Koča Mustafa Rešid-paša

Koča Mustafa Rešid-paša takođe poznat i kao Mustafa-paša Rešid (13. mart 1800, Istanbul - 17. decembar 1858) je bio osmanski državnik i diplomata koji je i bio veliki vezir (glavni ministir) šest puta. Imao je vodeću ulogu u pokretanju, izradi, i proglašenju prvih od reformskih edikta poznatih kao Tanzimatske reforme ("Reorganizacija").

Koča Mustafa Rešid-paša
Koča Mustafa Rešid-paša
Lični podaci
Datum rođenja	13. mart 1800.
Mesto rođenja	Istanbul
Datum smrti	17. decembar 1858.
Vojna karijera
Služba	Osmansko carstvo (1834 - 1858)
Čin	Veliki vezir Osmanskog carstva

Bio je štićenik svog ujaka Ispartali Ali-paše i kasnije u državnika Pertev efendije, Rešid ušao u službu vlade u ranom uzrastu i stalno je napredovao, 1834. godine, on postaje ambasador u Francuskoj. Tokom boravka u zapadnoj Evropi studirao je francuski jezik i zapadnu civilizaciju i razvio je prijateljske odnose sa francuskim i britanskim državnicima. On je podržao prozapadne reforme sultana Mahmuda II, koji mu je postavio svog ministra spoljnih poslova.

Mahmudov naslednik, sultan Abdulmedžid I, je bio odlučan da nastavi politiku svog oca i poverio Rešidu pripremu novih reformskih mera. Razrađen u formi hatišerifa, ovaj program je proglašen 3. novembra 1839. godine. Ovim je garantovana ravnopravnost svih religija. Iako nisu sprovedene sve ove reforme, Rešid je postao simbol prozapadnih reformi. Između 1839. i 1858. bio je dva puta imenovan za ministra inostranih poslova i šest puta je bio veliki vezir.

Rešidove je reforme uključuju ukidanje trgovine robljem, uvođenje novih kodeksa komercijalnog i krivičnog prava, kao i reforme administrativnih propisa do krajnjeg nepotizma i saobraćaj u uslugama i imenovanja. Bio je pristalica francuske i engleske politike i veliki vezir tokom izbijanja Krimskog rata (1853 - 1856).

Istočno pitanje

1839. i 1840.

Rešid-paša, koji je upravljao u ime sultana Mahmuda, a po tom i u ime njegova naslednika, pokuša da izvede dublje popravke. On podiže kule svetlilje i ustanovi sanitetski karantin u Carigradu. On izradi da se usvoji jednolika carinska tarifa, kojom se omogući strancima trgovanje s Turskom (dotle je roba bila podložna raznim taksama, prema tome od kojega je naroda dolazila). On izradi da se reši, da činovnici primaju stalnu, određenu platu. Hteo je ići i dalje, da se u Turskoj zavede vladavina građanske slobode. 2. novembra 1839. godine sultan sakupi u svom dvorcu u Đulani glavnije velikodostojnike, predstavnike hrišćanskih crkava i evropske diplomate i naredi da se svečano pročita hatišerif, kojim je obećao opšta preuređenja. U tom se aktu govorilo, da nesreće Turskoj dolaze od tud, što su napušteni stari običaji, i da bi se te nesreće izgladile, treba da se zavede novo uređenje. (Vlada se nalazila između starih Turaka, koji su se držali svojih navika, i Evropljana, koji su preporučivali izmene; no ona se izvuče iz toga položaja s pomoću jedne kitnjaste rečenice, čij je svršetak bio u protivrečnosti s početkom). Sultan je obećavao ličnu bezbednost i poresku jednakost; izjavio je da će se ukinuti monopoli, oduzimanje dobara (konfiskovanje) i izdavanje poreza pod zakup i dodao je:

Te vladalačke koncesije važiće za sve, ma koje vere bili.

Prilikom jednoga prijema starešina hrišćanskih opština Rešid izjavi, da su sultanu i muslimani i hrišćani kao podanici ravni. To je značilo toliko, koliko i objaviti opšti prevrat. Stari Turci, gnevni što se s nevernicima postupa tako, kao da su oni jednaki s pravovernima, stadoše spletkariti protiv Rašid-paše i oboriše ga. Rešid posle opet dođe na vlast, ali se sad održavao na položaju samo čuvajući se da ne vređa mišljenje muslimana. Jedan mladi jermenski hrišćanin, koji je u ljutini bio primio islam, vrati se u hrišćanstvo. Međutim, Koran kaže da je svaki muslimanin, koji se odreče svoje vere, dostojan smrtne kazne. Evropske su vlade tražile milost za mladića, ali on bude pogubljen. Rešid je rekao evropskim diplomatama:

Ja znam da moja vlada nije baš uspešna, ali ja sprečavam da se ne vlada još i gore.

Za izvršenje istinskoga preobražaja bilo je potrebno pouzdano osoblje; međutim, muslimani su bili suviše neobrazovani, da bi mogli shvatiti nov način vladavine. Moltke kaže: „Turčin, koji zna čitati i pisati, naziva se hafiz, učen“, on dodaje, da se stranci ne mogu upotrebiti, „jer i najbolji dar postaje sumnjiv, čim dolazi iz ruke kakvoga hrišćanina“.

1852.

Istočno se pitanje po novo potrže 1852. godine. Ruski car Nikolaj se nikako nije odricao osvajanja Osmanskoga Carstva, koje je on nazivao „bolesnim čovekom.“ Prilikom jednoga putovanja u Englesku (1844), on je govorio:

U mojem kabinetu ima dva mišljenja o Turskoj. Po jednima ona je na umoru, a po drugima ona je već umrla. U svakom slučaju neće se sprečiti, da kroz kratko vreme ne umre.

Godine 1852. on izjavi engleskom poslaniku, da je došlo vreme „da se sporazumeju o pogrebu“, i da se on rešio da zauzme Carigrad, ne kao svojinu nego kao zalogu.

Turskoj Carevini po novo zagrozi opasnost od poplave ruske vojske. Engleska vlada reši da je silom spase i potraži saveznika. Pruski se kralj ne smede umešati, a Austrija se ograniči samo na proteste. Ali Napoleon III, postavši carem, ugrabi tu priliku, da Francuskoj da aktivniju ulogu u Evropi; on povuče za sobom i sardinsku vladu, koja je naročito gledala da mu ugađa, i bude ugovoren savez između Engleske, Francuske i Sardinije. Rusija je bila posela vojskom dunavske oblasti, a ove tri sile poslaše najpre flotu, pa po tom i vojsku u Tursku. Rusi se povukoše gotovo bez borbe. Ali saveznici htedoše uništiti carevu silu na Crnom Moru i tim mu oduzeti mogućnost, da po novo počinje rat: oni opsedoše rusku oružnicu na Krimu, Sevastopolj, zauzeše je posle opsade od trista i pedeset dana i uništiše je.

Pariski Kongres, gde su bile zastupljene sve velike sile, uredi stvari na Istoku (1856). Crno More postade neutralno i bude zabranjeno na njemu držati ratne brodove. Dunav bi proglašen za neutralan i odredi se naročita međunarodna komisija, da uredi plovidbu po Dunavu. Sile se obvezaše da sačuvaju osmansku državnu oblast. Tako su evropske sile odbranile sultana od Rusije. — U zamenu za to, one su zahtevale od njega, da izvrši stvarne popravke, koje je bio objavio, to jest da zavede pravičnu vladavinu za svoje podanike hrišćane. Sultan izdade jedan svečani proglas (Hati-humajun od 18. februara 1856), gde u načelu postavi slobodu i jednakost svih pred zakonom: hrišćani neće više plaćati porez po glavama (capitatio, harač), oni će se primati u vojsku kao i muslimani i imaće svojih predstavnika u upravi. Evropske sile izjaviše da „konstatuju veliku važnost toga saopštenja“, dodavši da im ono ne daje nikakva prava „da se mešaju u odnose između sultana i njegovih podanika, niti pak u unutrašnju upravu carevine.“ One su tražile od turske vlade obećanja, da će izvršiti popravke, ali nisu preduzele ništa da je i primoraju, da se tih obećanja održi.

Vlada nije mogla ta obećanja ispuniti, a da iz osnova ne poremeti uređenje carevine. Jedini je zakon bio muslimanski verski zakon, a on nije štitio hrišćana; u naknadu za to, hrišćani su bili uređeni po malim opštinama, svaka sekta za sebe, i njima su upravljale njihove vladike, koje su imale tu povlasticu da upravljaju u isti mah i verskim i svetovnim stvarima. Na taj način vlada nije mogla zavesti jedan zakon za sve, a da u isti mah ne povredi i muslimanski zakon i hrišćanske povlastice, Muslimani ne pristajahu da slušaju nevernike, te se stoga nisu mogli hrišćani primati u službu; oni su ih i dalje zlostavljali, a hrišćani nisu mogli naći pravde u muslimanskih sudija. Hrišćani pak sa svoje strane nisu ni marili za tim da služe u turskoj vojsci, te su voleli da se otkupljuju od vojne službe: od tud se dogodi, da se porez po glavama, koji je bio ukinut, po novo povrati pod vidom otkupne takse (vojnice).

Bosanski sandžak

Kad je 1848. god. došlo do nemira u susednoj Austriji, odnosno do mađarske bune i pokreta Srba i Hrvata, bosanski vezir Tahir-paša počeo je s intenzivnijim radom na prikupljanju bosanske omladine za nizam. To dade povoda jakom novom ustanku. Tahir-paša nije ustao da silom slomije ustanike, nego se morao s njima pogađati, što očevidno nije išlo u prilog jačanju autoriteta carske vlasti.

Posle sloma mađarske revolucije i pošto je reakcija zavladala na celoj liniji rešila se Porta, da i ona u Bosni silom uvede red. Uputila je tamo veoma sposobnog i odlučnog Omer-pašu Latasa, jednog poturčenog Srbina iz Like, koji je bio počeo svoju karieru u austrijskoj službi. Sa nekih 8.000 vojnika prvenstveno Anadolaca, i 34 topa došao je on u leto 1850. u Sarajevo i odmah pritegao uzde. On je premestio i vezirsko sedište iz Travnika u taj grad. Bez mnogo oklevanja Omer-paša se uputio u Krajinu. Otpor uplašenih bosanskih begova tu i u dolini Bosne bio je nejednak, ali uporan. Odličan vojnik, Omer im nije dao da se priberu i povežu. On je slomio i hercegovačkog vezira Ali-pašu. Pašini ljudi pokušali su na Lipetama kod Konjica da zaustave sultanovu vojsku, ali su bili razbijeni. Kad je Omer stigao u Mostar svrgao je starog vezira i osramoćena dao provesti kroz grad na magarcu, s magarećim repom u ruci. Poveo ga je posle sa sobom i u Krajinu. Pred Banjom Lukom "omakla" se jednom stražaru puška, od koje je smrtno pogođen pao poslednji feudalni gospodar Hercegovine, 1854. god. Omer-paša bio je strog i nepopustljiv. Mnogo begova izginulo je u borbama, a preko 400 poslao je u teškom sindžiru u Carigrad. Austrijski konzul javljao je više puta, da su pobede sultanove vojske delovale na muslimansko stanovništvo veoma bolno. Ono je u duši bilo uz svoje vođe i osećalo je, da s njihovim porazom pada stari poredak, koji im je, i pored svih nedostataka, bio drag, jer je bio njihov. U Omer-paši gledali su starog kaurina, koji proliva krv pravovernih bez milosrđa. I mrzeli su ga beskrajno. Ovim borbama beskompromisni paša skršio je moć i uticaj bosanskog begovata i podvrgao ga carskoj volji. Slomivši ga on je, u stvari, završio tim aktom Srednji Vek u Bosni, pošto je u velikoj meri dokrajčio feudalne tradicije i teško pogodio njegove predstavnike.

Crna Gora

Početak tursko-crnogorskih sukoba

Petar II Petrović Njegoš, vladika i vladar Crne Gore, umro je, još mlad, 19. oktobra 1854. na Cetinju, satrven od tuberkuloze. Pred smrt odredio je kao svog naslednika sinovca Danila, neugledno ćosavo momče, koga su zbog njegovih zelenkastih očiju zvali Zekom. Danilo, rođen 25. maja 1826., imao je dvadeset i pet godina, kad je primio vlast. Njegov stric pripremio je bio ruski dvor, da njegov naslednik ne mora imati monaški, odnosno vladičanski, čin. Trebalo je da tu želju izrazi i narod u Crnoj Gori. Ovom nije bilo teško objasniti, da je u interesu crnogorske borbe za slbodu da dobije svetovnog poglavicu, jer su Turci redovno tvrdili da je Crna Gora njihova oblast, a da su vladike u njoj došle do vodećeg mesta zahvaljujući samo svom duhovnom položaju. Crnogorski zbor, po savetu jednog ruskog izaslanika, primio je 1. marta 1852. predlog, da njihova država postane nasledna kneževina i, prema tom, prirodno, i sa svetovnim poglavarom. Pre toga, Danilo je energičnom ličnom intervencijom osigurao na Cetinju vlast za sebe, koju je hteo da uzme stric mu Pero, predsednik Senata. Sam kralj Nikola Petrović opisao je u memoarima živu i mučnu scenu tog objašnjavanja. Kad je Danilo došao u Petrograd, da se predstavi caru Nikoli, koga su, s Rusijom zajedno, javno oglašavali već odavno u Crnoj Gori kao svog pokrovitelja, on je tu otvoreno priznat kao knez. Po međunarodnim ugovorima Crna Gora nije dotad priznavana nigde ni kao vazalna, a kamoli kao nezavisna država; niti je, tako isto, igde bilo javno priznato Rusiji pravo, da bude pokrovitelj Crne Gore i da može uticati na menjanje državne uprave u toj zemlji. Ali se tokom vremena stvorila takva praksa. Crna Gora se smatrala i oglašavala kao nezavisna od Turaka, a Porta je, u XIX veku, iz obzira prema Rusiji trpela crnogorsko odmetanje, ali ga nije priznavala. Rusija je, isto tako, sama uzela pravo da posreduje za Crnu Goru ne samo na Porti, nego čak i u Beču, i to su na oba mesta svikli da primaju, iako im nije bilo po volji.

Ova promena u upravi Crne Gore s pristankom Rusije izazvala je prilično uzbuđenje na više strana. U Crnoj Gori nastalo je pravo oduševljenje, koje je vrlo živo opisao Vuk Karadžić kao knežev gost. To je bilo u toliko prijatnije, što su iz početka stariji članovi porodice Petrovića bili protiv Danila i tražili novu čast za sebe. Među njima se isticao najstariji brat vladičin Pero, predsednik crnogorskog senata. U Turskoj, međutim, nije se krilo nezadovoljstvo: tom promenom crnogorsko pitanje stavljeno je, kako se to kaže, neposredno na dnevni red. Porta je odbila da prizna novu titulu, jer tim priznavanjem ona bi priznala ujedno i Crnu Goru kao posebnu državu. Na Porti se moglo o tom pregovarati samo pod uslovom, ako bi knez Danilo pristao, da mu se nova titula smatra kao turska činovnička, u rangu mušira ili tako nešto. Danilo je bio žustar mlad čovek i željan uspeha. Energije je imao na pretek. Svojim Crnogorcima, odmah prvih dana, kazao je bez uvijanja: "Vidite kolišni sam mali, ali ako me ne uzaslušate, biću vam veći od Lovćena". Njega je vređao turski stav prema Crnoj Gori i njemu lično i rešio se da im to dade osetiti, iako je, po ruskim savetima, želeo da s Turcima, bar u prvo vreme, ostane na miru.

Rat

U Hercegovini je baš tih vremena vladalo veliko uzbuđenje, jer je Omer-paša, pošto je slomio begovat, počeo razoružavanje naroda. Ne samo Srbi, nego i susedne austrijske vlasti slušale su još od kraja 1850. god. kako Turci nameravaju napasti Crnu Goru i konačno je pokoriti. Sam je Omer-paša lično govorio tako početkom 1851. god. austrijskom konzulu u Bosni, a iza smrti vladičine ponovio je to isto s uveravanjem, da bi za mesec dana mogao biti na Cetinju. Ti i takvi glasovi doprli su i do crnogorskog kneza i do ostalih glavara. On na to ne ostaje dužan, nego sa svoje strane pomaže nezadovoljnike i suzbija svaki turski uticaj. U Piperima je lično udario na kuće nekih izdajnik, koji su ušli u veze sa skadarskim vezirom, a malo potom, u novembru 1852. god., Crnogorci prepadom uzeše Žabljak. Iako je, po ruskom prekoru, Danilo naredio da se taj grad vrati odnosi s Turskom nisu mogli da se poprave. Već u decembru te godine počela su prava neprijateljstva. Tursku vojsku, koja se kretala od Hercegovine i Albanije, vodio je Omer-paša. Ta je vojska bila nadmoćnija od crnogorske i stegla je novu kneževinu opasno. U toj nevolji našla se kao pomoćnica Crne Gore austrijska vlada i njen dvor.

Između Beča i Carigrada odnosi u ovo vreme behu postali veoma zategnuti. Turska je bila primila mađarske emigrante s Košutom na čelu, pa ih potom pustila na slobodu. Mladi austrijski car zamerio je to Porti na dosta oštar način, a njegove vlasti dale su osetiti Turcima da ih ne smatraju za prijatelje. Cele 1851. i 1852. god. austrijska štampa zauzimala se za hrišćane u Bosni i Hercegovini i tražila sve moguće povode, da turski režim tamo, koji je doista bio rđav, što više diskredituje pred Evropom. Ovom prilikom Austrijanci su slali u Crnu Goru novca, hrane i municije, a kao poverenik dvora upućen je tamo Đorđe Stratimirović, poznati vođa iz nedavne bune u Vojvodini. On je doneo sa sobom u Crnu Goru i tri topa. U isto vreme je bečka vlada naredila koncentraciju jednog dela svoje vojske na bosanskoj granici. Ali glavno zalaganje učinjeno je u Carigradu. General Lajningen je tamo 31. januara 1853., kao naročiti izaslanik, predao Turskoj ultimatum, da odmah obustavi neprijateljstva protiv Crne Gore. Porta je odmah popustila dobivši obaveštenja, da će austrijski korak pomoći i Rusija. Tako je Omer-pašina akcija morala biti napuštena.

Crnogorsko pitanje

Ali je crnogorsko pitanje ostalo i dalje otvoreno. Turska je stalno insistirala na tom, da je Crna Gora njena pokrajina. Kad se za vreme Krimskog Rata Turska našla kao saveznica zapadnih država Engleske, Francuske i Sardinije i kad je popravila svoje odnose sa Austrijom ona je verovala da je došlo vreme kad to pitanje može izvesti načisto. Turski poslanik je na Pariskom Kongresu 14. marta 1856. dao izjavu, da njegova država smatra Crnu Goru kao svoj sastavni deo, a ruski je, pod pritiskom poraza, morao da kaže, kako između njegove države i te zemlje nema nikakvih dubljih veza sem uzajamnih simpatija. Tako je na jednom međunarodnom kongresu, koji je za nekoliko decenija imao da sredi stanje u Evropi, Crna Gora bila oglašena za tursku pokrajinu. Knez Danilo, prirodno, to nije mogao lako da otrpi. On je 19. maja uputio oštar protest protiv turske izjave. Videći da je Rusija pobeđena i bespomoćna i da ga je Austrija napustila, a osećajući da treba za svoje ciljeve naći podrške kod koje velike sile, Danilo se obratio Napoleonu III, tadašnjem gospodaru evropske situacije. Posrednik mu je bio francuski konzul u Skadru, Hijacnit Hekar. Početkom 1857. god. knez Danilo je napravio sa ženom zvaničnu posetu Parizu i bio je vrlo lepo primljen. Napoleon III, koji je živo sarađivao sa Italijanima, imao je naročitog razumevanja za nacionalističku ideologiju toga vremena i bio je sklon da pomogne izvesnim narodima u njihovoj borbi za slobodu. Bio je obavešten i o srpskim nastojanjima i odnosio se prema njima sa dosta simpatije, iako je zbog mržnje na Rusiju podržavao Tursku. Kneževe veze sa Francuskom izazvale su veliko nezadovoljstvo ne samo u Petrogradu, nego i u Beču, gde se dobro znalo da Kavur i Italija rade u Parizu protiv Dunavske Monarhije. Te veze su dale povoda i kneževom stricu Đorđu, da otvoreno ustane protiv kneza i da ga počne javno optuživati zbog njegove izuzetno stroge i bezobzirne unutrašnje politike.

Knez Danilo je pokušao da od Crne Gore stvori pravu državu i suzbije dotadašnju plemensku premoć, koja je zemlji davala karakter federacije plemena. Stoga je 1855. god. objavio nov zakonik za Crnu Goru. Lomeći plemensku svojevoljnost i premoć, suzbijajući nedisciplinovanost pojedinaca i bratstava, Danilo je hteo da ojača centralnu vlast i da stvori zakonske odgovornosti i pravni poredak. Dotadašnja anarhija i zla iskustva poslednjih vladika uticala su na nj, da mesto traženja kompromisa deluje oštrom primenom sile. Bio je svojevoljan, prek i bez mnogo takta. Ali je tako radio i iz uverenja, da se ukorenjene zle navike ne mogu iščupati bez radikalnih mera i da bi Crnogorci popuštanje mogli smatrati kao slabost. Stoga je u zemlji izazvao protiv sebe vrlo mnogo nezadovoljstva, i to čak i u krugu sopstvene porodice i najbližih saradnika. U vezi je s njima bio i ruski konzul iz Dubrovnika. Kneževi protivnici su želeli i tražili od velikih sila, da spreče dolazak Danilov iz Francuske u Crnu Goru.

Posle povratka iz Pariza Danilo je brzo odlučio, da zada Turcima ozbiljna posla i da crnogorsko pitanje pokuša rešiti na povoljan način. Odmah je počeo raditi među susednim srpskim plemenima, da ih podjari protiv Turaka. Kad su Turci pokušali da silom smire Vasojeviće, knez je, uz pomoć evropskih konzula, uspeo da ih vrati. Glavni pokret izbi u južnoj Hercegovini, pod vođstvom Luke Vukalovića iz Zubaca, jednog odlučnog narodnog vođe, koji se istakao već za vreme prošlog rata iz 1852/3. god. Ustanak je krenut krajem 1857. god. i ubrzo je zahvatio široke razmere. Središte mu je bilo u manastiru Dužima kod Trebinja, a akcija se proširila na sever sve do Drobnjaka. Hercegovačke ustanike pomagale su i crnogorske čete. Knez Danilo se otvoreno obratio velikim silama sa molbom, da ga razgraniče sa Turskom, odnosno da tim posredno priznaju Crnu Goru kao državu. "Porta", govorio je knez Danilo, "nije nikad sklopila mira s Crnom Gorom, jer je bila preslaba da joj ga naturi". Austrijska vlada odbila je tu kneževu želju i opomenula ga da ne izaziva Turke. Za to vreme Porta je gomilala vojsku u Hercegovini, preteći Crnoj Gori. Pokušaj velikih sila, da njihovi konzuli, s predstavnicima Porte i Crne Gore, nađu neki sporazum sa ustanicima, nije uspeo. Porta nije odustajala od svog zahteva, da knez pre svega prizna sultanovu vrhovnu vlast. Kad su se pregovori razbili krenula je turska vojska na granicu i posela Grahovo. Tu je, na visoravni Grahovcu, 1. maja 1858., pretrpela potpun poraz. Crnogorce je vodio knežev brat, vojvoda Mirko, koji je, s hercegovačkim ustašama, pokazao čuda od junaštva. Grahovska pobeda ide među najslavnije u prošlosti Crne Gore. Ona je neobično digla glas toj maloj ali junačkoj zemlji. Grahov Laz je postao predmet oduševljenih romantičarskih pesama, od kojih su naročito popularne one St. Kaćanskog i L. Kostića; o njemu se pisalo u mnogim dopisima i pripovetkama; od njega počinje pravi kult crnogorstva u srpskom društvu i omladinskoj književnosti.

Po savetu konzula Hekara knez Danilo nije nastavio s crnogorskom vojskom gonjenje Turaka; njegova borba imala je da predstavlja samo čistu defanzivu. Francuska vlada pokazala je jasan interes za Crnu Goru. Ona je uputila svoje ratne lađe u Gruž, da sprečavaju nova iskrcavanja turske vojske u Sutorini ili Kleku, a u isto vreme pozvala je ostale velike sile, da se odredi evropska komisija za razgraničenje Turske i Crne Gore. Sam Napoleon III uputio je knezu pismo, u kom ga je pohvalio zbog neizazivačkog ponašanja posle pobede i u kom mu je obećao svoju pomoć. Posle ove pobede obnovila je svoje veze sa Crnom Gorom i Rusija, a i Engleska nije bila protivna da se maloj zemlji učini izvesno priznanje. Komisija velikih sila za razgraničenje počela je rad u leto 1858. godine.

Literatura

• Mustafa Reşid Paşa - Encyclopaedia Britannica
• Šarl Senjobos (1908). „Istorija savremene obrazovanosti“. Srpska književna zadruga. Beograd
• Vladimir Ćorović (1941). „Istorija srpskog naroda“. Beograd