Luj Adolf Tjer

Luj Adolf Tjer (fr. Louis-Adolphe Thiers; Marselj, 16. april 1797 — Sen Žermen an Le, 3. septembar 1877) bio je francuski državnik i istoričar, prvi predsednik Treće republike (1871 — 1873). Kao ministar unutrašnjih poslova sprovodio je surove represalije 1834. protiv radnika u Parizu i Lionu koji su ustali u zaštitu svojih prava. Nakon februarske revolucije 1848. bio je vođa monarhističke partije u opoziciji. U prusko-francuskom ratu 1870. 1871. posle pada Drugog carstva, Tjer je 17. februara 1871. postao predsednik vlade; potpisao je kapitulaciju Francuske i u maju 1871. ugovor o miru s Nemačkom. Kao šef versajske vlade 1871. u krvi je ugušio Parisku komunu ("Krvava nedelja"). Od avgusta 1871. do maja 1873. bio je predsednik Republike. Napisao je istoriju francuske revolucije (Histoire de la Revolution Francoise, I-X t. Paris, 1823-27) i istoriju Konzulstva i Carstva (Histoire du Consulat et de l'Empire, I-XX t., Paris, 1845-69). Član Francuske akademije postao je 1833, na poziciji br. 38. bio je u periodu 1833-1877.

Luj Adolf Tjer
Luj Adolf Tjer
Lični podaci
Datum rođenja	(1797-04-16)16. april 1797.
Mesto rođenja	Marselj, Francuska
Datum smrti	3. septembar 1877.(1877-09-03) (80 god.)
Mesto smrti	Sen Žermen an Le, Francuska
Narodnost	Francuz
Religija	Spiritualizam
Univerzitet	Lycée Thiers
Politička karijera
Politička stranka	Orléanist
Mandati 2. Predsednik Francuske 31. avgust 1871 — 24. mart 1873. Prethodnik Luj Napoleon Bonaparta Naslednik Patris Mak Maon Ko-princ Andore 31. avgust 1871 — 24. mart 1873. Prethodnik Luj Napoleon Bonaparta Naslednik Patris Mak Maon 20. Premijer Francuske 1. mart 1840 — 29. oktobar 1840. Monarh Luj-Filip I Prethodnik Vojvoda od Dalmacije Naslednik Vojvoda od Dalmacije

O njemu je pisao Karl Marks: Građanski rat u Francuskoj.

Biografija

Mladost

Adolf Tjer je rođen 15. aprila 1797. godine, za vreme vladavine Direktorijuma. Njegov deda, Luj-Šarls Tjer, bio je advokat u Eks an Provansu, koji se preselio u Marselj da bi postao staratelj gradske arhive i generalni sekretar gradske uprave, iako je to mesto izgubio tokom Francuske revolucije. Njegov otac je bio poslovan čovek i povremeni vladin službenik za vreme Napoleona, koji je često imao problemima sa poštovanjem zakona. Njegov otac je napustio Adolfa i njegovu majku ubrzo nakon njegovog rođenja. (Pogledajte ispod odeljak Porodični i lični život.) Njegova majka je imala male prihode, ali je Tjer uspeo da dobije dobro obrazovanje zahvaljujući finansijskoj pomoći od tetke i kume. On se uspešno upisao na licej u Marselju putem takmičarskog ispita, a zatim je, uz pomoć svoje rodbine, bio u mogućnosti da upiše pravni fakultet u Eks an Provansu u novembru 1815. Dok je studirao na pravnom fakultetu, počeo je njegovo doživotno prijateljstvo sa Fransoa Minjeom. Obojica su primljeni u advokatsku komoru 1818. godine, i Tjer je tri godine radio kao advokat. On je ispoljio veliko interesovanje za književnost i osvojio je akademsku nagradu od pet stotina franaka za esej o markizu de Vovenargu. Ipak, bio je nezadovoljan svojim životom u Eksu. On je pisao svom prijatelju Tulonu: „Ja sam bez bogatstva, bez statusa, i bez nade da ću steći bilo koje od njih ovde.” Odlučio je da se preseli u Pariz i pokuša da ostvari karijeru kao pisac.

Žurnalizam

Vojvoda od Rošefokoa, Tjerov prvi poslodavac u Parizu

Godine 1821, 24-godišnji Tjer preselio se u Pariz sa samo 100 franaka u džepu. Zahvaljujući svojim preporukama, uspeo je da dobije mesto sekretara kod istaknutog filantropa i društvenog reformatora, vojvode od Rošefokoa-Liankura. Ostao je samo tri meseca kod vojvode, čiji su politički stavovi bili konzervativniji od njegovih, i sa kojim nije mogao videti brzi put za napredak. Zatim se upoznao sa Šarls-Gijom Etjenom, urednikom novina Le Constitutionnel, najuticajnijeg političkog i književnog časopisa u to vreme. Te novine su bile vodeći opozicioni časopis protiv rojalističke vlade; imale su 44.000 pretplatnika, u poređenju sa samo 12.800 pretplatnika na rojalističku ili legitimističku štampu. On je ponudio je Etjenu esej o političkoj ličnosti Fransoi Gizou, budućem Tjerovom rivalu, koji je bio originalan, polemičan i agresivan i izazvao je pometnju u pariskim književnim i političkim krugovima. Etjen je angažovao Tjera kao stalnog saradnika. U isto vreme kada je Tjer počeo da piše, njegov prijatelj sa pravnog fakulteta u Eksu, Mignet, bio je angažovan kao pisac za drugi vodeći opozicioni časopis, Courier Français, a zatim je radio za vodećeg izdavača knjiga u Parizu. U roku od četiri meseca po dolasku u Pariz, Tjer je bio jedan od najčitanijih novinara u gradu.

Princ Taleran, Tjerov politički mentor, 1828. godine

On je pisao o politici, umetnosti, književnosti i istoriji. Njegov književni ugled uveo ga je u najuticajnije književne i političke salone u Parizu. Upoznao je Stendala, pruskog geografa Aleksandra fon Humbolta, čuvenog bankara Žaka Lafita, autora i istoričara Prospera Merimea, slikara Fransoa Žerara; on je bio prvi novinar koji je napisao sjajnu kritiku za mladog novog slikara, Ežena Delakroa. Kada je 1822. izbila revolucija u Španiji, putovao je čak do Pirineja da bi o tome pisao. Ubrzo je prikupio i objavio tom svojih članaka, prvi o salonu 1822. godine, drugi o svom putovanju u Pirineje. On je bio veoma dobro plaćen od strane Johana Fridriha Kota, delimičnog vlasnika novina Constitutionnel. Najvažniji za njegovu buduću karijeru bio je susret sa Taleranom, slavnim diplomatom, koji mu je postao politički vodič i mentor. Pod tutorstvom Talerana, Tjer je postao aktivan član kruga protivnika burbonskog režima, koji je uključivao finansijera Lafita i markiza de Lafajeta.

Istoričar

On je započeo svoje proslavljeno delo Histoire de la Révolution française, koja je utemeljilo njegovu književnu reputaciju i ojačala njegovu političku karijeru. Prva dva toma pojavila su se 1823. godine, poslednja dva (od deset) 1827. Kompletan rad od deset tomova prodat je u deset hiljada kompleta, što je bio ogroman broj za to vreme. Taj rad je prošao je kroz još četiri izdanja, čime je autor zaradio 57.000 franaka (što je ekvivalent više od milion franaka iz 1983. godine). Tjerova istorija bila je posebno popularna u liberalnim krugovima i među mlađim Parižanima. Hvaljeni su principi, vođe i dostignuća Revolucije iz 1789. (mada ne i kasniji teror) i osuđivana je monarhija, aristokratija i sveštenstvo zbog njihove nesposobnosti da se promene. Knjiga je odigrala zapaženu ulogu u podrivanju legitimiteta burbonskog režima Šarla X i ostvarivanja Julske revolucije 1830.

Delo su pohvalili francuski autori Šatobrijan, Stendal i Sent-Bjov. Ono je prevedeno je na engleski (1838) i španski (1889), i donelo mu mesto u Francuskoj akademiji 1834. Britanski kritičari su ga manje cenili, dobrim delom zbog njegovog povoljnog pogleda na Francusku revoluciju i Napoleona Bonapartu. Britanski istoričar Tomas Karlajl, koji je napisao svoju istoriju Francuske revolucije, smatrao je da je to delo nije „bilo zaslužno njegove visoke reputacije”, iako je priznao da je Tjer „bistar čovek na svoj način, i mnogo ti može reći ako ništa ne znaš”. Istoričar Džordž Sejntsberi napisao je u jedanaestom izdanju Enciklopedije Britanika (1911): „Tjerovo istorijsko delo obeleženo je krajnjom nepreciznošću, predrasudama koje prelaze granice slučajne nepravednosti, i gotovo potpunom ravnodušnošću prema zaslugama u poređenju sa uspesima njegovih junaka.”

Julska revolucija (1830)

Policija zaplenjuje štampu Tjerovih novina, Nacional (jul 1830)

Novi kralj, Šarl X, došao je na francusko presto 1824. godine sa snažnim uverenjem u božansko pravo kraljeva i bezvrednost parlamentarne vlade. Tjer je planirao književnu karijeru, ali u avgustu 1829, kada je kralj imenovao ultrarojalistu, Polinjaka za svog novog premijera, Tjer je počeo da piše sve žešće napade na kraljevsku vladu. U jednom slavnom članku napisao je da „Kralj vlada, ali ne upravlja“ i pozvao na ustavnu monarhiju. Ako kralj to ne prihvati, on je predložio jednostavnu promenu kralja, kao što su to učinili Englezi 1688. Kada su novine Constitutionel oklevale da objave neke od njegovih energičnijih napada na vladu, Tjer je sa Armandom Karelom, Mignetom, Stendalom i drugima, pokrenuo novi opozicioni list National, čiji se prvi broj pojavio 3. januara 1830. Vlada je odgovorila tako što je novine izvela pred sud, optužujući ih za napade na ličnost kralja i ličnost kraljevske porodice. Kažnjene su sa tri hiljade franaka.

Pisac Lamartin je ostavio živopisan opis Tjera, sa kojim je u to vreme imao priliku da večera: „On je govorio prvi; on je govorio poslednji; on jedva da je slušao odgovore; ali je govorio precizno, odvažno, sa plodnošću ideje, koje su izvinjavale voluminoznost reči sa njegovih usana. Govorili su njegov duh i srce ... U njegovoj prirodi bilo je dovoljno baruta da eksplodira šest vlada.”

Književna karijera

Tjerova lična biblioteka u Hotelu Tjer

Tjer je bio samo jedan primer francuskih pisaca iz 19. veka koji su takođe imali istaknute političke karijere. Drugi su bili Viktor Igo, Alfons de Lamartin i Aleksis de Tokvil; ali je Tjer bio jedini pisac koji je dostigao najviši nivo francuske države. Njegova glavna književna dela bila su njegova desetotomna istorija Francuske revolucije i dvadesetotomna istorija narednog perioda, Konzulat i Carstvo Napoleona I. Oba dela su bila ispunjena Tjerovim ličnim mišljenjima i sudovima, ali su takođe imala koristi od njegovog lični pristup mnogim učesnicima, uključujući njegovog političkog mentora, Talerana i preživele Napoleonove generale.

Prvo delo, o Francuskoj revoluciji, objavljeno između 1823. i 1827. godine, naišlo je na visoke pohvale francuskih kritičara. To je bila prva velika istorija Francuske revolucije i donela je Tjeru mesto kao drugi najmlađi izabrani član Francuske akademije, a pored toga je bila i veliki komercijalni uspeh. Ona je osudila nasilje terora i najradikalnije vođe, uključujući Marata, Robespjera i Sen-Žusta, i veličala ideale i umerenije vođe Francuske revolucije, uključujući Miraboa, Beija i Lafajeta, iako je u vreme objavljivanja knjige Francuska još uvek bila monarhija, i pevanje Marseljeze je i dalje bilo zabranjeno. Knjige su mnogo doprinele potkopavanju podrške javnosti poslednjem kralju Burbona, svrgnutom u revoluciji 1830.

Njegovo drugo veliko delo bila je njegova ogromna Istorija konzulata i carstva, u dvadeset tomova, objavljena između 1845. i 1862. Kao i istorija Revolucije, bila je kritički i popularan uspeh u Francuskoj, objavljena u vreme kada je francuska javnost tražila heroje. Prodato je 50.000 kompletnih setova knjige. Jedan američki profesor francuske književnosti, O.B. Super, napisao je predgovor američkom izdanju toma Tjerove knjige o bici kod Vaterloa, objavljenog 1902. On je napisa: „Tjerov stil karakterišu briljantni i dramatični opisi i liberalan i tolerantan duh, ali on je ponekad u nedostatku rigorozne istorijske tačnosti, a zahvaljujući intenzivnom nacionalnom osećanju pisca, njegovo divljenje Napoleonu ponekad nadmašuje njegovo rasuđivanje. Tjer je učinio više od bilo kog drugog Francuza da održi u Francuskoj „la légende napoléonienne“, koja je omogućila drugo carstvo sa svim njegovim katastrofalnim posledicama po Francusku.“ Tjerov izveštaj o francuskoj invaziji na Rusiju oštro je kritikovao Lav Tolstoj zbog njegovih činjeničnih netačnosti i „opšteg visokoletnog, pompeznog stila, lišenog bilo kakvog direktnog značenja."

Tjer je takođe napisao istoriju Revolucije 1830. godine, u kojoj je igrao važnu ulogu, i memoare pod nazivom Suveniri. Njegove govore je prikupila njegova udovica i objavila nakon njegove smrti.

Literatura

• Saintsbury, George (1911). „Thiers, Louis Adolphe”. Encyclopædia Britannica (na jeziku: engleski). 26 (11 izd.). str. 848—849. 
• Bezbakh, Pierre (2004). Petit Larousse de l'histoire de France des origines à nos jours. Paris: Larousse. ISBN 2-03-505369-2. 
• De la Croix de Castries, René (1983). Monsieur Thiers. Librarie Académique Perrin. ISBN 2-262-00299-1. 
• Guiral, Pierre (1986). Adolphe Thiers ou De la nécessité en politique. Paris: Fayard. ISBN 2213018251. 
• Milza, Pierre (2009a). L'année terrible: La Commune (mars–juin 1871). Paris: Perrin. ISBN 978-2-262-03073-5. 
• Milza, Pierre (2009b). L'année terrible: La guerre franco-prussienne (septembre 1870 – mars 1871). Paris: Perrin. ISBN 978-2-262-03073-5. 
• Rougerie, Jacques (2014). La Commune de 1871. Paris: Presses universitaires de France. ISBN 978-2-13-062078-5. 
• Valance, Georges (2007). Thiers - bourgeois et revolutionaire. Flammarion. ISBN 978-2-0821-0046-5. 
• Valode, Philippe (2012). Les 24 présidents de la République française. Paris: L'Archipel. ISBN 978-2-8098-0821-6. 
• Allison, John M. S. (1921). „Thiers and the July Days”. Sewanee Review. 29 (3): 300—313. JSTOR 27533444. 
• Bury, J.P.T. and R. P. Tombs. Thiers, 1797–1877: A Political Life (1986) 307p; the standard scholarly biography
• Le Goff, François J. The Life of Louis Adolphe Thiers (1879) online
• Mitchell, Allan (1969). „Thiers, MacMahon, and the Conseil superieur de la Guerre”. French Historical Studies. 6 (2): 232—252. JSTOR 286167. doi:10.2307/286167. 
• Rémusat, Paul de. Thiers (1889) online in English translation
• Schaffer, Aaron (1916). „Louis Adolphe Thiers”. The Sewanee Review. 24 (2): 201—213. JSTOR 27532899. 
• Tombs, Robert (1980). „The Thiers Government and the Outbreak of Civil War in France, February-April 1871”. The Historical Journal. 23 (4): 813—831. JSTOR 2638727. S2CID 159674143. doi:10.1017/S0018246X00025085. 
• Tombs, Robert. "Making the Revolution History: Adolphe Thiers, 1823-73," in Historicizing the French Revolution (2008): 79-95.

Spoljašnje veze

• Site listing links to the Third Republic
• Page on history of French flags with brief outline of formation of the Third Republic
• Adolphe Thiers na sajtu Projekat Gutenberg (jezik: engleski)
• Luj Adolf Tjer na sajtu Internet Archive (jezik: engleski)
• "The Reds' Last Stand" – about the Paris Commune on metropoleparis.com
• Timeline of The Civil War in France (including the Paris Commune)