Klan Ouči
Klan Ouči (jap. 大内氏), japanska plemićka porodica iz perioda Muromači.[1]
Period Muromači
uredi
Porodica Ouči bila je jedan od najvernijih vazala klana Ašikaga, i doživela je uspon nakon uspostavljanja šogunata Ašikaga (1336). Šoguni iz porodice Ašikaga nastojali su da učvrste vlast nad provincijama dajući položaj vojniih guvernera (šugo) svojim rođacima i najodanijim vazalima. Tako je porodica Ouči dobila upravu nad provincijama Nagato i Suo, na najzapadnijem delu ostrva Honšu, sa prestonicom u Jamagučiju.[1][2]
Period Sengoku
urediEkspanzija na Kjušu
urediNakon slabljenja centralne vlasti u Japanu posle Oninskog rata (1467-1477), u kasnom petnaestom veku, porodica Ouči pokušala je da se proširi na severne provincije ostrva Kjušu, odmah preko puta moreuza Šimonoseki. Njihov napad je izazvao kolaps srednjovekovne strukture moći na severnom Kjušuu, koji su od uspostavljanja šogunata Kamakura krajem 12. veka kontrolisale dve moćne šugo porodice, Šoni iz Čikuzena i Otomo iz Bungoa.[2]
Porodica Šoni uništena je do 1536, kada je Ouči Jošitaka (1507-51) uspeo da uništi Šoni Sukemota pošto je primamio na svoju stranu njegovog glavnog vazala i najaktivnijeg generala, Rjuzodži Iekanea (umro 1546). Ouči, međutim, nisu dugo uživali u plodovima ove pobede. Umesto toga, bili su njihovi rivali, Otomo, kojima je eliminacija Šonija donela trajnije koristi. Na duge staze, međutim, nestanak Šonija sa scene na kojoj su vekovima igrali tako istaknutu ulogu bio je značajan uglavnom kao faktor koji je dozvolio njihovim bivšim vazalima, klanu Rjuzodži, da izgrade moćni novi Sengoku domen. Rjuzodži su od posebnog interesa jer su igrali pogubnu ulogu u istoriji ranohrišćanske misije Japana.[2]
Posle 1536. Ouči Jošitaka je kontrolisao većinu Čikuzena i Buzen kao i delove Hizena i Čikuga. Međutim, čak i nakon što je pobedio Šonije, Jošitaka je i dalje morao da se suoči sa problemom Otomoa, koji nikada neće pristati na prevlast porodice Ouči nad severnim Kjušuom. Tradicionalni neprijatelji od 1430-ih, dve velike daimjo kuće oprezno su gledale jedna drugu. Napetost duž granica poseda Ouči i Otomo domena u Čikuzenu, Buzenu i Čikugu nikada nije popustila jer su oportunistički sitni baroni ovih provincija, uvek u potrazi za boljom prilikom, prebacivali svoju odanost sa jedne na drugu stranu. Bilo je stalnih lokalnih okršaja.[2]
Godine 1533, ova uobičajeno prenapregnuta politička situacija se pogoršala kada je Otomo Jošijaki (1502-50) uspeo da obezbedi imenovanje svog trogodišnjeg sina Šibošimarua (kasnije poznatog kao Jošišige, Sorin i Francisko; 1530-87) za šugoa Buzena od strane Ašikaga šogunata. Sledeće godine, Ouči Jošitaka je odgovorio na ovaj očigledan izazov svojoj dominaciji nad Buzenom tako što je poslao invazione snage u Bungo. Otomo je zaustavio ovu invaziju, a slab mir je ponovo uspostavljen 1535. uz posredovanje šoguna Ašikaga Jošiharua (1511-50, vladao 1522-47) pod uslovom da Ouči vrate određene sporne teritorije u Čikuzenu Otomo Jošiakiju. Ali ovaj sporazum nije mogao da zadrži dva rivala dugo vremena, i do 1543. Jošijaki se žalio da Ouči nisu vratili klanu Otomi njihova prava u lučkom gradu Hakata. Za sada, međutim, primirje je oslobodilo obe strane da skrenu pažnju u potencijalno profitabilnijim pravcima.[2]
Vrhunac moći i pad
urediDo 1551. posedi klana Jošitaka zauzimali su delove čak 10 provincija, od Bizena na istoku do Hizena na zapadu, sa prestonicom u Jamagučiju. U jesen 1550. i u proleće 1551. Ouči Jošitaka je dva puta primio jezuitskog misionara Fransiska Havijera, koji je došao u Japan 1549, i dao mu dozvolu da propoveda hrišćanstvo na njegovim posedima (u aprilu 1551). Uz to, poklonio je misionarima jedan napušteni budistički hram u Jamagučiju koji je postao prva hrišćanska crkva u Japanu, i za dva meseca pokrstilo se oko 500 japanskih vernika, uključujući i znatan broj samuraja. Međutim, 30. septembra Jošitaka je izvršio samoubistvo, svrgnut pobunom svojih glavnih vazala koju je predvodio Sue Takafusa (1521-55, poznat kao Sue Harukata od 1552). Hrišćanski misionar Kosmo de Tores, koga je Hsavijer ostavio u Jamagučiju, izbegao je štetu. Štaviše, režim koji su uspostavili pobunjenici nastavio je da se blagonaklono odnosi prema hrišćanskim misionarima. Ali pobuna je uzdrmala kneževinu Oučido temelja, a novi režim je pao za manje od šest godina.[2]
Takafusa, koji je planirao svoju pobunu uz pomoć tradicionalnog neprijatelja porodice Ouči, Otomo Sorina iz Bungoa, pozvao je njegovog mlađeg brata Otomo Haruhidea (umro 1557) da preuzme vođstvo klana Ouči (otuda je Haruhide bio poznat kao Ouči Jošinaga od 1553).[2]
Ali ovo lukavstvo nije moglo da prikrije brojne pukotine nastale u ogromnom domenu gde daimjoov autoritet nikada nije bio potpuno uspostavljen. Rubne provincije su se otcepile. Posed koji su sami Sue Harukata i Ouči Jošinaga dobili uzurpacijom nije se mogao, na duže staze, odbraniti od odlučnih napada njihovog nominalnog vazala, agresivnog Sengoku daimjoa Mori Motonarija (1497-1571) iz provincije Aki. Kada je Motonari uništio Jošinagu u proleće 1557. godine, imovina koju je Jošinaga dao jezuitima je konfiskovana i predata budističkom svešteniku.[2]
Naslednici
urediPosle konačnog pada klana Ouči (1559), njihove provincije na Honšuu preuzeo je klan Mori, a posede na Kjušuu klan Rjuzodži.
Reference
uredi- ^ a b The Cambridge history of Japan (Volume 3). John Whitney Hall, 耕造. 山村. Cambridge, UK: Cambridge University Press. 1988—1999. str. 194—198. ISBN 0-521-22352-0. OCLC 17483588.
- ^ a b v g d đ e ž The Cambridge history of Japan. 4. John Whitney Hall, 耕造. 山村. Cambridge, UK: Cambridge University Press. 1988—1999. str. 305—315. ISBN 0-521-22352-0. OCLC 17483588.