Marzban
Marzban ili Marzpan [1] (srednje persijski prevod: mrzvpn, izvedena iz marz "granica, granični" i sufiksa-pan "čuvar"; moderni persijski: مرزبان Marzban) bili su klase markgrofova, upravnika marševa, i produženih vojnih komandanata,[2] zaduženih za granične pokrajine Parćanskog carstva (247 p. n. e.-224 n.e.) i uglavnom u Sasanidskom carstvu (224-651 n.e.) na prostoru današnjeg Irana.
Etimologija
urediPersijska reč marz izvedena je iz avganistanske mareza "granični, granice"; pan / pavan je srodan sa avestanskim staropersijskim patom "zaštitnikom". Reč je pozajmljen iz novo-persijskog i koristi se u arapskom jeziku kao مرزبان marzuban (množina مرازبة maraziba). Al-Marzubani (المرزباني) je korišćen kao nisba (porodična titula) za neke iranske porodice čiji je predak bio marzban. Istaknuti islamski naučnik Abu Hanifa, čije je formalno ime dato u islamskim izvorima kao Nu'man ibn Tabit ibn Zuta ibn Marzuban (نعمان بن ثابت بن زوطا بن مرزبان), potiče od marzbana iz Kabula, odakle je njegov otac došao. Bavand (651-1349 n.e.) i Salarid (919-1062 n.e.) vladari dinastije takođe su koristili marzuban u svom imenu.
Istorija
urediTradicionalna zvanja (pre svega vasputhan i azadan) mogu se pratiti od perioda Ahemenidskog carstva (550-330. p. n. e.)[3][4] ali zbog nedostatka izvora čak i u Parćanskom carstvu (247 p. n. e.-224 n.e.) ne postoji odgovarajuća klasifikacija zvanja, [5][6]u poređenju sa sasanidskim kraljevskim natpisima iz 3. veka, kada je aristokratija bila podeljena na četiri ili pet činova;[5][3] šahrdaran (kraljevi, zemaljski vlasnici), vaspuhran (knezovi, sedam velikih plemićkih porodica[3]) ), vuzurgan (magnati, "sjajni" [3])), niže plemstvo azadan (feudalni plemićari, slobodni) i kadag-kvadai (kućepazitelj).[7] Sasandska vojna organizacija bila je sofisticiranija od parćanskog sistema koji je nasledila.[4] Sistem kasti nije bio rigidan kao u Indiji, ali su vladini službenici bili uglavnom iz vuzurgan kaste.[3][8] Postoji mogućnost da je kasni sasanidski marzban takođe nastao od azadana,[9] koji su uglavnom bili gospodari sela (dihanan), snabdevali konjicu mladim jahačima (asbaran), ili su bili telohranitelji i snage bezbednosti sa naslovima bandagan, ajaran ili janbazan, sve što označava asocijaciju sa kraljem.[10]
Titula marzban se može datirati u doba Parćanskog carstva, gde su se u graničnim područjima kao što su Nisa (1. vek pre nove ere[11] ) nalazili mrzvpn (marzban), verovatno službenik zadužen za granične trupe i dizpti, službenik zadužen za tvrđavu.[12] Neki naučnici smatraju da su marzbani postojali tokom vladavine Darija I (550-486 p. n. e.) u Ahemenidskom carstvu.[13] Postoje neke nepouzdanosti u pogledu povezanosti između titula marzban, spahbed, kanarang, paigosban (Parćanski ptikvspn, Sasanidski paigospan ili padhospan[12] ) i ostandar.[14][15] Istorijski izvori zamagljuju razliku između marzbana i spahbena (vojni general ili vojni guverner), podrazumevajući da je marzban bio vojna titula striktno ograničena na granične prelaze i pokrajine.[14] Najmanja jasna je razlika sa kanarangom, očigledno istočno-iranskom izvedenikom marzbana u provinciji Abaršahr u srednjoj Aziji.[14] Pagosban, što znači "čuvar okruga",[15] je neizvesna titula,[12] naizgled sve ukazuje da su to bili provincijski vojni komandanti ili guverneri, dok je marzban značio "čuvara granica, pokrajina.[14][15] Moguće je da pagosban nije imao civilne dužnosti.[16]Ostandar je bio guverner ostana (pokrajine ili okruga unutar pokrajine).[14]
Primarni izvori podrazumevaju da je marzban provincijska funkcija koja se praktikuje za jednu ili više pokrajina,[17][18] ali nema dokaza za "četvrtinu imperije", kao što je el Masudi pod naslovom Šahrbaraz (629 n.e.).[15] Zvanje marzbana, kao i većina u carskoj administraciji, uglavnom je bio patrimonijalan, prenosio se kroz jednu porodicu na svaku narednu generaciju. Marzbanima na najvišim položaja bilo je dozvoljeno da imaju srebrni tron, dok je marzbanima sreteški najvažnijih pokrajina, kao što je pokrajina Jermenije, dozvoljeno da imaju zlatni tron.[8] U vojnim pohodima oblasni marzbani mogli su se smatrati terenskim zapovednicima, dok su manji spahbedi mogli da komanduju poljskom vojskom .[19]
Funkcija marzbana se tokom mnogih godina promenila, pa su manje teritorijalne jedinice postale deo civilne uprave.[16] U prvim godinama glavni marzban regioni bili su Jermenija, Bet Aramaj, Pars, Kirman, Spahan, Adurbadagan, Tabaristan, Nišapur, Tus, Sakastan, Mazun, Harev, Marv i Sarahs,[20] nekoliko pomenutih pripadalo je Velikom Horasanu.[20] Neki regioni su uživali značajnu autonomiju, dok su drugi bili vojno važniji, na primer Adurbadagan koji se opstao zajedno sa Kavkazom i bio je posebna vojna granica.[21]
Marzbanima je dodeljena administrativna uprava nad pograničnim provincijama i bili su odgovorni za održavanje bezbednosti trgovačkih puteva, boreći se protiv ugrožavanja od strane nomadskih plemena kao što su Beduini Arapi, Beli Huni i Turci Oguzi i držeći prvu liniju odbrane naselja svojih neprijatelja kao što su Rimljani i Kušansko carstvo.[22] Tokom vladavine Hozroja I (531.79. n.e.) sprovedene su vojne reforme kojima su stvorene četiri granične oblasti (Kvarasan, Kvarvaran, Nemroz, Adurbadagan) za koje je bio zadužen spahbed, koji se ponekad i dalje oslovljava kao marzban, ali se generalno smatraju centralnim pokrajinama.[23] Takođe, prethodni vlastelinski rang dihkanan je oblikovan u uticajnu "plemenitost službe" i postao je okosnica sasanidske države.[24] Međutim, ove mere centralizacije prouzrokovale su prenos moći na vojsku (dihanan je postepeno postao nezavisniji od vlade, dok su četiri velike spahbed teritorije kvazi-nezavisna feudalna dobra) i doveli do eventualne dezintegracije carstva.[25]
Sasanidske društvene, administrativne i vojne strukture i sistem je nasledila islamska civilizacija,[16] međutim, marzbani su trajno nestali u zavisnosti od regiona, jer se broj nosilaca titule u Iraku smanjio i zamenili su ih muslimanskim ratnicima pod nazivom mukatila, dok su u Horasanu još uvek imali posebne privilegije.[26]Najvećim delom su zanmenjeni titulom dihkanan.[26]
Marzbani
uredi| Marzban | location | king |
|---|---|---|
| Adarmahan | zapadne provincije, verovatno Nisibis | |
| Aparviz od Sistana | Sakastan | |
| Azadbeh | Al-Hira | |
| Bahram Chobin | Raj | |
| Burzin Šah | Nišapur | |
| Mahoe Suri | Marv | |
| Varsken | Gugark | |
| Adur Gušnasp | Jermenija | |
| Čihor-Višnasp | Jermenija | |
| Golon Mihran | Jermenija | |
| Mušeg II Mamikonian | Jermenija | |
| Vahan Mamikonian | Jermenija | |
| Vard Mamikonian | Jermenija | |
| Mjej I Gnuni | Jermenija | |
| Rahzad | Jermenija | |
| Sahak II Bagratuni | Jermenija | |
| Šahraplakan | Jermenija | |
| Šapur Mihran | Jermenija | |
| Smbat IV Bagratuni | Jermenija | |
| Tamhozroje | Jermenija | |
| Tan-Šapur | Jermenija | |
| Varaz Vzur | Jermenija | |
| Varazdat | Jermenija | |
| Varaztirots II Bagratuni | Jermenija | |
| Vasak od Sjunika | Jermenija | |
| Veh Mihr Šapur | Jermenija | |
| Zarmihr Hazarvut | Jermenija | |
| Mihrzād | Al-Hira (Zid Arapa) | Šapur I[27] |
| Ošag, od Hagara[27] | Al-Hira (Zid Arapa) |
Vidi još
uredi- Marzban Jermenije
- Satrap, upravnik provincije
- Spahbed, identičan komandni rang kod Sasanida
- Ban, plemićka titula koja se koristila južne Evrope tj. u Balkanskim državama
- Lista iranskih titula i zvanja
- Vojska Sasanidskog carstva
Reference
uredi- ^ Hoyland 2011, str. 46.
- ^ Pourshariati 2008, str. 503.
- ^ a b v g d Frye 1984, str. 316.
- ^ a b Farrokh 2012, str. 6.
- ^ a b Wiesehöfer 2001, str. 138-139.
- ^ Frye 1984, str. 316, 224.
- ^ Tafażżolī, Ahmad (15. 12. 1989). „Bozorgān”. Encyclopaedia Iranica, Online Edition. Pristupljeno 23. 04. 2015.
- ^ a b Nicolle 1996, str. 10.
- ^ Zakeri 1995, str. 30.
- ^ Zakeri 1995, str. 11, 30-31.
- ^ Shaki, Mansour (21. 10. 2011). „Class System III: In the Parthian and Sasanian Periods”. Encyclopaedia Iranica, Online Edition. Pristupljeno 23. 04. 2015.
- ^ a b v Frye 1984, str. 224.
- ^ Briant 2015.
- ^ a b v g d Farrokh 2012, str. 8.
- ^ a b v g Gyselen 2004.
- ^ a b v Nicolle 1996, str. 13.
- ^ G. Gropp (1969), Einige neuentdeckte Inschriften aus sasanidischer Zeit, Berlin: W. Hinz, Altiranische Funde und Forschungen, str. 229—262
- ^ Skjaervo, Prods O. (1983), The Sassanian Inscription of Paikuli III/1-2, Wiesbaden, str. 38—39
- ^ Nicolle 1996, str. 14.
- ^ a b Nicolle 1996, str. 12-13.
- ^ Nicolle 1996, str. 12.
- ^ Nicolle 1996, str. 53.
- ^ Nicolle 1996, str. 51-53.
- ^ Nicolle 1996, str. 53, 55.
- ^ Nicolle 1996, str. 55.
- ^ a b Zakeri 1995, str. 11, 110.
- ^ a b According to Shahrestaniha i Eranshahr, cited in: http://journal.soia.org.ir/download/18_4f07d18c8113847aa683b262b30656e9.html Arhivirano na sajtu Wayback Machine (10. decembar 2016)
Literatura
uredi- Frye, Richard N (1984). The History of Ancient Iran. C.H.Beck. ISBN 9783406093975.
- Zakeri, Mohsen (1995). Sasanid Soldiers in Early Muslim Society: The Origins of 'Ayyārān and Futuwwa. Otto Harrassowitz Verlag. ISBN 9783447036528.
- Nicolle, David (1996). Sassanian Armies: the Iranian Empire Early 3rd to Mid-7th Centuries AD. Stockport: Montvert. ISBN 978-1-874101-08-6.
- Wiesehöfer, Josef (2001). Ancient Persia. I.B. Tauris. ISBN 9781860646751.
- Pourshariati, Parvaneh (2008). Decline and fall of the Sasanian empire: the Sasanian-Parthian confederacy and the Arab conquest of Iran. I.B. Tauris in association with the Iran Heritage Foundation. ISBN 9781845116453.
- Hoyland, Robert G. (2011). Theophilus of Edessa's Chronicle and the Circulation of Historical Knowledge in Late Antiquity and Early Islam. Liverpool University Press. ISBN 9781846316975.
- Farrokh, Kaveh; McBride, Angus (2012). Sassanian Elite Cavalry AD 224-642. Osprey Publishing. ISBN 9781782008484. Arhivirano iz originala 04. 03. 2016. g. Pristupljeno 10. 09. 2017.
- Briant, Pierre (2015). Darius in the Shadow of Alexander. Harvard University Press. ISBN 9780674745209.
- Gyselen, Rika (20. 07. 2004). „Spāhbed”. Encyclopaedia Iranica, Online Edition. Pristupljeno 22. 04. 2015.
Dodatna literatura
uredi- Greatrex, Geoffrey; Lieu, Samuel N. C. (2005). The Roman Eastern Frontier and the Persian Wars AD 363-628. Routledge. ISBN 9781134756469.