Milorad Mišković

Milorad Mišković (Valjevo 26. mart 1928 — Nica 21. jun 2013) bio je srpski i jugoslovenski baletski igrač i koreograf.

Milorad Mišković
Milorad Mišković
Lični podaci
Puno ime	Milorad Mišković
Datum rođenja	(1928-03-26)26. mart 1928.
Mesto rođenja	Valjevo, Kraljevina Jugoslavija
Datum smrti	21. jun 2013.(2013-06-21) (85 god.)
Mesto smrti	Nica, Francuska

Biografija

Rođen u Valjevu, a veći deo detinjstva proveo u Beogradu. Prvi put sa scenom se sreće u tada čuvenom dečjem pozorištu „Roda”, gde je bio "mali koji peva, svira klavir, violinu i sanja da jednom postane glumac." Kreće na časove kod legendarne balerine Nine Kirsanove, gde počinje njegova prava ljubav prema baletu i igranju. Navodi se da je čak i falsifikovao lični dokument kada je imao 16 godina da bi ga primili u Narodno pozorište. 1946 godine jedna jugoslovenska baletska igračka trupa odlazi na gostovanje u Francusku u kojoj je i Mišković, koji koristi priliku da emigrira ilegalno u Francusku, zbog čega je godinama imao problema sa jugoslovenskim vlastima. Posle nekoliko noćenja u pariskim parkovima i stanici metroa uspeva da dobije prvi angažman kao igrač, zahvaljujući jugoslovenskim preporukama. Svetsku slavu kao baletski igrač i koreograf stiče u Parizu, Londonu, Njujorku i Albeniju. 1966. prvi put nastupa u Beogradu nakon emigracije. Umro je u bolnici u Nici 2013. godine. 6. septembra iste godine, urna sa njegovim pepelom položena je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu

Igračka karijera

Milorad Mišković na sceni

Učenik Nine Kirsanove, debitovao u beogradskom Narodnom pozorištu, da bi ubrzo prešao u Pariz, gde je nastavio školovanje kod Olge Preobraženske i Borisa Knjazeva i veoma brzo zauzeo mesto istaknutog soliste u ansamblima K. de Basila i M. de Kuevasa i postao partner najpoznatijih zvezda francuskog baleta Ivet Šovir, Laset Darsonval i Žanin Šara. Anton Dolin ga je predstavio Londonu u Žizeli, na Festivalu baleta u Pozorištu Stol, sa slavnom partnerkom, njegovom sunarodnicom Mijom Slavenskom, koju je Mišković znao samo po čuvenju. Njegovi uspesi u Londonu iznenada su promenili tok njegove karijere. Pod upečatljivim utiskom tog mladog plesača, Alisija Markova, tada na vrhuncu slave, predložila mu je da bude njen partner na turneji koncerata po Engleskoj, Francuskoj i SAD. Igrati s Markovom bilo je ne samo sreća već i velika čast. Uprkos razlici u godinama, par je bio veličanstven i, s repertoarom odlomaka iz Žizele, Silfida, Krcka Oraščića(Ščelkunčik) svuda je osvajao publiku, kako u Albert holu u Londonu tako i u Palati Šajo u Parizu i u Holivudu. Nastupali su uvek u pratnji simfonijskog orkestra. U kontaktu s tom velikom romantičnom umetnicom Mišković je produbio svoja tumačenja uloga. Igrao je s njom i balet Popodne jednog fauna, koji su mu prenele Mari Ramber i Lidija Sokolova, jer su one u Londonu, s Vaclavom Nižinskim, sarađivale u njegovom kreiranju. Kasnije će uloga u baletu Popodne jednog fauna predstavljati jedan od njegovih velikih uspeha. Iskustvom stečenim sa Markovom obogaćeno je znanje mladog igrača, koji se u tom trenutku osetio spremnim za nove izazove, jer mu njegove uloge u klasičnom repertoaru i stečena titula princ igre nisu bili dovoljni. Ipak, njegova želja za nezavisnošću i inspiracija koja je navirala su uvek vodile novim horizontima i iskustvima. Zato je odlučio da obrazuje sopstvenu trupu, prenese joj svoju vatrenost i svoju strast. Juna 1956, na Festivalu Lion – Šarbonije prvi put prikazao svoju novu trupu, kao i učešće scenografa Bernara Dajdea. Njegov prvi program beleži slavna imena kao što su koreografi Moris Bežar, Valter Gor i Viktor Gzovski, scenografi Lila de Nobili, Bernar Dajde i Fransoa Gano, avangardni kompozitori Moris Oana i Zdenko Turjak. Pruža prvu priliku svom drugu Milku Šparembleku, koji tako započinje svoju karijeru koreografa vrlo uspelim baletom L'Ešel, ostvarenim u saradnji sa veoma mladim Dikom Sandersom. Program trupe je činio izvođenje šest solista, : Kler Somber, Tesa Bomon, Veronika Mlakar, Milko Šparemblek, Vasili Sulić i, razume se, sam Mišković, koji je te večeri osvojio publiku u Prometeju, i bio neosporni vrhunac tog prvog programa trupe. U trupi Rolanda Petita sukcesivno igra uloge u Lepom Dunavu J. Štrausa . Osnovao je sopstvenu trupu Balets, koja se kasnije ujedinila sa trupom Bale d Frans poznate balerine Žanin Šara, sa kojom gostuje u mnogim zemljama Evrope i obe Amerike. Od 1966. vratio se kao velika zvezda u Beogradsku operu da bi odigrao Žizelu i Romea i Juliju, a 1968, specijalno za njega Dimitrije Parlić kreirao je balet Huan od Carise. Njegov povratak je izazvao buru oduševljenja, propraćenu mnogobrojnim nastupima pred televizijskim i filmskim kamerama. Učestvovao je na Festivalu u Dubrovniku postavivši Kombat de Tankred Monteverdija i predstavljajući u jednoj staroj palati svoj Ban men šou sačinjen od pesama i igara. S jugoslovenskom balerinom Vesnom Butorac pozvan je na turneju po Sovjetskom Savezu, gde je igrao Žizelu i Labudovo jezero. Kao zreo igrač postiže na beogradskoj sceni uspeh u baletima Žon fon Zarisa (Egk), Žizel (Adam), Romeo i Julija (Prokofjev) i dr., predstavljajući se kao veoma svestran umetnik. Godine 1972, privučen američkim ponudama, dve sezone je proveo u Sjedinjenim Državama kao umetnički direktor, najpre u Dalasu, na poziv Žorža Skibina, potom u Alabami, gde je osnovao odeljenje koreografije na Visokoj školi scenskih umetnosti. Sledeće godine je postao pomoćnik umetničkog direktora Balet Vest USA u Solt Lejk Sitiju (Juta). Osnovne odlike Miškovićeve izvođačke umetnosti su prirodna elegancija u stavu i pokretu, suptilna igračka tehnika i prefinjeno osećanje za oblikovanje igračkih partija u glumačko-pantomimskom smislu.

Koreografska karijera

Godine 1962, na Festivalu u Spoletu, ostvario je svoju prvu značajnu koreografiju Parisov sud, tananu i finu rekonstrukciju doba slavne Taljoni, sa Karlom Frači, a sam je igrao Parisa, na muziku Spontinija. Godine 1974. Mišković se opet našao u Evropi, rasterećen i srećan. Na Atinskom festivalu predstavio je još jednog legendarnog junaka, Eshilovog Oresta, s grčkim nacionalnim dramskim pozorištem i koreografskom grupom Ralu Manu. Njegova nova verzija Žizele u Veronskoj areni, s Karlom Frači i Paolom Bortolucijem, postigla je ogroman uspeh, a sa istim zvezdama vraća se u Arenu da bi postavio Krcka Oraščića. Kreira i druge celovečernje balete za Karlu Frači: Prometejeva stvorenja, La filia di Jorio, Homaž romantik (koji se posle Italije prikazivao i u Parizu, u »Espaće Kardin«, gde je Mišković kreirao i balete Šeherezada i Diabl buato). U Firenci postavlja Labudovo jezero, u kome su igrali Jekaterina Maksimova i Vladimir Vasiljev, da bi vrlo brzo posle toga, u Zagrebu, ostvario veliku koreografsku simfoniju De veritatae poznatog hrvatskog kompozitora Stjepana Šuleka. Sledeće godine poziva ga Rober Osein u Rems da vodi novu baletsku trupu u Teatr Populer. Tu je postavio Mozaik, balet koji podseća na persijske minijature. Od 1978. radi u Napulju, Milanu, Đenovi, a u pozorištu u Torinu kreira romantični balet na Šopenove balade, kao i Verter, delo koje se u Italiji smatra najboljim ostvarenjem godine. Za istu trupu priprema celovečernji balet Kleopatra, koji je na gostovanju u Moskvi dobio nagradu kao najbolje igračko – dramsko ostvarenje. Sprema i dve velike produkcije u Italiji: operu – balet Mefistofeles od Boita, kao i reprizu svog trijumfalnog Krcka Oraščića u Veronskoj areni.

Aktivnosti u UNESKO-u

Krajem 1979. generalni direktor Uneska M’Bou Amadu Matar nudi Miškoviću mesto umetničkog direktora u toj svetskoj organizaciji. Njegov zadatak bio je da organizuje proslave i godišnjice znamenitih ljudi i umetnika iz sveta: koncerte, izložbe, operske i dramske spektakle, simpozijume i kolokvijume s temama iz oblasti baletske i igračke umetnosti, dane kulture svih nacija članica te svetske organizacije. Tada je UNESKO, takoreći, bio jedan internacionalni teatar. Od velikih Gala spomenimo samo spektakl Gala de Danse u palati Uneska, posvećen legendarnoj kubanskoj balerini Alisiji Alonso, zatim koreografski oratorijum Korak u čast 21. generalne konferencije Uneska u Beogradu, u Centru »Sava«, zatim veliki Hommage Galini Ulanovoj, takođe legendarnoj balerini, održan u sali Plejel u Parizu, i Gala u Moskvi u Boljšoj teatru povodom 40-godišnjice Uneska. Na svim tim velikim svečanostima učestvovale su baletske zvezde sa svih kontinenata. Predstave su prenosile Evrovizija i Mondovizija. Posle deset godina provedenih na toj funkciji odlazi u penziju kao viši internacionalni funkcioner Uneska i, na molbu Bengta Hagera, tadašnjeg predsednika CID-a i kolega iz tog Saveta za igru pri Unesku, prihvata mesto predsednika i odmah nastavlja rad na projektima koji su bili u toku i radi nove za naredne sezone. Organizovao je mnogobrojne kolokvijume i simpozijume na temu igre i o problemima igre, igrača i baleta. CID Unesko bio je na neki način katalizator, ali i most između nacija. Zahvaljujući toj organizaciji, umetnici i kreatori raznih nacija mogli su međusobno da sarađuju, da obavljaju razmenu, ali i da zajednički učestvuju u velikim nacionalnim i internacionalnim projektima.

Fondacija i nagrada Milorad Mišković

Ustanovljena je i Fondacija Milorada Miškovića koja dodeljuje i nagradu Milorad Mišković. Podignut mu je spomenik u Beogradu.

Spoljašnje veze

• Izložba u čast baletskog velikana („Politika”, 14. decembar 2021)