Mato Radulović
Mato Radulović (Pažići, kod Danilovgrada, 25. januar 1921 — Tivat, 27. jul 1996) bio je učesnik Narodnooslobodilačke borbe i društveno-politički radnik SFRJ i SR Crne Gore.
| mato radulović | |||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Lični podaci | |||||||||
| Datum rođenja | 25. januar 1921. | ||||||||
| Mesto rođenja | Pažići, kod Danilovgrada, Kraljevina SHS | ||||||||
| Datum smrti | 27. jul 1996. (75 god.) | ||||||||
| Mesto smrti | Tivat, Crna Gora, SR Jugoslavija | ||||||||
| Profesija | društveno-politički radnik | ||||||||
| Porodica | |||||||||
| Supružnik | Darinka Radulović | ||||||||
| Delovanje | |||||||||
| Član KPJ od | 1940. | ||||||||
| Učešće u ratovima | Narodnooslobodilačka borba | ||||||||
| Služba | NOV i PO Jugoslavije Jugoslovenska armija | ||||||||
| Čin | pukovnik u rezervi | ||||||||
| Odlikovanja |
| ||||||||
Biografija
urediRođen je 25. januara 1921. godine u Pažićima, kod Danilovgrada, u porodici Milana Radulovića. Nakon završene osnovne škole i gimnazije, upisao se na Poljoprivredno-šumarski fakultet u Beogradu. Tokom studija bio je aktivan u redovima komunističke omladine i studentskog revolucionarnog pokreta. U članstvo Komunističke partije Jugoslavije (KPJ) primljen je 1940. godine.[1]
Nakon okupacije Kraljevine Jugoslavije, napustio je Beograd i vratio se u Crnu Goru. Učesnik Narodnooslobodilačke borbe je od jula 1941. godine. Aktivno učestvuje u Trinaestojulskom ustanku i do kraja 1941. u borbama koje je vodio NOP odred „Bijeli Pavle“—oko Danilovgrada, na Veljem Brdu, oko puta Podgorica–Nikšić i u borbi na Jelinom dubu.[2] Kada je formirana Prva proleterska udarna brigada, 21. decembra 1941, sa borcima iz svog odreda ulazi u sastav Treće čete Drugog (crnogorskog) bataljona.[1][3] U Prvoj proleterskoj udarnoj brigadi nalazio se na mestu sekretara partijske ćelije Drugog bataljona, učestvuje u Igmanskom maršu i borbama koje je brigada vodila. Potom prelazi na dužnost zamenika političkog komesara Trećeg bataljona Sedme krajiške brigade.[4][5] Učestvuje u svim borbama, i tokom Četvrte i Pete neprijateljske ofanzive.[6][7][8]
Po završetku partijskog kursa pri Centralnom komitetu KPJ i Vrhovnom štabu NOV i POJ, novembra 1943. godine, odlukom Vrhovnog komandanta NOV i POJ Josipa Broza Tita, postavljen je za rukovodioca Političkog odeljenja (Politodela) Šeste ličke proleterske divizije NOVJ. Na toj dužnosti—sa izuzetkom perioda jul–septembar 1944. godine, kada je poslat u Treću ličku brigadu za političkog komesara, s obzirom da je čitav Štab brigade sa Trećim bataljonom pri prelasku reke Bosne ostao odsečen, te se formirao novi Štab, s njim kao politkomesarom, Dmitrom Zaklanom kao načelnikom Štaba i Milanom Šijanom kao komandantom na čelu, sve do oslobođenja Valjeva, kada se odsečeni Štab pridružio svojoj brigadi, a Radulović i Šijan vratili na svoje dužnosti—ostao je do posle oslobođenja Beograda, 1944. godine, kada je, po nalogu Aleksandra Rankovića, vraćen sa Sremskog fronta da podnese izveštaj o radu Politodela Divizije i potom upućen na rad u organe bezbednosti.[9][10] Iz rata je izašao sa činom majora Ozne.
Posleratni period
urediOd kraja 1944. godine, Radulović se nalazio na raznim dužnostima u organima bezbednosti. Najpre u Odeljenju za zaštitu naroda (OZN) za Beograd i Jugoslaviju, gde je radio u Drugom odseku, zajedno sa Vladimirom Rolovićem, kao referent za građanske stranke, potom u Upravi državne bezbednosti (UDB), gde je obavljao dužnost načelnika odeljenja i dao doprinos u uništenju zaostalih neprijateljskih grupacija.
U jesen 1953. godine, Radulović je preko Jova Kapičića dobio naređenje od Aleksandra Rankovića da sa grupom islednika ode i ispita slučaj izvesnih mostograditelja, koji su bili gonjeni po liniji Informbiroa. Smatrajući da za tako nešto nije nadležan, Radulović je pokušao da odbije zadatak, savetujući da se obrazuje posebna državna komisija, koju bi činili predstavnici suda, policije i tužilaštva. Naređenje je ipak morao da izvrši i prihvatio je zadatak po službenoj dužnosti. Za mesec dana provedenih u kazneno-popravnom domu u Bileći, Radulović i njegovi islednici su razgovarali sa osuđenicima. On je tada nastojao da očuva „zakonitost u radu i korektnost u ponašanju“, po uzoru na Rankovićevu kritiku rada Uprave državne bezbednosti, koju je Ranković istakao u svom Referatu za dalje jačanje pravosuđa i zakonitosti dve godine ranije. Nakon što je okončao istragu, Radulović je napisao izveštaj od oko četrdeset stranica, koji je predao Rankoviću. U tom izveštaju se navodi da nema dokaza da su mostograditelji radili kao sovjetski špijuni. Savezni sekretar za unutrašnje poslove FNRJ, Svetislav Stefanović Ćeća, od Radulovića je zahtevao da se to sve ponovo razmotri, na šta je Radulović insistirao da se formira posebna komisija, i to po osnovu nadležnosti za taj slučaj. Stefanović jeste pristao da formira komisiju, ali je to učinio po sopstvenom nahođenju. Saslušanja te komisije dovela su do sukoba Radulovića sa islednicima i članovima komisije, kojima se obratio rečima: „Vi nemate nikakvo moralno pravo da govorite o slučaju ovih osuđenih ljudi!“, i po drugi put odbio da razmotri i revidira izveštaj koji je sastavio, uz napomenu da je neophodan rad ili nove komisije ili nove isledničke grupe, koja će „iznetim zaključkom naneti najmanje štete zemlji“.[11]
Od decembra 1960. godine, Radulović je u Saveznom sekretarijatu za unutrašnje poslove (SSUP), na mestu pomoćnika Saveznog sekretara za unutrašnje poslove FNRJ Svetislava Stefanovića Ćeće.[12] U to vreme, kao visoki funkcioner Saveznog SUP-a, Radulović je učestvovao u koordinaciji operativne akcije „Globus”, koja se ticala prikupljanja informacija o neprijateljskoj emigraciji u Latinskoj i Severnoj Americi, a uoči posete predsednika FNRJ Josipa Broza Tita Brazilu i zemljama Latinske Amerike, kao i detalja i organizacije samog puta.[13][14] Obavljao je i funkciju potpredsednika Savezne komisije za verska pitanja, čiji član je bio od 1959. godine[15][16], a nalazio se i na mestu člana Saveta Zavoda za tehničku pomoć.[17] Imao je čin pukovnika JNA u rezervi.
U braku sa suprugom Darinkom—Cucom Radulović (1927—2013) imao je sina Milana (1955—2003).
Umro je 27. jula 1996. godine u Tivtu, od posledica srčanog udara. Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu.
Knjige i odlikovanja
urediNapisao je dve knjige koje se bave tematikom borbe protiv ostataka neprijateljskih grupa na prostoru Jugoslavije:
Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih jugoslovenskih odlikovanja, među kojima su — dva Ordena bratstva i jedinstva sa zlatnim vencem, Orden rada sa crvenom zastavom, Orden partizanske zvezde sa srebrnim vencem, Orden Republike sa srebrnim vencem, Orden za hrabrost i Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom. Od inostranih, ističe se medalja Ruske Federacije za 50 godina od pobede u Velikom Otadžbinskom ratu 1941—1945. godine.
Reference
uredi- ^ a b SASTAV PRVE PROLETERSKE BRIGADE IZ PERIODA NjENOG STVARANjA U RUDOM Arhivirano na sajtu Wayback Machine (15. januar 2017);znaci.org
- ^ Bitka na Jelinom dubu: Dan kada je razbijena italijanska jedinica;vijesti.me/
- ^ SPISAK pripadnika Prve proleterske narodnooslobodilačke udarne brigade na dan formiranja 21. XII 1941. godine;znaci.org
- ^ SEDMA KRAJIŠKA BRIGADA;znaci.org, 1990
- ^ SEDMA KRAJIŠKA BRIGADA. Zbornik sjećanja, Druga knjiga;znaci.org, 1987
- ^ SEDMA KRAJIŠKA BRIGADA - U bici na Sutjesci;znaci.org
- ^ Preživeli i poginuli borci i rukovodioci od formiranja brigade decembra 1942. g. do kraja rata;znaci.org
- ^ SUTJESKA. Zbornik radova, Knjiga druga;znaci.org, 1959
- ^ Šesta proleterska divizija;znaci.org, 1964
- ^ ŠESTA LIČKA PROLETERSKA DIVIZIJA;znaci.org, 1990
- ^ Mihailović 1995, str. 240–242.
- ^ Službeni list Federativne Narodne Republike Jugoslavije, Broj 1, Godina XVII;slvesnik.com.mk
- ^ Kako je planirano Titovo putovanje u Brazil (1): Sastanak kod Ćeće („Vesti onlajn”, 19. maj 2021)
- ^ Kako je planirano Titovo putovanje u Brazil (2): Emigranti u tri kategorije („Vesti onlajn”, 20. maj 2021)
- ^ Službeni list Federativne Narodne Republike Jugoslavije, Broj 11, Godina XV;slvesnik.com.mk
- ^ MAKEDONSKA PRAVOSLAVNA CRKVA;svetosavlje.org, 2016
- ^ Službeni list Federativne Narodne Republike Jugoslavije, Broj 10, Godina XVIII;slvesnik.com.mk
Literatura
uredi- Šesta proleterska divizija. Zagreb: Epoha. 1964.
- Selim Numić Dobra zemljo, lažu. Beograd: Filip Višnjić. 1989.
- Jovan Kljajić SEDMA KRAJIŠKA BRIGADA. Beograd: Vojnoizdavački i novinski centar. 1990.
- Đorđe Orlović ŠESTA LIČKA PROLETERSKA DIVIZIJA „Nikola Tesla“. Beograd: Vojnoizdavački i novinski centar. 1990.
- Dragoslav Mihailović Goli otok. Knj. 2. Beograd: BIGZ. 1995.
- Luka Božović Dvadeset godina na obezbeđenju Tita. Beograd: Cicero. 2004.
- Kosta Nikolić Mač revolucije — OZNA u Jugoslaviji 1944—1946. Beograd: Službeni glasnik. 2016.
