Википедија

Leopoldo Enrike Garsija-Alas i Urenja

Leopoldo Enrike Garsija-Alas i Urenja, poznat i kao Leopoldo Alas Klarin (Samora, 25. april 1852. - Ovijedo 13. jun 1901) bio je španski pisac i pravnik. Prvo je bio univerzitetski profesor na fakultetu u Saragosi, a kasnije i u Ovijedu; radio je i kao književni kritičar u periodičnoj štampi u kojoj je svojim oštrim člancima kritikovao mnoge književnike savremenike svoga vremena. Poznat je po svom romanu Regentkinja (1884), koji je smatran jednim od najvažnijih dela španske književnosti 19. veka.[1][2]

Leopoldo Alas „Klarin"
Leopoldo Enrike Garsija-Alas i Urenja
Datum rođenja(1852-04-25)25. april 1852.
Mesto rođenjaSamora, Španija
Datum smrti13. jun 1901.(1901-06-13) (49 god.)
Mesto smrtiOvijedo, Španija
ZanimanjeRomanopisac, pisac, univerzitetski profesor, književni kritičar, pravnik.
Značajni radoviLa pegenta, Sin jedinac

Biografija

uredi

Rođen je 25. aprila 1852. u Samori, u koju se iz Ovijeda preselila njegova porodica kada je rođen njegov otac, Henaro Garsija-Alas, imenovan kao upravnik grada. Alas Klarin je bio treći sin u porodici.[3] Jedan od njegove braće je bio Henaro Garsija-Alas i Urenja.[4]

U kući se stalno govorilo o Asturiji, a Leokadija, Klarinova majka, sa izvesnom nostalgijom, pripovedala je priče tih zemalja svojih predaka (iako je i sama imala duboke leonske korene). Ova okolnost je u velikoj meri uticala na duh mladog Alasa Klarina, koji se oduvek osećao više asturijanac nego samorac, i koji je tokom života zadržao posebnu nežnost za zemlje u kojima je odrastao.

Sa sedam godina je krenuo u jezuitsku školu, smeštenu u gradu države Leon, koja se nalazila u okviru zdanja San Markos (današnji turistički hostel).[3] Od samog početka je uspevao da se prilagodi pravilima i disciplini da su ga kroz par meseci smatrali učenikom za primer. Ostalim učenicima je bio poznat pod nadimkom upravnik, čime se aludiralo na profesiju njegovog oca. Njegovi biografi smatraju da je ovaj period Alasa Klarina kao učenika u njemu probudio religiozno osećanje, kao i početak velike moralne discipline koja je predstavljala osnov njegove ličnosti. Prve školske godine je osvojio plavu traku kao književnu nagradu i trofej. Čuvao ju je ceo svoj život i danas se nalazi među najomiljenijim predmetima porodičnog muzeja.

U proleće 1859. porodica se vratila u Asturijas. Alas Klarin je svojim očima video Asturiju i njene predele o čemu mu je njegova majka naširoko pričala. Tokom narednih godina, Alas Klarin je kružio zemljama Gvimarana, koja su vlasništvo njegovog oca, gde će se direktno povezati sa prirodom i sa knjigama koje bude našao u staroj porodičnoj biblioteci; i gde će po prvi put doći u kontakt sa dvama autorima koji će mu biti uzori: Servantes i fra Luis od Leona.

Sa 11 godina, tačnije 4. oktobra 1863, Alas Klarin započinje studije pripremnih časova u Ovijedu, pohađajući predavanja latinskog jezika, aritmetike i hrišćanske doktrine. Kurs je završio sa najvećom ocenom, ali je i upoznao tri prijatelja: Armando Palasio Baldes, Tomas Tuero (takođe pisac, prevodilac i književni kritičar) i Pio Rubin (pisac).

Dolazak u Madrid

uredi

Pošto je završio školovanje na univerzitetu, budući Alas Klarin se preselio u Madrid sredinom 19. veka, kako bi započeo doktorske studije, smeštajući se pritom u jednu gostionicu u ulici Kapeljanes. Tamo je naišao na prijatelje sa univerziteta: Tuera, Palasija Baldesa i Rubina; grupa koja je u jednom engleskom baru u Madridu postala poznata kao „oni iz Ovijeda", gde se družina inače sastajala što je uslovilo da na tom mestu nastane Bilis klub.

 
Klarin u svojoj mladosti.

Tokom prvog dela njegovog studiranja, Alas Klarin je došao u kontakt sa krausizmom i laičkim liberalizmom. Godinama ranije je Hulijan Sans del Rio - pravnik, pedagog i psiholog - koji je bio učenik Fridriha Krausa u Nemačkoj, preveo i uveo filozofiju krausizma u Španiju[5]. Kao profesor filozofije prava, Sans del Rio je među učenicima iskoristio svoje oduševljenje tom filozofijom, da su učenici započeli ideološko-intelektualni pokret koji nije imao svoje prethodnike, a koji je kulminirao ogromnim reformama na polju školovanja; kao i promene na polju društva, politike i osnivanja Institucije slobodnog obrazovanja 1876. godine koji, zbog svoje smrti 1869, profesor Sans del Rio nije stigao da upozna.

Kao zahvalnost njegovom radu evropeizacije i renovacije, Sans del Rio, častan i religiozan čovek; ali takođe smatran kao tvrdoglavi jeretik i kao pretnja udruženju veroučitelja katoličke crkve[6], biva smaknut sa svog položaja od strane konzervativnih snaga, a zahvaljujući dugim (iako zakonski nestalnim) kampanjama koje su orkestrirali pripadnici neo-katolicizma: nova frakcija za čije je osnivanje zaduženo zvanično pismo Pija Devetog[7]. Takvo nasilje i smaknuće sa položaja, kao slika i prilika procedura Inkvizicije, uslovila je neprijateljski stav protiv vladinog udruženja veroučitelja među učenicima Sans del Rija, kasnije poznati kao krausisti: Hoakin Kosta, Fransisko Pi i Margal, Rafael Marija de Labra, Emilijo Kastelar, Nikolas Salmeron i Adolfo Kamus. Na predavanjima kod poslednje dvojice, Alas Klarin se utvrdio u svom filozofskom i religiozno-tradicionalnom skepticizmu, koji će kasnije biti deo njegove naturalističke književnosti. Pri završetku studijske godine, lično Klarin je izjavio da je „njegov duh očvrsnuo".

Žurnal Asturije

uredi

Osim novinarskog žanra, Klarin oseća potrebu da uzgaja i ostale književne vrste. Feliks Aramburu (pesnik i poznati pisac krivičnog prava), bliski Klarinov prijatelj, bio je direktor i izdavač jednog žurnala u Ovijedu: Žurnal Asturije. On nije samo podstakao Klarina da piše drugi žanr priča već mu je ponudio i mesto u svom izdavaštvu. Proleća 1876. Klarin piše svoje prve pripovetke i neke pesme koje će se mesecima kasnije izdavati u Žurnalu iz Ovijeda. Zahvaljujući ovoj pomoći, veliki pisac postaje naširoko poznat.

Doktorat i profesura

uredi

Prvog jula 1878, Alas Klarin je dobio doktorsko zvanje u oblasti građanskog i crkvenog prava, sa najvećom prosečnom ocenom. Odbranio je svoju doktorsku tezu čija je tema bila Pravo i moralnost gde se može videti i posveta „don Fransisku Hineru del Riju, njegovom iskrenom prijatelju i poznatom učeniku." To je ujedno i prva Alasova knjiga koja izlazi u štampu i jedina u kojoj se ne pojavljuje pseudonim Klarin.

 
Portret koji je naslikao Ramon Miro 1891. godine.

Nakon dužeg boravka na posedima Gvimarana, Alas Klarin se vraća u Madrid kako bi opozicijama pripremio svoje izlaganje koje će se u novembru proslaviti u Salamanki i kako bi zauzeo upražnjeno mesto na odseku političke ekonomije i statistike na univerzitetu. Dugotrajni zadaci su za Alasa Klarina bili kontinuirani uspeh osvojivši prvo mesto na listi. O ovom uspehu su pisale novine u Madridu i vest je stigla i do Pregled Asturije. Međutim, na tom putu konačnog uspeha se javila ozbiljna prepreka: Kjepo de Ljano, grof od Torena, tada je bio ministar javnog obrazovanja i imao je moć nad izborom kandidata sa liste. Grof od Torena je prethodno bio ocrnjen u upečatljivim Klarinovim satirama Solfeo, što grof nikada nije zaboravio i zbog čega je Klarinu oduzeo osvojeno mesto u korist drugog kandidata sa liste: gospodina Mantekona. Alas Klarin je uputio oštro i otvoreno pismo ministru i godinama kasnije će se sa gorčinom prisećati tih okršaja.

Četiri godine kasnije, Pregled legislacije i jurisprudencije je sa puno poštovanja prema Klarinu, objavio njegov rad koji je predstavio na takmičenju u Salamanki pod nazivom „Analitični program političke ekonomije i statistike".

Godina 1882. je za Klarina bila godina uspeha. Dvanaestog jula je mogao da pročita u Zvanični službeni list njegovo imenovanje na odseku za političku ekonomiju i statistiku na univerzitetu u Saragosi; takođe je i 29. avgusta iste godine oženio Onofre Garsija-Argueljes. Naredne godine se vratio u Ovijedo kao profesor rimskog prava, a kasnije i kao profesor na odseku za prirodno pravo na univerzitetu u Ovijedu.

Književni kasikizam

uredi

Skoro svi Klarinovi biografi se podudaraju u jednom stavu: Klarinov književni kasikizam, poput tiranskog. Po njegovom penzionisanju u Ovijedu, postaje strah i trepet u Madridu, te postaje poznat u Evropi i Americi. Bio je jedinstveni provincijalac, iako njegov grad, Ovijedo, nikada nije shvatio njegovu univerzalnost. Smatran je za nervoznog i kratkovidog čovečuljka, koji je držao predavanja na univerzitetu i koji je svakog poslepodne igrao lombr u kulturnom kazinu. Učenici su ga se plašili zbog njegove strogoće, a društvo ga je smatralo liberalnim ateistom.

Književni opus

uredi
 
Klarinova karikatura dok piše jedan od svojih satiričnih „ćaskanja" koju je izradila Sanća za Komični Madrid

Tokom slobodnog vremena kada nije predavao na univerzitetu, Klarin je pisao članke za različite novine. Svoja satirična i oštra „ćaskanja" koja su mu natovarila neka dodatna neprijateljstva slao je i štampi Komični Madrid. Godine 1881. objavljena je knjiga Klarinovi samci, koja je sadržala članke iz književne kritike. Prolog je napisao Ećegaraj. Iste godine u oktobru je objavljena u Galisijka i asturijska ilustracija članak pod nazivom „Univerzitet u Ovijedu", u kome iznosi hvalu za manastir koji su restaurirali i osnovali profesori Builja, Aramburu i Dijas Ordonjes, među mnogim drugim profesorima.

Sa 31 godinu, Klarin piše svoje najznačajnije delo Regentkinja. U junu 1885. godine u javnost izlazi drugi volumen ovog ostvarenja književne umetnosti. Godine 1886. izdaje se njegova prva knjiga pripovedaka sa naslovom Pipa. Godine 1889. završava jedan biografski esej o Galdosu, u okviru ciklusa „Savremene španske poznate ličnosti". Krajem juna 1891, izdavač Fernando Fe obnaroduje drugi veliki Klarinov roman Sin jedinac.

Godine 1892. Alas Klarin prolazi kroz krizu identiteta i religioznosti u kojoj, prema njegovim rečima, pokušava da pronađe sebe i Boga. Kasnije je pogled na svoju krizu zabeležio u svojoj pripoveci Promena svetlosti, čiji protagonista Horhe Arial predstavlja autora i njegove brige, religizone sumnje i filozofski skepticizam. Klarin definiše ovog lika kao „sramotni mistik". U ovom periodu takođe kolaborira sa jednim španskim časopisom[8].

 
Klarinov portret iz 1893.

Godine 1894. se budi njegova želja za pozorištem zahvaljujući uticaju njegovih prijatelja: glumici Mariji Gerero i dramaturgu Ećegaraju. Biografi ističu kontradiktornost kod Klarina, čoveka koji je zaljubljen u stvarni svet i neprijateljski nastrojen prema lažima. Zbog toga je njegovo prvo pozorišno delo Teresa (dramski esej u prozi, jednočinka) jedna iskrena stranica njegovog vlastitog života. Objavljena je i izvedena 20. marta u španskom pozorištu u Madridu, kao odavanje počasti glumici Mariji Gerero. Delo je doživljeno kao potpuni haos, kritičari su isticali nedostatak scenske arhitekture govoreći da je delo sadržalo sve nedostatke jednog neiskusnog pisca.

Tokom poslednjih godina svog života, Klarin je dobio veliki broj ponuda za kolaboracije kao i peticije da im se dozvoli da prevode njegovo delo u novim izdanjima. Godine 1900, Kuća Maući iz Barselone ga upošljava da prevede roman Posao od Emila Zole. Pošto je isplata bila dobra, Klarin je smatrao da mu prevod neće zadati toliko posla kao i pisanje. Međutim, stručni termini i teške reči francuskog pisca, sjedinjeni sa Klarinovim perfekcionizmom, učinili su da se posao prelije na više meseci, ispijajući i ono malo zdravlja koje je imao u tim godinama. Prevodio je danonoćno kako bi preveo pre isteka roka koji je uspostavila izdavačka kuća; iscrpljen, ali zadovoljan zbog mogućnosti da doprinese obnarodovanju „najzgraženijeg mislioca celog 19. veka".

Bolest i smrt

uredi

Klarin je godinama unazad bolovao, te se prvih meseci 1901. godine osećao poprilično umornim i iscrpljenim. U maju mesecu je otputovao za Leon, gde ga je pozvao njegov rođak Urenja, jer su se održavale proslave povodom uspešnog završetka rekonstrukcije na katedrali. U ovom gradu je iznova proživeo svoje detinjstvo, bio počasni gost i omiljen među mnogim licima. Po svom povratku je rekao da je u Leonu proveo sate ispunjene iskrenom srećom.

Po dolasku u Ovijedo je ponovo osetio blizinu svoje bolesti. Tamo je stalno bio u pratnji svog sestrića, mladog lekara Alfreda Martinesa Garsiju, koji mu je dijagnostikovao crevnu tuberkulozu u poslednjem stadijumu, neizlečivu bolest u ono vreme.

Trinaestog juna 1901, u sedam ujutru, Leopoldo Alas Klarin je preminuo, u svojoj 49 godini. Sanduk je bio zakriven osobljem sa univerziteta gde su se nalazili profesori, prijatelji i piščeva porodica. Sledećeg dana je sahranjen na groblju Salvador.

U Madridu, pisac Bonafuks (prosečan pisac prema Klarinu i drugim piscima tog vremena), Klarinov verni neprijatelj do smrti, napisao je posmrtni tekst u kojem je rekao da je bio prvi koji se obradovao Klarinovoj smrti, te da se na njegovoj sahrani čula tišina koja se čuje pri sahranjivanju tirana.

Njegovo najznačajnije delo: Regentkinja (1884-1885)

uredi
 
Portret Regentkinje (1884-1885)

Roman obimne sadržine čija je radnja smeštena u Vetusti, španski provincijski grad iza čijeg imena je Klarin zamaskirao grad Asturije, Ovijedo. Izvesni kritičari i hispanisti su primetili određene sličnosti sa Floberovom Madam Bovari i Tolstojevom Ana Karenjina; osim kojih je neophodno dodati i određene uticaje naturalizma i krausizma.

Regentkinja se ističe zbog ogromnog bogatstva likova i sporednih tehnika, poput tehnike proticanja sećanja, dok portret protagoniste ostaje pometen i nejasan. S druge strane, "pad" provincijske gospođe je smešten između dvojice različitih udvarača: najzavodljiviji srcelomac grada, koji na kraju odnosi pobedu; i kanonik obližnje katedrale. Portret ovog kanonika je ključni deo knjige.

Za deskripciju provincijskog ambijenta i okvira kolektivnog života, Klarin koristi različite tehnike poput unutrašnjeg monologa i slobodnog indirektnog govora, što doprinosi tome da istoriju pripovedaju likovi kroz svoje misli što nam omogućava da prodremo u njihov unutrašnji svet. Zahvaljujući ovim tehnikama i detaljnom analiziranju likova (tj. društva u kojem žive), oni poprimaju izvesnu psihološku produbljenost.

Dela

uredi

Eseji

uredi
  • Klarinovi usamljenici (1880).
  • Književnost 1881. (1882).
  • Izgubljeni Sermon (1885).
  • Nova kampanja (1887).
  • Eseji i časopisi (1892).
  • Ćaskanje (1894).

Novele

uredi
  • Padina (1890-1891).
  • Regentkinja (1884-1885).
  • Sin jedinac (1890).
  • Pelajov zagrljaj (1889)

Pripovetke

uredi

Verovatno aspekt o kojem se najmanje govori, a to je da je Klarin bio plodan pisac kratkih romana, priča i pripovedaka; forme koje su se razvijale u evropskoj književnosti od sredine 19. veka. Među najistaknutijim Klarinovim delima se hronološki mogu označiti kratki romani Pipa, Donja Berta, Gavran, Obmana; u pogledu priča i pripovedaka Gospodin i ostalo su pripovetke, Moralne pripovetke, Sokratov petao (posthumno delo), kao i Doktor Sutilis.

Reference

uredi
  1. ^ País, El (1984-12-02). „Los especialistas califican a 'La regenta' como la mejor novela en castellano del siglo XIX”. El País (na jeziku: španski). ISSN 1134-6582. Pristupljeno 2021-12-17. 
  2. ^ „Biografía - Leopoldo Alas «Clarín»”. Biblioteca Virtual Miguel de Cervantes (na jeziku: španski). Pristupljeno 2021-12-17. 
  3. ^ a b „Leopoldo Alas, "Clarín"”. web.archive.org. 2008-09-14. Arhivirano iz originala 14. 09. 2008. g. Pristupljeno 2021-12-17. 
  4. ^ Cervantes, Biblioteca Virtual Miguel de. „Genaro Alas Ureña, un ilustrado asturiano en la España de la segunda mitad del siglo XIX / Yvan Lissorgues”. Biblioteca Virtual Miguel de Cervantes (na jeziku: španski). Pristupljeno 2021-12-17. 
  5. ^ „El krausismo español e iberoamericano en hipertexto: Francisco Giner de los Ríos”. ensayistas.org. Pristupljeno 2021-12-18. 
  6. ^ „Julián Sanz del Río, por Santiago Valentí Camp / 1922”. www.filosofia.org. Pristupljeno 2021-12-18. 
  7. ^ Albares, Roberto (2012). Julián Sanz del Río (1814-1869) : el pensador de Illescas. [Spain]: Ciudad Real: Almud. str. 27—33. ISBN 978-84-939775-6-6. OCLC 841447569. 
  8. ^ Niemeyer, Katharina (1992). La poesía del premodernismo español (na jeziku: španski). Editorial CSIC - CSIC Press. ISBN 978-84-00-07241-4. 

Literatura

uredi
  1. Obras selectas de Leopoldo Alas «Clarín». Biblioteca Nueva, Madrid, 1966. Depósito legal: M. 17673. Autor de los datos biográficos: Juan Antonio Cabezas, Madrid, 1947.
  2. BOTREL, Jean-François: «'Clarín' y Giner: El 'eterno discípulo' y el 'maestro', en 1892». Ínsula: Revista de Letras y Ciencias Humanas 659 (Nov. 2001), pp. 12–13.
  3. BRENT, Albert: Leopoldo Alas and “La Regenta”. The University of Missouri Studies, v. 24, n. 2. Columbia, Missouri: The Curators of the University of Missouri, 1951.
  4. DURAND, Frank: “Structural Unity in Leopoldo Alas’ La Regenta”. Hispanic Review 31 (1963), pp. 324–335.
  5. GRAMBERG, Eduard J.: «Integralismo», en fondo y forma del humorismo de Leopoldo Alas, «Clarín». Oviedo: Instituto de Estudios Asturianos, 1958.
  6. KRONIK, John W.: “Leopoldo Alas, Krausism and the Plight of the Humanities in Spain”, MLS, 2.3 (Fall 1981), pp. 3–15.
  7. LA RUBIA-PRADO, Francisco: «Sensualidad pervertida: Trabajo, tabú y vida en Cuervo, de Leopoldo Alas». Ojáncano: Revista de Literatura Española 22 (Oct. 2002), pp. 3–20.
  8. Lissorgues, Yvan (2006). «Genaro Alas Ureña, un ilustrado asturiano en la España de la segunda mitad del siglo XIX». Genaro Alas, militar, ingeniero y periodista. Oviedo: KRK Ediciones. pp. 13–23.
  9. LISSORGUES, Yvan: Leopoldo Alas, Clarín en sus palabras. Biografía, Nobel, Oviedo (2007).
  10. LÓPEZ, M., Berta: «El deseo triangular en La Regenta». Estudios filológicos 22 (1987), pp. 59–76.
  11. PAU, Antonio: Clarín. Ganivet. Azaña. Pensamiento y vivencia del Derecho, Madrid: Tecnos, 1994.
  12. RICHMOND, Carolyn: «Las ideas de Leopoldo Alas, ‘Clarín’, sobre la mujer en sus escritos previos a La Regenta». Homenaje al profesor Antonio Vilanova. Ed. Marta Cristiana Carbonell. 2 tomos. Barcelona: Universidad de Barcelona, 1989, t. II, pp. 523–539.
  13. SÁNCHEZ, Roberto G.: «Clarín y el Romanticismo Teatral: examen de una afición». Hispanic Review 31 (1963), pp. 216–228.
  14. SÁNCHEZ, Roberto G.: “The Presence of Theater and the Consciousness of Theater in Clarín’s La Regenta”. Hispanic Review 37 (1969), pp. 491–509.
  15. SOBEJANO, Gonzalo: «Introducción». La Regenta de Leopoldo Alas. 2 tomos. Madrid: Castalia, 1981, t. I, pp. 7–58.
  16. VALBUENA Y PRAT, Ángel (catedrático de Literatura): Historia de la literatura española. Gustavo Gili, editor. Barcelona, 1946.
  17. VALIS, Noël Maureen: The Decadent Vision in Leopoldo Alas: A Study of “La Regenta” and “Su Único Hijo”. Baton Rouge: Louisiana State University Press, 1981.
  18. VALIS, Noël: Leopoldo Alas (Clarín): An Annotated Bibliography, Supplement I. London: Tamesis; 2002.
  19. VALIS, Noël: "Leopoldo Alas (Clarín): A Supplemental Annotated Bibliography". Letras Peninsulares 16.3 (2003–2004), pp. 739–800.
  20. SOTELO VÁSQUEZ, Adolfo: «Emile Zola y Leopoldo Alas 'Clarín': Aspectos de la novela». Excavatio: Emile Zola and Naturalism 18.1–2 (2003), pp. 198–210.
  21. WARD, Thomas: «Literatura y sociedad española en Larra, Giner y Alas». La teoría literaria: el romanticismo, el krausismo y el modernismo ante la 'globalización' industrial. University, MS: Romance Monogrphs, N.º 61, 2004, pp. 15–52.
  22. WEBER, Francis: “Ideology and Religious Parody in the Novels of Leopoldo Alas”. Bulletin of Hispanic Studies 43 (1963), pp. 197–208.
  23. WESSELING, Pieter: “Structure and its Implications in Leopoldo Alas’ La Regenta”. Hispanic Review 51 (1983), pp. 393–408.

Spoljašnje veze

uredi
  1. https://onemorelibrary.com/index.php/es/libros/literatura/book/literatura-espanola-132/la-regenta-1106
  2. https://librivox.org/search?q=la%20regenta&search_form=advanced
Preuzeto iz „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=Леополдо_Енрике_Гарсија-Алас_и_Урења&oldid=27821953”