Википедија

Levon Ter-Petrosjan

Levon Ter-Petrosjan (jerm. Լևոն Հակոբի Տեր-Պետրոսյան, rus. Левон Акопович Тер-Петросян; Alep, 9. januar 1945) jeste jermenski i sovjetski političar i istoričar. Bio je predsednik Jermenije od 1991. do 1998. godine, prvi koji je na tu funkciju došao nakon raspada SSSR.

Levon Ter-Petrosjan
Ter-Petrosjan 2014. godine
Lični podaci
Datum rođenja(1945-01-09)9. januar 1945. (79 god.)
Mesto rođenjaAlep, Sirija
Religijaorijentalno pravoslavlje
UniverzitetJerevanski državni univerzitet
Lenjingradski državni univerzitet
Profesijaistoričar
Porodica
SupružnikLjudmila Pljeskovskaja
Deca1
Politička karijera
Politička
stranka		Panjermenski nacionalni pokret (1989—2008)
Jermenski nacionalni kongres (od 2008)
11. novembar 1991. — 3. februar 1998.
Prethodnikfunkcija uspostavljena
NaslednikRobert Kočarjan
Predsednik Vrhovnog saveta Jermenije
4. avgust 1990. — 11. novembar 1991.
PrethodnikAkop Voskanjan
NaslednikBabken Ararkcjan
Potpis

Mladost, obrazovanje i akademski rad

uredi

Rođen je u jermenskoj porodicu u sirijskom gradu Alepu. Potiče iz svešteničke porodice poreklom iz regiona Hataj u Turskoj. Njegova porodica je učestvovala u oružanom otporu protiv Turaka tokom jermenskog genocida pre nego što su prebegli u Siriju.[1] Njegov otac, Akop Ter-Petrosjan, bio je član jermenske Socijaldemokratske partije u Osmanskom carstvu, a kasnije je bio jedan od osnivača Komunističke partije Sirije i Libana.[2] Imao je trojicu braće i jednu sestru. Porodica je emigrirala u Jermensku SSR 1947. godine.[3]

Diplomirao je 1969. godine na Odseku za orijentalne studije Jerevanskog državnog univerziteta, dok 1972. godine završava postdiplomske studije na Lenjingradskom državnom univerzitetu. Godine 1987. doktorirao je na istom univerzitetu. Od 1972. do 1979. godine je radio kao mlađi istraživač na Institutu za književnost Manuk Abegijan Jermenske akademije nauka.[1] Od 1979. do 1984. godine bio je na mestu sekretara za nauku u Matendaranu. Od 1984. godine radi u Matenadaranu kao viši naučni saradnik.[3]

Napisao je svoju doktorsku disertaciju o asirskom jeziku i njegovim vezama sa jermenskim. Pored toga, autor je više od 30 knjiga, oko 80 naučnih članaka na jermenskom, francuskom i ruskom jeziku, kao i hiljade političkih publikacija u višejezičnoj štampi (govori, članci, intervjui, konferencije za štampu itd.). Član je Saveza pisaca Jermenije, Francuskog azijskog društva, Mehitarističke akademije u Veneciji i dobitnik je počasnih doktorata Univerziteta La Vern, Univerziteta u Sofiji, Univerziteta Pariz-Sorbona i Univerziteta u Strazburu.[1]

Karabaški pokret i raspad SSSR

uredi

Krajem 1980-ih predvodio je demonstracije sa zahtevom da se Nagornokarabaška autonomna oblast pripoji Jermenskoj SSR, poznate kao Karabaški pokret. Zajedno sa Vazgenom Manukjanom, osnovao je Karabaški komitet, koji je ubrzo preuzeo kontrolu nad Karabaškim pokretom. Ter-Petrosjan je postao de fakto lider Karabaškog pokreta.[4]

Zbog svojih aktivnosti bio je pritvoren u Moskvi od decembra 1998. do maja 1989. Nakon izlaska iz zatvora nastavio je sa svojim patriotskim aktivnostima.[3] Godine 1989. bio je među osnivačima Panjermenski nacionalni pokret. a kasnije je postao i predsednik novoformirane stranke. U avgustu 1989. godine izabran je za poslanika u Vrhovnom savetu Jermenije.[3] Na izborima 1990. godine, Panjermenski nacionalni pokret je osvojio većinu u Vrhnovnom savetu Jermenije, postavši prva nekomunistička partija koja je preuzela vlast u nekoj od sovjetskih republika.[2] Dana 4. avgusta 1991. godine, Ter-Petrosjan je izabran za predsednika Vrhovnog saveta Jermenije, postavši de fakto lider Jermenije.[5]

Ter-Petrosjan je bio pod pritiskom Mihaila Gorbačova da raspusti jermenske milicije koje su se često sukobljavale sa sovjetskim trupama. Ter-Petrosjan je pristao na zahteve Gorbačova, ali su milicije nastavile da deluju u Nagorno-Karabaku. Dana 23. avgusta 1990. godine, Jermenija je formalno izrazila želju da postane nezavisna država, sa Nagorno-Karabahom kao njenim sastavnim delom.[6]

Kako se Jermenija kretala ka nezavisnosti, u maju 1991. godine došlo je do daljih sukoba i unutar Jermenije, na granici sa Azerbejdžanom, a sovjetske trupe su preduzele operaciju deportavanja jermena iz delova Azerbejdžana. Ter-Petrosjan je na ovo izjavio da je „Sovjetski Savez objavio rat Jermeniji u svim namerama i ciljevima“. Ter-Petrosjan se usprotivio pokušaju državnog udara protiv Gorbačova u avgustu 1991. godine. Prisustvovao je neuspešnim pregovorima sa Ajazom Mutalibovim uz posredovanje Borisa Jeljcina i Nursultana Nazarbajeva krajem septembra. Dana 20. septembra 1991. godine Jermeni su velikom većinom glasali za nezavisnost, a zemlja je zvanično proglasila nezavisnost tri dana kasnije.[6]

Predsednik Jermenije

uredi

Prvi mandat

uredi
 
Ter-Petrosjanova inauguracija 1991. godine

Izabran je za predsednika nezavisne Jermenije 16. oktobra 1991. godine, osvojivši 83% glasova. Uveo je Jermeniju u Zajednicu nezavisnih država. Krajem 1991. i početkom 1992. godine, sukobi u Nagorno-Karabahu su prerasli u pravi rat sa Azerbejdžanom. Rat je doveo do povlačenja Azerbejdžana iz Nagorno-Karabaha i okolnih oblasti. Kontrolu nad ovim teritorijama je de fakto preuzela Nagornokarabaška Republika. Rat se završio pobedom Jermenije i potpisivanjem primirja u maju 1994. godine.

Iako je Ter-Petrosjan pokušao da normalizuje odnose sa Turskom, njegovi napori nisu bili uspešni zbog ishoda rata u Nagorno-Karabahu, a Turska je zatvorila granicu sa Jermenijom,[2] koja je i dan danas zatvorena.

Suočio se sa lošom ekonomskom situacijom i emigracijom velikog broja ljudi.

Drugi mandat

uredi

Ponovo je izabran za predsednika 1996. godine, osvojivši 51,34% glasova. Opozocija je optužila Ter-Petrosjana za krađu glasova, što je dovelo do masovnih demonstracija i upada u Narodnu skupštinu. Masa je pretukla predsednika i potpredsednika parlamenta.[7] Vlast je poslala vojsku i tenkove da rasteraju demonstrante.[2] Ter-Petrosjanova popularnost je nastavila da pada. Par godina kasnije, bivši ministar unutrašnjih poslova Vano Siradegjan, je priznao da je došlo do krađe glasova.[8]

Ostavka

uredi

Podneo je ostavku u februaru 1998. godine nakon što se zalagao za kompromisno rešenje sukoba oko Nagorno-Karabaha, što su mnogi Jermeni smatrali da podriva njihovu bezbednost. Ključni ministri Ter-Petrosjanove vlasti, premijer Robert Kočarjan, ministar odbrane Vazgen Sargsjan, ministar unutrašnjnih poslova Serž Sargsjan, odbili su da prihvate mirovni plan za Karabah koji su predložili međunarodni posrednici u septembru 1997. godine. Rukovodstvo Nagornokarabaške Republike je takođe bilo proitv plana. Plan koji su prihvatili Ter-Petrosjan i predsednik Azerbejdžana Hejdar Alijev, podrazumevao je povlačenje jermenskih trupa sa većine okupiranih teritorija, u zamenu za raspoređivanje mirovnih snaga OEBS-a u Nagorno-Karabahu u prvoj i drugoj fazi, nakon čega bi usledilo ukidanje azerbejdžanske i turske blokade Jermenije u trećoj fazi, a za kraj je ostavljeno pitanje statusa Nagorno-Karabaha, Lačinskog koridora i povratka raseljenih.[9] Nakon što je podneo ostavku, Ter-Petrosjan je sebe uporedio sa bivšim premijerom Izraela Jicakom Rabinom i izjavio da je podneo ostavku da bi izbegao destabilizaciju zemlje.[10]

Povratak u politiku

uredi

Nakon silaska sa vlasti, Ter-Petrosjan je izbegavao medije i posvetio se naučnom radu. Godine 2005. i 2007 objavio je svoje dvotomno istorijsko delo pod naslovom Krstaši i Jermeni.[1]

Izbori 2008.

uredi
 
Protesti 2008. godine

Dana 21. septembra 2007. godine, održao je svoj prvi javni govor u skoro 10 godina. U svom govoru je žestoko kritikovao tadašnjeg predsednika Roberta Kočarjana, optuživši ga za korupciju i objavivši svoju kandidaturu za predsedničke izbore 2008. godine. Na izborima je osvojio 21,5% glasova.[11] Njegove pristalice su optužile vlast za krađu glasova i započele masovne demonstracije. Policija je nasilno ugušila demonstracije, a Ter-Petrosjan stavljen pod kućni pritvor, što je dovelo do još masovnijeg odziva demonstranata par sati kasnije. Policija se povukla pri velikom broju ljudi, a predsednik Kočarjan je poslao vojsku da uguši demonstracije. Protesti i sukobi su doveli do smrti 8 demonstranata i 2 policajca, a Ter-Petrosjan je pozvao okupljene da se vrate svojim kućama.[12]

Jermenski nacionalni kongres

uredi

U avgustu 2008. godine osnovao je Jermenski nacionalni kongres. Ponovo je predvodio proteste 2011. godine, ovaj put protiv Serža Sargsjana.[13] Na izborima 2012. godine, Jermenski nacionalni kongres je osvojio 7,10% glasova i 7 mandata u Narodnoj skupštini.[14] Od tada, Jermenski nacionalni kongres nije uspeo da uđe u parlament.

Drugi rat za Nagorno-Karabah

uredi

Tokom Drugog rata za Nagorno-Karabah, Ter-Petrosjan se sastao sa bivšim predsednicima Jermenije i Nagornokarabaške Republike, kako bi razgovarali o aktuelnoj situaciji.[15] Ter-Petrosjan i Kočarjan su zatražili od premijera Nikola Pašinjana dozvolu kako bi otišli u Moskvu kao specijalni pregovarači. Pašinjan im je dao dozvolu da odu u Moskvu kao nezvanični pregovarači. Poseta Moskvi se nikada nije ostvarila jer je Koračjan testiran pozitivan na Kovid 19.[16]

Nakon jermenskog poraza u ovom ratu, Ter-Petrosjan je upozorio na rizik građanskog rata u Jermeniji i pozvao Pašinjana da podnese ostavku.[17]

Dana 25. marta 2021. godine ponovo se sastao sa Kočarjanom i Sargsjanom, predloživši im koaliciju kako bi zbacili Pašinjana. Kočarjan i Sargsjan su odbili ovaj predlog.[18]

Privatni život

uredi

Oženjen je ruskinjom Ljudmilom. Imaju sina Davida i četiri unuka.[1] Tečno govori jermenskim i ruskim jezikom i služi se sa devet drugih jezika.[19]

Reference

uredi
  1. ^ a b v g d „Լեւոն Տեր-Պետրոսյանի լրացված կենսագրությունը - iLur.am` Ի լուր աշխարհի”. web.archive.org. 2020-11-29. Arhivirano iz originala 29. 11. 2020. g. Pristupljeno 2023-07-18. 
  2. ^ a b v g De Waal, Thomas (2003). Black Garden: Armenia and Azerbaijan through Peace and War. New York and London: New York University Press. ISBN 0-8147-1944-9. 
  3. ^ a b v g „Levon Ter-Petrosyan”. president.am. Official website of the President of Armenia. Pristupljeno 29. 1. 2021. 
  4. ^ Geukjian, Ohannes (2011). Ethnicity, Nationalism and Conflict in the South Caucasus: Nagorno-Karabakh and the Legacy of Soviet Nationalities Policy. Farnham: Ashgate. str. 154. ISBN 9781409436300. 
  5. ^ „The Official Levon Ter-Petrosian for President Web Site”. Arhivirano iz originala 2016-12-17. g. Pristupljeno 2012-05-02. 
  6. ^ a b Suny, Ronald Grigor (1993). „Armenia on the Road to Independence, Again”. Looking Towards Ararat: Armenia in Modern History. Bloomington and Indianapolis: Indiana University Press. str. 231–246. ISBN 0-253-35583-4. 
  7. ^ „Armenian Presidential election” (PDF). Commission on Security and Cooperation in Europe. 1997. Arhivirano iz originala (PDF) 08. 09. 2016. g. Pristupljeno 27. 1. 2021. 
  8. ^ Danielyan, Emil (1999-01-09). „Armenia: Ter-Petrossian Criticizes Charges Against Old Ally”. RadioFreeEurope/RadioLiberty (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-09-20. 
  9. ^ Geukjian, Ohannes (2014). Negotiating Armenian-Azerbaijani Peace: Opportunities, Obstacles, Prospects. Farnham: Ashgate. str. 94—96. ISBN 978-1-4724-3515-6. 
  10. ^ Bransten, Jeremy (9. 2. 1998). „Armenia: President's Resignation Leads To Political Crisis”. Radio Free Europe/Radio Liberty. Prague. Pristupljeno 1. 2. 2021. 
  11. ^ "Armenian opposition candidate accuses prime minister of election violations", Associated Press (International Herald Tribune), 19 February 2008.
  12. ^ "Armenia: Eight Killed After Clashes Between Police, Protesters", Radio Free Europe/Radio Liberty, 2 March 2008.
  13. ^ „Ter-Petrosian Sets New Deadline For Armenian Leadership”. Massis Post. 8. 4. 2011. Pristupljeno 26. 4. 2011. 
  14. ^ Danielyan, Emil (11. 5. 2012). „Armenian President Wins Big in Parliamentary Elections; Eurasia Daily Monitor Volume: 9 Issue: 90”. Jamestown Foundation. Arhivirano iz originala 11. 02. 2017. g. Pristupljeno 7. 10. 2013. 
  15. ^ „Former Armenian Presidents Meet to Discuss Artsakh”. Asbarez. Yerevan. 21. 10. 2020. Pristupljeno 29. 1. 2021. 
  16. ^ Harutyunyan, Sargis (30. 11. 2020). „Վարչապետը մանրամասներ է հրապարակել Տեր-Պետրոսյանի և Քոչարյանի Մոսկվա չմեկնելու վերաբերյալ” [The prime minister has published details about Ter-Petrosyan and Kocharyan not going to Moscow]. Azatutyun. Pristupljeno 29. 1. 2021. 
  17. ^ „Levon Ter-Petrosyan Says Armenia Faces Threat of Civil War”. hetq.am. 6. 12. 2020. Pristupljeno 29. 1. 2021. 
  18. ^ Nalbandian, Naira (5. 5. 2021). „Ter-Petrosian Seeks Electoral Alliance With Other Ex-Presidents”. «Ազատ Եվրոպա/Ազատություն» Ռադիոկայան (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-05-08. 
  19. ^ Nazaretyan, Hovhannes (21. 9. 2021). „The Levon Ter-Petrosyan Administration: 1991-1998”. EVN Report. Pristupljeno 17. 3. 2022. 
Preuzeto iz „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=Левон_Тер-Петросјан&oldid=28678285”