Narodna revolucionarna partija Laosa
Narodna revolucionarna partija Laosa (lao. ພັກປະຊາຊົນປະຕິວັດລາວ) je marksističko-lenjinistička partija na vlasti u Laosu. Osnovana je 1955. godine.
Narodna revolucionarna partija Laosa ພັກປະຊາຊົນປະຕິວັດລາວ | |
|---|---|
 Logo Narodne revolucionarne partije Laosa | |
| Predsednik | Thonglun Sisulit |
| Osnivač | Kejson Fomvihan |
| Osnovana | 3. marta 1955. |
| Sedište | Vijentijan Laos |
| Novine | «Passasson» (ປະຊາຊົນ — «Narod») |
| Omladinski ogranak | Savez narodne revolucionarne omladine Laosa |
| Broj članova (2021.) | 348.686 |
| Ideologija | Komunizam, Marksizam-lenjinizam, Ideologija jednopartijske države |
| Politička pozicija | krajnja levica |
| Religija | ateizam |
| Boje | crvena |
| Himna | Internacionala na ruskom ,Hor i orkestar Sovjetskog radija |
| Nacionalna skupština | 158 / 164
|
| Zastava stranke | |
 | |
Istorijat
urediLaoski komunisti prvobitno su delovali u Indokineskoj komunističkoj partiji,[1] koju je osnovao Ho Ši Min 1930. godine. Laoska sekcija unutar partije osnovana je 1936. godine. Februara 1951, Indokineska KP je raspuštena na svom Drugom kongresu i od nje su formirane tri partije, svaka za pojedinu indokinesku državu (Vijetnam, Laos i Kambodža). Ubrzo je osnovana oslobodilačka organizacija Patet Lao (Laoški narod), koja se borila protiv francuske kolonijalne vlasti.
Godine 1955, konačno je osnovana Narodna partija Laosa. Na Prvom kongresu prisustvovalo je 25 delegata. Partija je u trenutku svog osnivanja imala između 300 i 400 članova. Za prvog sekretara bio je izabran Kejson Fomvihan, član partije od 1946. godine.[1]
Partija je do 1975. godine delovala tajno i sve je svoje dotadašnje aktivnosti provodila preko Patet Laa. Legalno krilo Patet Laa, Patriotski front Laosa, bio je aktvan u politici i učestvovao je u nekoliko koalicionih vlada. Partija i Patet Lao su se tokom svog ilegalnog delovanja uglavnom oslanjali na organizacione sposobnosti severnovijetnamske armije i partije.
Februara 1972. godine, Narodna partija Laosa je na svom Drugom kongresu promenila ime u Narodna revolucionarna partija Laosa.[2] Do Drugog kongresa, partija je imala 21.000 članova.
Godine 1973, vlada Laosa sklopila je mirovni sporazum, nakon čega su predstavnici Patet Laa ušli u vladu.[3] Godine 1975, Patet Lao je pokrenuo završnu ofanzivu u kojoj je u maju srušena monarhija i uspostavljena Demokratska Narodna Republika Laos.[4] NRPL je po dolasku na vlast uspostavila blisku saradnju sa Vijetnamom.
Godine 1979, osnovan je Front za nacionalnu obnovu Laosa, organizacija kojom je NRPL nastojala uključiti što više stanovništva u svrhu legitimacije nove vlasti. Treći partijski kongres održan je aprila 1982. godine. Posle njega, kongresi se održavaju svakih četiri do pet godina.
Krajem 1980-ih godina, partija je usvojila ekonomske reforme po uzoru na Gorbačovljevu Perestrojku, ali ne i Glasnost. Raspadom Sovjetskog Saveza 1991, partija je napustila Vijetnam kao glavni uzor i okrenula se Kini.
Narodna revolucionarna partija Laosa se do danas pokazala kao stabilna organizacija bez ikakvih većih afera. Vođe partije podržavaju reforme u državi, a unutar partijskog Politbiroa nalazi se pripadnik svakog naroda u Laosu.
Godine 2016, 128 od 132 članova Narodne skupštine Laosa bili su članovi NRPL-a.
Struktura partije
urediGodine 1965, partija je imala 11.000, a 1972. već 21.000 članova. Godine 1991, partija je imala 60.000 članova ili 1% stanovništva.
Centralni komitet imao je 1975. godine 21 člana, a 1991. njihov broj je povećan na 59 članova. U najuže partijsko rukovdstvo, Politbiro, članovi se biraju iz Centralnog komiteta. Politbiro je 1972. imao sedam, a 1993. godine jedanaest članova.
Najuticajnija ličnost od osnivanja partije do svoje smrti 1992. bio je partijski sekretar Kajson Fomvihan. Druga najuticajnija ličnost bio je Nuak Fumsavan.
Ideologija
urediPartija je vođena marksizmom-lenjinizmom, sintezom ideja Karla Marksa i Vladimira Lenjina,[5] i misli Kejsona Fomvihana, koja se nadograđuje na marksizam-lenjinizam i misao Ho Ši Mina.[6] Kejson Fomvihan je 1970. rekao: „Značajne pobede indokineskih naroda u poslednjih četvrt veka ne mogu se odvojiti od uvođenja marksizma-lenjinizma u Indokinu [i da on] pruža smernice za njegovo delovanje i ukazuje na praktične načine da se unaprediti revoluciju u Laosu.“[5] Partijski pamfleti dalje primećuju da su Karl Marks i Fridrih Engels otkrili univerzalne principe komunizma.[5]
U decembru 1975. godine, na 3. plenarnoj sednici 2. Centralnog komiteta, partija je jasno stavila do znanja svoju nameru da preskoči kapitalističku fazu u svom napredovanju ka socijalizmu.[7] Međutim, ista plenarna sednica je smatrala da je socijalistička transformacija poljoprivrede (kolektivizacija) malo verovatna s obzirom na stepen razvoja zemlje.[7] Dalje je rečeno da LPRP nema nameru da ukida kapitalističke vlasničke odnose.[7] Vladalo je uverenje da nizak nivo političke i kulturne zrelosti zemlje, slab organizacioni kapacitet NRPL-a i nezrelost državnog sektora onemogućavaju da se preskoči kapitalizam i odmah pokrene socijalistička izgradnja.[8] Partija se stoga opredelila za dugoročnu strategiju tranzicije ka socijalizmu: (1) nastojala je da eliminiše tragove imperijalizma, kolonijalizma i feudalizma, istovremeno izgrađujući narodni demokratski režim širenjem administrativne vlasti od centra do temelja; i (2) normalizacija života ljudi ponovnim uspostavljanjem kapitalističkih odnosa uz uspostavljanje novih socijalističkih proizvodnih odnosa.[8]
Do 2016. godine partija je modernizovala svoj ideološki okvir. Deseti nacionalni kongres izmenio je statut stranke, a dodata je i Misao Kejsona Fomvihana. Usvajanjem misli Kejsona Fomvihana, partija je nastojala da dalje legitimiše vladavinu i njenu ekonomsku politiku. Njeno usvajanje predstavljalo je kršenje partijske tradicije, jer NRPL nikada ranije nije dala teoriju po imenu pojedinca. Iako NRPL nije uspela da objasni značenje tog termina na 10. nacionalnom kongresu, sam termin je povremeno korišćen ranije. Za proslavu 85. godišnjice Kejsona Fomvihana 2006. Fgodine, NRPL je organizovala seminar „Misao Kajsona Fomvihana u izgradnji i razvoju narodnog demokratskog režima na putu socijalizma“.[6] Seminar ga je veličao „kao ključnog mislioca i teoretičara partije, pokretača reformi 1979. i kao naslednika Marksa i Vladimira Lenjina koji su kreativno primenili marksizam-lenjinizam u Laosu. Misao Kejsona Fomvihana je na kraju definisana kao temeljna teorija za obnovu partije i kao vodič za partiju i državu.[6]
Lideri partije
uredi- Generalni sekretar
- Predsednik
- Kejson Fomvihan (mart 1991 — 21. novembar 1992)
- Hamtaj Sifandon (21. novembar 1992 — 21. mart 2006)
- Generalni sekretar
- Čumali Sajason (21. mart 2006 — 22. januar 2016)
- Bunjang Voračit (22. januar 2016 — 15. januar 2021)
- Thonglun Sisulit (15. januar 2021 —)
Vidi još
urediReference
uredi- ^ a b Zasloff 1973, str. 12.
- ^ „Lao People's Revolutionary Party – LPRP”. Library of Congress. Pristupljeno 15. 1. 2021.
- ^ Brown & Zasloff 1976, str. 193.
- ^ Brown & Zasloff 1976, str. 194.
- ^ a b v Zasloff 1973, str. 21.
- ^ a b v Yamada 2018, str. 732.
- ^ a b v Yamada 2018, str. 719.
- ^ a b Yamada 2018, str. 720.
Literatura
uredi- Brown, MacAlister; Zasloff, Joseph J. (1976). „Laos in 1975: People's Democratic Revolution — Lao Style”. Asian Survey. University of California Press. 16 (2): 193—199. JSTOR 2643148. doi:10.2307/2643148.
- Creak, S.; Sayalath, S. (2017). „Regime Renewal in Laos: The Tenth Congress of the Lao People's Revolutionary Party” (PDF). Southeast Asian Affairs: 177—200. S2CID 157560697. doi:10.1355/9789814762878-014.
- Creak, Simon; Barney, Keith (2018). „Conceptualising Party-State Governance and Rule in Laos”. Journal of Contemporary Asia. 48 (5): 693—716. S2CID 158403649. doi:10.1080/00472336.2018.1494849
. - Gunn, Geoffrey (2007). „Laos in 2006: Changing of the Guard”. Asian Survey. University of California Press. 47 (1): 183—188. JSTOR 10.1525/as.2007.47.1.183. doi:10.1525/as.2007.47.1.183.
- Gunn, Geoffrey (2017). „Laos in 2016: Difficult History, Uncertain Future”. Asian Survey. University of California Press. 57 (1): 206—210. JSTOR 26367743. doi:10.1525/as.2017.57.1.206.
- High, Holly (2013). „LAOS IN 2012: In the Name of Democracy”. Southeast Asian Affairs. ISEAS–Yusof Ishak Institute: 137—152. JSTOR 23471141. S2CID 240415897. doi:10.1355/aa13-1j.
- Meng, Ng Shui (1993). „LAOS 1992: At the Crossroads”. Southeast Asian Affairs. ISEAS–Yusof Ishak Institute. 1993: 185—200. JSTOR 27912075. doi:10.1355/SEAA93J.
- Stuart-Fox, Martin (jesen 1983). „Marxism and Theravada Buddhism: The Legitimation of Political Authority in Laos”. Pacific Affairs. University of British Columbia. 56 (3): 428—454. JSTOR 2758191. doi:10.2307/2758191.
- Stuart-Fox, Martin (2007). „LAOS: Politics in a Single-party State”. Southeast Asian Affairs. ISEAS–Yusof Ishak Institute. 2007: 161—180. JSTOR 27913331. S2CID 154538190. doi:10.1355/SEAA07H.
- Yamada, Norihiko (2018). „Legitimation of the Lao People's Revolutionary Party: Socialism, Chintanakan Mai (New Thinking) and Reform”. Journal of Contemporary Asia. 58 (5): 717—738. S2CID 158837854. doi:10.1080/00472336.2018.1439081.
