Miloš Nikolin
Miloš Nikolin (Beograd, 1968) srpski je književnik. Pored pisanja proze, bavio se pozorišnom kritikom i novinarstvom.
Miloš Nikolin | |
|---|---|
 | |
| Datum rođenja | 5. januar 1968. |
| Mesto rođenja | Beograd, FNRJ |
Biografija
urediDiplomirao je Farmaceutskom fakultetu u Beogradu. Prvi roman “Praeclarus hortus” objavio je 1993. Recenzent David Albahari navodi da se, opredelivši se za eksperiment, Miloš Nikolin nije priklonio ni jednom od pravaca u savremenoj srpskoj prozi, izabravši ujedno najteži i najneizvesniji put. Po njemu ova knjiga izlazi iz okvira uobičajenog pre svega jezikom i brižljivo osmišljenom, neobičnom kompozicijom.
Recenzije
uredi“Roman Miloša Nikolina „Praeclarus hortus“ je otvoren poziv čitaocima da se uključe u koherentnu organizaciju priče, koja je zamišljena kao intelektualna igra pisca i čitaoca. U maniru onoga što se tako neprecizno naziva postmoderno, pisac ove knjige organizaciju priče i mogućnosti upisane u tekst koristi vešto ne bi li se izbrisale granice između fikcije i zbilje i ne bi li čitalac postao opsednut onim što Žan Bodrijar naziva vrtoglavom igrom zavođenja. Imajući u vidu Kunderinu definiciju romana kao ironične umetnosti, zapažam da i Miloš Nikolin sledi ovu formu svojim osećajem za ironično. I on zna da ironija nije bauk, već je jedina ostala čoveku kao način za pročišćavanje svih stvari i njihovo čuvanje od konfuzije i haosa”. Dajana Jovanović Zbrika kratkih priča “Desert” 1997. oslanja se na izbor literarnih vrednosti koji po mišljenju Itala Kalvina čine literarni prtljag za 21.vek. U satirično-grotesknim pričama, tematski prosedei serviraju se kao deserti, mali zalogaji koji se uzimaju nakon glavnog jela. Zbirka eseja “Balkanski karneval”, u književno- esejističkom ključu pruža uvid u sunovrat jedne zemlje . Kroz četiri kratka eseja pisac predočava katalog onoga što se dešavalo u poslednjoj deceniji dvadesetog veka. „Tehnologija uništenja“ je esej koji se održava na teorijskim floskulama involucije zla, naslovna tema “Balkanski karneval”, koncipirana je kroz urušavanje jedne zemlje i civilizacije kao sažetak prolaska kroz tunel strave, sledi „Pusta zemlja“, faktografski snimak mesta kojim su ovladali prašina, mutanti i radioakitvnost i nad koje autor uzdiže mač gneva i osvete, dok „Skeniranje grobova“ predstavlja susret sa masovnim grobnicama i sa žrtvama čovekove mahnitosti od kojih nikada nije i neće biti iznuđen oproštaj. Po mišljenju urednika Milisava Savića ovo je bila prva knjiga posle petog oktobra čiji autor se suprodstavio onoj masovnoj histeriji koja narušava individualno, koja uništava slobodu. I to na taj način što je načinio minucioznu analizu pre svega kulturnih zbivanja. Ujedno to je knjiga jednog izvrsnog intelektualca koji razmišlja u nijansama. “Naša stvarnost već odavno nije bila naša...nemost je tih godina bila glavni pokrovitelj sveopštoj ekstazi plitkoumlja i zla." Upravo bi se u ovih nekoliko reči mogla sažeti ideja-vodilja četiri kratka eseja koji čine “Balkanski karneval” Miloša Nikolina. Zgusnut, napregnut do raspskavanja, naizust ispisan-izgovoren tekst ove nevelike knjige - poput onih koje su namučile Siorana, Č. Miloša, Konrada, Hamvaša - nam predočava kratak katalog onoga što nam se dešavalo u posednjoj deceniji 20. stoleća. Karneval je to koji se održava na ruševinama duha i zemaljskih tvorevina, na kome su glavne tačke akrobacije sunovrata nad grobovima i pred publikom mutanata svake vrste, u kojima kao rekvizita dobro služi i primitivno oruđe i digitalne tehnike uništavanja, a kao ulaznica prolazi kako kap nafte tako i barel krvi.”
Milutin Stanisavac
Romanom “Frizer”2014. Miloš Nikolin se približava civilizaciji spektakla i katastrofe. Život modernog čoveka je koncipiran kao stalna sadašnjost, njena eksplikacija nije sudbina već spektakl - "globalizacija osećanja u trenutnom vremenu". Ali čovek još uvek živi u linearnom trajanju, zbog toga je još uvek istorija odgovor na trenutnost. Roman “Frizer” je odgovor na takvu istoriju, neobičan i književno uspeo pokušaj da se sagledaju sva lica civilizacije i svi pseudonimi duhovne posustalosti ljudskog društva. “Iz romana „Frizer“ ispripovedano je sve ono što je civilizacijsko iskušenje, sve ono što je na neki način - i možda je to prava formulacija, autorov intelektualni i duboko humani nespokoj. Ujedno, ovaj roman omogućava nam da se približimo samoj tragičnosti civliizacije spektakla i katastrofe, a samim tim, što je neminovno, i što samo dobri romani mogu, da se približimo univerzalnoj tragici individue, odnosno ličnosti.”(Petar V. Arbutina)
„Frizera“ možemo smatrati odličnom satiričnom knjigom jer su sve one stvari u vezi sa globalnim katastrofama, sa razumevanjima među ljudima, sa ekologijom, tehnologijom i zaštitom od svih mogućih i nemogućih stvari koje nas navode da razmišljamo kako da najbolje osmislimo svoj život, da je sve to dato sa izrazito satiričnim nabojem.”(David Albahari)
Roman ”Praški begunac” 2015. donosi žanrovsko izmeštanje. U isto vreme ovo je pikarski roman, ali i roman sazrevanja, svojevrsni „buildings roman“ dvadeset prvog veka.
Praški begunac uistinu beži kroz ovu knjigu, kreće se na talasu sopstvene mentalne bure u potrazi za prisnošću ljubavnog pribežišta. Upravo poput junaka Gogoljeve “Beleške jednog ludaka” i ovaj lucidni junak Nikolinovog romana pripoveda sagu o nestajanju u raljama savremenog sveta. Satira, fini humor i ironija grade čitav jedan vokabular nijansiranja literarnog štiva koje je nadasve atipično. Roman „Praški begunac“ kao svedočanstvo nesvakidašnjeg egzistencijalnog brodoloma, jeste prilog istoriji spasenja.
Petar V. Arbtuina smatra da je Miloš Nikolin pisac koji želi da ode dalje od priče, da nadiđe jednostavnu aksiologiju stvarnosti i da uđe duboko iza pojma. Ne iza njegove pojavnosti, već u dubinu postojanja i otkrivanja smisla. Zato su pretpostavke njegovog intelektualnog interesovanja i pisanja romana utemeljene na posledičnom nizu dešavanja u društvu spektakla i civilizaciji katastrofe - u dva dominantna aspekta koji oblikuju savremeni život.
Prema mišljenju Jelene Marinkov, literarni prosedei Miloša Nikolina bave se aktuelnim temama u krajnje neodređenom miljeu, što je njegov redovan autorski postupak. Takođe, njegovo pisanje obeležavaju deskripcija i monolog kao pretežno stilsko sredstvo kojim u potpunosti dočarava svet jednosmerne komunikacije, prijatna apstrakcija rečenice, koja finalizuje njen hladni misaoni kolorit, dizajnirajući pri tom jedan kataloško-digitalni pogled na svet, čije je dominantno ishodište socijalna dijagnoza savremenog trenutka.
Dela
urediKnjige priča
urediDesert (1997)
Romani
uredi- Praeclarus hortus(1993)
- Frizer (2014)
- Praški begunac (2015)
Eseji
urediBalkanski karneval (2001)
Reference
uredi“Ko je ko – pisci iz Jugoslavije”, leksikon 1994. urednik Milisav Savić
