekad počasti posetom. Pre oko šest nedelja, takođe je bio sa njom, i kao rezultat ove posete, ili slučajno, Lanski je postavljen za komandanta konjičke gardijske pukovnije, što bar privremeno osigurava njihovo postojanje [67][68][69].

Verovalo se da je Lanski napravio karijeru brakom sa Natalijom Nikolajevnom. Međutim, postoje i druga mišljenja: nema dokaza o „posebnom napretku u karijeri“ nakon braka sa njom, a materijalna situacija porodice Lanski u narednim godinama, sudeći po pismima Natalije Nikolajevne, nije bila laka[23][70] [69]. Venčanje Natalije Nikolajevne i Lanskoi održano je 16. jula 1844. u Strelni, starom predgrađu Sankt Peterburga. Venčanje je održano u lokalnoj crkvi. Nikolaj I je predložio da im bude kum, ali je Natalija Nikolajevna, kako piše njena ćerka Arapova, odbila ovaj predlog. Na venčanju je prisustvovala samo bliska rodbina[1].

Pisac V. V. Veresajev izneo je svoju verziju drugog braka Natalije Nikolajevne. Na osnovu nagoveštaja u memoarima Arapove, a takođe koristi priču objavljenu u monografiji Pavla Šogoleva o običaju Nikolaja I da ugovori brak svojim ljubavnicama i tako obezbedi napredovanje u karijeri njihovih muževa, Veresajev je tvrdio da je pesnikova udovica u vezi sa carem i da je njen brak sa Lanskim imao "niz neobičnosti" [71]. Kao dokaz navodi dve činjenice. Prvi slučaj se dogodio na proslavi godišnjice konjičkog gardijskog puka. Caru je uručen album sa portretima pukovnika, a on je zatražio da pored portreta Lanskog bude i portret njegove žene[72] [65]. Druga je poruka puškinisti Jakuškinu od očevidaca: sredinom 19. veka nepoznata osoba je predložila da Moskovski istorijski muzej kupi zlatni sat sa monogramom Nikolaja I po basnoslovnoj ceni: sat je imao tajni zadnji poklopac, ispod kog je bio portret Natalije Nikolajevne. Osoblje muzeja predložilo je nepoznatom da dođe ponovo, jer je neophodno razmotriti njegov predlog. Taj se čovek više nije pojavio u muzeju. Prema Dmitriju Blagoju to je bio pokušaj prevare, prodaja lažnog sata osublju muzeja koje bi privukla senzacionalna priča.[23]. Blagoj smatra da je Veresajev previše zaokupljen svojom verzijom, izgrađenoj u potpunosti na glasinama i izmišljotinama, uzima to zdravo za gotovo i ponavlja „one nagoveštaje sadržane u prljavom i odvratnom anonimnom paskvilu iz 1836. godine.[23].

 
Portret N. N. Lanske, rad I. K. Makarova, nakon 1851. godine.

Puškinovi prijatelji su pozitivno govorili o Lanskom. Tako je Pletnjov, uprkos nesporazumu koje se u početku desio između njega i Lanskog[73][1], kasnije napisao: "On [Lanski] je dobar čovek" [1]. Vjazemski piše: "Njen muž je dobra osoba i dobar je ne samo prema njoj već i prema deci." [1]. Nakon sastanka sa Natalijom Nikolajevnom u Sankt Peterburgu, Lav Puškin piše svojoj ženi u Odesi da je "razumeo i oprostio" njen drugi brak [65]. Aleksandra Nikolajevna je zbog svoje teške prirode, razvila napete odnose sa Lanskim, a Natalija Nikolajevna je patila od tog neslaganja, i pokušala je da pomiri sestru i muža. Aleksandra Nikolajevna je živela kod porodice Lanski do 1852. godine, kada se udala za Gustava Frizenhofa[1].

Brak omogućava da se Nataliija Nikolajevna oslobodi jednog staratelja, Otreškova, koga su na insistiranje Stroganovog uključili u starateljstvo. Prema sećanjima Natalije Merenberg, Stroganov se nije bavio pitanjima starateljstva već je sve slučajeve prepustio Otreškovu: "koji se ponašao veoma neodgovorno. Objavljivanje očevih dela bilo je nemarno (1838-1842), pljačkao je i prodao veliki deo očeve biblioteke, mali deo je prosledio mom bratu Aleksandru, propustio je vreme pogodno za naredna očeva izdanja… Moju majku nije želeo da sluša i nije joj dozvolila da se meša u poslove starateljstva ... " U proleće 1846. godine Natalija Nikolajevna je podnela zahtev za imenovanje Lanskog za staratelja nad njenom decom[4].

U braku sa Lanskim Natalija Nikolajevna je rodila tri kćerke. Nakon njene smrti, Lanski se brinuo o unukama svoje supruge od njene kćerke iz prvog braka Natalije, kada je posle razvoda otišla u inostranstvo. Deca Natalije Nikolajevne iz oba braka održavala su međusobne kontakte i tokom kasnijih godina[1].

Poslednje godine

uredi
 
N. N. Puškina-Lanska. Nica[65], 1863 (Sveruski muzej A. S. Puškina)

Krajem 1840-ih, deca rođaka i prijatelja koji iz jednog ili drugog razloga nisu mogli provesti praznike kod kuće često su posećivali kuću porodice Lanski u Peterburgu. U pismima Natalije Nikolajevne njenom suprugu, koji je služio u Livoniji 1849. godine, spominju se imena Puškinovog nećaka Lava Pavlišteva, nećaka Lanskog Pavla i Nešokinovog sina Aleksandra[23].

Sve u svemu, vrlo sam zadovoljan mojim malim pansionom, lako je njime upravljati. Nikada ne bih mogla da shvatim kako buka i graja dece mogu smetati, ma koliko bila tužna, nehotice zaboravim na tugu kad ih vidim srećne i zadovoljne[1].

Godine 1851. Natalija Nikolajevna se razbolela i tada je sa sestrom, iako nezvanično već zaručenom za Frizenhofa, i starijom kćerkom iz prvog braka, otišla na nekoliko meseci u inostranstvo. Posetile su Bon, Godesberg, verovatno i Drezden, Švajcarsku i Ostende[1].

Neposredno pred kraj Krimskog rata, u jesen 1855. godine, Lenski je prekomandovan u Vjatki, a njegove dužnosti uključuju popunjavanje aktivne vojske sa milicijom. Natalija Nikolajevna bila je u pratnji svog supruga, a par je živeo u Vjatki oko četiri meseca. Jedna od Natalijinih poznanica govori joj o poznatom ruskom satiričaru Ščedrinu, koji je bio interniran u Vjatki, i zamolila je da mu pomogne u njegovom pokušaju da se opravda i vrati u Peterburg. Zahvaljujući pomoći Lanskog[74]. Ščedrin je vraćen iz egzila. Uloga Natalije Nikolajevne, "u znak sećanja na pokojnog muža, koji je nekada bio u položaju sličnom kao Ščedrin",[75][1], u rešavanju Ščedrinove sudbine bila je poznata dugo, ali zbog pristrasnog stava prema njoj, toj činjenici nije pridavana velika važnost [1]. Mnogo se manje zna o umešanosti Natalije Nikolajevne u sudbinu mladića iz porodice Isakov koji je uhapšen 1849. u slučaju "Petraševci". Lanska, kojoj se obratila Isakova majka, saznala je njegovu sudbinu od Orlova[1][76][1].

Natalija Nikolajevna je 1856. godine podnela molbu da ekskluzivno pravo na objavljivanje Puškinovih dela dobiju dvojica njegovih sinova, "do kraja života"[77]. Car Aleksandar II je naložio grofu Bludovu da izradi nacrt zakona o autorskim pravima, prema kome je rok očuvanja prava na književno vlasništvo za naslednike produžen na 50 godina od dana smrti autora. Zakon je usvojen 1857. godine, a pesnikovi naslednici su pravo na sva njegova dela dobili do 1887. godine.[78].

Poslednjih godina svog života, Natalija Nikolajevna je bila teško bolesna. Svakog proleća mučili su je napadi kašlja koji su je sprečavali da spava, lekari su verovali da samo produženi spa tretman može da joj pomogne. Maja 1861. godine Lanski uzima odmor i odvedi svoju ženu i kćerke u inostranstvo. Prvo su posetili nekoliko nemačkih odmarališta, ali Nataliji Nikolajevnoj nije bilo bolje. Jesen su proveli u Ženevi, a zimu u Nici, gde je Natalija Nikolajevna počela da se oporavlja. Da bi rezultate lečenja bili uspešni, bilo je potrebno da provedu još jednu zimu u blagoj klimi [23]. U leto 1862. godine Lanska i njene kćerke (Lanski se poslovno vratio u Rusiju) posetile su njenu sestru Aleksandru na imanju u Brodzjaniju u dolini Njitre[1]. Međutim, njen odmor su narušili porodični problemi: Puškinova najmlađa ćerka Natalija konačno je napustila supruga i došla u Brodzjani sa dvoje starije dece. Natalija Nikolajevna je kao duboko religiozna osoba patila od saznanja da se njena kćerka razvodi, ali, smatrajući sebe krivom za to što tada nije sprečila taj brak, nije nagovarala Nataliju Aleksandrovnu da ga spasi. Uzbuđenje je dodao dolazak Mihaila Dubelta, koji je odlučio da se pomiri sa suprugom, a kada je shvatio da je razvod neizbežan, „pokazao je svoj neobuzdan, nepristojan karakter“[1]. Baron Frizenhof bio je prisiljen da zatraži od Dubelta da napusti Brodzjani. U to vreme, Natalija Nikolajevna je svojoj kćerki predala 75 Puškinova pisma u nadi da će ih, aka bude potrebno, da ih objavi i poboljša svoje finansijsko stanje[25]. Natalija Nikolajevna je čuvala sva Puškinova pisma, uprkos činjenici da je u mnogima od njih kritikuje.

 
Grob N. N. Lanske na Lazarevskom groblju Lavre Aleksandra Nevskog

U tim pismima svojoj supruzi, pesnik ponekad nije birao izraze, a neki od tih izraza nisu mogli biti prijatni pesnikovoj udovici, a ona nije mogla da ne shvati da bi kasnije mogli da je okrive za njenu ličnost. Do određene mere, u ovom slučaju se ne mogu složiti sa Arapovom kada kaže: «… samo žena koja je uverena u svoju bezuslovnu nevinost mogla je spasiti (pored znanja da će pre ili kasnije ići na štampanje) ta pisma, koja bi se u predrasudama vrlo lako mogla upotrebiti protiv nje»[11].

Lanski, koji je došao u Brodzjani u jesen 1862. godine, zatekao je svoju ženu bolesnu od brige. Međutim, nakon što je provela zimu u Nici, Natalija Nikolajevna se osećala mnogo bolje i porodica Lanski se vratila u Rusiju[23].

U jesen je Natalija Nikolajevna otišla u Moskvu da krsti svog unuka, sina Aleksandra Aleksandroviča Puškina. Tamo se prehladila i dobila je upalu pluća. Umrla je 26. novembra 1863. godine. Sahranjena je na groblju Lazarevskog u Lavri Aleksandra Nevskog[1].

Deca N. N. Puškine-Lanske

uredi

Iz prvog braka (1831) sa A. S. Puškinom:

  1. Marija (udata Gartung) (19. maj 1832 — 7. mart 1919)
  2. Aleksandar (6. jul 1833 — 19. jul 1914)
  3. Grigorije (14. maj 1835 — 15. avgust 1905)
  4. Natalija (u prvom braku Dubelt, u drugom — grofica fon Merenberg) (23. maj 1836 — 10. mart 1913)
  •  
    Marija
  •  
    Aleksandar
  •  
    Grigorije
  •  
    Natalija

Iz drugog braka (1844) sa P. P. Lanskim:

  1. Aleksandra (15. maj 1845—1919) (suprug: Ivan Andrejevi Arapov)
  2. Sofija (20. april 1846 — nakon 1910) (suprug: Nikolaj Nikolajevič Šipov)
  3. Jelisaveta (17. mart 1848 — nakon 1916) (1. suprug: Nikolaj Andrejevič Arapov, 2. suprug: Sergej Bibikov)
  •  
    Aleksandra
  •  
    Sofija
  •  
    Jelisaveta

Unuk A. S. Puškina i N. N. Gončarove (iz morganatskog braka njihove kćerke Natalije i grofa Nikolaja Vilhelma od Nasaua), grof Džordž Nikolaj fon Merenberg, bio je oženjen vanbračnom kćerkom Aleksandra II Olgom[11]. Njihova unuka Sofija Nikolajevna (iz istog braka) bila je u morgananatskom braku sa unukom cara Nikolaja I Mihailom Mihailovičem[11]. Njihova ćerka Nadežda bila je udata za lorda Džordža Mauntbetena (do 1. jula 1917. - princ Džordž Batenberg) - nećaka (po majci) carice Aleksandre Fjodorovne, koja je bila unuka britanske kraljice Viktorije.

Procena ličnosti. Istorija istraživanja

uredi

Prema Nikolaju Rajevskom, negativan odnos prema pesnikovoj ženi formirao se tokom života. Odmah nakon Puškinove smrti počeo se širiti rukopis pesme, u kojem se anonimni pesnik-ljubavnik obratio udovici: "Ovde vam sve odiše prezirom ... Sramota ste celog sveta, izdajnica i pesnikova žena."[79]. Blagoj napominje da je ovo delo neverovatno kao izraz načina na koji mnogi Puškinovi savremenici reaguju na tragediju. Jedna od kopija rukopisa čuva se u arhivu porodice Volf-Vovski, a odnosi se na blisko prijateljstvo sa porodicom Puškin.[80].

Prvi istraživači događaja koji su prethodili dvoboju Puškina bezuslovno su verovali negativnim kritikama savremenika o Nataliji Nikolajevnoj, odbacujući sve pozitivne izjave. Niko nije obraćao pažnju na ocenu duhovnog izgleda Puškinove supruge.[11]. Objavljivanje Puškinovih pisama (uređenih i sa beleškama[81] njegovoj supruzi, koje je Turgenjev objavio 1878. godine [82], pokrenulo je novi talas neprijateljstva prema Nataliji Nikolajevnoj [25][83][4]. Već prvi deo publikacije izazvao je neverovatne kritike i divljenja pesnika E. Markova[84], nije naišao u pismima napisanih na ruskom[85], na obični narodni stil i svakodnevne detalje, „ni uzvišeni osećaji, ni uzvišene misli“[86]. Memoari Arapove su objavljeni 1907. godine u prilogu časopisa. Kćerka Natalije Nikolajevne ima za cilj da zaštiti majku, ali sredstva koja je odabrala da to postigne samo pojačavaju negativan stav prema njoj. U svojim memoarima zasnovanim na glasinama i tračevima, odbacujući svedočanstva prijatelja i prihvatajući tračeve pesnikovih neprijatelja, Arapova pokušava da dokaže koliko je težak porodični život bio sa Puškinom za njegovu ženu. Ponavljajući klevetu o Puškinovoj vezi sa Aleksandrom Nikolajevnom, pripisujući Nataliji Nikolajevnoj klevetu o vezi sa carem Nikolajem, ona nije shvatala da to samo baca senku na ugled njene majke[23].

Ščegolev je u svojoj monografiji „Dvoboj i smrt Puškina“ napomenuo da izgled omogućava Nataliji Nikolajevnoj „da nema drugih prednosti“[11], i objavljuje sve pozitivne kritike onih koji je poznaju kao "odu toj lepoti"[5]. Ali on i dalje smatra neophodnim zadržati rezervu da istraživači imaju pogrešnu činjeničnu osnovu u pogledu Puškinove. U kritici trećeg izdanja monografije J. Levkovič napominje:

Pojava pesnikove supruge, koju je stvorio Ščegolev, svom snagom je suprotstavljena želji za sentimentalnom idealizacijom, koja prodire u istraživanja i fikciju poslednjih godina, suprotna je imidžu porodičnog čoveka Puškina[34].

Veresajev, prateći pravac koji je postavio Ščegolev, ide još dalje i gradi hipotezu o Natalijinoj aferi sa carem, koristeći memoare Arapove kao osnovu[87][69], koje je proglasio «lažljivim». A očaj Natalije Nikolajevne tokom Puškinove agonije, pripisao je egoizmu {{ref+| Međutim, Veresaiev smatra da "Natalija Nikolajevna nije bila dobra, već nečasna žena». Izjava Puškinista je iz vremena njegovog zajedničkog rada sa M. A. Bulgakovim (1930-ih) na predstavi «Poslednji dani (Aleksandar Puškin)», koju je u svom «Dnevniku» spomenula E. S. Bulgakova[88].. Marina Cvetajeva i Ana Ahmatova oštro su govorile o Nataliji Nikolajevnoj. Ahmatova je Puškinu i njenu sestru Katarinu nazvala saučesnicama Hičkerena, tvrdeći da bez pomoći pesnikove žene, Hičkeren i d’Antes, ne bi mogli učiniti ništa protiv pesnika [11].

Kasnija otkrića u ruskim i stranim arhivima, otkriće novih Puškinovih pisama i njenih rođaka (koja se odnose na period nakon smrti i drugog braka), kao i pažljivo proučavanje već poznatih dokumenata donose promene u proceni ponašanja Natalije Nikolajevne. Njeni biografi, Obodovskaja i Dementijev, istražuju celu arhivu Gončarovih. Kao rezultat njihovog istraživanja objavljena je knjiga "Oko Puškina", u kojoj su objavljena 14 Puškinovih pisama i 44 pisma njenih sestara. Jedan od najvažnijih otkrića je ranije nepoznato Puškinovo pismo upućeno Dmitriju Gončarovu[5].

Do tada su bila poznata samo tri Natalijina pisma koja su se odnosila na period nakon Puškinove smrti i zato nisu privlačila pažnju istraživača. Prema Blagoju, otvoreni novi materijali doprineli su formiranju novog, objektivnog pogleda na individualnost sestara Gončarov i uloge koje su svaka od njih igrale u periodu Puškinove smrti[11]. Potom su Obodovskaja i Dementijev sproveli istraživanje arhive Arapove, gde su bila sačuvana pisma Natalije Nikolajevne Lanskom, i deo njih su objavili u svojoj knjizi „Nakon Puškinove smrti“. Ova pisma ne samo da dodaju nove karakteristike portretu Natalije Nikolajevne, već takođe pomažu u rasvetljavanju karaktera drugog muža i odnosima između supružnika koji su zasnovani na naklonosti i međusobnom poštovanju[11].

Upoređujući činjenice iz različitih izvora: svedočenja savremenika, Puškinova pisma supruzi, pisma same Natalije Nikolajevne njenom bratu Dmitriju, možemo reći da se slika Natalije Puškine kao glamurozne i neozbiljne lepotice čija se suština manifestovala samo u njenoj strasti za društvenom zabavom, ispostavila da je prolazna. Međutim, u zaključku, hteo bih da kažem o Nataliji Puškinoj da mi se, u ovom trenutku, u istraživanjima o Puškinu čini da postoji još jedna krajnost - previše pokušaja da se idealizuje Puškinova žena, da se opiše gotovo kao anđeo. A ona nije bila takva, bila je živa osoba, imala je svoje mane i svoje vrline[11].

Pisma Natalije Nikolajevne upućena Puškinu

uredi

Pisma Natalije Nikolajevne svom suprugu još uvek nisu pronađena. Poznato je samo nekoliko redova na francuskom jeziku koje je dodala majčinom pismu kada ju je posetila 1834. godine u Jaropoletu. Pismo je Ščegolevu preneo pesnikov unuk Grigorije Puškin. Ščegolev ga je objavio 1928. godine sa komentarom u kome je skrenuo pažnju na „suzdržanost“ Natalije Nikolajevne. Larisa Čerkašina napominje da je Ščegolev pristupio suviše površno u tumačenju ovih redova: Puškina je pisala, znajući da će njenu poruku pročitati ne samo njen suprug, već i njena majka [4]. Obodovskaja i Dementijev, primećujući da se po ovim redovima ne može suditi o ženinim pismima suprugu, ipak obraćaju pažnju na činjenicu da se Natalija Nikolajevna na francuskom obratila svome mužu sa „ti“ - što na francuskom zvuči ličnije, iskrenije, nego na ruskom jezik. Tako se u pismima na francuskom svome bratu obraćala sa vi («vous»), kao što je to bilo uobičajeno u komunikaciji sa rođacima[1].

Posle Puškinove smrti, svi papiri su zaplenjeni u njegovoj kancelariji po nalogu Benkendorfa, pisma udovici su takođe dostavljena načelniku žandarmerije[89][4]. Benkendorf naređuje da se predaju Nataliji "bez detaljnog čitanja istih, već samo potvrđujući tačnost njegovog rukopisa". Puškina se 8. februara 1837. godine spremala da napusti Sankt Peterburg, i zamolila je Žukovskog da ih vrati: «… pomisao da vidim njegove papire u pogrešnim rukama mi slama srce…» U popisu Puškinovih radova sačuvane su beleške o predajipisama Žukovskom i da ih je on potom predao udovici[4].

Postoji nekoliko verzija sudbine ovih dokumenata. Postoji pretpostavka da je Puškinov sin Aleksandar (on je dobio sve Puškinove rukopise prema želji majke), ispunio njenu volju i uništio ih[4]. Postoji i mogućnost da su izgoreli tokom požara u Aleksandrovom domu 1919. godine[69]. Već 1902. Vladimir Sajtov, ruski bibliograf i istoričar književnosti, tražio je da se razjasni sudbinu pisama i obratio se Petru Bartenevu radi objašnjenja. Na zahtev Sajtova, on je odgovorio da, prema najstarijem pesnikovom sinu, ta pisma ne postoje. Sajtov se potom obratio glavnom kustosu odeljenja za rukopise muzeja Rumjancev Georgijevskom, od kog je dobio odgovor da on nema prava da „izdaje Puškinove tajne“ [4]. Pretražujući nestale dokumente, Mihail Dementijev je pronašao pismo Ruske književne komore pri sovjetskom državnom udruženju Gosizdat, datirano na 30. oktobar 1920. godine. Ovo pismo sadrži spisak knjiga pripremljenih za štampanje. Spisak obuhvata publikaciju „Pisma NN Puškine“ i njen obim od 3 štampane stranice. Književna kritičarka Sara Žitomirska smatra da su to pisma ne samo Natalije Nikolajevne, već i pisma koja su joj upućena. Žitomirska je sigurna da Puškinova pisma nisu primljena u muzeju Rumjancev. Godine 1977. bivši direktor Puškinove kuće (Institut za rusku književnost Ruske akademije nauka) u Lenjingradu, Nikolaj Belčikov, tvrdio je da je početkom 1920-ih video tekstove Puškinovih pisama pripremljenih za objavljivanje, od njih je napravio izvode koje nakon puno godina nije mogao da pronađe u svojoj ličnoj arhivi. Naučnici koji ne gube nadu u pronalaženju pisama primećuju da je 1919. godine Valerij Brijusov u svojoj izjavi Savetu narodnih komisija direktno pisao da je muzej Rumjancev "čuvao pisma Puškinove supruge, koja su pod različitim okolnostima predali muzeji naslednici velikog pesnika ... " [4] Prema Georgijevskom, Puškinova pisma odneli su iz muzeja njegovi potomci. Možda, ako postoje, ti papiri se čuvaju u inostranstvu (pretpostavljalo se da su preneseni u Englesku ili Belgiju)[4].

Dela A. S. Puškina, posvećena verenici i ženi

uredi

Puškin je Nataliji Nikolajevnoj posvetio pesmu „Madona“, a prema nekim puškinistima njoj je posvećena i pesma „Na brdima Gruzije“[86] kao i nekoliko erotskih pesama [4].

  • «Na brdima Gruzije » (1829),
  • «Madona » (1830),
  • «Kad sam u naručju... » (1830. prvi put objavljena: Ruska starina, avgust 1884),
  • « Ne, ne uživam u buntovnom zadovoljstvu ... » (tokom Puškinovog života nije objavljena, datira iz 1831. godine prema rukopisu N. N. Puškine, u nekim izdanjima stihovi nose naziv „Ženi“ i datiraju iz 1832. godine),
  • «Vreme je, prijatelju, vreme je! Ostalo srce pita ... » (1834),
  • « Moja sudba je rešena, ja ću se oženiti…» — tri skice (maj 1830) autobiografske prirode zabeležene u rukopisu „Sa francuskog jezika“. One su odražavale istoriju Puškinovog povezivanja sa Gončarovom i njegove misli u vezi nje. Istraživači beleže slučajnost mnogih detalja sa stvarnim događajima.[90].

N. N. Gončarova u umetničkim delima

uredi
 
Natalija Gončarova na grafitu. Harkov, 2008. godina.

Ščegolev je u svojoj monografiji "Dvoboj i smrt Puškina", konstantovao da je smrt pesnika rezultat kombinacije mnogih razloga, međutim, sve je sveo na porodični sukob. Knjiga Ščegoljeva, napisana živopisno i fascinantno, do danas je dragocena u svom dokumentarnom delu, i predstavlja jednostranu sliku Natalije Nikolajevne kao žene koja se bavi isključivo društvenim životom [11]. Ovaj portret Natalije Nikolajevne pojavljivao se i u delima drugih autora, među kojima je V. Veresajev.

Film
  • «Pesnik i car » (1927), režiser V. Gardin, Natalija — I. Volodko,
  • «I s vami snova я…» (1981), režiser B. Galanter, Natalija Nikolajevna Puškina-Lanska — I. Kalinovska,
  • «Poslednji put» (1986), režiser L. Menaker, Natalija Gončarova —E. Karadžova,
  • «Puškin: Poslednji duel» (2006), režiser Natalija Bondarčuk, Natalija Gončarova — Ana Snatkina.
  • «Duel: Puškin — Lermontov» (2014); Natalija Gončarova — Svetlana Agafošina.
Drame
  • «Puškin i d’Antes», V. Kamenski (1924) (nije objavljeno),
  • «Puškin i Nikolaj I», N. Lerner (1927) (nije objavljeno),
  • «Poslednji dani (Aleksandar Puškin)», M. Bulgakov (1935; objavljeno u SSSR-u 1955),
  • «Otac», August Strindberg (1887) [91].
Pesme
  • Nepoznati autor - „Dvoje na sastanku ...“

Pesma u kojoj nepoznati autor optužuje pesnikovu ženu za njegovu smrt. Napisana 1837. godine, odmah nakon Puškinove smrti, objavljenim 1915. godine[79].

  • P. Vjazemski - "Na predstavljanju albuma (Natalija Puškina)".

Pesma je napisana u septembru 1841. godine, kada je pesnik bio u poseti udovici u Mihajlovskom. Nije objavljena tokom života Vjazemskog[92].

  • N. Agnivcev — «Dama iz Ermitaža»
  • M. Cvetajeva — «Sreća ili tuga…» (1916)
  • M. Cvetajeva — «Psiha» (1920)
  • N. Dorizo - «Natalija Puškina»
Proza
  • A. Kuznjecova — «Moja Madona», priča
  • A. Kuznjecova — «A dušu tvoju volim…», priča

Tridesetih godina prošlog veka, književni kritičari (V. S. Nečajev, M. A. Ribnikov) sugerisali su da je u «Pesmi o trgovcu Kalašnikovu» Ljermontova — lik žene Kalašnikova — portret same Natalije Nikolajevne. U celini, prihvatajući ovu hipotezu, D. Blagoj je primetio da se u glavnim detaljima radnja Ljermontovog dela ne poklapa sa stvarnim događajima [23].

Portreti N. N. Gončarove

uredi

Sačuvan je veliki broj portreta Natalije Nikolajevne, međutim, gotovo svi se odnose na period nakon smrti Puškina i drugog braka. Njena jedina slika iz detinjstva je crtež nepoznatog umetnika na koji je naslikana u uzrastu od šest do sedam godina. [65]. U jednom svom pismu verenici u leto 1830. godine, Puškin izražava žaljenje što nema njen portret, ali mu je utešna kopija Rafaelove slike Madona i dete, izložene u knjižari Sljonin [65]. Takođe se sugerisalo da je Puškin imao na umu kopiju druge Rafaelove slike, Sikstinske Madone [93]. Akvarel A. P. Brijulova, nastao je u prvoj godini njenog bračnog života sa Puškinom, odlikuje se veštinom, lakoćom, prozračnošću i, istovremeno, pažljivom izradom [65], ali ne otkriva drugu, duhovnu pojavu, koju, međutim, opravdava ekstremna mladost samog modela [94]. Ukupno, Puškinovi rukopisi sadrže četrnaest slika Natalije Nikolajevne[4].

Gotovo svi portreti Natalije Nikolajevne iz 1840-ih izrađeni su na inicijativu P. A. Vjazemskog[65], koji je bio zaljubljen u Nataliju. Prema Vjazemskom, Puškina je u to vreme bila „iznenađujuća, destruktivna, pogubno dobra“[1]. Autor većine akvarelnih portreta Natalije Nikolajevne iz ovog perioda je dvorski umetnik Vladimir Gau. Puškina je za njenu najuspešniju sliku smatrala akvarel iz 1843. godine (nije sačuvan), izrađen za carski album. Na njemu je Natalija Nikolajevna prikazana u haljini u hebrejskom stilu, u kojoj se pojavila na jednom od dvorskih balova[1].

Jedna od najzanimljivijih slika Puškine-Lanske je portret pripisan umetniku I. K. Makarovu. Istorija njenog stvaranja poznata je iz pisma Natalije Nikolajevne (1849) njenom drugom mužu. Nameravala je Lanskom da pokloni svoju fotografiju ili dagerotip. Međutim, Natalija Nikolajevna je obe ove slike smatrala neuspešnim i obratila se Makarovu radi saveta o njihovom ispravljanju. Umetnik je predložio da njen portret naslika uljem. Portret je završen u tri sesije, a Makarov nije naplatio za njega i tražio je da ga primi kao poklon iz poštovanja prema Lanskom[1]. Prema rečima šefice odeljenja za tehnološka istraživanja Državnog ruskog muzeja Svetlane Korsakove, Makarov je uspeo prikazati Natalijinu „unutrašnju duhovnost“, njenu „večnu ženstvenost Madone“ i istovremeno odražavajući izgled žene koja mnogo pati[94].

Nikolaj Rajevski, posetio je pre Drugog svetskog rata zamak Brodzjanji, opisuje dagerotip sačuvan kod potomaka Aleksandre Frizenhof. Na njemu je prikazana Natalija Nikolajevna, njena sestra Aleksandra i deca Puškina i Lanskog. Prema Rajevskom, nijedan portret Puškine-Lanske koji mu je bio poznat nije kao ovaj tako uspešno prenosio „živahni i simpatični pogled“ koji me je naterao da se setim „iskrenih Puškinovih pisama svojoj supruzi“[11]. Rajevski je ovaj dagerotip datirao na 1850-1851. Nije poznato da li još uvek postoji.[1]. Poslednjih godina svog života Natalija Nikolajevna se fotografisala. Na fotografijama iz druge polovine 50-ih - početka 60-ih, ona se pojavljuje kao sredovečna i bolesna žena[65].

Vidi još

uredi

Reference

uredi
  1. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o p r s t ć u f h c č dž š aa ab av ag ad ađ ae až az ai aj ak al alj am an anj ao ap ar as at ać au af ah ac ač adž aš ba bb bv bg bd bđ be bž bz bi bj Obodovskaя, Dementьev 1987.
  2. ^ a b Rod Gončarovыh. Kalužskie Gončarovы. Issledovatelьskaя rabota. Avtor: Georgiй Vasilьevič Rovenskiй, člen Istoriko-rodoslovnogo obщestva (Moskva).
  3. ^ Aleksandr Petrovič Dorošenko bыl otcom Ekaterinы Aleksandrovnы (1720—?; po mužu — Zagrяžskoй) i dedom Ivana Aleksandroviča Zagrяžskogo (1749—1807), ot kotorogo rodilasь Natalья Ivanovna Zagrяžskaя (po mužu — Gončarova)
  4. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m Čerkašina 2010.
  5. ^ a b v g d đ e Obodovskaя, Dementьev 2010.
  6. ^ Posažёnыm otcom ženiha bыl Pёtr Kirillovič Razumovskiй, materью — Natalья Petrovna Golicыna, posažёnыm otcom nevestы bыl ober-šenk Nikolaй Aleksandrovič Zagrяžskiй, materью — Varvara Aleksandrovna Šahovskaя
  7. ^ Vacuro, V. Э. i dr., Kommentarii, Puškin v vospominaniяh sovremennikov, Akademičeskiй proekt, 1998., str. 592
  8. ^ Člen-korrespondent RAN Nikolaй Skatov pisal: «…Esli bы Marina Cvetaeva, Vikentiй Veresaev ili Anna Ahmatova znali v svoё vremя hotь častь iz togo, čto stalo izvestno o žene Puškina nam, to ne poяvilisь bы iz-pod ih pera uničižitelьnыe stroki ob эtoй nezaurяdnoй ženщine. Uže v svoi desяtь let ona mogla, sudя po „poэtičeskoй“ tetradke, ne tolьko otličitь „яmb ot horeя“, no i dostatočno svobodno orientirovatьsя v russkoй poэzii…»
  9. ^ Čerkašina, L., Natalья Gončarova. Čto proizvodit krasotu v stihotvorstve?, Nezavisimaя gazeta, 1999., str. 8
  10. ^ Raevskiй, N. A., V zamke Brodяnы, Izbrannoe, Hudožestvennaя literatura, 1978., str. 24
  11. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o p r s t ć u f h Raevskiй 1978.
  12. ^ Pisьmo A. S. Puškina N. I. Gončarovoй ot 5 aprelя 1830 goda
  13. ^ Pavlova, E. V., A. S. Puškin v portretah (Pushkin: a gallery of portraits), Sovetskiй hudožnik, 1989., str. 552, ISBN 5-269-00291- nevažeći ISBN4
  14. ^ Romm, M. D., A. S. Puškin 13 iюnя 1831 goda, Neva (žurnal), 2001., str. 226—228
  15. ^ Šapošnikov, B. V., Novый vozmožnый portret Puškina, Literaturnaя gazeta, 1939., str. 6
  16. ^ Puškin i ego sovremenniki, 1928., str. 153
  17. ^ Pisьmo Bezobrazova k Я. K. Grotu. Alьbom ne sohranilsя
  18. ^ Penьkovskiй, A., Nina: kulьturnый mif zolotogo veka russkoй literaturы v lingvističeskom osveщenii, Indrik, 2003., str. 491
  19. ^ V to vremя v Carskom ne bыlo obыčno kvartirovavšego tam leйb-gusarskogo polka, ne pereehal tuda i dvor
  20. ^ V Muzee-dače A. S. Puškina v Carskom Sele
  21. ^ N. O. i S. L. Puškinы žili na dače v Pavlovske i často videlisь s sыnom i nevestkoй
  22. ^ Pisьmo Lanskomu, 1849 god. Arhiv Arapovoй, l. 30
  23. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o p r s t ć u f h c č dž š aa ab av ag Obodovskaя, Dementьev 1980.
  24. ^ Pisьma eё k Puškinu ne naйdenы, a pisьma Puškina k žene po želaniю N. A. Merenberg bыli opublikovanы v 1877 godu I. S. Turgenevыm. Pozdnee originalы puškinskih pisem Natalьe Nikolaevne grafinя Merenberg otdala svoemu bratu Aleksandru s poručeniem peredatь ih v Rumяncevskiй muzeй
  25. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n Posledniй god žizni Puškina 1988.
  26. ^ Rečь o pisьmah, sohranivšihsя do nastoящego vremeni
  27. ^ N. I. Gončarova tak i ne vernula odolžennыh deneg Puškinu
  28. ^ Na pridvornыe balы v Aničkovom dvorce dopuskalisь lišь samыe blizkie carskoй semьe lica.
  29. ^ Puškin v perepiske rodstvennikov, A. S. Puškin. Issledovaniя i materialы, publ., predisl. i komm. V. Vraskoй, Literaturnoe nasledstvo, Žurnalьno-gazetnoe obъedinenie, 1934., str. 784—787
  30. ^ Sm. u Щёgoleva: «Na sklone let ona [N. I. Gončarova] bыla uže pritčeй u sosedeй: pila po lečebniku i utešalasь laskami krepostnыh lakeev po očeredi»
  31. ^ Neizdannыe pisьma k Puškinu, A. S. Puškin. Issledovaniя i materialы, mater. i predisl. P. E. Щёgoleva; dop. komm. i vvodnыe zametki Ю. Oksmana; plan toma, organizaciя mater., lit. redakciя, podbor mater. i oforml. I. S. Zilьberšteйna i I. V. Sergievskogo, Žurnalьno-gazetnoe obъedinenie, 1934., str. 554, Literaturnoe nasledstvo
  32. ^ Abramovič S., Predыstoriя posledneй duэli Puškina: яnvarь 1836—яnvarь 1837, Dmitriй Bulanin, 1994., str. 11
  33. ^ «Natalья Nikolaevna staralasь bыtь i bыla horošeй ženoй — no lišь do katastrofы»
  34. ^ a b Щёgolev 1987.
  35. ^ Troyat, H., Pouchkine, Paris, Albin Michel, 1946.
  36. ^ Cяvlovskiй, M., Novыe materialы biografii Puškina, Zvenья, Goskulьtprosvetizdat, 1951., str. 172
  37. ^ Truaйя bыli predostavlenы kopii, otpečatannыe na mašinke. Fotokopii originalov pisem Truaйя vklюčil v pervoe izdanie knigi «Puškin», v posleduющih izdaniяh oni otsutstvuюt
  38. ^ Spektor.
  39. ^ 5 fevralя 1836 goda, posle bala u knяgini Butera, freйlina M. K. Merder v svoёm dnevnike otmečaet «pravilьnostь nablюdeniй, sdelannыh <…> ranee, — oni [Dantes i Puškina] bezumno vlюblenы drug v druga!»
  40. ^ Issledovateli obraщaюt vnimanie na pisьmo Sofьi Karamzinoй bratu Andreю ot 8 iюlя 1836 goda, v kotorom ona soobщaet: «Я šla pod ruku s Dantesom. On menя zabavlяl svoimi šutkami, svoeй vesёlostью i daže smešnыmi pripadkami svoih čuvstv (kak vsegda, k prekrasnoй Natali)», i otmečaюt, čto ispolьzovannoe Karamzinoй vыraženie «kak vsegda» ukazыvaet na to, čto uhaživanie Dantesa bыlo izvestno vsem
  41. ^ Vitale, S., Il bottone di Puškin, Milano, Adelphi, 1995, ISBN 884591121 nevažeći ISBN7
  42. ^ Fridkin 1996.
  43. ^ a b Prožogin 1997.
  44. ^ U isto vreme, pozivajući se na mišljenje italijanske prevoditeljke, Prožogin napominje da ona u ovom slučaju greši sa antihistorizmom: "... iako običaji u vladavini Nikolaja I nisu predviđali viktorijanski puritanizam, oni nisu bili slični običajima iz vremena Luja XV ili Katarine Velike. Ipak, nema razloga da se ti događaji prosuđuju sa stanovišta trenutne seksualne revolucije. "
  45. ^ Laskin, S., Vokrug duэli, Prosveщenie, 1993., str. 256
  46. ^ Sm., naprimer: Abramovič, S. L., Predыstoriя posledneй duэli Puškina, яnvarь 1836 — яnvarь 1837, poslesl. Ю. M. Lotmana, Dmitriй Bulanin, 1994., str. 210, str. 344, a takže Saйtanov, V., Mog li Dantes prositь vzaйmы u Idalii Poletiki, Voprosы literaturы, 1981.
  47. ^ Lotman 1995.
  48. ^ Pronađeno u arhivi Arapove. Prvi put ih je objavio Leonid Grosman 1929. godine
  49. ^ Priča Arapove o ovom susretu, za koji je, prema njenim rečima, saznala od Konstancinog učitelja, je po mišljenju istraživača malo verovatna.
  50. ^ Safonov, M., Preslovutoe randevu, Vremennik Puškinskoй komissii, sb. nauč. tr, RAN. Istor.-filol. otd-nie. Puškin. komis, Nauka, 2004., str. 284—314
  51. ^ Ništa se ne zna o tim pismima, ako su postojala, nisu sačuvana.
  52. ^ Safonov, M., Preslovutoe randevu, Vremennik Puškinskoй komissii, sb. nauč. tr, RAN. Istor.-filol. otd-nie. Puškin. komis, Nauka, 2004., str. 284—314
  53. ^ Sm.: {{Rajevski, N. A., V zamke Brodяnы, Izbrannoe, Hudožestvennaя literatura, 1978.
  54. ^ Početkom 1836. godine iznos duga se povećao na 77 hiljada rubalja
  55. ^ Objavljen u «Ruskoj starini» u avgustu 1900. godine.
  56. ^ Paskvilu su primili:Vjazemski, Karamzini, Jelizaveta Hitrova, Vladimir Sologub, Roseti, Mihailo Vijeljgorski i, po svoj prilici, N. Skalon
  57. ^ Яšin 1963, № 8.
  58. ^ Kritičarka dnevnika Fikelmonove S. Mročkovska-Balašova nakon reči „neverovatna jednostavnost“ napominje: „pročitajte: glupost“
  59. ^ Fikelьmon, D., Dnevnik 1829—1837. Vesь puškinskiй Peterburg, publ., sost., podgot. teksta, vstup. i zakl. statьi, komm. i prim. S. Mročkovskoй-Balašovoй, Minuvšee, 1987., str. 21, str. 1008, ISBN 978-5-902073-66- nevažeći ISBN6
  60. ^ Posle razgovora sa Nikolajem I, 23. novembra, Puškin je odustao od ideje slanja pisama primaocima
  61. ^ Tekst jednog od njih (napisan na ruskom) objavio je S. Laskin u dokumentarnom romanu "Oko dvoboja".
  62. ^ Junakinja istoimene pesme Žukovskog, vodena devica koja je pronašla dušu zahvaljujući ljubavi prema čoveku.
  63. ^ Sofija Ivanovna i Ksavijer de Mestre, zajedno sa svojom učenicom Natalijom i njenim suprugom Gustavom Frajzenhofom, sekretarom austrijske ambasade, nakon dužeg boravka u inostranstvu vratili su se u Peterburg u proleće 1839. U jesen 1839. godine Natalija Nikolajevna sa decom i sestrom nastanili su se u Adamovoj kući u ulici Počtamtskaja
  64. ^ Molbu M. J.Vilgorskom podnela je Natalija 22. maja 1838. godine
  65. ^ a b v g d đ e ž z i Fevčuk 1990.
  66. ^ Nakon duže bolesti, Lanski je nastavio lečenje u Badenu, gde je upoznao Ivana Gončarova
  67. ^ Cit. po: Geršteйn, Э. G., Vokrug gibeli Puškina, Novый mir, 1962., str. 226
  68. ^ Ovde, Korf nagoveštava da Lanski ima priliku da iskoristi svoj službeni položaj da promeni svoje novčano stanje. Kao što primećuje V. Stark, sve što se zna o Lanskom ne potvrđuje Korfove sumnje
  69. ^ a b v g Stark 2009.
  70. ^ Pogledajte i memoare unuke Natalije Nikolajevne E. N. Bibikove
  71. ^ Veresaev 1937.
  72. ^ Jedini od svih portreta supruga oficira puka
  73. ^ Suprotno običaju, Natalija Nikolajevna je stigla u posetu Pletnjovu nakon venčanja ne sa Lanskim, već sa sestrom Aleksandrom
  74. ^ Peticija Petra Lanskog od 14. oktobra 1855. godine upućena ministru unutrašnjih poslova Sergeju Lanskom, sa pozitivnim opisom Ščedrina, objavljena je u časopisu «Ruska literatura» (№ 2, 1979) Z. I. Kudrjavcev.
  75. ^ Sećanja L. Spaskaje, kćerke lekara koji je lečio Nataliju Nikolajevnu u Vjatki
  76. ^ Isakov se nije pojavio među "veoma kompromitovanim" osobama i ubrzo je pušten. Ovo je verovatno srodnik prodavača knjiga I. A. Isakova, takođe postoji pretpostavka da je to bio sin S. S. Esakova (Isakov), Puškinov druga iz Carskog sela
  77. ^ Prema cenzorskoj povelji iz 1828. godine, vlasništvo naslednika bilo je ograničeno na dvadeset pet godina od dana smrti autora.
  78. ^ Puškin i cenzura, Tipы Puškina, pod red. N. D. Noskova pri sotrudn. S. I. Povarnina, Slov. lit. tipov, 1912., str. 300—306, Slov. lit. tipov.
  79. ^ a b Stihotvorenie na smertь Puškina («Na vstreču dvoe šli…»), Puškin i ego sovremenniki, materialы i issledovaniя, Komis. dlя izd. soč. Puškina pri Otd-nii rus. яz. i slovesnosti Imp. akad. nauk, Tip. Imp. akad. nauk, 1915., str. 400—402
  80. ^ Blagoй, D., Vstupitelьnaя statья, Vokrug Puškina, I. Obodovskaя, M. Dementьev, vstup. statья i red. D. D. Blagogo, Sovetskaя Rossiя, 1978.
  81. ^ N. A. Merenberg predala je pisma Turgenjevu da bi on sam izostavio mesta neugodna za štampu.
  82. ^ № 1 i 3 «Vestnika Evropы» za 1878 g.
  83. ^ Prema memoarima Arapove, njena majka je postavila uslov: pisma su trebala biti objavljena tek nakon smrti Lanskog.
  84. ^ Golos — 1878. — № 40 (9. februar).
  85. ^ Sledeći običaj tog vremena, Puškin je pisao Nataliji Nikolajevnoj (tokom perioda njegovog udvaranja) na francuskom. Nakon venčanja, supruzi je pisao samo na ruskom.
  86. ^ a b Blagoй 1979.
  87. ^ Veresajev je verovao da je Aleksandra Arapova rođena ćerka Nikolaja I, a „brak sa poslušnim Lanskim“ pomogao je da se sakriju „rezultati“ ove veze
  88. ^ Petelin, V., Žiznь Bulgakova: dopisatь ranьše, čem umeretь, Centrpoligraf, 2000., str. 396, str.663
  89. ^ Oko četrdesetak pisama sa potpisaom Puškina su navedeni u zapisniku pod brojem 41
  90. ^ Oksman, Ю., Putevoditelь po Puškinu. «Učastь moя rešena, я ženюsь», Polnoe sobranie sočineniй, A. S. Puškin, Gos. izd-vo hudož. lit, 1931., str. 356—357, Pril. k žurn. «Krasnaя Niva» na 1931 g.
  91. ^ Šarыpkin, D., Puškin v švedskoй literature, Puškin. Issledovaniя i materialы, AN SSSR. Institut russkoй literaturы (Puškinskiй Dom), Nauka. Leningradskoe otdelenie, 1974., str. 257—258
  92. ^ Vяzemskiй, P., Lirika, sost., predisl. i prim. V. Perelьmutera, Detskaя literatura, 1979., str. 194—195, Poэtičeskaя biblioteka školьnika
  93. ^ Šustov, A., Čisteйšeй prelesti čisteйšiй obrazec, Belыe noči, Lenizdat, 1980.
  94. ^ a b Rimskaя-Korsakova, S., Hudožniki i modelь. Portretы N. N. Puškinoй-Lanskoй, [1], Naše nasledie, 2009.

Literatura

uredi
  • Abramovič, S. L., Puškin v 1836 godu. Predыstoriя posledneй duэli, Nauka, 1984, Literaturovedenie i яzыkoznanie
  • Ahmatova, A. A., Gibelь Puškina , Э. G. Geršteйn, Voprosы literaturы, 1973, str. 191—236, Vstup. st.: «Neizdannaя statья Annы Ahmatovoй o gibeli Puškina»
  • Belяev, M. D., N. N. Puškina v portretah i otzыvah sovremennikov, Izd. Komiteta populяrizacii hudož. lit. pri Gos. akademii istorii materialьnoй kulьturы, 1930
  • Blagoй, D. D., Pogibelьnoe sčastьe (Ženitьba, duэlь, smertь), Duša v zavetnoй lire, Sovetskiй pisatelь, 1979
  • Veresaev, V. V., Sputniki Puškina, Sovetskiй pisatelь, 1937.
  • Vitale, S.; Stark, V. P., Čёrnaя rečka. Do i posle, Žurnal «Zvezda», 2001., str. 256, isbn=5-7439-0049-3
  • K biografii Natalii Nikolaevnы Puškinoй, uroždёnnoй Gončarovoй, Rossiйskiй Arhiv: Istoriя Otečestva v svidetelьstvah i dokumentah XVIII—XX vv., alьmanah|, Studiя TRITЭ: Rossiйskiй Arhiv, 2005., str. 111—124
  • Kertman, L., Bezmernostь i garmoniя (Puškin v tvorčeskom soznanii Annы Ahmatovoй i Marinы Cvetaevoй), Voprosы literaturы, 2005.
  • Laskin, S., Vokrug duэli, Prosveщenie, 1993., str. 256, isbn=5-09-002221-6
  • Levkovič, Я. L., Avtobiografičeskaя proza i pisьma Puškina, otv. red. S. A. Fomičёv, AN SSSR. Institut russkoй literaturы (Puškinskiй dom), Nauka. Leningradskoe otdelenie, 1988., str. 328
  • Levkovič, Я. L., Žena poэta, Legendы i mifы o Puškine, Akadem. proekt, 1999., isbn= 5-7331-0164-4
  • Lotman, Ю. M., Aleksandr Sergeevič Puškin. Biografiя pisatelя, Puškin: biografiя pisatelя, Statьi i zametki, 1960—1990, «Evgeniй Onegin»: kommentariй, Iskusstvo-SPB, 1995., str. 21—184
  • Obodovskaя, I.; Dementьev, M., Natalья Nikolaevna Puškina, Sovetskaя Rossiя, 1987.
  • Obodovskaя, I.; Dementьev, M., Posle smerti Puškina, Neizvestnыe pisьma, red. i avtor vstup. statьi D. D. Blagoй, Sovetskaя Rossiя, 1980., str. 384
  • Obodovskaя, I.; Dementьev, M., Sёstrы Gončarovы. Kotoraя iz trёh?, Rostov-na-Donu, Feniks, 2010., str. 288, Muzы Puškina, isbn=978-5-9265-0761-1
  • Posledniй god žizni Puškina, sost., vstup. očerki i prim. V. V. Kunina, Pravda, 1988., str. 704
  • Prožogin, N., Pisьma Dantesa. Istoriя duэli v interpretacii italьяnskoй issledovatelьnicы, Moskovskiй puškinist, ežegod. sb., RAN. IMLI im. A. M. Gorьkogo. Puškinskaя komissiя, Nasledie, 1997., str. 298—330
  • Puškin v perepiske rodstvennikov, A. S. Puškin. Issledovaniя i materialы, publ., predisl. i komm. V. Vraskoй, Literaturnoe nasledstvo, Žurnalьno-gazetnoe obъedinenie, 1934., str. 771—802
  • Puškin v pisьmah Karamzinыh 1836—1837 godov, AN SSSR. Institut russkoй literaturы, 1960.
  • Raevskiй, N. A., Portretы zagovorili, Izbrannoe, Hudožestvennaя literatura, 1978.
  • Rasskazы o Puškine, zapisannыe so slov ego druzeй P. I. Bartenevыm v 1851—1860 gg, Izdatelьstvo M. i S. Sabašnikovыh, 1925.
  • Rožnova, T.; Rožnov, V., Žiznь posle Puškina. Natalья Nikolaevna i eё potomki, Vita Nova, 2001., str. 728, isbn=5-93898-005-4
  • Rusakov, V., Potomki Puškina, Lenizdat, 1978.
  • Sindalovskiй, N. A., Puškinskiй krug. Legendы i mifы, Vяtka, Centrpoligraf, 2011., str. 348, Sankt-Peterburgu — 300 let, isbn=978-5-2270-2712-2
  • Spasskaя, D., Natalья Nikolaevna Puškina (Lanskaя) v Vяtke, Trudы Vяtskoй učёnoй arhivnoй komissii, Vяtka, 1905.
  • Stark, V., Žiznь s poэtom. Natalья Nikolaevna Puškina, Vita Nova, 2006., isbn=5-93898-087-9
  • Stark, V., Natalья Gončarova, Molodaя gvardiя, 2009., str. 535, Žiznь zamečatelьnыh lюdeй, isbn=978-5-235-03252-1
  • Fevčuk, L., Portretы i sudьbы, Iz leningradskoй Puškinianы, Lenizdat, 1990., str.223., isbn=5-289-00603-6
  • Fridkin, V., Čemodan Kloda Dantesa, ili Pяtь voprosov Serene Vitale, Nauka i žiznь, 1996., str. 140—146
  • Čerkašina, L.,Nataliя Gončarova: sčastlivый brak|izdanie=5-e, Rostov-na-Donu, Feniks, 2010., str. 320, isbn=978-5-9265-0759-8
  • Щёgolev, P. E., Duэlь i smertь Puškina. Issledovaniя i materialы|otvetstvennый=vstup. statья i prim. Я. L. Levkovič; recenzent R. V. Iezuitova, Kniga, 1987., Pisateli o pisatelяh
  • Щёgolev, P. E., Zloй rok Puškina. On, Dantes i Gončarova, Algoritm, 2012.,str. 384, Žiznь Puškina, isbn=978-5-699-55039-5
  • Яšin, M. I., Puškin i Gončarovы, Zvezda, 1964
  • Яšin, M. I., Hronika predduэlьnыh dneй, Zvezda, 1963, str. 159—184
    • To že, Zvezda, 1963, str. 166—187, Яšin II

Spoljašnje veze

uredi
Preuzeto iz „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=Наталија_Николајевна_Гончарова&oldid=28709131”