Milan Petrović (lekar)

Za drugu upotrebu, pogledajte stranicu Milan Petrović.

Milan Petrović (Niš, 15/28. maj 1886 — Zemun, 22. oktobar 1963) bio je srpski lekar, potpukovnik u srpskom sanitetu, specijalista pedijatrije, urednik Srpskog arhiva za celokupno lekarstvo, predsednik suda časti Srpskog lekarskog društva i jedan od osnivača Pedijatrijske sekcije SLD. Bavio se zubarstvom, obišao je svet brodom, a Srbiju sanitetskim vozom (kao komandant voza). Učesnik je dva rata.

Milan Petrović
Dr Milan Petović u Beču 1905.
Datum rođenja	(1886-05-15)15. maj 1886.
Mesto rođenja	Niš, Kraljevina Srbija
Datum smrti	22. oktobar 1963.(1963-10-22) (77 god.)
Mesto smrti	Zemun, SFR Jugoslavija

Život i karijera

Kao najmlađe dete u porodici Dimitrija i Vaske, rođen je u Nišu 15/28. maja 1886. Otac mu je bio poznati niški trgovac i kafedžija, iz porodice Petrović koja se doselila u Niš u prvoj polovini osamnaestog veka. Dimitrije i Vaska Petrović imali su devetoro dece, četiri sina i pet kćeri: Mariolu, Danicu, Lepu, Katu i Dragu, sinove Tasu i Milana.

Osnovnu školu i gimnaziju pohađao je u Nišu,

„ Kao odličan đak u niškoj gimnaziji, Milan je voleo da čita, interesovao se za pisanje. Učestvovao je u radu đačke književne družine, koja mu je omogućila prve nastupe, uspehe i počasti. U Prvoj niškoj gimnaziji bio je i predsednik literarne družine „Njegoš“ ”

Nakon završene mature 1904, ispraćen od svoje mnogobrojne rodbine otišao je u Beč, da izuči medicinu i postane doktor,

„ Ali, život u Beču je tražio više, na šta je još ponosniji sin reagovao na svoj način. Umesto da kuka i traži više, Milan je odlučio da pronađe svoj način i pomogne roditeljima, koji imali obavezu da osmoro dece izdržavaju i školuju. U toku raspusta upisao je dodatne studije zubarstva, potom našao posao kod jednog od zubnih lekara u Beču. ”

U to periodu izvestan broj studenata iz Srbije studirao je medicinu u Francuskoj, pa je i Milan odlučio da studije nastavi na univerzitetu u Pariz, „da u novoj kulturnoj sredini produbi svoje obrazovanje i nauči Francuski jezik“. Nakon šesnaest meseci provedenih na studijama u Parizu Milan se vratio u Beč, i 1909. okončao studije medicine na Bečkom univerzitetu.

Po završenom fakultetu u Beču Milan Petrović se početkom 1910. godine vratio u Niš i iste godine otišo na odsluženje vojnog roka. U vojsci je prvo položio ispit za rezervnog sanitetskog poručnika, a zatim kao honorarni lekar u Moravskoj stalnoj vojnoj bolnici u Nišu pohađao je i obavio obavezan lekarski staž. Kao lekar stažista u vojsi imao je sreće da asistira velikanu srpske ratne hirurgije dr Mihailu Petroviću (1863—1934), što će mu u kasanijem samostalnom radu, na mestu brodskog lekara, značajno koristiti.

U prvim danima rada sa pacijentima shvatio da srpskom zdravstvu nedostaju lekari, koji će se brinuti za obolelu decu, što ga je motivisalo da 1910. nastavi studije u Beču, ovoga puta u svojstvu specijalizanta pedijatrije kod profesora dr Ešeriha, (kod koga je kao student medicine bio hospitant više od godinu dana).

Nakon završene specijalizacije iz pedijatrije Petrović se aprila 1911. vratio u Niš i slučajno saznao iz novina za oglas jedne holandske brodske kompanije koja je tražila brodskog lekara. Kako mu je boravak u Beču narušio zdravlje, predosećao je da će mu toplija klima pomoći da se brže oporavi, i tako je doneo odluku da svoju karijeru nastavi kao brodski lekar. Nakon višemesečne plovidbe po morima sveta vratio se u Srbiju, i nastavio sa radom u svom rodnom gradu Nišu, prvo kao opštinski a zatim i kao sreski lekar.

„ Interesantno je da je u tom periodu dr Petrović, kao član Srpske radikalne stranke u Nišu, (suprotne stranke od one u kojoj je bio njegov otac) bio izabran za opštinskog odbornika. Mada suprotnih političkih ubeđenja, otac i sin su zadržali svoje stavove, ne mešajući politiku u porodične odnose. ”

Po otpočinjanju Balkanskih ratova mobilisan je u srpsku vojsku i odmah raspoređen na dužnost komandira sanitetskog voza. Na ovoj dužnosti je ostao sve do 1915. godine, odnosno do povlačenja srpske vojske preko Albanije.

Kao komandant sanitetskog voza, lekar i zubni lekar u poljskim bolnicama srpske vojske na ostrvu Vido, Krfu i Solunskom frontu, Petrović je dao veliki doprinos očuvanju zdravlja i života mnogobrojnih vojnika i civila u Balkanskim i Prvom svetskom ratu.

Nakon završetka Prvog svetskog rata Petrović se krajem 1918. godine vratio u Niš, gde se ponovo uključio u rad Moravske stalne vojne bolnice. Nakon godinu dana provedenih u Nišu porodica Petrović se preselila u Beograd decembra 1919. godine, u kome mu je njegova supruga Mara rodila dvoje dece, sina Dimitrija i ćerku Miru.

Na prvo radno mestu u Beogradu u svojstvu pedijatra postavljen je maja 1920. u svojstvu sekundarnog lekara Dečjeg odeljenja Opšte državne bolnice, kojim je rukovodio dr Milenko Materni (1875—1929). Paralelno sa ovim poslom radio je i i u Francusko-srpskom dispanzeru „Kap mleka“, („Goutte de lait“) u Beogradu od 1921. do 1929. godine. Tokom rada u ovom dispanzeru (1923) Milan Petrović je objavio knjigu „Ishrana odojčeta i malog deteta.

Svoja medicinska usavršavanja nastavio je u oblasti pedijatrije, prvo kod profesora Ešeriha u Beču a zatim i kod profesora Nobekura u Parizu. Nakon povratka sa ovih usavršavanja rešenjem Ministarstva zdravlja od 8. jula 1924. godine Petrović je u zvanju specijaliste za dečje bolesti imenovanje za sekundarnog lekara Dečjeg odeljenja Opšte državne bolnice, a 20. juna 1929. godine i na dužnost šefa tog istog Odeljenja, a kome ga je zatakao početak Drugog svetskog rata.

U Drugom svetskom ratu u jugoslovenskoj vojsci bio je mobilisan kao rezervni sanitetski pukovnik. Nakon zarobljavanja na početku rata i prisilnog rada u zarobljeništva u Nemačkoj, od aprila do septembra 1941, Petrović je otpušten kući. I ako bolestan, nastavio je da obavlja dužnosti šefa Dečjeg odeljenja Opšte državne bolnice u Beogradu.

„ Po završetku rata, dr Petrović se vratio pedijatriji i to u Bolnici za decu obolelu od tuberkuloze na Dedinju. Gradski narodni odbor - Odeljenje za zdravstveno staranje u Beogradu - imenovao je dr Milana Petrovića 30. septembra 1947. godine, za lekara Gradske bolnice u Zemunu, u svojstvu šefa novootvorenog Dečjeg odeljenja. Dužnost i obaveze lekara pedijatra u Zemunskoj bolnici dr Petrović je obavljao sve do penzionisanja 17. februara 1951. godine. Godinama potom radio je u sopstvenoj privatnoj ordinaciji u Beogradu, u ulici Svetozara Markovića br 36. ”

Dela

Sa lekarskom diplomom iz 1909. Petrović je poneo i zubarsku veštinu koju je izučio u Beču. Ovu svoju veštinu on će zajedno sa dr Milošem Popović znalački primeniti u ratu, kada su njih dvojica pokrenuli rad jedine zubne stanice u srpskoj vojsci u poljskoj bolnici u Vodenom na Solunskom frontu; ...„koja je ušla u istoriju stomatologije budući da je za skoro dve godine rada zbrinula 17.900 pacijenata, a njeni lekari su obavili 30.366 stomatoloških intervencija“...

Milan Petrović (drugi sleva) kao komandant sanitetskiog voza u Nišu 1912.

Kao komandir sanitetskog voza u Balkanskim i Prvom svetskom ratu samo u Balkanskim ratovima organizovao je evakuiaciju oko 110.000 srpskih, savezničkih i neprijateljskih ranjenike i bolesnike, pri čemu je svaki voz prevalio po 30 do 40.000 kilometara. O tome Petrović u svojoj knjizi Trnovit put Srbije, 1914-1918, piše:

„ Kad neprijatelj porobi Srbiju a zadnji sanitetski voz okonča svoju misiju na železničkoj stanici u Leskovcu sa pripadnicima Moravske stalne vojne bolnice zbrinjavao sam srpske vojnike i izbeglo stanovništvo od Beloljina, preko Prizrena, Đakovice, Skadra, Krfa, Vida do Vodenog na Solunskom frontu. ”

Tokom 1947. osnovao je Dečje odeljenje Gradske bolnice u Zemunu, a bio je i jedan od ključnih inicijatora i osnivača Jugoslovenskog društva za zaštitu dece, Jugoslovenske lige protivu tuberkuloze, Udruženja pedijatara Jugoslavije.

Obavljao je i dužnost glavnog urednika časopisa Srpski arhiv za celokupno lekarstvo, (posle dugogodišnjeg rukovođenja dr Jovana Danića). Tokom osmogodišnjeg uređivanja Srpskog arhiva za celokupno lekarstvo (1925—1933), Petrović će, uprkos svih teškoća, svake godine organizovati štampati po deset svezaka.

Napisao je i objavio preko četrdeset naučnih radova, koji su objavljeni u domaćim i inostranim medicinskim časopisima, u SAD, Francuskoj, Grčkoj, kao i nekoliko knjiga od kojih su najznačajnije:

• Sanitetski vozovi u ratovima 1912–1918
• Ishrana odojčeta i malog deteta
• Lečenje bolesne dece u Jugoslaviji
• Tragedija naših regruta

Zaveštanje sinu

Pri kraju svog stvaralačkog puta dr Milan Petrović je svom sinu Dimitriju, slavnom univerzitetskom profesoru (sada nažalost pokojnom) ostavio sledeću poruku, koja treba da posluži i kao pouka i savet budućim lakerima:

„ Za mene više vredi jedan pošten i pametan prost radnik nego jedan nepošten profesor univerziteta...Ako je neko naučio da nepošteno i nedozvoljeno sebi pribavlja životna sredstva i životna zadovoljstza, ako se naučio da živi samo zato da bez obzira na druge samo sebi i nikom drugom ugađa, on će nesumnjivo postati antisocijalni egoista...Želja mi je da sve što smatram najboljega u sebi nekako prenesem u vas i da vi budete, kao što i sebe smatram, članovi društva od kojih će ono doista imati koristi...Ako ne budeš imao saosećanja za ljudsku bedu i za moralne i fizičke patnje, onda ćeš biti samo jedan vešt dijagnostičar i tarapeut, a ne dobar lekar. ”

Priznanja

Dr Milan Petrović je za svoj dugogodišnji rad odlikovan najvišim srpskim i jugoslovenskih odlikovanjima:

• Krst milosrđa (1913),
• Orden svetog Save V reda (1915),
• Zlatne medalja za revnosnu službu (1918),
• Albanska spomenica (1920),
• Orden Belog orla V reda (1920),
• Spomenica za oslobođenje i ujedinjenje 1914-1918 (1920),
• Orden Svetog Save IV reda (1928),
• Orden Jugoslovenske krune IV reda (1935),
• Orden Jugoslovenske krune III reda (1937).

Dr Petrović je za svoje zazluge imenovan za:

• Predsednika Srpskog lekarskog društva,
• Glavnog urednika Srpskog arhiva - časopisa za celokupno lekarstvo (osam godina),
• Počasnog predsednik Pedijatrijske sekcije Srpskog lekarskog društva.

Vidi još

• Sanitetski voz
• Vojna bolnica Niš
• Srpsko lekarsko društvo

Literatura

• Stanojević V.: Istorija srpskog vojnog saniteta & Naše ratno sanitetsko iskustvo, Beograd, 1925.
• Pešić V., Pavlović B.: Prvi pedijatri i prve pedijatrijske ustanove u Srbiji — prilog za istoriju pedijatrije Srbije, Beograd, 2006.
• Stojančević, Vladimir: Jugoistočna Srbija u XIX veku (1804—1878), Prosveta, Niš, 1996.