Mihailo IV Paflagonac

Mihailo IV Paflagonac
Mihailo IV Paflagonac
	Mihailo IV Paflagonac
Lični podaci
Datum rođenja	1010.
Mesto rođenja	Paflagonija,
Datum smrti	10. decembar 1041. (30/31 god.)
Mesto smrti	Konstantinopolj,
Porodica
Supružnik	Zoja
Prethodnik	Roman III Argir
Naslednik	Mihailo V Kalafat

Mihailo IV Paflagonac (grč. Μιχαήλ Δ΄ Παφλαγών; 1010-10. decembra 1041) je bio vizantijski car i (1034—1041) i drugi muž carice Zoje, ćerke Konstantina VIII (savladar 976 — 1025, car 1025—1028). Pripadao je civilnom plemstvu, jednoj od sukobljenih strana u Vizantiji tokom XI veka.

Mihajlo IV je bio seljak iz Paflagonije koji svoj uspon na carski tron duguje svom bratu evnuhu Jovanu Orfanotrofu koji je bio visoki dvoranin i praktično ga je poturio za ljubavnika ostareloj carici Zoji. Kada je Roman III (1028—1034) umro 11. 04. 1034. godine u svom kupatilu, njegova supruga Zoja se istog dana udala za svog mladog ljubavnika i Mihajlo je postao novi car.

Neposredno po stupanju Mihaila na presto, Jovan stavlja caricu u neku vrstu kućnog pritvora da bi sprečio, da njegovog brata stigne sudbina prvog Zojinog supruga. Sam Mihajlo praktično nije bio u stanju da vlada jer je bolovao od epilepsije i njegovo stanje se vremenom samo pogoršavalo, tako da se vlast de facto nalazila u rukama njegovog brata Jovana.

Sam Jovan se pokazao kao sposoban vladar, ali je zato drastično povećao poreze i namete, koji nisu punili samo državnu kasu već i džepove samog Jovana i njegovih rođaka. Pored toga on uvodi slovenskom stanovništvu da plaća poreze u novcu, umesto dotadašnjeg plaćanja u naturi što dovodi do velikog revolta među Slovenima. Deo njih u Duklji je već 1035. godine pokušao da se oslobodi vizantijske vlasti predvođen Stefanom Vojislavom (1038—1050.), ali je ustanak ugušen, a sam Vojislav se u avgustu našao u vizantijskom zatvoru, no već krajem 1037. ili početkom 1038. godine je Vojislav podigao novu pobunu i zauzeo zemlje Srba. Međutim kap koja je prelila čašu među Slovenima odigrala se 1037. godine kada je umro ohridski arhiepiskop Sloven Jovan, na njegovo mesto biva postavljen hartofilaks crkve Božanske Mudrosti Lav, koji je bio Grk. Tako je autokefalna slovenska crkva zamenjena grčkom crkvom koja je otpočela proces helenizacije slovenskog stanovništva. Kao posledica promene poreza iz nature u novac i otpočinjanja helenizacije dolazi do velikog slovenskog ustanka u Pomoravlju i Povardarju 1040. godine.

Na čelu ustanka se našao Petar Deljan (koji je tvrdio da je Samuilov unuk), a uskoro je i u Dračkoj temi buknula druga slovenska pobuna predvođena Tihomirom, tako da je za kratko vreme ustanak došao do samog Soluna. Iako je snažno otpočeo, ustanak je već 1041. godine bio razbijen zahvaljujući izdaji nekadašnjeg vizantijskog stratega Teodosijopolja i sina Jovana Vladislava (1015—1018.) Alusijana, posle čega je vizantijska vojska predvođena Mihajlom IV bez mnogo muke skršila preostali otpor. Međutim posledica ovog vojnog angažovanja epileptičnog cara bilo je drastično pogoršanje njegovog stanja i on decembra iste godine umire. Sahranjen je u manastiru svetih Kozme i Damjana, koji je obnovio i u kome se pred smrt zamonašio.

Novi vizantijski car postaje sinovac Mihajla IV i Jovana Mihajlo (V) (1041—1042.) koga je carica Zoja pod Jovanovim uticajem usvojila pred Mihajlovu smrt, dodelivši mu titulu cezara.

Dolazak na dvor

Zoja (Zoe) na ktitorskoj kompoziciji u carigradskoj sabornoj crkvi Presvete Mudrosti. Mozaik je verovatno urađen u vreme njene prve udaje za Romana III Argira.

Jako uvređena, prvo u svome ponosu, što je tako odbačena, Zoja je bila nezadovoljna još iz drugih razloga, koji nemaju nikakva posla sa samoljubljem i sa državnim razlozima; uz to,. kao da je išao da prevrši meru. Caru Romanu Argiru je, u isto vreme kad ju je napustio, palo na um da odjednom obuzda njene lude troškove. Pomamljena, i osećajući više no ikad privlačnost pustolovina, Zoe je tražila utehe, i bez muke je našla. Ona je odlikovala Konstantina, koji je na dvoru vršio dužnost velikoga telohranitelja, a za njim drugog jednog Konstantina, iz velike porodice Monomaha, koga je njegovo srodstvo s carem uvelo u dvor. Obojica su joj se dopala za trenutak zbog svoje lepote, ljupkosti, mladosti; ali ta je milost malo trajala. Uskoro Zoja utvrdi svoj izbor na drugom jednom ljubavniku. Među prijateljima Romana III bio je jedan evnuh, po imenu Jovan, čovek uman, iskvaren, i u velikoj milosti kod cara. Taj Jovan je imao jednoga brata, koji se zvao Mihailo, mladić neobične lepote, živa oka, bela lica, gospodskog stasa, čiju zavodničku i neodoljivu draž savremeni pesnici složno hvale. Jovan ga predstavi dvoru; on se dopade caru, koji ga uze sebi u službu; on se još više dopade carici, kod koje se odmah razbukta velika strast. I „kako je ona“, kaže Psel, „bila nesposobna da zapoveda svojim željama“, Nije se smirila dok joj lepi Mihailo nije vratio ljubav.

Onda se u dvoru odigrala jedna vrlo zanimljiva komedija, koju je Psel ispričao ne bez nešto zajedljivosti. Pre je Zoja iz sveg srca mrzela seljačkog sina iz Paflagonije, izuzetno sposobnog, ali i potpuno beskrupuloznog čoveka, koji je zapravo povlačio konce intrige evnuha i monaha Jovana Orfanotrofa; sad, da bi imala prilike da govori o onome koga je volela, ona ga je ljubazno predusretala, zvala ga sebi, i kazala mu da kaže svome bratu da će, kadgod se prijavi, naići na lep doček kod svoje vladarke. Mladić, koji nije razumeo tu naglu i neobičnu blagonaklonost, dolazio je kod Zoje na podvorenje, dosta zbunjena izgleda, uzbuđena i pocrvenela lica. Ali ga je carica hrabrila; ona mu se ljubazno smešila, ublažavala je za njegovu ljubav strogost svoje strašne obrve, čak mu je izdaleka napominjala svoja osećanja spram njega.

Ljubavnik carice Zoje

Mihailo, koga je brat upućivao, najzad, razumede. On postade drzak; od nežnih pokreta on pređe na poljupce; uskoro, on se još više osmeli, „manje zanesen“, možda veli bezobrazno Psel, „dražima te gospođe malo više zrele nego polaskai u svome ponosu slavom jedne carske pustolovine“. Zoja, vrlo ozbiljno zaneta, pokazala se vrlo neobazriva. Viđali su je kako pred svetom ljubi svoga milosnika, kako seda s njime na istu sofu. Prirodno, uživala je da svoga ljubimca kiti kao kakvog idola, pokrivala ga je nakitom i sjajnim odelom, i obasipala skupocenim poklonima. Još više: jednoga dana pade joj na um da ga posadi na sam carski presto, s krunom na glavi i skiptrom u ruci, i pribijajući se uz njega, tepala mu je najnežnijim imenima:

Idole moj, lepi cvete moj, radosti mojih očiju, uteho moje duše.

Jedan od dvorskih ljudi, koji slučajno uđe, umalo ne pade u nesvest pred tim neočekivanim prizorom; ali Zoja, ne buneći se, zapovedi mu da klekne pred noge Mihailove izjavivši:

On je otsad, on će jednoga dana zaista biti car.

Ceo je dvor znao za vezu Mihaila i Zoje. Jedini Roman nije, naravno, ništa opažao. Nekoliko njegovih prijatelja, i sestra mu Pulherija, koja je mrzela caricu mislili su da treba da mu otvore oči. Ali car nije hteo ništa da veruje: i kako je to bio više dobroćudan vladar, on se zadovoljio što je pozvao Mihaila u svoj kabinet i pitao ga šta je istina od cele te istorije. Ovaj je tvrdio da je on nevina žrtva gnusnih kleveta; i vasileus, ubeđen, zavoli ga još više nego pre. Da bi mu pokazao svoje poverenje, on je dotle išao da ga je uveo u privatni život carske odaje; u veče, kad bi ležao u postelji pored Zoja, zvao je mladoga čoveka kod postelje i molio ga da mu trlja noge. Jedan malo odviše čedan hroničar kaže:

Je li verovatno da mu se nikad nije desilo da radeći to ne dodirne vasilisine noge?

Roman se nije mnogo brinuo o tome; taj car nije bio ljubomoran muž.

Smrt Romana Argira („Hronika Jovana Skilice“)

A bilo je još nešto što ga je sasvim umirilo, ako je to bilo potrebno. Lepi Mihailo patio je od jedne vrlo neprijatne bolesti: imao je nastupe padavice. Vladar je potom izjavio:

Zaista, takav jedan čovek ne može da voli ni da bude voljen.

Ipak, s vremenom, Roman nije više mogao sumnjati u svoju nesreću; ali, budući filozof, više je voleo da do kraja ništa ne vidi. On je poznavao Zoe; znao je da se, ako joj oduzme Mihaila, izlaže opasnosti da je baci u nove mnogobrojnije pustolovine, i smatrajući da je za carsko dostojanstvo bolja jedna jedina i trajna veza nego čitav niz vidnih skandala, on sistematski zatvori oči pred očevidnošću. Pselos kaže:

I veza caričina bi otvoreno objavljena, i izgledalo je da je dobila snagu zakona.

Dolazak na presto

Međutim, Roman se na očigled menjao. Nije više jeo, rđavo je spavao; narav mu se promenila. Postao je naprasit, ljut, neprijatan; nije se više: smejao, sumnjao je u svakoga, ljutio se za svaku sitnicu; naročito je žalosno opadao. On je uporno hteo da savesno vrši svoju carsku dužnost; ali pod tim lepim paradnim odelom on je izgledao kao mrtvac, izmučena lica, žute boje, kratkog i zadihanog daha; kosa mu je opadala i ostavljala široke praznine. Izgleda da su Mihailo i Zoja davali nesrećnom caru, koji im je ipak vrlo malo smetao, neki spori otrov koji je trebalo da ih oslobodi njegovog dosadnog prisustva. Ali stvar još nije išla dovoljno brzo po želji zaljubljene carice. Zato, kako je na veliki četvrtak ujutru 11. 04. 1034. godine car otišao u kupatilo, u trenutku kad je, po običaju, zagnjurio glavu u vodu bazena, nekoliko upućenih slugu zadržaše mu je u tom položaju malo duže no što bi trebalo; izvukoše ga iz vode onesvešćenog i tri četvrti ugušenog. Odneše ga u postelju; jedva je disao; nije više mogao da govori; međutim, došavši sebi, još je tražio da znacima izrazi svoju volju. Ali videći da ga ne razumeju, on tužno zatvori oči, i posle kratkog ropca, izdahnu. Zoja se, u tim prilikama, nije čak ni potrudila da sakrije svoja osećanja. Dotrčavši, na prvu vest o nesreći, u carsku sobu, da bi se sama uverila u kakvom se stanju nalazi njen muž, ona nije smatrala za potrebno da prisustvuje njegovom poslednjom času. Imala je prečih briga.

Zoja je mislila samo na jednu stvar: da osigura carstvo Mihailu. Uzalud su je dvorski ljudi,. stari službenici njenoga oca Konstantina, opominjali da promisli malo, da svoju ruku da samo najdostojnijem, naročito da se suviše ne potčinjava svome novome suprugu. Ona je mislila samo na svoga ljubaznika. S druge strane, evnuh Jovan, lukav političar, žurio ju je da se što brže reši i govorio je:

Mi smo svi propali ako se okleva.

Ne čekajući dakle više, iste noći, između velikog četvrtka i petka, Zoja pozva Mihaila u dvor; ona mu dade da obuče carsko odelo, metnu mu krunu na glavu, posadi ga na presto, sede pored njega, i zapovedi svima prisutnima da ga priznaju za zakonitog vladara. Patrijarh, pozvat usred noći, žurno dotrča. Mislio je da će naići na Romana; namesto njega on nađe u velikom zlatnom Triklinijumu Zoja i Mihaila u svečanom odelu, i carica mu zatraži da bez odlaganja blagoslovi njeno venčanje sa novim vasileusom. Prvosveštenik se ustezao: da bi ga privoleli, načiniše mu bogat poklon od pedeset livara u zlatu, i obećaše istu toliku sumu za njegove sveštenike: pred tim dokazima on se prikloni i posluša. Sutradan ujutru, bude pozvan i Senat da oda svoje poštovanje novom gospodaru i da učini poslednje počasti dojučerašnjem. I dok su Romana III, koji se nije mogao poznati i bio već u raspadanju, odnosili, po običaju, otkrivena lica, — Psel, koji je video pratnju, dao je o tome prizoru sliku sa poražavajućim realizmom, — u Svetoj Palati velikodostojnici su ponizno klečali pred Mihailom i ljubili ruku srećnome skorojeviću. Zoja nije upotrebila ni dvadeset p četiri sata da postane udovica i da se preuda.

Zoe je mislila samo na jednu stvar: da osigura carstvo Mihailu. Uzalud su je dvorski ljudi,. stari službenici njenoga oca Konstantina, opominjali da promisli malo, da svoju ruku da samo najdostojnijem, naročito da se suviše ne potčinjava svome novome suprugu. Ona je mislila samo na svoga ljubaznika. S druge strane, evnuh Jovan, lukav političar, žurio ju je da se što brže reši: „Mi smo svi propali, govorio je, ako se okleva.“ Ne čekajući dakle više, iste noći, između velikog četvrtka i petka, Zoe pozva Mihaila u dvor; ona mu dade da obuče carsko odelo, metnu mu krunu na glavu, posadi ga na presto, sede pored njega, i zapovedi svima prisutnima da ga priznaju za zakonitog vladara. Patrijarh, pozvat usred noći, žurno dotrča. Mislio je da će naići na Romana; namesto njega on nađe u velikom zlatnom Triklinijumu Zoe i Mihaila u svečanom odelu, i carica mu zatraži da bez odlaganja blagoslovi njeno venčanje sa novim vasileusom. Prvosveštenik se ustezao: da bi ga privoleli, načiniše mu bogat poklon od pedeset livara u zlatu, i obećaše istu toliku sumu za njegove sveštenike: pred tim dokazima on se prikloni i posluša. Sutradan ujutru, bude pozvan i Senat da oda svoje poštovanje novom gospodaru i da učini poslednje počasti dojučerašnjem. I dok su Romana III, koji se nije mogao poznati i bio već u raspadanju, odnosili, po običaju, otkrivena lica, — Pselos, koji je video pratnju, dao je o tome prizoru sliku sa poražavajućim realizmom, — u Svetoj Palati velikodostojnici su ponizno klečali pred Mihailom i ljubili ruku srećnome skorojeviću. Zoe nije upotrebila ni dvadeset p četiri sata da postane udovica i da se preuda.

Vladavina

Mihailo Paflagonac

Car Mihailo pokazao se kao sposoban vladar i hrabar vojskovođa, ali patio je od epileptičkih napada koji su vremenom postajali sve češći i sve žešći. Sva vlast pripadala je lukavom evnuhu Jovanu, koji je vodio državu sa velikom spretnošću, ali je nemilosrdno povećao finansijske terete i postupao sa krajnjom bezobzirnošću pri uterivanju poreza. Kao pristalica niskog porekla, Jovan Orfanotrof bio je otelotvorenje biokratskog cantralizma starog stila, toliko je i njegova uprava imala antiaristokratsku notu. Sloj koji je najviše trpeo bila je vojna aristokratija Male Azije, i stoga je carigradsko činovničko plemstvo prvobitno pristalo uz vladu. Mihailo Psel, jedan od tipičnih predstvnika građanske stranke, sa zadovoljstvom ističe kako vlada Mihaila Paflagonca nije ništa promenila u predstojećem poretku i kako uopšte nije naudila članovima senata, međutim, za stanovništvo su bezobzirne metode Orfanotrofove bila teška proba, pogotovo budući da on nikada nije gubio iz vida svoju vlastitu dobit te je i celu svoju rodbinu hranio iz državne kase.

Stanje na dvoru

Duša nove vlade bio je evnuh Jovan, brat carev. To je bio čovek živa duha, brze odluke, ohola i stroga pogleda, odličan političar i finansier prvoga reda. Izvanredno vičan javnim poslovima, savršeno obavešten o svemu što se događa u prestonici i u Državi, on je čak i u graji svetkovina i vrevi banketa išao za ostvarenjem svojih ambicija. U samoj vatri gozba, on je pažljivo motrio na svoje goste, i imao je tu dragocenu sposobnost da, čak i kad je pijan, zadrži tačno sećanje na sve što se oko njega u piću kazalo. Tako je on svima ulivao spasonosni strah i bojali su ga se još više kad je bio pijan nego kad je bio trezan. Neograničeno odan svome bratu koga je obožavao, slavoljubiv jedino za njega, on je u njegovu službu stavljao sav svoj um, svoju veštinu, svoje: duboko poznavanje ljudi. On je nekad bacio Mihaila u naručja Zoe; sad kad ga je, blagodareći njoj, načinio carem, smatrao je da je zahvalnost izlišna; stvar kad se tiče carice. Sutradan od njegovog proglašenja, car se prvo pokazivao vrlo ljubazan spram Zoe, pokoran svakoj njenoj volji, tražeći svaku priliku da joj se dopadne. Pod uticajem svoga brata on uskoro promeni držanje, Pselos kaže:

Ja ne mogu za to ni da ga kudim, ni da ga, hvalim. Ja zacelo ne odobravam kad se neko pokaže nezahvalan spram svoje dobrotvorke. A, međutim, ne mogu da mu prebacim što se bojao da pored nje ne dočeka istu sudbinu kao i njen prvi muž.

Mihailo je i suviše dobro poznavao Zoe, a, da ne bi bio u iskušenju da je se čuva.

On je počeo time što je poslao u izgnanstvo ljubimce koje je ona nekad odlikovala. Zatim, po savetu svoga brata, on odlučno uze vlast u svoje ruke, i zapovedi carici, da se povuče u ginekej i da se ubuduće uzdržava od pojavljivanja na zvaničnim litijama. U isto vreme oduze joj evnuhe, najvernije žene, a na njihovo mesto, da bi motrile: na nju, namesti kod nje gospođe iz svoje rodbine. Jedan oficir odan Mihailu bude postavljen na počasnu službu caričinu, i ona je bila u tolikoj meri odvojena da nije mogla više primati nikoga, ako se prethodno nije saznalo kakav je posetilac i šta ima da kaže vasilisi. Čak su joj bili zabranili da izlazi iz svoga odeljenja, da se šeta, da ide u kupatilo, bez izričnog ovlašćenja od cara. Zoe je bila ogorčena zbog ovakvog postupanja, ali nije imala načina da se, odupre. Ne klonuvši duhom, ona se činila kao i dotle ljubazna i savršeno pomirljiva; bez žaljenja je podnosila uvrede i poniženja, ne prebacujući ništa Mihailu, ne kriveći nikoga, ljupka čak i prema svojim tamničarima koji su bili na čelu garde. Ali, posle svega što je bila učinila za svoga pređašnjeg ljubaznika, udar je bio koliko svirep toliko i neočekivan.

Mihailo Paflagonac na nomizmi

Što joj je bilo još teže, to je što se taj Mihailo, koga je ona nekad toliko volela, sad s gnušanjem okretao od nje i čak nije hteo više ni da je vidi. Pored toga što se osećao nelagodno, jer je na njena dobročinstva odgovorio takvom nezahvalnošću, osećao je da postaje sve bolesniji, njegovi nastupi padavice bili su sve češći i sve jači, i on se neprestano bojao da mu ne naiđe koji pred Zoe. Zatim, kako nije bio rđav čovek, imao je griže savesti, i tražio da ispašta svoje grehe. Sad je živeo samo u društvu kaluđera, u dvoru je bio okružen asketima u dronjcima pokupljenim po ulicama, i ponizno, u znak pokajanja, legao je pred njihove noge, s telom opruženim na jednoj dasci, s glavom naslonjenom na kamen. Zidao je bolnice, crkve, naročito je obožavao Dimitrija, velikog sveštenika solunskog; osećao je osobitu pobožnost spram Kuzmana i Damjana, svetih vrača, za koje se u Vizantiji verovalo da leče najneizlečivije bolesti. Ali ništa nije umirilo njegove patnje i njegovo nespokojstvo. Onda mu njegove duhovne vođe, kojima je bio ispovedio svoje ludosti i svoje zločine, narediše da prekine svaku telesnu vezu sa svojom ženom. I on je pobožno slušao njihove zapovesti.

Makedonski ustanak

Za vreme Mihaila Paflagonca dolaze sumnjivi i skorojevićski elementi. Razvija se i korupcija. Pritisak politički i ekonomski ogorčava ljude i izaziva proteste i pobune. Novi režim prekinuo je i sa tradicijom Vasilijeve politike u Maćedoniji. Za ohridskog arhiepiskopa doveden je jedan Grk, Lav, učeni hartofilaks carigradske Sv. Sofije. Tako je ukinuto poslednje visoko zvanje slovenske hijerarhije i okrnjeno pravo slovenskih episkopa da biraju svog poglavara.

Među Slovenima još su bile dosta žive tradicije o svojoj državi i dosta jaka plemenska svest u suprotnosti prema Grcima. Stoga je sasvim razumljivo što se na pritisak vlasti javio jak i buntovan otpor. Tim pre, što je i nova poreska politika vizantijskih vlasti, s odbijanjem primanja prihoda "u prirodi", razdražila svet u Maćedoniji. Otvoren ustanak izbi, kad u zemlju stiže iz grčkog ropstva Petar Deljan, koji se izdavao za sina cara Radomira. Ustanak je buknuo 1040. god. na severu, u okolini Beograda, na području ugrožavanom od Pečenega, gde se Petar, verovatno, nadao i pomoći od Mađara, pošto mu je majka, ako je on doista bio Radomirov sin iz prvog braka, bila mađarska princeza. Ustanak se brzo raširi po svoj današnjoj severnoj Srbiji i doprije do Niša i Skoplja.

U isto vreme izbi i ustanak u Draču protiv tamošnjeg gramžljivog vizantijskog zapovednika, a na čelo ustanka dođe neki Tihomir, kao odličan vojnik. Očevidno je, već po imenu vođe, da je u tom ustanku slovenski elemenat uzeo živa učešća.

Pored ta dva, izbio je i ustanak u Zeti, najozbiljniji i najuspešniji. Posle ubistva kneza Vladimira, priča Dukljanska Hronika, u zemlji je nastalo bezvlađe i zluradost. Kotorani su ubili kneza Dragomira s motivacijom, da neće više vladara koji će ih pritiskati, i da je došlo vreme kada vladara nestaje. Ali posle grčkog zavojevanja u zemlji je nastalo teško stanje. Sin Dragomirov, Dobroslav, uzeo je na se perfidnu ulogu, da podbada Grke na sve veće opačine, praveći im se inače kao prijatelj, a bunio je s druge strane narod protiv ugnjetača. I jednog dana, kivan na Grke, narod se diže i pobi sve njihove velikaše, koji se zatekoše među njima. Tada pozvaše Dobroslava, koji primi vlast nad narodom i poče borbu za oslobođenje. Taj Dukljaninov Dobroslav u grčkim spisima zove se Stevan Vojislav, i mi svi ovo drugo ime, pošto se nalazi u pouzdanijim izvorima, uzimamo kao pravo. Grci su nam zabeležili, da je prvi ustanak među Srbima buknuo 1035/6. godine, ali da je brzo završen jednim nametnutim ugovorom. Vojislav je bio uzet za taoca i odveden u Carigrad, a nadzor nad pobunjenom zemljom poveren Teofilu Erotiku. Vojislav je naskoro pobegao, dočepao se svojih planina i počeo borbu, zavladavši ubrzo čitavim krajem od Zahumlja do Skadarskog jezera.

Petar Deljan biva proglašen za cara u Beogradu (Ilustrovana istorija Jovana Skilice)

Zetskom uspehu znatno su pomogli ustanci Deljanov i Tihomirov. Kao usled vatre podmetnute s više strana čitav je Balkan buktao u pobuni. Deljanova vojska sjedini se s Tihomirovom. Da ne bi bilo borbe o prvenstvo, Tihomir bi ubijen, a Deljan proglašen za jedinog vladara. Pobedonosna vojska ustanika prodre čak do starodrevne Tebe. Uz put, kao u Epiru, gde su ubili poreskog starešinu, pridružiše im se i drugi nezadovoljni elementi. Car Mihailo, uplašen, pobeže u Carigrad iz Soluna, u kome se tad slučajno nalazio. Usred tih uspeha stiže ustanike nesreća. Alusijan, sin fatalnoga cara Vladislava, koji je bio namesnik u Erzeruku, pa radi nekih nepravilnosti stavljen pod istragu i progonjen, pobeže u Evropu i, čuvši za ustanak, javi se Deljanu kod Ostrova. On je požurio da se postavio kao kandidat za presto, iako to nije hteo odmah da kaže. Deljan ga je primio lepo, podelio čak vlast s njim i dao mu dobar deo vojske, da s njom zauzme Solun. Ali nesposobni Alusijan pretrpi poraz. Da se osveti Petru za prekore stoga, i da ga ukloni kao takmaca, Alusijan ga dade, na jednoj naročito priređenoj gozbi, opiti i oslepiti. To nedelo ne donese mu ono čemu se nadao; narod nije bio nimalo voljan da pođe za takvim čovekom. Alusijan, videći to, ode Grcima. Car Mihailo, obavešten o svemu, požuri prema Ostrovu, napade tamo pometenu vojsku i porazi je, a slepog Deljana zarobi. Iza tog pođe za Prilep, koji je branio Manojlo Ivac, verovatno srodnik hrabrog vojvode Samuilova. Pošto su osvojili taj grad Grci su pošli prema severu, gde su ustanici dali poslednji otpor kod Bojane, blizu Sofije. Kad je i taj bio skršen, 1041. god., čitava Maćedonija dopala je ponovo pod grčku vlast.

Srećniji beše u svojim borbama Stefan Vojislav. Proteravši grčke vlasti, on je u svojoj gorovitoj otadžbini bio nesmetan od Grka sve dok nije sam dao povoda za napad. Caru Mihailu, koji se bavio u Solunu, beše poslata, verovatno iz Južne Italije, jedna velika pošiljka zlata od 10 kentenara. Bura je lađu sa tim dragocenim teretom bacila na zetsku obalu. Vojislav je zlato, koje mu je tako došlo na noge, zaplenio i zadržao, pored svih protesta carevih. Tada se car Mihailo odlučio da kazni odmetnutog kneza. Evnuh Georgije Provat dobi naredbu da krene u Zetu. Taj vojskovođa zapade u zetskim klancima u spremljenu zasedu, 1040. god., i bi potpuno poražen. U ovoj borbi naročito se istakao Vojislavov sin Radoslav, koji je ubio jednog od grčkih zapovednika i tim uneo prvu zabunu u njihovu vojsku. Sprečeni Deljanovim napredovanjem, Grci nisu mogli da odmah ponove napad, nego su morali pustiti, da Vojislav ojača i dovoljno spremi za dalje borbe.

Smrt

Vremenom ipak, lišena svega što je volela, Zoja se pobuni. Ona je znala da je popularna u prestonici, kao žena i kao zakonita naslednica monarhije, a isto tako zbog svoje darežljivosti kojom je uvek obilovala. Ona se dakle pobuni protiv postupanja koje je trpela; uskoro se usudi još više: pokušala je, kažu, da otruje prvoga ministra, računajući da kad se jedared izvuče ispod tog kobnog uticaja, Mihailo, koga je ona jednako volela, vratiće joj se pokorno. Njen pokušaj ne uspe, i jedini rezultat koji je postigla bilo je pooštrenje njene kazne. I stvari su tako trajale do smrti careve. Sve bolesniji, još oslabio od napora energije koju je bio uložio da stiša pobunu Bugara, još mladi Mihailo je video da će skoro umreti. Mučen savešću, želeći da život bar završi pobožno, on naredi da ga, decembra 1041. g. prenesu u jedan manastir koji je on osnovao, i, po običaju mnogih Vizantinaca, da bi završio kao svetitelj, tamo obuče crnu kaluđersku rizu. Kad ta vest stiže u carski ginekej, Zoja, luda od bola, htede poslednji put da vidi toga muža, toga ljubavnika, koga nije mogla da zaboravi, i prezirući etiketu, ne vodeći brigu o pristojnosti, ona peške otrča u manastir, da mu kaže poslednje zbogom. Ali Mihailo, željan da umre na miru, hladno odbi da primi tu ženu koja ga je obožavala i upropastila. Malo zatim, on izdahnu, de dočekavši nove poduhvate u Zeti.

Literatura

Ostrogorski, Georgije (1969). Istorija Vizantije. Beograd: Prosveta.
Carr, John (2015). Fighting Emperors of Byzantium. Pen and Sword. ISBN 978-1-4738-5626-4.
Šarl Dil Vizantijske slike:Zoe Porfirogenita - Vikizvornik
Vladimir Ćorović Istorija srpskog naroda

Vidi još

Roman III Argir	Vizantijski carevi (1034—1041)	Mihailo V Kalafat