Nanorobotika

Nanorobotika predstavlja tehnologiju konstrukcije mašina ili robota čija je veličina uporediva sa nanometrom (1×10⁻⁹ m). Budući da trenutno ne postoje nebiološki, veštački nanoroboti, ova oblast se smatra hipotetskom. Zbog ogromnog potencijala u medicini, npr. za lečenje kancera selektivnim napadanjem zaraženih ćelija, ova oblast privlači sve veći broj istraživača i finansija.

Sistem nanorobotike

Neke primitivne molekularne mašine i nanomotori su već testirani. Tim predvođen Džemsom Turom sa Univerziteta Rajs je konstruisao nanoauto, koje se sastoji od šasije u obliku slova N i četiri molekula fulerena, koji igraju ulogu točkova. Međutim, ovaj nanoauto ne poseduje nanomotor i neophodno je zagrijati podlogu kako bi se fulereni kotrljali po njoj.

Istorija

Ideju o konstrukciji minijaturnih mašina prvi je predložio Ričard Fajnman 1959. godine u predavanju pod nazivom "Dovoljno mesta na dnu". U ovom govoru Fajnman pominje i potencijalnu primenu nanorobota u medicini, koju mu je predložio prijatelj Albert Hibs. Dve decenije nakon toga, doktorat na MIT-u Erik Dreksler napisao je naučni rad u kom ispituje mogućnost konstrukcije minijaturnih mašina na biološkoj osnovi koje bi vršile popravke u ćelijama organizma. Početkom 21. veka vođena je debate između Erika Drekslera i Ričarda Smolija, jednog od dobitnika Nobelove nagrade za hemiju, koju je dobio kao jedan od naučnika koji su učestvovali u otkriću fulerena. Debata se vodila u vezi sa pitanjem primenjivosti potencijalne tehnologije molekularnih asemblera, mašina koje grade nanorobote atomski preciznim postavljanjem atoma ili molekula. U ovoj prepisci se raspravljalo i o načinu na koji će ova tehnologija biti predstavljena javnosti, zbog potencijalnih opasnosti, npr. u vidu nekontrolisane replikacije nanorobota.

Literatura

• Freitas, Robert (2005). Current Status of Nanomedicine and Medical Nanorobotics (PDF). Journal of Computational and Theoretical Nanoscience.