Kmetstvo u Rusiji

Izraz kmet, u smislu neslobodnog seljaka carske Rusije, uobičajen je prevod ruske reči krepostnoy krest'yanin (krepostnoй krestьяnin) što je označavalo neslobodnu osobu koja se, za razliku od roba, istorijski mogla prodati samo sa zemljom za koju su „vezani“. Petar I je okončao ropstvo u Rusiji 1723.

Seljak napušta gazdu na Đurđic, slika Sergeja V. Ivanova

Pravni dokumenti poput Ruske Pravde (12. vek pa nadalje), razlikovali su nekoliko stepena feudalne zavisnosti seljaka. Kmetstvo je postalo dominantan oblik odnosa između ruskih seljaka i plemstva u 17. veku. Kmetstvo je najčešće postojalo u centralnim i južnim oblastima Ruskog carstva, a od 1721. godine i kasnijeg Ruskog carstva. Kmetstvo u Maloj Rusiji (delovi današnje centralne Ukrajine), i drugim kozačkim zemljama, na Uralu i u Sibiru uglavnom se retko dešavalo sve dok se za vreme vladavine Katarine Velike (r. 1762–1796) nije proširilo na Ukrajinu; plemići su počeli da šalju svoje kmetove u kozačke zemlje u pokušaju da obrade i prihoduju od svojih obimnih neiskorišćenih prirodnih bogatstava.

Samo ruska država i ruski plemići su imali zakonsko pravo da poseduju kmetove, ali su u praksi komercijalne firme prodavale ruske kmetove kao robove – ne samo u Rusiji već čak i u inostranstvu (posebno u Persiji i Otomanskom carstvu) kao „učenike ili sluge“. Ti „đaci i sluge“ su zapravo bili u vlasništvu bogatih ljudi, ponekad čak i bogatih kmetova, koji nisu bili plemići. Car Nikolaj I zabranio je trgovinu afričkim robovima 1842. godine, iako gotovo da nije bilo Rusa koji su u tome učestvovali, ali su se ruski kmetovi i dalje prodavali i kupovali.

Car Aleksandar I ( v. 1801–1825 ) želeo je da reformiše sistem, ali je otpočeo proces reformi oprezno, oslobađajući kmetove samo u Estoniji (1816), Livoniji (1816) i Kurlandiji (1817). Novi zakoni dozvoljavali su svim klasama (osim kmetova) da poseduju zemlju, što je bila privilegija koja je ranije bila ograničena na plemstvo. Car Aleksandar II ukinuo je kmetstvo u reformi o emancipaciji iz 1861. godine, nekoliko godina nakon Austrije i drugih nemačkih država. Naučnici su predložili više razloga koji se preklapaju u objašnjenju za ukidanje kmetstva: strah od velike pobune kmetova, finansijska potrebe vlade, promena kulturnog senzibiliteta i potreba vojske za vojnicima.

Terminologija

Reč mužik je pozajmljena sa ruskog i ušla je u upotrebu na Zapadu kroz prevode ruske književnosti 19. veka, opisujući ruski seoski život tog vremena, i gde je reč mužik korišćena za označavanje najčešćeg seoskog stanovnika – seljaka – ali ovo bio samo usko kontekstualno značenje.

Od 13. do 15. veka

Od 13. do 15. veka feudalna zavisnost važila je za značajan broj seljaka, ali kmetstvo kakvo poznajemo još uvek nije bilo rasprostranjena pojava. Sredinom 15. veka pravo pojedinih kategorija seljaka u nekim votčinama da napuste svog gospodara bilo je ograničeno na period od nedelju dana pre i posle Đurđica (26. novembra). Sudebnik iz 1497. godine zvanično je potvrdio ovo vremensko ograničenje kao univerzalno za sve i takođe utvrdio visinu naknade za „otcepljenje“ koja se zove pozhiloye (požiloe). Zakonik Ivana III Ruskog, Sudebnik (1497), ojačao je zavisnost seljaka u celoj državi i ograničio njihovu pokretljivost. Rusi su se uporno borili protiv država naslednica Zlatne Horde, uglavnom Krimskog kanata. Rusko stanovništvo pograničnog područja je stradalo od tatarskih invazija i provala robova, a desetine hiljada plemića štitilo je južno pogranično područje (težak teret za državu), što je usporavalo njen društveni i ekonomski razvoj i proširivalo oporezivanje seljaštva.

Prelazak na puno kmetstvo

Sudebnik iz 1550. (zakonik) povećao je iznos požiloje i uveo dodatni porez pod nazivom za povoz (za povoz, ili naknada za prevoz), u slučaju da je seljak odbio da svom gospodaru donese letinu sa njiva. Kasnije je ukazom iz 1597. godine za vreme Borisa Godunova uvedena otvorena zabrana seljacima da napuste svoje gospodare, kojom je seljacima oduzeto pravo na slobodno kretanje oko Đurđica (U Rusiji - Jurijev dan), to je pretvorilo najveći deo ruskih seljaka u kmetove. Godine 1607. nova zvanični dokument je definisao sankcije za skrivanje i držanje begunaca: kazna je morala da se izvrši kroz isplatu državi kao i prethodnom vlasniku seljaka.

Sobornoye Ulozhenie (Sobornoe uloženie, „Zakonik zakona“) iz 1649. uveo je davanje kmetova na imanja, a 1658. godine bekstvo je proglašeno krivičnim delom. Ruski zemljoposednici su na kraju dobili gotovo neograničeno vlasništvo nad ruskim kmetovima. Vlasnik je mogao da prenese kmeta bez zemlje na drugog zemljoposednika uz zadržavanje lične imovine i porodice kmeta. Zemljoposednik nije imao pravo da ubije kmeta. Oko četiri petine ruskih seljaka bili su kmetovi prema popisima iz 1678. i 1719. godine, dok su slobodni seljaci ostali samo na severu i severoistoku zemlje.

Većina dvorjana (plemića) bila je zadovoljna dugim vremenskim okvirom traženja odbeglih seljaka. Najveći zemljoposednici su, međutim, bili zainteresovani za kratkotrajni progon zbog činjenice da bi mnogi begunci obično bežali u južne delove Rusije. Ruska vlada je 1642. godine postavila ograničenje od 10 godina za traženje begunaca i 15 godina za traženje seljaka koje su odveli njihovi novi vlasnici.

Sobornoe Uloženje je uvelo otvorenu potragu za onima u bekstvu, što znači da su svi seljaci koji su pobegli od svojih gospodara posle popisa 1626. ili 1646–1647. morali da budu vraćeni. Vlada je uvela nove vremenske okvire i osnove za traženje begunaca posle 1649. godine, koji su se odnosili na seljake koji su prebegli u rubne oblasti zemlje, kao što su regioni duž graničnih oblasti zemlje. Zakonodavstvo druge polovine 17. veka posvećivalo je veliku pažnju sredstvima kažnjavanja begunaca.

Kmetstvo jedva da je bilo efikasno; kmetovi i plemići imali su malo podsticaja da unapređuju zemlju, međutim bilo je politički efikasno. Plemići su retko izazivali cara iz straha da ne izazovu seljački ustanak. Kmetovi su često dobijali doživotni zakup na svojim parcelama, što im je odgovoralo. Kmetovi su malo učestvovali u ustancima protiv carstva u celini; u početku su se pobunili kozaci i nomadi i regrutovali su kmetove u pobunjeničke vojske. Ali i mnogi zemljoposednici su poginuli tokom ustanaka kmetova protiv njih. Revolucije 1905. i 1917. dogodile su se nakon ukidanja kmetstva.

Pobune

Osveta kmetova. Gravura Šarla Mišela Žofroa, 1845

Postojale su brojne pobune protiv ovog ropstva, najčešće u sprezi sa kozačkim ustancima, kao što su ustanci Ivana Bolotnikova (1606–1607), Stenke Razina (1667–1671), Kondratija Bulavina (1707–1709) i Jemeljana Pugačova (1773–1773). 1775). Dok su kozački ustanci imali koristi od nemira među seljacima, a oni su zauzvrat dobili podsticaj od kozačke pobune, nijedan od kozačkih pokreta nije bio usmeren protiv same institucije kmetstva. Umesto toga, seljaci u oblastima u kojima su dominirali kozaci postali su kozaci tokom ustanaka, čime su bežali od svog ranijeg statusa, a ne direktno organizovali seljake protiv institucije. Bogati kozaci su i sami posedovali kmetove. Između kraja Pugačovljeve bune i početka 19. veka, bilo je na stotine ustanaka različitog obima širom Rusije, i nikada nije bilo vremena kada je seljaštvo bilo potpuno mirno.

Robovi i kmetovi

Izvršenje kazne

U celini, kmetstvo je došlo i ostalo u Rusiji mnogo kasnije nego u drugim evropskim zemljama. Ropstvo je ostalo pravno priznata institucija u Rusiji sve do 1723. godine, kada je Petar Veliki ukinuo ropstvo i pretvorio robove u kmetove. Ovo je više bilo relevantno za kućne robove jer su ruski poljoprivredni robovi formalno pretvoreni u kmetove ranije 1679.

Formalno pretvaranje u kmetski status i kasnija zabrana prodaje kmetova bez zemlje nisu zaustavili trgovinu kućnim robljem; ova trgovina je samo promenila ime. Privatni vlasnici kmetova su smatrali da je zakon puka formalnost. Umesto „prodaje seljaka“ novine bi oglašavale „sluga za najam“ ili slično.

Do osamnaestog veka praksa prodaje kmetova bez zemlje postala je uobičajena. Vlasnici su imali apsolutnu kontrolu nad životima svojih kmetova i mogli su da ih kupuju, prodaju i trguju po svojoj volji, dajući im onoliko moći nad kmetovima koliko su Amerikanci imali nad robovima, iako vlasnici nisu uvek birali da u potpunosti koriste svoja ovlašćenja nad kmetovima u punom obimu.

Zvanična procena je da je 23 miliona Rusa bilo u privatnom vlasništvu, 18,3 miliona u državnom vlasništvu i još 900.000 kmetova pod carevim patronatom (udelnye krestiane) pre Velike emancipacije 1861.

Jedan poseban izvor ogorčenja u Evropi bio je Kolokol objavljen u Londonu, Engleska (1857–65) i Ženevi (1865–67). U njemu je prikupljeno mnogo slučajeva užasnog fizičkog, emocionalnog i seksualnog zlostavljanja kmetova od strane zemljoposednika.

Osamnaesti i devetnaesti vek

Petar III je 1762. godine stvorio dve mere koje su uticale na ukidanje kmetstva. Prekinuo je obaveznu vojnu službu za plemiće ukidanjem obavezne plemićke državne službe. Ovo je dalo razlog za okončanje kmetstva. Drugo, bila je sekularizacija crkvenih poseda, čime su njeni seljaci i zemlja prešli u državnu jurisdikciju. Godine 1775. Katarina II je preduzela mere za krivično gonjenje vlasnika imanja zbog okrutnog postupanja prema kmetovima. Ove mere su pojačane 1817. i krajem 1820-ih. Postojali su čak i zakoni koji su zahtevali od vlasnika poseda da pomognu kmetovima u vreme gladi, što je uključivalo i čuvanje žita u rezervi. Ove politike nisu uspele da suzbiju periode gladi nastale početkom devetnaestog veka zbog nemara vlasnika imanja.

Cenkanje Nikolaja Nevreva (Prodaja kmetske devojke)

Car Aleksandar I i njegovi savetnici su tiho raspravljali o opcijama. Prepreke su uključivale neuspeh abolicije u Austriji i političku reakciju protiv Francuske revolucije. Car je 1801. godine oprezno je oslobodio seljake iz Estonije i Letonije i proširio pravo na posedovanje zemlje na većinu klasa podanika, uključujući i državne seljake, i stvorio novu društvenu kategoriju „slobodnih zemljoradnika“, za seljake koje su njihovi gospodari dobrovoljno emancipovali, 1803. godine. Velika većina kmetova nije imala benefite od ovih reformi.

Ruska država je takođe nastavila da podržava kmetstvo zbog vojne obaveze. Regrutovani kmetovi su dramatično povećali broj ruske vojske tokom rata sa Napoleonom. Uz veću vojsku Rusija je ostvarila pobedu u Napoleonovim ratovima i rusko-persijskim ratovima; ovo nije promenilo disparitet između Rusije i Zapadne Evrope, koje su doživele poljoprivrednu i industrijsku revoluciju. U poređenju sa zapadnom Evropom, bilo je jasno da je Rusija u ekonomski nepovoljnijem položaju. Evropski filozofi tokom doba prosvetiteljstva kritikovali su kmetstvo i upoređivali ga sa srednjovekovnim radničkim praksama koje gotovo da nisu postojale u ostatku kontinenta. Većina ruskih plemića nije bila zainteresovana za promenu ka zapadnoj praksi rada, kakvu je predložila Katarina Velika. Umesto toga, radije su dali kmetove pod hipoteku radi zarade. Napoleon nije dirao kmetstvo u Rusiji. Godine 1820. vlasnici su 20% svih kmetova dali pod hipoteku državnim kreditnim institucijama. Ovo je povećano na 66% 1859.

Buržujima je bilo dozvoljeno da poseduju kmetove 1721–62 i 1798–1816; ovo je trebalo da podstakne industrijalizaciju. Godine 1804. 48% ruskih fabričkih radnika bili su kmetovi, 52% 1825. Broj bezemljaških kmetova je sa 4,14% 1835. porastao na 6,79% 1858. godine. U emancipaciji nisu dobili zemlju. Godine 1798. ukrajinskim zemljoposednicima je zabranjeno da prodaju kmetove mimo prodaje zemlje. Godine 1841. zabranjena je prodaja kmetova i plemićima bez zemlje.

U 18. veku ruski seljaci su sve više bežali iz Rusije u Poljsko-litvanski savez (gde su se nekada teški uslovi kmetstva poboljšavali) u dovoljno značajnom broju da postanu glavna briga ruske vlade i dovoljan da odigraju ulogu u njenoj odluci o podeli Komonvelta (jedan od razloga što je Katarina II dala za podelu Poljske bila je činjenica da su hiljade seljaka izbegle iz Rusije u Poljsku da traže bolju sudbinu). Sve dok podele nisu rešile ovaj problem, ruske vojske su napadale teritorije Komonvelta, zvanično da bi povratile izbeglice, ali su u stvari kidnapovale mnoge meštane.

Ukidanja

Slika Borisa Kustodijeva iz 1907. godine koja prikazuje ruske kmetove koji slušaju proglašenje Manifesta o emancipaciji 1861.

Godina 1816, 1817, i 1819. kmetstvo je ukinuto u Estlandiji, Kurlandiji i Livoniji. Međutim, sva zemlja je ostala u plemićkim rukama, a radna renta je trajala do 1868. Zamenjena je radnicima bez zemlje i deljenjem (halbkorner). Radnici bez zemlje morali su da traže dozvolu da napuste imanje.

Plemstvo je bilo preslabo da se suprotstavi emancipaciji kmetova. Plemstvo je takođe bilo oslabljeno rasejanošću svojih poseda, nedostatkom primogeniture i velikim prometom i mobilnošću sa imanja na imanje.

Careva tetka, velika kneginja Elena Pavlovna, odigrala je moćnu ulogu iz pozadine, u godinama od 1855. do 1861. godine. Koristeći blisku vezu sa svojim nećakom Aleksandrom II, podržala je i vodila njegovu želju za emancipacijom i pomogla da se mobiliše podrška ključnih savetnika.

Kmetstvo je ukinuto 1861, ali je njegovo ukidanje postignuto pod uslovima koji nisu uvek bili povoljni za seljake i poslužilo je za pojačavanje revolucionarnih pritisaka. Između 1864. i 1871. u Gruziji je ukinuto kmetstvo. U Kalmikiji je kmetstvo ukinuto tek 1892.

Kmetovi su morali da rade kod vlastelina kao i obično dve godine. Plemići su držali skoro sve livade i šume, dugove im je plaćala država, dok su bivši kmetovi plaćali 34% više od tržišne cene za skromne parcele koje su držali. Ova cifra je bila 90% veća u severnim regionima, 20% u crnomzenom regionu, ali nije bila veća u poljskim provincijama. Samo su poljski i rumunski domaći kmetovi dobili zemlju. Devedeset procenata kmetova koji su dobili veće parcele nalazilo se u Kongresnoj Poljskoj. Ove otkupne isplate nisu ukinute do 1. januara 1907. godine.

Studija iz 2018. u Američkom ekonomskom pregledu otkrila je „značajno povećanje poljoprivredne produktivnosti, industrijske proizvodnje i ishrane seljaka u carskoj Rusiji kao rezultat ukidanja kmetstva 1861. godine“.

Kmetsko društvo

Rad i obaveze

U Rusiji, termini barshchina (barщina) ili boyarshchina (boяrщina), odnose se na obavezne poslove, radne usluge, koje su kmetovi obavljali za zemljoposednika na njegovom delu zemlje. Drugi deo zemlje, obično lošijeg kvaliteta, seljaci su mogli da koriste za sebe. Ponekad se termin slobodno prevodi rečju kuluk. Dok nema zvanične vladine regulative u meri u kojoj barshchina postojao, ukaza Pavla I iz Rusije iz 1797. opisuje barshchina od tri dana u nedelji normalno i dovoljno za potrebe vlasnika zemljišta.

U crnozemlju barshchina je obavljalo 70% do 77% kmetova; ostatak je plaćao dažbine (obrok).

Brak i porodični život

Grupa ruskih seljanki

Ruska pravoslavna crkva je imala mnoga pravila vezana za brak koja su se strogo pridržavala stanovništva. Na primer, brak nije smeo da se sklapa u vreme posta, uoči ili na dan praznika, tokom cele nedelje Vaskrsa ili dve nedelje posle Božića. Pre ukidanja kmetstva 1861. godine, brak je bio strogo zabranjen utorkom, četvrtkom i subotom. Zbog ovih čvrstih pravila većina brakova sklopljena je u januaru, februaru, oktobru i novembru. Posle emancipacije, najpopularniji meseci za venčanje bili su jul, oktobar i novembar.

Carski zakoni su bili veoma specifični za doba u kojem su kmetovi mogli da se venčavaju. Minimalna starost za udaju bila je 13 godina za žene i 15 za muškarce. Posle 1830. godine, minimalnost starost žena i muškaraca za stupanje u brak je podignuta na 16, odnosno 18 godina. Da bi se oženio starijim od 60 godina, kmet je morao da dobije dozvolu, ali je brak starijih od 80 godina bio zabranjen. Crkva takođe nije odobravala brakove sa velikim razlikama u godinama.

Zemljoposednici su bili zainteresovani da zadrže sve svoje kmetove i da ne izgube radnike zbog međukmetosvskih brakova na drugim posedima. Do 1812. godine kmetovima nije bilo dozvoljeno da se udaju za kmetove sa drugih poseda. Posle 1812. godine pravila su se malo popustila, ali da bi porodica dala ćerku za muža na drugom imanju, morali su da se prijave i predoče informacije svom zemljoposedniku unapred. Ako je kmet želeo da se oženi udovicom, osmrtnica i dokument emancipaciji su morali da se predaju vlasniku poseda da bi se proverilo da li su autentični i tek onda b se brak mogao sklopiti.

Pre i posle ukidanja kmetstva, ruske seljačke porodice su bile patrijarhalne. Brak je bio važan za porodice ekonomski i socijalno. Roditelji su bili zaduženi da pronađu odgovarajuće supružnike za svoju decu kako bi pomogli porodici. Nevestini roditelji su bili zabrinuti za socijalne i materijalne koristi koje bi stekli u savezu dve porodice. Neki su takođe uzeli u obzir budući kvalitet života njihove ćerke i koliko će se od nje zahtevati rad. Mladoženjini roditelji bi bili zabrinuti zbog ekonomskih faktora kao što su veličina miraza, kao i nevestina pristojnost, skromnost, poslušnost, sposobnost za obavljanje posla i porodično poreklo. Nakon udaje, mlada je došla da živi sa novim mužem i njegovom porodicom, tako da je morala biti spremna da se asimiluje i naporno radi.

Kmetovi su visoko gledali na rani brak zbog povećane roditeljske kontrole. U mlađoj dobi manje su šanse da se pojedinac zaljubi u nekoga drugog od onoga koga su njegovi ili njeni roditelji izabrali. Postojala je i povećana sigurnost čednosti, koja je bila važnija za žene nego za muškarce. Prosečna starost udaje za žene bila je oko 19 godina.

Za vreme kmetstva, kada deca nisu slušala glavu kuće, mogli su da umešaju gospodara ili zemljoposednika. Posle oslobođenja kmetova 1861. godine, glava kuće je izgubila deo vlasti, pa više nije mogao da prima vlastelinsku pomoć. Mlađe generacije su sada imale slobodu da obrađuju svoja imanja; neki su išli da rade u fabrikama. Ovi mlađi seljaci su imali pristup novinama i knjigama, što ih je uvelo u radikalnije načine razmišljanja. Mogućnost rada van domaćinstva davala je mlađim seljacima nezavisnost, kao i platu da rade ono što žele. Poljoprivredni i domaći poslovi bili su grupni rad, pa je plata išla porodici. Deca koja su radila u industriji davala su zaradu i svojoj porodici, ali su neki to koristili kao način da steknu pravo glasa u sopstvenim brakovima. U ovom slučaju neke porodice su dozvoljavale svojim sinovima da se venčaju za koga su oni izabrali sve dok je porodica bila u sličnom ekonomskom položaju kao i njihova. Bez obzira na sve, bilo je potrebno odobrenje roditelja da bi brak bio legalan.

Raspodela imovine i dužnosti između supružnika

Prema studiji koju je krajem 1890-ih završila etnografkinja Olga Petrovna Semjonova-Tjan-Šanskaja, muž i žena su imali različite dužnosti u domaćinstvu. Što se tiče vlasništva, muž je preuzeo imovinu plus sva sredstva potrebna za dogradnju imovine. Dodaci su uključivali ogradu, štale i vagone. Dok je primarna kupovna moć pripadala mužu, od žene se očekivalo da kupuje određene artikle. Od nje se očekivalo i da kupi stvari za domaćinstvo kao što su činije, tanjiri, lonci, burad i razno posuđe. Žene su takođe morale da kupe tkaninu i da prave odeću za porodicu. Obuća je bila odgovornost muža - pravio je radnu obuću i filcane čizme za porodicu. Što se tiče useva, očekivalo se da muškarci seju, a žene da beru. Kkmetovi u Crnozemlju su obično gajili lan. Muževi su posedovali većinu stoke, kao što su svinje i konji. Krave su bile posed muža, ali su obično bile u vlasništvu žene. Pilići su smatrani vlasništvom žene, dok su ovce bile zajedničko vlasništvo porodice. Izuzetak je bio kada je žena posedovala ovce kroz miraz (sobinki).

Materijalna kultura

U jednom izveštaju iz 19. veka zabeleženo je: „Svaki ruski seljak, muško i žensko, nosi pamučnu odeću. Muškarci nose štampane košulje i pantalone, a žene su takođe obučene od glave do pete u štampani pamuk.“

Obim kmetstva u Rusiji

Katerina, slika ukrajinskog kmeta, rad Tarasa Ševčenka, koji je i sam rođen kao kmet

Do sredine 19. veka seljaci su činili većinu stanovništva, a prema popisu iz 1857. broj privatnih kmetova iznosio je 23,1 milion od 62,5 miliona građana Ruskog carstva, ukupno 37,7% stanovništva.

Tačni brojevi su, prema zvaničnim podacima, bili: celokupno stanovništvo 60 909 309; seljaštvo svih staleža 49 486 665; državni seljaci 2 313 8191; seljaci na posjedima 23 022 390; seljaci apanaža i drugih odeljenja 3 326 084. Državni seljaci su smatrani lično slobodnima, ali im je sloboda kretanja bila ograničena.

% kmetova na imanjima

Procena od	1700	1861. godine
>500 kmetova	26	42
100–500	33	38
1–100	41	20

% vlasnici kmetova sa <100 kmetova

1777. godine	1834. godine	1858
83	84	78

Rusko kmetstvo je u potpunosti zavisilo od tradicionalne tehnologije seljaštva. Prinosi su ostali niski i stacionarni tokom većeg dela 19. veka. Svako povećanje prihoda od poljoprivrede bilo je u velikoj meri kroz povećanje zemljišne površine i ekstenzivno gajenje žitarica eksploatacijom seljačkog rada, odnosno dodatnim opterećenjem seljačkog domaćinstva.

Kmetovi u vlasništvu evropskih ruskih vlastelina

Broj kmetova	u 1777 (%)	u 1859 (%)
>1000		1.1
501–1000		2
101–500	16 (>100)	18
21–100	25	35.1
0–20	59	43.8

% seljaka u statusu kmetstva u svakoj pokrajini, 1860

>55%: Kaluga Kijev Kostroma Kutais Minsk Mogilev Nižnji Novgorod Podolja Rjazanj Smolensk Tula Vitebsk Vladimir Volinja Jaroslavlj

36–55%: Černigov Grodno Kovno Kursk Moskva Novgorod Orel Penza Poltava Pskov Saratov Simbirsk Tambov Tver Vilna

16–35%: Don Ekaterinoslav Harkov Herson Kuban Perm Tiflis Vologda Voronjež

U Centralno-crnozemskom regionu 70–77% kmetova je obavljalo radne usluge (barshchina ), ostatak je plaćao kiriju (obrok). Zbog visoke plodnosti, 70% ruske proizvodnje žitarica 1850-ih je bilo je realizovano u ovom regionu. U sedam centralnih pokrajina, 1860. godine, 67,7% kmetova je bilo na obrok.

Vidi još

• Istorija Rusije
• Mrtve duše, roman koji se fokusira na kasno kmetstvo

Dodatna literatura

• Blum, Jerome (1961). Lord and Peasant in Russia from the Ninth to the Nineteenth Century. 
• Blum, Jerome (1978). The End of the Old Order in Rural Europe.  influential comparative history
• Crisp, Olga. "The state peasants under Nicholas I." Slavonic and East European Review 37.89 (1959): 387-412 online.
• Dennison, Tracy (2011). The institutional framework of Russian serfdom. Cambridge University Press.  excerpt Arhivirano na sajtu Wayback Machine (29. april 2014)
• Domar, Evsey D.; Machina, Mark J. (1984). „On the Profitability of Russian Serfdom”. The Journal of Economic History. 44 (4): 919—955. JSTOR 2122113. S2CID 154071947. doi:10.1017/S0022050700033039. hdl:1721.1/63974. .
• Emmons, Terence (1968). The Russian Landed Gentry and the Peasant Emancipation of 1861. Cambridge University Press. 
• Gorshkov, Boris B. "Serfs on the Move: Peasant Seasonal Migration in Pre-Reform Russia, 1800–61". Kritika: Explorations in Russian and Eurasian History (Fall 2000) 627–56
• Gorshkov, Boris B. "Serfs, Emancipation of" in Encyclopedia of Europe, 1789–1914. John Merriman and Jay Winter, eds. in chief. New York: Charles Scribner's Sons, 2006
• Hellie, Richard, Slavery in Russia, 1450–1725 (1984)
• Hoch, Steven L. (2004). „Did Russia's Emancipated Serfs Really Pay Too Much for Too Little Land? Statistical Anomalies and Long-Tailed Distributions”. Slavic Review. 63 (2): 247—274. JSTOR 3185728. S2CID 159755565. doi:10.2307/3185728. 
• Hoch, Steven (1986). Serfdom and Social Control in Russia: Petrovskoe, a Village in Tambov. University of Chicago Press. 
• Hoch, Steven and Wilson R. Augustine. "The Tax Censuses and the Decline of the Serf Population in Imperial Russia, 1833–1858". Slavic Review (1979) 38#3 pp: 403-425.
• Kolchin, Peter (1987). Unfree Labor: American Slavery and Russian Serfdom. .
• Lust, Kersti. "Kiselev's Reforms of State Peasants: The Baltic Perspective", Journal of Baltic Studies (2008) 39#1 pp. 57–71.
• Lust, Kersti (2013). „The Impact of the Baltic Emancipation Reforms on Peasant-Landlord Relations: A Historiographical Survey”. Journal of Baltic Studies. 44 (1): 1—18. S2CID 145387106. doi:10.1080/01629778.2012.744610. 
• McCaffray, Susan P. (2005). „Confronting Serfdom in the Age of Revolution: Projects for Serf Reform in the Time of Alexander I”. The Russian Review. 64 (1): 1—21. JSTOR 3664324. doi:10.1111/j.1467-9434.2005.00344.x. .
• Mironov, Boris. “When and Why was the Russian Peasantry Emancipated?” in Serfdom and Slavery: Studies in Legal Bondage. London: Longman. 1996. str. 323—347.  Ed. M.L. Bush.
• Moon, David (2002). Abolition of Serfdom in Russia: 1762–1907. 
• Moon, David (1999). The Russian Peasantry 1600–1930: The World the Peasants Made. London: Longman. 
• Nafziger, Steven. 'Serfdom, emancipation, and economic development in Tsarist Russia" (Working paper, Williams College, MA, 2012). online Arhivirano na sajtu Wayback Machine (29. april 2014)
• Rudolph, Richard L. (1985). „Agricultural Structure and Proto-Industrialization in Russia: Economic Development with Unfree Labor”. The Journal of Economic History. 45 (1): 47—69. JSTOR 2122007. S2CID 154404970. doi:10.1017/S0022050700033581. .
• Stanziani, Alessandro. "Revisiting Russian Serfdom: Bonded Peasants and Market Dynamics, 1600s–1800s". International Labor and Working-Class History (2010) 78#1 pp: 12-27.
• Moon, David (1996). „Reassessing Russian Serfdom”. European History Quarterly. 26 (4): 483—526. S2CID 143277184. doi:10.1177/026569149602600401. 
• Wallace, Donald Mackenzie (1878). Russia.  Chapter XXVIII The Serfs; online
• Wirtschafter, Elise Kimerling. Russia's Age of Serfdom 1649–1861 (2008).
• Gorshkov, Boris B., ed. A Life Under Russian Serfdom: Memoirs of Savva Dmitrievich Purlevskii, 1800–68. CS1 održavanje: Višestruka imena: spisak autora (veza)CS1 održavanje: Tekst viška: spisak autora (veza). Budapest & New York, 2005
• Nikitenko, Aleksandr (2001). Up from Serfdom: My Childhood and Youth in Russia, 1804–1824.