Modistkinja
Modistkinja ili mašamoda[1] je žena zanatlija koja se bavi izradom ženskih šešira i drugih ukrasa za žensku glavu[2] kakvi su trake, mašne, veštačko cveće, kao i kragne i drugi ukrasi za haljine.[3] Muške šešire izrađuju šeširdžije.
.jpg)
Modistkinja je, kao i šeširdžija, u Srbiji sve manje,[4] a šešire prodaju mnogi modni trgovački lanci. Danas su modistkinje uglavnom angažovane na izradi ekskluzivnih modela za modne revije, a njihova znanja i veštine nezamenjivi su kod izrade kostima za pozorište i filmsku industriju.[5]
Etimologija
uredi„Modistkinja” je galicizam (fr. modiste) i u francuskom jeziku označava trgovkinju pomodnom robom, odnosno radnicu koja izrađuje pomodnu robu(ženske šešire, fino rublje i drugo).[6]
Istorija
uredi
U istoriji ženske mode šešir se pojavio veoma kasno, u vreme Marije Antoanete krajem 18. veka, kao znak ženske emancipacije i ravnopravnosti. Čitava dva veka pre nego što su se pojavili šeširi, nošen je bonet – mala kapa sa mekanim obodom ili bez njega, koja uokviruje lice i obavezno ima vrpce za vezivanje ispod brade. Najsličnija ovom modelu je platnena kapica za bebe.
Od kraja 19. veka i u muškoj i u ženskoj modi šešir je bio obavezan detalj. Bez šešira, izrađenog od materijala koji je u skladu sa godišnjim dobima i čiji su oblik i dekoracija uslovljeni trenutnom modom čak ni deca nisu izlazila iz kuće. Izaći na ulicu gologlav bilo je nezamislivo.
Šešir je bio obavezan detalj i damama u periodu između dva svetska rata i morao se slagati sa ostalim modnim detaljima - cipelama, tašnom, rukavicama. Žensku modu šešira 20-ih godina 20. veka označio je kloš šešir, koji je imao oblik zvona i ukrašavan je različitim detaljima. Naredne decenije javili su se šeširi koji su otkrivali čelo En vogue male plitke toke, toke nalik fesu, mali džokej šeširi, lovački šeširi, raskošni turbani, kape, beretke. Leti su nošeni šeširi od čipkasto pletene slame sa velikim obodom, ukrašeni veštačkim cvećem, perjem, ukrasnim štepovima, mornarske kape sa lepršavim trakama i mali žirardo šeširi, obavijeni ešarpama i trakama.[1] U Parizu je izrada šešira postala više od zanata i stekla status umetnosti. Tokom 20-ih i 30-ih godina 20. veka u svetu je radio veliki broj modiskinja čiji su šeširi po dizajnu i savršenstvu izrade bili više od aksesoara visoke mode, kao i poznati modni kreatori koji su dizajnirali i šešire – Koko Šanel i Elza Skjapareli. Prvi veliki uspeh Koko Šanel je postigla upravo kracijom šešira kakvi se i danas nose. Elza Skajpareli je ostala zapamćena kao avangardna dizajnerka. Svoju maštu iskazivala je posebno u izradi šešira, koje je pravila od presovanih novina, čak i u obliku cipele.[3]
Modistkinje u Srbiji
urediModiskinje se na teritoriji današnje Srbije pojavljuju prvo u Vojvodini. U Suboticu je prvi šešir doneo Jakob Mikl iz Francuske, davne 1777. godine. Najpre je ovaj modni detalj gledan s velikim čuđenjem, ali je ubrzo postao neizostavni deo svakodnevice višeg sloja građanskog društva. Šeširi, naročito damski, postaju stvar prestiža i pola veka kasnije u ovom gradu već radi 11 majstora sa 5 kalfi. Prvi spisak zanatlija s početka 20. veka broji osam modistkinja, a do početka Drugog svetskog rata registrovano je ukupno 40 šeširdžija i modistkinja. Zanimljivo je da je proizvodnja muških šešira, prvenstveno cilindara, počela posle damskih. Šeširi su pravljeni ručno, od zečje dlake, vune i slame. Dok se zanatska proizvodnja ženskih šešira širila i imala bogatu ponudu, mušku izradu vrlo brzo je počela da guši industrijska proizvodnja.
Šeširdžijski zanat se na teritoriji uže Srbije pojavio sredinom 19. veka u Beogradu. Prva modistkinja bila je Persida Milošević, koja je došla iz Novog Sada 1848. Ona je u svom salonu u Beogradu izrađivala šišire od svile i slame po „bečkom ukusu”. Kasnijih godina širom tadašnje Srbije počinju da niču nove modističke radnje.[7]
Modiskinje su se, prema prirodi svoje delatnosti, nalazile na granici između zanata i trgovine. Ženski šeširi su se uvozili, pa su se naše mašamode uglavnom bavile prodajom uvoznih, potpuno opremljenih šešira, a u svojim radionicama su samo popravljale i prerađivale stare šešire. Posle promene carinske tarife, početkom 20. veka, modiskinje su počele da uvoze i kalupe i pribor za njihovu izradu i izrađuju kopije šešira iz svetskih modnih žurnala.[3] Prva modistkinja u Šapcu bila je Katarina Vasić 1889. godine, a između dva svetska rata bilo je devet modiskih radnji, u kojima su se izrađivali šeširi i obučavali učenici. Zanimljiv je podatak da je u periodu od 1933. do 1943. godine 17 devojčica izašlo na kalfenski ispit i steklo zvanje modiske pomoćnice. Ali, samo jedna je položila majstorski ispit, postala modistkinja i otvorila svoju radnju.[8] Između dva svetska rata u Šapcu je radio samo jedan šeširdžija, Milorad Ristić, koji se bavio prodajom uvoznih i izradom, prepravkom, čišćenjem, peglanjem, farbanjem muških i ženskih šešira.[1]
Izbijanjem Drugog svetskog rata, zatvoren je veliki broj zanatskih radnji. Kraj Drugog svetskog rata je doneo korenite promene u jugoslovenskom društvu. Zanatstvo je počelo naglo da nestaje zbog pojave državnih industrijskih preduzeća i industrijskih proizvoda. Promene su se odrazile i na modni sistem, a šeširi, kao jedno od obeležja predratnog građanskog društva, gotovo iščezavaju iz upotrebe, mada su se dame i dalje držale svojih običaja. Na glavi se nose kape, kačketi, beretke, ne više kao modni detalj, već kao odevni predmet kojim se štiti glava. Posleratni period bio je poguban za svu aristokratiju, pa tako i za njihov omiljeni aksesoar. Zanatlije gase svoje radnje, a šeširi su se uglavnom pravili industrijski. Poslednja subotička modiskinja bila je Irena Balog (1920-1996), koja je zanat učila kod dugmara Tibora Hitrija, a znanje je usavršavala u salonu Imrea Hidija u Budimpešti. Položivši ispit za zanatlije, najpre je iznajmila radnju pod Gradskom kućom, a onda i otvorila svoju u Štrosmajerovoj ulici, gde je radila do kraja života.[9] Poslednjšabački šeširdžija Matija Radoš zatvorio je svoju radnju 2006. godine. Jedan deo njegovog šeširdžijskog alata otkupio je beogradski šeširdžija Goran Milošević, a ostatak se danas čuva u Narodnom muzeju u Šapcu.[3]
Vidi još
urediReference
uredi- ^ a b v „OTVORENA IZLOŽBA „MODA ŠEŠIRA“”. Muzej Rudničko Takovskog Kraja. 20. 4. 2021. Pristupljeno 1. 3. 2023.
- ^ „Modistica”. Jezikoslovac.com. Pristupljeno 1. 3. 2023.
- ^ a b v g Jovanović, Aleksandra (30. 10. 2017). „MODA ŠEŠIRA”. ryl.rs. Pristupljeno 1. 3. 2023.
- ^ „Poslednja subotička modistkinja”. gradsubotica.co.rs. 10. 8. 2017. Pristupljeno 1. 3. 2023.
- ^ „Majstorsko pismo - glavna izložba Bijenala scenskog dizajna 2022”. Bijenale scenskog dizajna. Pristupljeno 1. 3. 2023.
- ^ Vujaklija, Milan (1986). Leksikon stranih reči i izraza. Beograd: Prosveta. str. 576.COBISS.SR 30905103
- ^ „Šeširi – poseban šarm u svetu mode”. Bojana's wonderful world. Приступљено 1. 3. 2023.
- ^ „Šeširi ”Begej” osvajaju svet”. Poslovno jutro. 27. 11. 2016. Приступљено 1. 3. 2023.
- ^ „Vojvođanske priče: Šeširi – prvo šok, onda šik”. izazov.com. Архивирано из оригинала 01. 03. 2023. г. Приступљено 1. 3. 2023.
Спољашње везе
uredi- Jokić, Vladana (23. 6. 2017). „Birajte šešir prema obliku lica: Modistkinja kraljice Elizabete II ima savet za sve dame!”. aska.rs. Приступљено 1. 3. 2023.
- „Istorija šešira: zanimljive činjenice”. confettissimo.com. Архивирано из оригинала 01. 03. 2023. г. Приступљено 1. 3. 2023.
- Јелић, Ивана (21. 2. 2023). „Изложба дамских шешира у Руми”. Политика. Приступљено 1. 3. 2023.