Кит убица
Kit ubica ili orka (lat. Orcinus orca) je najveći predstavnik porodice delfina (Delphinidae). Živi u svim okeanima, od ledenih severnih okeana do toplih, tropskih mora.
| Kit ubica Vremenski raspon:
| |
|---|---|
| |
| Orcinus orca | |
| |
| Veličina kita u odnosu na čoveka | |
Naučna klasifikacija 
| |
| Domen: | Eukaryota |
| Carstvo: | Animalia |
| Tip: | Chordata |
| Klasa: | Mammalia |
| Red: | Artiodactyla |
| Infrared: | Cetacea |
| Porodica: | Delphinidae |
| Rod: | Orcinus Fitzinger, 1860[3] |
| Vrsta: | O. orca
|
| Binomno ime | |
| Orcinus orca | |
| |
| Rasprostranjeost kitova ubice | |
| Sinonimi | |
|
Delphinus orca Linnaeus, 1758 | |
Kitovi ubice su okretne grabljivice. Neke populacije se uglavnom hrane ribom, a drugim populacijama hranu predstavljaju morski sisari, uključujući morske lavove, foke i druge kitove. Postoji pet različitih vrsta kitova ubica, neke od njih se mogu svrstati kao podvrste, čak i kao posebne vrste. Orke su izrazito društveni kitovi.
Iako nisu ugrožena vrsta, neke lokalne populacije se smatraju ugroženim usled zagađenja, smanjenja dostupnosti njihove hrane, susreta sa brodovima i mrežama, gubitka staništa i krivolova. Generalno se ne smatraju opasnim po čoveka.[5] Međutim, neki kitovi u vodenim zabavnim parkovima su napadali svoje trenere.[6]
Taksonomija i ime
urediKit ubica je jedini predstavnik roda Orcinus i jedan među 35 vrsta u porodici delfina.
Ime „orka“ su prvi koristili stari Rimljani kako bi imenovali ovu životinju. Verovatnoća je da su tu reč usvojili od grčke reči ὄρυξ koja se između ostalih stvari odnosila na vrstu kita. Naziv „ork“ se koristio da se opiše velika riba, kit ili morska neman.
Opis
uredi
Orke imaju vidljiva obeležja na svom telu; sa crnim leđima, belim grudima i bokovima i belom oznakom iznad i iza očiju. Mladi su žuti ili narandžasti na rođenju, ali kako rastu koža dobija belu boju. Orke imaju glomazno i zdepasto telo sa velikim leđnim perajem. Mužjaci obično narastu od 6.5 do 8 m i teže do 6 tona. Zabeleženi su izuzetno veliki mužjaci koji su dostigli težinu od skoro 8 tona. Ženke su manje, dugačke su od 5.7 do 7 m i teške oko 5 tona. Najduža orka ikad zabeležena je bio mužjak sa obala Japana - bio je dugačak 9,8 m. Mladi po rođenju teže oko 180 kilograma i dugački su oko 2,4 m. Sa svojom dužinom i snagom orka je najbrži morski sisar, često dostižući brzinu od 56 km/h.
Za razliku od drugih delfina, grudno peraje orke je krupno i okruglo i više liči na pedalu nego kod drugih vrsta delfina. Mužjaci imaju vidljivo veća grudna peraja od ženki. Skoro dva puta su duža, mereći 1,8 m i više imaju oblik trougla. Kod ženki peraja su generalno iskrivljenija i kraća.
Životni ciklus
urediŽenke su polno zrele sa oko 15 godina života. Trudnoća varira od 15 do 18 meseci. Rađaju otprilike na svakih pet godina. Porođaj se može odviti u bilo koje doba godine, dok su najčešći oni u zimskim mesecima. Stopa smrtnosti mladunčadi je veoma visoka - blizu polovina svih mladih ne doživi 6 meseci. Majke doje do dve godine, ali sa 12 meseci mladi počinju da uzimaju čvrstu hranu. Svi članovi jata, uključujući i mužjake svih starosnih doba, učestvuju u podizanju mladih kitova.
Ženke se pare dok ne napune oko 40 godina, što znači da ukupno okote prosečno pet mladunčadi tokom života. Obično ženke dožive 50 godina, dok u krajnjim slučajevima mogu da dožive starost od 80 pa čak i do 90 godina. Mužjaci žive kraće, oko 45 godina. Rekorder je kit ubica, poznat i kao „Stari Tom“ - njegovu pojavu su pratili svake zime od 1843. do 1932. godine kod Novog Južnog Velsa u Australiji, što znači da je imao najmanje 89 godina.[7] Životni vek orki u zatočeništvu je znatno kraći, obično ne žive duže od 25 godina.[8][9]
Rasprostranjenost
urediKitovi ubice žive u skoro svim morima i okeanima, uključujući i Sredozemna i arapska mora, što je neobično za ostale kitove. Ipak, preferiraju umerenije i hladnije regione.
Velike koncentracije orke se nalaze u severoistočnom basenu Pacifika, gde se Kanada spaja s Aljaskom, na obalama Islanda i severne Norveške. Često se viđaju u antarktičkim vodama. Na Arktiku se, međutim, retko viđaju zimi. Takođe su retki u indonežanskim i filipinskim tropskim vodama.
Ne postoji informacija o celokupnoj svetskoj populaciji orki. Lokalna procena na Antarktiku iznosi 70–80.000 kitova, u tropskom Pacifiku 8,000, oko Japana do 2,000, oko Norveške 1,500 i oko severoistočnog Pacifika ima oko 1,500 orki. Ukupna populacija se slobodno procenjuje na maksimalno 100.000 kitova ubica.
Ishrana
uredi
Orke su vrhunske grabljivice. Ponekad se nazivaju vukovima mora zbog toga što love u jatima.[10] Orka prosečno pojede 227 kilograma hrane svakodnevno.[11]
Love razne vrste plena. Pojedine populacije se specijalizuju za samo jednu vrstu plena. Na primer, kitovi oko Norveške i Grenlanda love haringu i prate migratornu rutu te ribe do norveških obala svake jeseni. Druge populacije se hrane fokama. Stanovnicima severoistočnog Pacifika, losos sačinjava 96% ishrane.
Orke su poznate po tome da povremeno napadaju i uznemiruju pliskavice i foke bez ikakvog očiglednog razloga.[12]
Orke jedu 30-ak vrsta riba, posebno lososa, haringu i tunu, zatim se hrane nekim vrstama ajkula (Cetorhinus maximus, Carcharhinus longimanus, Sphyrna zygaena). Jednom prilikom, na obalama Kalifornije, je ubijena velika bela ajkula od strane majke kita ubice koja je štitila svoje mladunče.[13] Mladunče je zatim pojelo ajkulinu jetru bogatu nutritivnim sastojcima. Oko Novog Zelanda kitovi ubice su posmatrani kako love i raže. Plen uključuju i glavonošci i morske kornjače.
Zabeleženo je da su 22 vrste kitova (uključujući sivog kita, plavog kita, ulješuru...) plen kitova ubica. To su uglavnom mladunci ili slabe i povređene životinje. Međutim, grupa od pet i više orki je u stanju da savlada odraslu jedinku.
Kada love mladog kita, orke ih najčešće prate i gone dok ih ne izmore. Tada uspevaju da odvoje majku od mladunčeta, sprečavajući ga da udahne vazduh na površini. Kitovi su obično udavljeni ovom prilikom. Malo jato ženki ulješura ponekad uspe da odbrani mlade formirajući krug oko njih. Lov na velike kitove zahteva puno vremena, često i do sedam sati. Kanibalizam je takođe primećen kod orki.
Drugi morski sisari koji predstavljaju plen orkama su morski lavovi i foke. Morževi i morske vidre, kao i beli medvedi se retko love.
Nekoliko vrsta ptica se lovi, uključujući pingvine, kormorane i morske galebove.
Orke i ljudi
uredi
Prvi opis kita ubice je dao Plinije Stariji u svojoj Historia Naturalis napisanoj oko 70. godine nove ere.
Lov
urediNajveći udeo u lovu na orke ima Norveška. Od 1938. do 1981. norveški kitolovci su ubijali prosečno 56 kitova svake godine. Japan je na drugom mestu - 43 životinje svake godine od 1946. do 1981. Sovjetski Savez je lovio nekoliko kitova svake godine oko Antarktika. Izuzetak je 1980. godina kada su pobili 916 kitova.
Danas, nijedna država ne sprovodi znatan udeo u kitolovu. Mali udeo pripada Indoneziji i Grenlandu. Ponekad su orke lovljene zbog konkurencije za ribom. 1950. godine USAF (Ratna avijacija SAD) je na molbu Vlade Islanda koristila bombere i strelce sa puškama kako bi pobila orke u islandskim vodama zbog ribe.
Zatočeništvo
urediPrvi kit ubica uhvaćen i prikazan u zatočeništvu je bio onaj 1964. godine u Vankuveru. U sledećih 15 godina oko 60 do 70 orki je uhvaćeno u Pacifiku za ovakve svrhe. Tokom kasnih sedamdesetih i do polovine osamdesetih, orke su hvatali uglavnom iz islandskih voda (50 kitova za pet godina). Od tada, orke se uspešno „gaje“ u akvarijumima i vodenim parkovima.
Kritičari tvrde da zatočene orke žive stresnim životom usled malih akvarijuma, lažne društvene strukture i hemijski modifikovane vode. Takve orke su povremeno ispoljavali agresiju međusobno i prema ljudima, usled stresa.
Napadi na ljude
urediPotvrđeno je nekoliko napada divljih kitova ubica na ljude. Jedan od njih je i napad na dečaka koji je plivao u vodama Aljaske. Za više napada na ljude su zaslužni zarobljeni kitovi. Novinari su zabeležili da su orke napale blizu 24 ljudi još od 1970-ih godina.[14]
Galerija
uredi-
Orka iskače u vodama kod Aljaske -
Leđna peraja kitova ubica -
Ilustracija kita ubice -
Markica Farskih ostrva sa likom kita ubice
.jpg)
Reference
uredi- ^ „Orcinus orca Linnaeus 1758”. Fossilworks. Arhivirano iz originala 27. 04. 2020. g. Pristupljeno 28. 4. 2018.
- ^ Reeves, R.; Pitman, R.L.; Ford, J.K.B. (2017). „Orcinus orca”. IUCN Red List of Threatened Species. Version 2019.3. International Union for Conservation of Nature. Pristupljeno 7. 1. 2020.
- ^ „Orcinus Fitzinger, 1860”. Integrated Taxonomic Information System. Pristupljeno 9. 3. 2011.
- ^ „Orcinus orca (Linnaeus, 1758)”. Integrated Taxonomic Information System. Pristupljeno 9. 3. 2011.
- ^ Carwardine, Mark (2001). Killer Whales. London: BBC Worldwide Ltd. ISBN 978-0-7894-8266-2.
- ^ „Orca attack puts Sea World trainer in hospital”. Associated Press (in the Seattle Times). 30. 11. 2006. Pristupljeno 30. 11. 2006.
- ^ "Male orcas generally don't live as long as females. In the wild, males average 35 years or so, maximum 50–60 years, females average 50 years, maximum 80–90 years. However, one male, known as ‘Old Tom’ was reportedly spotted every winter between 1843 and 1932 off New South Wales, Australia. This would have made him at least 89 years old!", quote from „WDCS.org”. Arhivirano iz originala 26. 09. 2007. g. Pristupljeno 11. 10. 2006., Fascinating Facts About Orcas..
- ^ Hoyt, Erich; et al. „Observations of Disparity between Educational Material Related to Killer Whales (Orcinus Orca) Disseminated by Public Display Institutions and the Scientific Literature” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 04. 10. 2011. g. Pristupljeno 06. 08. 2007.
- ^ „Captive Orca's dying to entertain you”. Arhivirano iz originala 4. 2. 2008. g. Pristupljeno 6. 8. 2007.
- ^ „Orcinus orca - Orca (Killer Whale)”. Marinebio.org. Pristupljeno 26. 6. 2007.
- ^ Hughes, Catherine D. „National Geographic creature feature”. National Geographic Society. Arhivirano iz originala 08. 08. 2007. g. Pristupljeno 25. 7. 2007.
- ^ Ford, John K.B.; Ellis, Graeme M.; Balcomb, Kenneth C. (2000). Killer Whales, Second Edition. Vancouver, BC: UBC Press. ISBN 978-0-7748-0800-2.
- ^ Clash of the titans: Whale vs. Shark Arhivirano na sajtu Wayback Machine (17. avgust 2007) CNN 8. oktobar 1997.
- ^ „ABC News: Killer Whale Attacks SeaWorld Trainer”. ABC News.
Literatura
uredi- Ford, John K.B., Ellis, Graeme M.; Balcomb, Kenneth C. (2000). Killer Whales, Second Edition. Vancouver, BC: UBC Press. ISBN 978-0-7748-0800-2.
- Baird, Robin W. (2002). Killer Whales of the World. Stillwater, MN.: Voyageur Press. ISBN 978-0-7603-2654-1.
- Carwardine, Mark (2001). Killer Whales. London: BBC Worldwide Ltd. ISBN 978-0-7894-8266-2.
- Ford, John K. (26. 2. 2009). „Killer Whale”. Encyclopedia of Marine Mammals. Academic Press. str. 669—675. ISBN 978-0-12-551340-1.
- Ford, John K. B.; Ellis, Graeme M.; Balcomb, Kenneth C. (2000). Killer Whales (Second izd.). Vancouver, BC: UBC Press. ISBN 978-0-7748-0800-2.
- Ford, John K. B.; Ellis, Graeme M. (2006). „Selective foraging by fish-eating killer whales Orcinus orca in British Columbia”. Marine Ecology Progress Series. 316: 185—199. Bibcode:2006MEPS..316..185F. doi:10.3354/meps316185.
- Francis, Daniel; Hewlett, Gil (2007). Operation Orca: Springer, Luna and the Struggle to Save West Coast Killer Whales. Madeira Park, B.C.: Harbour Publishing. ISBN 978-1-55017-426-7.
- Heimlich, Sara; Boran, James (2001). Killer Whales. Stillwater, MN: Voyageur Press. ISBN 978-0-89658-545-4.
- Heptner, V. G.; Nasimovich, A. A.; Bannikov, A. G.; Hoffmann, Robert S. (1996). Mammals of the Soviet Union, Volume II, part 3. Washington D. C.: Smithsonian Institution Libraries and National Science Foundation. ISBN 978-1-886106-81-9.
- Hoyt, Erich (avgust 1984). „The Whales Called "Killer"”. National Geographic. sv. 166 br. 2. str. 220—237. ISSN 0027-9358. OCLC 643483454.
- NMFS (2005). „Conservation Plan for Southern Resident Killer Whales (Orcinus orca)” (PDF). Seattle, U.S.A.: National Marine Fisheries Service (NMFS) Northwest Regional Office. Arhivirano iz originala (PDF) 26. 6. 2008. g. Pristupljeno 2. 1. 2009.
- Obee, Bruce; Ellis, Graeme (1992). Jones, Elaine, ur. Guardians of the Whales: The Quest to Study Whales in the Wild. North Vancouver, British Columbia: Whitecap Books. ISBN 978-1-55110-034-0.
- Hoyt, Erich (1998). Orca: The Whale Called Killer. Camden House Publishing. ISBN 978-0-920656-25-9.
- Kirkevold, B. C.; Lockard, J. S. (1986). Behavioral Biology of Killer Whales. Alan R. Liss. ISBN 978-0-8451-3100-8.
Spoljašnje veze
uredi
- BBC: Kit ubica
- Monterej zaliv: Slike kitova ubica kako napadaju sive kitove
- Video orke kako napada foku
- Orca-Live – Orcas in Johnstone Strait, British Columbia
- Salish Sea Hydrophone Network – Listen live to orcas in Washington State, U.S.
- Keep Whales Wild
- Killer whale devours great white shark
- Killer whale photos
- Why are orca called killer whales?, HowStuffWorks.com, article by Jacob Silverman
- Voices in the Sea - Sounds of the Orca (Killer Whale)