Википедија

Milica Hrebeljanović

владарка Србије, жена српског кнеза Лазара, средњoвековна списатељка и православна светитељка

Kneginja Milica Hrebeljanović (oko 1335 — 11. novembar 1405), žena srpskog kneza Lazara (samostalni vladar Srbije od Lazareve smrti 1389. do 1393), bila je srpska plemkinja i kasnije monahinja. Jedna je od najznačajnijih ličnosti i državnika poznog srednjeg veka u Srbiji kao i važan pisac.

Milica Hrebeljanović
Kneginja Milica, freska iz manastira Ljubostinja, 1402—1405. godine
Lični podaci
Datum rođenjaoko 1335.
Mesto rođenjaKraljevina Srbija
Datum smrti11. novembar 1405.(1405-11-11) (70 god.)
Mesto smrtiManastir Ljubostinja, Srpska despotovina
Porodica
SupružnikLazar Hrebeljanović
PotomstvoJelena Lazarević Balšić Kosača, Olivera Lazarević, Mara Lazarević Branković, Teodora Lazarević, Vuk Lazarević, Dragana Lazarević Šišman, Stefan Lazarević
RoditeljiVratko Nemanjić
DinastijaNemanjići, Lazarevići

Biografija

uredi

Poreklom je iz vladarske porodice Nemanjića. Njen otac knez Vratko, u narodnoj tradiciji poznatiji kao Jug Bogdan, bio je praunuk Nemanjinog sina Vukana i unuk Vukanovog sina Dimitrija (u monaštvu Davida).

 
Vladislav Titelbah, Carica Milica, danas u Narodnom muzeju u Kikindi)

Rođena oko 1335. godine, Milica se oko 1353. udala za Lazara Hrebeljanovića, s kojim je imala devetoro dece. Dvorjanin cara Uroša, u početku sa skromnom titulom stavioca, Lazar napreduje u hijerarhiji sa slabljenjem vlasti cara Uroša, posebno posle Maričke bitke 1371. Negde između 1363. i 1365. postaje knez, a posle sabora u Peći 1375. i vrhovni vladar i samodržac Srbije. U to vreme i Kruševac postaje prestonica Moravske Srbije.

U teškim vremenima posle pogibije kneza Lazara u Kosovskoj bici 1389, Milica je upravljala državom, budući da su joj sinovi još bili deca. Kada je njen stariji sin Stefan odrastao, postao je vladar. Tada je mogla da napusti državne poslove. Otišla je sa svojom rođakom Jefimijom u manastir Ljubostinju, koji je sama osnovala. U njemu se zamonašila i dobila ime Evgenija. Pred smrt primila je monaški zavet velike shime i dobila novo ime Efrosinija. U manastiru Ljubostinji provela je svoje poslednje dane, preminula 11. novembra 1405. godine. U tom manastiru je i sahranjena.

Srpska pravoslavna crkva je proslavlja kao svetiteljku 19. jula po crkvenom kalendaru ili 1. avgusta po novom kalendaru. Istog dana proslavlja se i njen sin despot Stefan Lazarević.

Kneginja Milica se bavila i diplomatskom delatnošću, zajedno je sa Jefimijom 1398. išla kod sultana Bajazita da zastupa interese svoga sina Stefana. Tom prilikom je, uz pomoć tada već uticajne ćerke, Bajazitove supruge Olivere izdejstvovala prenos moštiju Svete Petke iz Vidina u Beograd. Mošti su bile smeštene u Kapelu Svete Petke na Kalemegdanu, danas su one u rumunskom gradu Jaši.

Bavila se i književnošću, poznata su njena dela „Molitva matere” i „Udovstvu mojemu ženik”. Smatra se da su književni dar od nje nasledili ćerka Jelena Balšić i sin despot Stefan.[1]

Istorijske prilike (1389—1405)

uredi

Nakon što je knez Lazar poginuo u Kosovskoj bici 15. juna 1389. godine, kneginja Milica je ostala sama sa maloletnom decom, Stefanom, Vukom i Oliverom. Vuk Branković je nakon Kosovske bitke imao svoje političke planove, koji su možda bili deo prethodno uspostavljenih odnosa sa knezom Lazarom. Kneginja Milica je morala da se suoči sa pritiscima spolja i unutar Moravske Srbije. Na državnom saboru doneta je odluka o stupanju u vazalni odnos prema Osmanlijama, a prekinuta je prethodna potčinjenost prema Kraljevini Ugarskoj. Takvu odluku podržao je srpski patrijarh Spiridon.

Već u jesen 1389. godine ugarska vojska koju je predvodio kralj Žigmund, upala je na teritoriju Moravske Srbije. Opsedana su utvrđenja poput Borača i Čestina.[2]

 
Spomenik kneginji Milici u Trsteniku

Sultan Bajazit je poslao svoje poslanike sa zahtevom da mu se Miličina kći Olivera pošalje za ženu. Uz odobrenje patrijarha i sabora ispunjen je Bajazitov zahtev, a sve u cilju da bi bilo „spaseno hristoimenito stado od vukova koji su ga klali”. Godine 1390. Oliveru je na putu ka Bajazitu otpratio brat Stefan. Tada se Stefan obavezao Bajazitu da će on, brat mu Vuk ili neko od srpske vlastele svake godine dolaziti kod sultana.[3]

U proleće 1395. godine u bici na Rovinama učestvovao je Lazarev stariji sin Stefan, kao i sin kralja Vukašina kralj Marko i gospodin Konstantin Dragaš. Oni su učestvovali na strani Bajazita, kao njegovi vazali. Kralj Marko i gospodin Konstantin Dragaš nisu preživeli ovu bitku. Usledila je bitka kod Nikopolja, 25. septembra 1396. godine u kojoj se posebno istakao mladi knez Stefan, koga je Bajazit I nagradio proširenjem oblasti kojom je gospodarila njegova porodica. U leto te godine pružen je poslednji otpor Vukovih odreda Osmanlijama u oblasti Polimlja. Vuk Branković, zet kneginje Milice je uskoro odveden u tursko zatočeništvo, gde je najverovatnije i preminuo 6. oktobra 1397. godine na putu za Bosnu. Oblast Brankovića bila je u potpunosti prepuštena na vladanje Lazarevićima.

S obzirom da je knez Stefan stekao dovoljno političkog i vojnog iskustva, odlučio je da započne tajne pregovore sa ugarskim kraljem Žigmundom Luksemburškim. Osmanlije su pokrenule napad na Bosnu početkom 1398. godine. U tom napadu je učestvovao i knez Stefan. Napad se završio krahom i novouzdignuta srpska vlastela je za to optužila kneza Stefana, kao i za vojne gubitke i neuspeh pohoda. Sultan Bajazit I je poštedeo život knezu Stefanu, zahvaljujući diplomatskoj misiji njegove majke tada monahinje Jevgenije, i Jefimije, žene despota Uglješe i Olivere, sestre kneza Stefana koja je tada bila na sultanovom dvoru.

Brankovići na čelu sa Miličinom ćerkom Marom su tokom 1401. i početkom 1402. godine, povratili većinu svojih poseda uz veliku novčanu naknadu. U bici kod Angore 1402. godine učestvovali su Stefan i Vuk Lazarević i njihovi sestrići Grgur i Đurađ Branković.

Knez Stefan je nakon bitke kod Angore dobio od vizantijskog cara — savladara, Jovana VII Paleologa visoko dostojanstvo despota. U povratku iz Carigrada rasplamtelo se neprijateljstvo među sinovima kneza Lazara i sinova Vuka Brankovića. Okršaj među njima odigrao se u bici kod Tripolja u blizini Gračanice na praznik Vavedenja Bogorodičinog, 21. novembra 1402. godine. Pobedu su odneli Lazarevići, ali i među njima je ubrzo došlo do sukoba. Vuk Lazarević je 1403. godine napustio Moravsku Srbiju i otišao na dvor sultana Sulejmana.[4]

Uplašena majka je morala da posreduje, pa je odmah pohitala za sinom Vukom, iako je zakoračila u osmu deceniju svog života. U ovom momentu iz nje je delovala i majka i državnik. Otišla je kod Sulejmana u Ser. Monahinja Jevgenija je uspela da smiri naprasitog Vuka i da izmiri sinove.[5]

Krajem 1403. godine, despot Stefan je postao vazal ugarskog kralja Žigmunda Luksemburškog. Despot je nakon uspostavljanja prijateljskih odnosa sa ugarskim kraljem dobio od kralja Žigmunda na upravu Mačvu i Beograd, koji će postati prestonica Moravske Srbije.

Monahinja Jevgenija je i nakon zamonašenja i dalje bila prisutna u svetu politike. Dočekala je da oženi despota Stefana i umrla je u periodu državne stabilnosti, 11. novembra 1405. godine.[6]

Savladarstvo

uredi

Nakon pogibije kneza Lazara u boju na Kosovu 1389. godine, nasledio ga je maloletni sin Stefan koji je tada imao oko 12. godina. Ni Stefan, a ni njegov mlađi brat Vuk nisu bili sposobni da sami upravljaju državom, pa je u takvim okolnostima njihova majka, kneginja Milica preuzela vlast umesto maloletnih sinova.

 
Spomenik kneginji Milici u Kruševcu

Vremenom se ispostavilo da je kneginja Milica sposoban državnik. Već od prvog trenutka kada je formalno došao na vlast, Stefan Lazarević je stekao „savladara” koji je vladao nekoliko godina umesto njega. Kneginja Milica je uporno nastojala da učvrsti položaj Lazarevića u zemlji i inostranstvu. Kad god je bilo potrebno, kneginja Milica je stavljala do znanja da je Stefan Lazarević legitimni vladar i zakoniti naslednik svoga oca, kneza Lazara.

Državne sabore ne sazivaju po godinama stariji oblasni gospodari, već to čini isključivo „mladi Stefan knez”. Iza svega toga su stajali kneginja Milica i njeni saradnici, jer je Stefan bio mlad i nije imao nikakvog iskustva u sazivanju sabora na kom se donela jedna važna odluka (izbor patrijarha Danila 1390/91. godine).

Vojvoda Obrad Dragoslalić podigao je crkvu „Vavedenja u Ibru”, pa je svojevremeno obećao da će je sa posedima pokloniti Hilandaru, što nije učinio. S obzirom da je nakon Kosovske bitke Obrad Dragoslalić „izneverio” Lazareviće, oni su mu oduzeli baštenske posede i pretvorili ih u proniju. Monasi manastira Hilandara zatražili su od naslednika kneza Lazara da im ustupe crkvu „Vavedenja u Ibru” s posedima. Lazarevići su im izašli u susret, a u ulozi darodavca više se ne pojavljuje Obrad Dragoslalić, već kneginja Milica sa sinovima. Pre nego što je rešeno ovo pitanje, knez Stefan se prvo dogovorio sa gospođom majkom kneginjom Milicom, a zatim sa patrijarhom Danilom, s mitropolitima, igumanima i svojom vlastelom, pa je na kraju doneo odluku o poklanjanju spornih poseda. Ovu povelju knez Stefan nije izdao samostalno. Povelju su izdala sva tri naslednika kneza Lazara, ali je jasno da je legitimni vladar knez Stefan koji još ne vlada samostalno.[7]

 
Manastir Ljubostinja, zadužbina Milice

Pre 6. avgusta 1392. godine, poslato je u Dubrovnik pismo „od kneginje Milice i od kneza Stefana”. U pismu je jasno stavljeno do znanja ko vlada u zemlji, a ko je zakoniti naslednik kneza Lazara. Dubrovčani su bili upoznati sa pravim stanjem stvari, pa su se u kasnijim pismima najpre obraćali kneginji Milici (Jevgeniji), a potom Stefanu Lazareviću. Kada je Stefan Lazarević postao punoletan (1393. godine), trebalo je da počne samostalno da vlada. Kneginja Milica se zamonašila i kao monahinja trebala je da prepusti svu vlast sinu Stefanu, ali tako nešto se nije dogodilo. Ona je i dalje bila veoma aktivna u vođenju državnih poslova i zadržala je vidan udeo u vlasti. Dubrovčani su najpre za Milicu u pismima pisali da je „počtena” gospođa, zatim, „vsečastiva”, „mnogopočtena”, „slavna” i „slavna i velmožna gospođa”. U isto vreme, Dubrovčani su izkazivali podjednake počasti monahinji Jevgeniji i knezu Stefanu, i to prvenstveno zbog toga što je imala isti, ako ne i veći udeo u upravljanju državom od Stefana. Čak i u pismima koje su Lazarevići upućivali u Dubrovnik, na prvom mestu se pominjala monahinja Jevgenija, zatim knez Stefan i na kraju, Vuk Lazarević.[8]

Kneginja Milica je bila sposobna žena. Oni koji su je znali, pisali su o njoj sa divljenjem. U pohvali koju je napisao Danilo (možda patrijarh Danilo III), napisano je da je Milica bila "blagorazumna, mužeumna, milostiva, štedra, pomirljiva i svakim dobrim običajima ispunjena " . Grigorije Camblak navodi da je Milica mudrošću i oštroumljem prevazilazila mnoge. Konstantin Filozof je zabeležio da je lepotom žena, a savetima Odisej. Takođe je bila i „dostojna slave i velemudra mati koja je prevazilazila mnoge izabrane majke”.

Kneginja Milica se snalazila i u političkim stvarima. Dvadesetak godina posle njene smrti, njena mudrost se i dalje pamtila. Monahinja Jevgenija je čak i posle zamonašenja i dalje bila stub. Iako monahinja, za Dubrovčane ona je bila: „Gospođa kneginja Milica”, „gospođa pokojnog kneza Lazara”, „gospođa kneginja Raške”, „kneginja Sklavonije”, „gospođa novobrdska kneginja”.[9]

Diplomatska aktivnost

uredi
 
Spomenik kneginji Milici u Jagodini

Diplomatički izvori svedoče da je ugled i moć kneginje Milice, tj. monahinje Jevgenije, vremenom, posle 1395. godine rasla, pogotovo nakon 1398. godine i njenog diplomatskog uspeha. Monahinja Jevgenija je u proleće 1398. godine otišla kod Bajazita da bi opravdala kneza Stefana i njegov postupak pri gušenju zavere vlastele. Takođe, morala je da opravda i optužbe protiv kneza Stefana, da je sarađivao sa Ugrima pri turskom pohodu na Bosnu.[10]

Sultanu u Ser pošla je i monahinja Jefimija. Oni koji su znali monahinju Jevgeniju, divili su se njenim sposobnostima i odlučnosti. Tu energičnu ženu ipak je spopao veliki strah pred sastanak sa Bajazitom. U majčino srce unela se zebnja zbog sina Stefana. Jefimija je bodrila rečima: „Ne strahuj, kad nam se samo dala prilika da ga vidimo!” One su uspele da otklone sumnju u Stefanovu vernost. Kada se razgovor završio, Bajazit je pitao Jevgeniju i Jefimiju šta bi želele da im učini. Zatražile su da im da mošti sv. Petke Paraskeve. Kada je Bajazit čuo da su one od njega tražile samo „suhe kosti”, nasmejao se i dao im je ono što su zatražile. Dubrovčani su 23. maja znali da se Jevgenija vratila iz posete sultanu i povodom toga su izrazili svoju radost. Ovo ukazuje na to da je razlog zbog kog je kneginja Milica krenula sultanu bila ozbiljna.[11]

"A zbog ovoga pođe caru Bajazitu sama ta blagoverna gospođa (Milica); imala je sa sobom rođaku svoju, bivšu ženu despota Uglješe, a kćer nekoga ćesara. Ova u mnogim rečima i stvarima budući najmudrija a koju je uvek spominjana (Milica) smatrala kao neki stub i pomoć, naročito u takvoj stvari koja se dogodila. Kada su bile prizvane k caru (Bajazitu) a (Milica) bila u užasu što će videti cara, (Jefimija) joj reče: „Odbaci svaki strah, kada nas (samo) udostojiše da ga vidimo”. One mudro tada svršiše sve svoje potrebe pomoću Bogomatere, u koju i položiše svoju nadu. "[12]

Monahinja Jevgenija je morala da posreduje i u sukobu između Vuka i Stefana. Ona je išla sultanu Sulejmanu u Ser. Kada je branila kneza Stefana, ona je bila pred Bajazitom, a sada se našla pred njegovim sinom. I ovoga puta je uspela u svojoj misiji, izmirila je sinove.[5]

„A (Vuk) malo počekavši i našavši zgodno vreme, pobeže k Sulejmanu. A sveizabrana mati njihova (Milica), išla je za njim čak u predele ismailjćanske, a ne stigavši ga na zgodnom mestu, nije se mogla vratiti iz ismailjćanskih strana. Zato pođe i k Sulejmanu i izmirivši ga sa blagočastivim sinom svojim (Stefanom), vrati se.”[13]

Književni dar

uredi
 
Mozaik u hramu Sv. Save na Vračaru

U pisanju i izdavanju povelja kneginja Milica je pokazala svoj neosporan stvaralački talenat. Pažnju književnih istoričara privukle su tri povelje; Manastiru Visoki Dečani i svetogorskim manastirima Velika Lavra i Sveti Pantelejmon. Povelju upućenu manastiru Svetog Pantelejmona kneginja Milica je potpisala sa sinovima.

U društvo srpskih književnica srednjeg veka ubrajaju se monahinja Jefimija i Jelena Balšić, ćerka kneginje Milice. Njima treba pridodati i kneginju Milicu. Jefimija je uticala na vaspitanje dece kneza Lazara i kneginje Milice, ali je i sama kneginja mogla da neguje njihov književni dar.[14]

Opis kneginje Milice u delu Konstantina Filozofa

uredi

Konstantin Filozof je u svom Žitiju despota Stefana Lazarevića, kneginju Milicu opisao rečima;

„Dostojna slave i veoma mudra mati (Milica), koja je prevazilazila mnoge izabrane matere, ostavši, kao što kaže Solomon, hrabra žena, imala je sve vrline, kao što znaju svi oko nje koji su pocrpli milost iz njezine ruke i koji su se nadali da je prime. Ali budući u tolikoj vlasti, znala je i svetske (stvari) u kojima je teško snaći se; i po lepoti beše ne samo žena, nego i Disejs mnogi u savetima. A ko će pobrojati božanstvene i sveštene ukrase i darove crkvama i manastirima? Ko se neće zadiviti gledajući takvu (njezinu) spregu sa onima koji gledaju ka jedinom Bogu i kako delima prevazilazi zapovesti; i išla je napred na sve veća (dela).”[15]

Porodično stablo

uredi
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Vukan Nemanjić
 
 
 
 
 
 
 
8. Dmitar Nemanjić
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
4. Vratislav Nemanjić
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Vratko Nemanjić
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Milica Hrebeljanović
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3.
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Deca

uredi

Milica i Lazar su imali sedmoro dece, dva sina i pet ćerki:

Nasleđe

uredi

Njen lik se pojavljuje u filmu Boj na Kosovu (1989). Opera „Lazarevo obretenije”, u kojoj je se pojavljuje lik Milice Hrebeljanović, izvedena je 2024. u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine.[21]

U narodnom predanju knez Lazar se često naziva carem pošto je bio najveći oblasni gospodar i naslednik cara Uroša. U skladu sa tim se i Milica često naziva carica Milica.

Rubin Kruševac proizvodi vino koje nosi ime srpske vladarke.

Po njoj se zove OŠ „Kneginja Milica“ Novi Beograd.

Vidi još

uredi

Reference

uredi
  1. ^ „Lepe i umne ponos roda svog („Srpsko nasleđe“)”. Arhivirano iz originala 24. 02. 2009. g. Pristupljeno 22. 12. 2008. 
  2. ^ Šuica, Marko (2019). Milica - kneginja nemirnog doba. Beograd: Evoluta. str. 25, 26. ISBN 978-86-80912-40-0. 
  3. ^ Al. Purković, Miodrag (1978). Knez i despot Stefan Lazarević. Beograd. str. 16. 
  4. ^ Šuica, Marko (2019). Milica - kneginja nemirnog doba. Beograd: Evoluta. str. 28, 29, 30, 31, 32. ISBN 978-86-80912-40-0. 
  5. ^ a b Al. Purković, Miodrag (1978). Knez i despot Stefan Lazarević. Beograd. str. 80, 81. 
  6. ^ Šuica, Marko (2019). Milica - kneginja nemirnog doba. Beograd: Evoluta. str. 32, 33. ISBN 978-86-80912-40-0. 
  7. ^ Blagojević, Miloš (2004). Nemanjići i Lazarevići i srpska srednjovekovna državnost. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. str. 357, 358, 359. ISBN 86-17-12188-2. 
  8. ^ Blagojević, Miloš (2004). Nemanjići i Lazarevići i srpska srednjovekovna državnost. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. str. 359, 360. ISBN 86-17-12188-2. 
  9. ^ Al. Purković, Miodrag (1978). Knez i despot Stefan Lazarević. Beograd. str. 17, 18. 
  10. ^ Kneginja Milica - monahinja Jevgenija i njeno doba. Trstenik. 2014. str. 11. ISBN 978-86-918433-0-4. 
  11. ^ Al. Purković, Miodrag (1978). Knez i despot Stefan Lazarević. Beograd. str. 50, 51, 52, 53. 
  12. ^ Filozof, Konstantin (1989). Povest o slovima, Žitije despota Stefana Lazarevića. Beograd: SKZ. str. 88. 
  13. ^ Filozof, Konstantin (1989). Povest o slovima, Žitije despota Stefana Lazarevića. Beograd: SKZ. str. 99. 
  14. ^ Kneginja Milica - monahinja Jevgenija i njeno doba. Trstenik. 2014. str. 29. ISBN 978-86-918433-0-4. 
  15. ^ Filozof, Konstantin (1989). Povest o slovima, Žitije despota Stefana Lazarevića. Beograd: SKZ. str. 86. 
  16. ^ a b v g Ivić, Aleksa (1928). „[[s:sr:Rodoslovne tablice (A. Ivić)/Lazarevići|Lazarevići]]”. Rodoslovne tablice srpskih dinastija i vlastele (III dopunjeno izd.). Novi Sad — preko Vikizvornika. 
  17. ^ a b v Veselinović & Ljušić 2001.
  18. ^ a b v g „Genealogy – Balkan states: The Lazarevici”. Pristupljeno 25. 2. 2010. 
  19. ^ a b v „Medieval Lands project – Serbia: Lazar I [1385]-1389, Stefan 1389—1427”. Pristupljeno 25. 2. 2010. 
  20. ^ Ivić 1928.
  21. ^ Lijeskić, Biljana. „Opera „Lazarevo obretenije” kao molitva na Kolarcu”. Politika Online. Pristupljeno 2024-02-02. 

Literatura

uredi
  • Šuica, Marko (2020). Milica - knjeginja nemirnog doba. Evoluta. str. 174. ISBN 978-86-80912-40-0. 
  • Aleksa Ivić, Rodoslovne tablice srpskih dinastija i vlastele (treće dopunjeno izdanje), Novi Sad 1928. (Lazarevići)
  • Veselinović, Andrija; Ljušić, Radoš (2001). Srpske dinastije. Novi Sad-Beograd: Platoneum. ISBN 86-83639-01-0. 
  • Kneginja Milica — monahinja Jevgenija i njeno doba, Trstenik 2014.
  • Marko Šuica, Milica — kneginja nemirnog doba, Beograd 2019.
  • Miodrag Al. Purković, Knez i despot Stefan Lazarević, Beograd 1978.
  • Miloš Blagojević, Nemanjići i Lazarevići i srpska srednjovekovna državnost, Beograd 2004.
  • Konstantin Filozof, Povest o slovima, Žitije despota Stefana Lazarevića, Beograd 1989.

Spoljašnje veze

uredi
Preuzeto iz „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=Милица_Хребељановић&oldid=28821841”